Reč ima narodna poslanica Milica Radović.
       

Dame i gospodo narodni poslanici, spremajući se za ovu tačku dnevnog reda pročitala sam jednu neverovatnu izjavu kolege iz vladajuće koalicije, koji je rekao da ako je neko kriv, kriva je opozicija što je opstruisala rad Odbora za trgovinu i zbog toga ova Komisija za zaštitu konkurencije nije mogla da bude formirana u zakonskom roku.
Ovo je stvarno neverovatna izjava jer kolega iz vladajuće koalicije očigledno drugačije gleda na demokratiju i na prava opozicije u ovom parlamentu od onog koje bi trebalo da bude uobičajeno. Međutim, ova izjava ima u sebi nešto istinito. Ona u najkraćem opisuje stanje u ovom parlamentu, koji iz dana u dan sve manje liči na demokratski jer se u njemu konstantno prava opozicije unižavaju ili čak ograničavaju do te mere da ona postane potpuno nevidljiva.
Meni je prosto fascinantno kako je uopšte moguće da vlast za svaki svoj poraz, za svaki svoj neuspeh ima hrabrosti da optuži opoziciju, odnosno opozicione stranke, koje su bar po idejama za koje se zalažu toliko udaljene jedna od druge da su one, bar neke od njih, toliko, kao nikad ranije, bliske vlasti.
Naravno, čak i u takvoj situaciji, u situaciji u kojoj je opozicija raznim promenama Poslovnika, sumanutim odlukama o izgledu odbora, potpuno obespravljena, ona biva optužena od strane vlasti da je ona jedino kriva za neformiranje nezavisne institucije, čiji je jedini cilj da slobodna tržišna privreda u najvećem i najsvetlijem izdanju zaživi. To je stvarno licemerje neviđene razmere.
Moram samo da kažem da je vlast kojim slučajem bila manje osiona, bahata i arogantna, ovaj problem ne bi ni postojao kao takav ili čak ako bi se javio u samom svom početku, on bi verovatno vrlo lako i brzo mogao da bude prevaziđen.
Mislim da je ovde mnogo važnije od samih kadrovskih rešenja o kojima danas raspravljamo to da li smo mi bili u situaciji, da li mi imamo hrabrosti da u Srbiji stvorimo takav ambijent da nezavisne institucije nesmetano funkcionišu.
Imali smo prilike da slušamo da se mnogima od njih preti u javnosti i moram da kažem, dok god takve pretnje postoje, nažalost mi ne možemo da se pohvalimo da živimo u demokratskom društvu jer je to za pravi demokratski poredak potpuno nepojmljivo.
Mislim da je mnogo značajnija ova druga i treća tačka dnevnog reda, izvinjavam se ako sam napravila možda propust u samom redosledu, ali mislim na kadrovska rešenja vezano za javne nabavke. Javne nabavke su nesumnjivo jedna oblast u kojoj se svakodnevno susrećemo sa raznim nepravilnostima i u kojoj nekako korupcija najviše cveta.
Svakodnevni problem u javnim nabavkama je taj što ponuđač namerno ponudi nižu cenu da bi na taj način dobio na tenderu, a onda kroz razne anekse toliko se izbilduje ta cena da na kraju ona ne da postaje udvostručena, nego čak možda i mnogostruka. Tipičan primer za to je renoviranje Aerodroma "Nikola Tesla" 2003. godine, gde je cena nabavke na kraju bila nekoliko puta veća od one koja je ugovorena.
U Srbiji se na javne nabavke potroši negde oko četiri milijarde evra godišnje, a procena je da se 800 miliona evra odlije raznim koruptivnim kanalima. Ovo upravo govorim zbog toga što smatram da je komisija koja treba da kontroliše ovu oblast od izuzetne važnosti.
Ali, mislim da to nije jasno kolegama iz vlasti, prosto iz tog razloga što moram da podsetim da je ovaj zakon donet u decembru 2008. godine, da je stupio na snagu, čini mi se, 6. januara 2009. godine i da je u roku od šest meseci od 6. januara trebalo da bude formirana komisija koje još uvek danas nemamo.
Postavlja se pitanje takođe – da li uopšte kašnjenje u formiranju ove komisije od 15 meseci može da se objasni i opravda na bilo koji način? Znači, nemamo komisiju, koja faktički ne postoji 15 meseci, i sa druge strane, što mislim da je vrlo važno, mi danas ne znamo ni koga postavljamo, odnosno biramo u samu komisiju.
Ovo govorim zbog toga što ni za jednog kandidata, kako za kandidata za predsednika komisije, tako ni za kandidata za članove komisije, mi kao narodni poslanici, jedino ovlašćeni da sudimo o izboru njihovom, nismo dobili ni jednu njihovu biografiju.
Onda se postavlja pitanje – da li mi imamo uopšte procesne uslove da danas raspravljamo o ovoj temi? Ja ću samo da se pozovem na član 102. Zakona o javnim nabavkama, koji jasno kaže da za predsednika republičke komisije može da bude birano lice koje ispunjava uslove potrebne za izbor za sudiju opštinskog suda i koje ima radno iskustvo od tri godine u oblasti javnih nabavki, a za člana republičke komisije može biti birano lice koje je diplomirani pravnik, sa radnim iskustvom od dve godine u oblasti javih nabavki ili sedam godina radnog iskustva u struci.
Da li mi o kandidatu za predsednika komisije bilo šta pouzdano znamo? Imali smo prilike da u novinama čitamo u najnegativnijem svetlu o njegovoj radnoj biografiji, o njegovoj ličnosti.
Naravno, nisam ovlašćena da sudim o opravdanosti ovakvih navoda, ali u nedostatku biografije, u nedostatku onoga bez čega mi danas nismo mogli da se upustimo u rad i raspravu da smo normalan parlament, ne mogu ništa drugačije da pomislim nego da postoji velika verovatnoća ti navodi, o kojima smo imali prilike da čitamo u novinama, dobiju dimenziju mogućeg.
Vrlo je zanimljivo da je čovek sa istim imenom i prezimenom, ne mogu sada da tvrdim ovde da se radi o istom čoveku jer ne znam, nemam biografiju ispred sebe, ne znam ni koji mu je matični broj, a ne nešto više od toga, pojavio se kao predlog u ovoj skupštini u martu ove godine, ako se ne varam, i onda je zbog pritiska javnosti on sam povukao svoju kandidaturu.
Takođe smo imali prilike da pročitamo da će kandidati za članove te komisije takođe da se povuku u slučaju da se on nađe kao izabran na mesto predsednika komisije, jer osporavaju njegovu stručnost, osporavaju njegov profesionalizam i smatraju da s njim rad komisije neće biti transparentan i da ona više neće moći da bude nezavisno telo kao što to u samom zakonu postoji kao njena definicija.
Moram da kažem da je komisija vrlo ozbiljna institucija i da ljudi koji treba da je sačinjavaju treba da imaju određeni nivo stručnosti, profesionalnosti, određeni dignitet i, naravno, njihove biografije bi trebalo da budu bez ijedne jedine mrlje. Da li je to danas tako? U suprotnom, radilo bi se o ozbiljnom pokušaju uništavanja institucija u samom društvu.
S obzirom da biografiju, ne samo za predsednika nego ni za jednog člana, nemamo ispred sebe, da imamo samo novinske napise koji u najnegativnijem svetlu govore o kandidatu za predsednika, mogu da budem prilično uverena da se radi i da je na delu vrlo loše kadrovsko rešenje.
Još jednom moram da kažem da još jedanput pokazujemo da živimo u jednom nedemokratskom društvu u kome se osnovna demokratska načela izbora ne poštuju, u kojem se svako kadrovsko rešenje čini tako da ono mora da bude isključivo po volji vladajuće većine i, nažalost, ono se vrši po kriterijumima koji su daleko od onih koji su propisani u samom zakonu.
Sve dok bude tako, ovde neće biti i ne može da bude reči o bilo kakvim reformama, o bilo kakvim evropskim standardima, primeni evropskih vrednosti, ne može da bude reči ni o primeni principa slobodne tržišne utakmice, ne može da bude reči ni o samim demokratskim načelima i sve to postaje jedna gola priča koja nema veće domete od samih mantri i floskula.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, danas je u skupštinskoj raspravi i proceduri jedna od tema koje se tiču borbe protiv, da tako kažem, najveće pošasti s kojom se kao država suočavamo, dakle, korupcije.
Ono što bih na samom početku želeo da istaknem, to je da je pitanje slobode potrošačkog izbora tesno povezano sa problemom preostalih monopola u Srbiji i regionu. Ono što svakako nije dobro, to je podatak, odnosno ocena Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma da se naša država nalazi na 130. mestu, od ukupno 133 zemlje, po efikasnosti antimonopolske komisije.
Ono što je takođe veliki problem jeste činjenica da do sada u Srbiji nije doneta nijedna izvršna presuda protiv monopolista. Pomak koji se očekivao u ovoj oblasti primenom Zakona o zaštiti konkurencije... Zakon je, ako se ne varam, stupio na snagu novembra prošle godine i trebalo je da u znatnoj meri poboljša poslovni ambijent. Kako se mislilo tada, pomak koji je načinjen trebalo je da bude to da je Komisija po prvi put mogla da izriče kazne kompanijama za koje se utvrdi da su prekršile zakon, dok su po ranije važećoj zakonskoj regulativi to radili sudovi. Međutim, praksa je pokazala da oni nisu doneli nijednu presudu protiv monopolista u Srbiji.
To deklarativno zalaganje za obračun sa monopolistima očigledno je još uvek u sferi samo zalaganja, jer strategija za borbu protiv monopola, po kojoj će konkurenciju dobiti sve kompanije koje imaju i zloupotrebljavaju dominantan položaj u državi, očigledno je još uvek samo mrtvo slovo na papiru.
Samo ću podsetiti na nešto što je uglavnom u javnosti već poznato, a to je da su praktično najveći monopoli u trgovini i preradi poljoprivrednih proizvoda, žitarica, kao što je soja, gde je dominantno učešće kompanije "Viktorija oil". Dominantan položaj u preradi mleka, a mogli smo da se uverimo u sve posledice takvog položaja, ima kompanija "Salford"; u proizvodnji cigareta BAT; tu su, naravno, i "Filip Moris" i "Monus", čiji je vlasnik Predrag Ranković; u proizvodnji ulja takođe postoji nešto slično i tu prednjače "Dijamant", "Agrokor" i "Invej", a o situaciji u energetici, gde prednjače NIS i Elektroprivreda Srbije, već je dosta reči potrošeno.
Ono na šta bih još ovom prilikom hteo da ukažem jeste jedan odnos koji imamo kao država u određenim organizacijama. Možda najbolji primer loše pozicije koju država ima u ovoj oblasti, odnosno sferi, jeste svakako i organizacija CEFTA, dakle, konkretno, slučaj Srbije i Hrvatske, odnosno Beograda i Zagreba.
Srbija kao izvoznik hrane beleži deficit u razmeni sa Hrvatskom od čak 117,3 miliona dolara. Problema ima raznih. Mi smo jednom prilikom i pominjali da je jedan od problema i taj što hrvatski carinici traže da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici i da se u proizvođačke specifikacije tačno unesu normativi utroška materijala, što zapravo zadire u pravila o zaštiti poslovne tajne.
Podatak da u Srbiji posluje oko 200 hrvatskih firmi, dok broj srpskih kompanija u Hrvatskoj ne prelazi 10, da su ulaganja hrvatskih privrednika u Srbiju praktično iz godine u godinu sve veća i iznose oko 500 miliona evra, dok je srpska investicija vredna oko 20 miliona evra. Hrvatska je šesti najveći ulagač u Srbiji, a prva srpska investicija u Hrvatskoj je plasirana tek 2008. godine. Reč je o kompaniji "Svislajon" Takovo, koja je prva iz Srbije uspela da uloži u Hrvatsku kupovinom fabrike "Eurofud market" iz Siska.
Poznat je i podatak, čuli smo to i u današnjoj raspravi, koliko je veliki problem koji se tiče javnih nabavki i da je praktično nekih 25% od ukupnih javnih nabavki koje se godišnje u Srbiji sprovedu zapravo pod sumnjom da su sprovedene nezakonito.
Ono što je možda najveći problem i na šta bi trebalo svakako da se obrati pažnja, to je ta sama faza realizacije ugovora, jer Zakon o javnim nabavkama uređuje postupak do momenta zaključenja ugovora sa ponuđačem koji je dao najpovoljniju ponudu. Činom potpisivanja ugovora nadležnost zakona i institucija čiji je rad njime regulisan, a to su Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava, praktično prestaje i na taj način jedna veoma važna faza realizacije, koja za sobom krije brojne opasnosti od zloupotrebe, praktično još uvek ostaje van domašaja zakona, Uprave i Komisije.
Jednu od praktično ključnih uloga u kontroli realizacije ugovora o javnim nabavkama bi upravo trebalo da ima Državna revizorska institucija, a kontrolu izvršenja ugovora o javnim nabavkama svakako bi morale da u značajnijoj meri realizuju inspekcijske službe i, možda i najvažnije, Ministarstvo unutrašnjih poslova. Mislim da je stoga zaista neophodno da se znatno aktivnije uključe u kontrolu realizacije ugovora o javnim nabavkama, a posebno kod takozvanih velikih naručilaca i visoko vrednih nabavki.
Podsetiću samo na možda najupečatljiviji primer, a to su rezultati kontrole jednog ovakvog ugovora koji se tiče rekonstrukcije Terminala 2 na Aerodromu "Beograd", koja je bila vredna 18 miliona evra. Šta je posledica svega toga znamo, a da li će biti postignuti preventivni efekat, preostaje da vidimo.
Dakle, nekakav dalji pozitivan pomak u podizanju znatno poštenijeg i ekonomičnijeg sistema javnih nabavki imao bi sa svoje strane snažan uticaj na stav domaće javnosti o rasprostranjenosti i ukorenjenosti korupcije u Srbiji, jer javne nabavke su oblast u kojoj je korupcija, dakle, prisutna u najvećoj razmeri i svakako da bi pomak u ovoj oblasti mogao da promeni opštu sliku o korupciji u Srbiji.
Za sada, slika je crna, nema ni tona i to je nešto što će, naravno, morati da se u što skorije vreme u potpunosti promeni. Zahvaljujem se na pažnji.

Sedam minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, posle njega narodni poslanik Dragan Stevanović.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, ove tri tačke koje su spojene u jednu raspravu su danas na dnevnom redu i u okviru njih treba da izaberemo komisije koje će štititi potrošače, odnosno konkurenciju i Komisiju za javne nabavke.
Godinama se priča u ovoj zemlji u javnosti, i to kažu izveštaji svih relevantnih komisija, da je najveći problem u Srbiji problem korupcije, a ta korupcija uglavnom potiče iz onog dela koji se tiče državnih investicija, odnosno javnih nabavki koje država i njeni organi sprovode. Oko četiri milijarde evra godišnje se potroši na javne nabavke u ovoj zemlji, a prema podacima raznih institucija od 20 do 25% tih para koje prođu kroz javne nabavke završi u džepovima onih koji su zainteresovani ili koji su u vlasti ili koji su zainteresovani da se taj novac opere i da se sliva u privatne džepove.
Dakle, jedan od najvećih problema u ovoj zemlji i po percepciji samog javnog mnjenja i građana jeste problem korupcije. Da bismo kao država bili kredibilni i da bi građani ove zemlje stekli više poverenja u njene institucije, te institucije moraju da budu kredibilne i da rade svoj posao na transparentan način.
Hajde da vidimo šta se dešava sa ovim institucijama koje bi trebalo da povrate poverenje građana u državu, odnosno onih koji se bave nekim poslom, obzirom da su to ljudi koji pune budžet Srbije, od kojeg većina nas živi.
Dakle, ove tri komisije bi trebalo da štite konkurenciju i da štite zakonitost u javnim nabavkama. Mi smo dobili u materijalu predloge za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, biografije kandidata za članove Komisije za zaštitu konkurencije i dobili smo papir u kom se kaže da je ovo Odluka o izboru predsednika i članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, gde se kaže da se za predsednika bira Borislav Galić, diplomirani pravnik iz Beograda, za članove Željko Grošeta, Branislav Cvetković, Vuk Ranković i Vesna Gojković Milin. Što se ovog papira tiče, ove druge komisije, u njoj nema biografije ni o jednom kandidatu.
Ta ista tačka dnevnog reda, odnosno Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, na dnevnom redu ove Skupštine bila je početkom marta ove godine, pa je na pritisak javnosti, a čini mi se i nekih poslanika iz vladajuće većine, ubrzo skinuta sa dnevnog reda, da bismo je posle šest meseci ponovo dobili u istovetnom obliku, ali, naravno, sada bez ijednog slova o tim ljudima koje treba da biramo. Pa se postavlja, naravno, opravdano pitanje, koje je gospodin Krasić pokrenuo jutros, kako mi možemo da raspravljamo o ljudima koje treba da biramo, a da o njima ne znamo ništa?
Dakle, jedinu stvar koju sam ja kao narodni poslanik našao o predloženim ljudima našao sam na sajtu "Blica" u tekstu koji kaže: "Debeovac prljave prošlosti šef kontrole javnih nabavki". To je bilo od 5. marta 2010. godine. Tu se govori o izvesnom Borislavu Galiću, za kog se kaže da je prljave prošlosti, da se na čudan način ponaša, da uvodi neka nova pravila i netransparentnost u radu Komisije za zaštitu u javnim nabavkama, ali zaista, što je i moja koleginica Radović rekla, ne možemo da tvrdimo da se radi o istom čoveku, pošto se podudaraju imena, ali to ne znači da ne postoje dva čoveka istog imena.
Dakle, nama je zaista potrebno više informacija o kom se čoveku radi, da li je on to onaj isti čovek koji je bio pre šest meseci ovde prozivan od strane medija i od strane ljudi koji su u vladajućoj koaliciji, a koji su i tada rekli da ne žele i neće podržati takav izbor.
Meni je danas čudno da u sali nema nijednog predstavnika Srpskog pokreta obnove, pošto mi se čini da se u ovom tekstu pominju i oni i da je gospodin Galić od 5. marta 2010. godine, dakle, od tada, bio vezan na neki način sa kabinetom Gorana Petrovića, bivšeg šefa DB-a, da je učestvovao u nabavkama nekih lažnih pasoša itd., itd., što svakako tog Borislava Galića sigurno ne može da preporuči za ovakvo mesto, jer i po zakonu, u članu zakona se kaže da za to mesto može da bude izabran čovek koji je dostojan te funkcije, da ima, naravno, iskustva u radu sa javnim nabavkama i da je dostojan te funkcije za koju se bira. Ako se radi o istom čoveku, a mediji ga prozivaju da se bavio ovim radnjama, bojim se da to nije baš dobra preporuka.
Kako ćemo to da opravdamo, ako se radi baš zaista o takvim ljudima, pred onim institucijama koje nam svakodnevno postavljaju uslove, pre svega mislim na institucije EU, da moramo da naše zakonodavstvo prilagodimo evropskom zakonodavstvu i da, naravno, smanjimo korupciju i kriminal u državi, jer je to rak-rana ove zemlje? To ne treba da radimo zato što nas neko opominje i neće da nas primi tamo gde očigledno neće da nas primi, već zato što je to rak-rana za građane ove zemlje i zato što se pare poreskih obveznika na ovaj način, krađom, lopovlukom, nameštanjem javih tendera, slivaju u nečije privatne džepove.
To se sigurno ne dešava sa vama, gospođo Malović, ali ste i vi svesni da korupcije ima u društvu i da se ona uglavnom dešava kroz sisteme tendera, javnih nabavki i nameštaljki, a uglavnom sa licima koja su direktno povezana sa onima koji sprovode te tendere, odnosno sa onima koji vrše vlast.
Ako vlast hoće da bude poštena i ako hoće da radi za dobrobit države, ona mora da razmišlja dugoročno, a ne da razmišlja tako što će predlagati nekredibilne institucije, koje će sutra možda raditi na netransparentnom prikrivanju i nameštanju javnih tendera.
Pre nekoliko meseci smo u ovom parlamentu izglasali jedan divan zakon, koji se zove Zakon o podsticaju građevinske industrije u Srbiji, kojim se sistem javnih nabavki i Zakon o javnim nabavkama potpuno derogira i baca na pod, dakle, izbegava se javna nabavka kao instrument kontrole trošenja državnih para tako što će Vlada kroz razne svoje komisije odabrati podobne ponuđače i sa njima direktno, face to face ili licem u lice, dogovarati koliko će koštati nešto što se radi za državu.
Izvinite, mogu da verujem na reč mnogim ljudima, ali kada se radi o državnim parama ne verujem nikome. Tu apsolutno nema nikakvog opravdanja da se takve stvari mogu raditi u ovoj državi. Nama je potrebno, pored Državne revizorske institucije, mnogo više kontrole trošenja državnih para od onog što danas imamo. Predlaganjem ovakvih institucija, bojim se da nećemo daleko otići.
Prekjuče smo imali raspravu o izmenama Zakona o budžetskom sistemu, gde ćemo dobiti Fiskalni savet koga će predlagati predsednik države, guverner i ministar, a ministar predlaže svog člana u Fiskalnom savetu da kontroliše ministra. Izvinite, koga će predložiti? Nekog ko će biti tako narogušen da istrese sve iz ministarstva? Naravno da neće. Nama su potrebne nezavisne institucije ako hoćemo da napravimo nešto od ove države. Nezavisne institucije ne mogu da budu ako budu predlagane direktno od partija. Izvinite, nijedna partija neće predložiti nekog ko će kontrolisati njen rad.
Dakle, nećemo sigurno podržati izbor članova ovih komisija zato što nam ne pružaju garancije da će te komisije bilo šta dobro doneti ovoj Srbiji, da će se stepen korupcije smanjiti. Srbija je danas na 84. ili na 85. mestu, ispod skoro svih bivših jugoslovenskih republika. Kakva je to preporuka za investitore? Kakva je to preporuka za poboljšanje ambijenta za poslovanje u ovoj zemlji? Nikakva. Vaš je zadatak da uradite nešto da se to poboljša. Na ovaj način sigurno neće. Hvala.

Deset minuta i dvadeset sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe i na raspolaganju je još tri minuta i trideset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SRS ova rasprava danas ima i suviše formalni karakter, a ovo su i suviše ozbiljne stvari da bi pristup njima bio ovakav kakav on u stvari jeste.
Zašto to kažem? Ovo nije prvi put da kada govorimo o tzv. nezavisnim regulatornim telima ili, kako mi to u SRS kažemo, paralelnim državnim institucijama, da ono za šta ste se vi kao vlast opredelili ne poštujete, odnosno, ponavljam, imate jedan vrlo formalni pristup kakav imate danas.
Ne mislimo mi da je Srbiji problem Borislav Galić, on čovek radi ono na šta mu daju saglasnost pre svega gospoda iz Nemanjine, odnosno Vlade, izvršna vlast, čemu ćete naravno i vi u skupštinskoj većini, na žalost Srbije, dati podršku, odnosno svoju saglasnost.
Što se nas tiče, mi smatramo da su Srbiji bile dovoljne institucije koje je imala, bez ovih regulatornih tela. Imala je dosta dokumenata, odnosno zakona, normativnih akata kojima su se pošasti kojima bi trebalo ova regulatorna tela da se bave mogle da suzbijaju.
I ovaj put na snazi je odsustvo političke volje da se ozbiljno sa korupcijom ili narušavanjem konkurencije bavite. Zato i danas o svemu ovome raspravljamo na način na koji raspravljamo, nema priče o suštini, bavimo se formom da li je to ispunjeno formalno kako treba ili ne, dok i narušavanje konkurencije i korupcija u Srbiji cvetaju, a o tome ne govori samo opozicija, odnosno SRS, nažalost, o tome govore i mnogi van granica ove države.
Zašto smatramo da vam sve ovo nije važno i sve ovo nije bitno? I ova dva regulatorna tela, kakvi god da su kandidati u njima, imaće sudbinu kao i neka druga regulatorna tela za koja ste se politički opredelili, a onda ste uradili sve da njihov smisao postojanja dovedete u pitanje.
Setite se kakve ste probleme pravili Povereniku za informacije od javnog značaja, pa se setite kakav je put prolazila Državna revizorska institucija, pa se setite i ove komisije o kojoj danas govorimo, Komisije za zaštitu konkurencije, pa uzmite u obzir Komisiju za kontrolu državne pomoći itd. Puna usta evropskih principa i standarda i evropske prakse, puna usta afirmacije i uspeha, a situacija u Srbiji sve gora i sve gora.
Samo ću vas podsetiti, dok se vaš vrli predsednik hvali i nudi da bude lider u regionu, na lestvicama institucija koje rangiraju gde smo mi u kontekstu korupcije i konkurencije, u regionu ste poslednji, vi koji činite izvršnu vlast u Srbiji.
Kad se konkretno osvrnemo na ovo o čemu danas raspravljamo, pogledajte samo koliko je vama sve ovo važno i koliko je vama sve ovo bitno, recimo, kada govorimo o izboru ovog člana Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki: Zakon donet (to ste napisali u obrazloženju za hitni postupak za usvajanje ovog zakona) 22. decembra 2008. godine, stupio na snagu 6. januara 2000. godine, a u tom zakonu piše da komisiju treba da formirate šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Danas je skoro kraj 2010. godine.
Sad vi pričate – vi ste za evropske standarde, za principe, da uredite državu i da se obračunate sa korupcijom. To je zaista smešno i, ako ništa drugo, iziskuje podsmeh, da više ne bismo kukali na vas. Ali, ništa vama to niti znači, niti smeta. Možemo mi da vas kudimo koliko god hoćete, vi ćete uvek da nađete razlog i opravdanje da to što radite predstavite dobrim i pozitivnim, ali, ponavljam, osporavaju vas oni u čiji zagrljaj trčite, a zbog kriminala i korupcije na koje zatvarate oči oni vas nikada neće prihvatiti za ozbiljne, odgovorne ili prihvatljive partnere.
Što se tiče ove konkurencije, odnosno Komisije za konkurenciju, regulativa kojom bi se ti antimonopolski mehanizmi ili postupci gradili je postojala i ranije.
Prvi zakon ste doneli 2005. godine i on je imao gomilu manjkavosti. I ljudi iz Komisije i nezavisne neke institucije, naučne institucije, pokušavali su Vladi da ukažu na problem, da to nije dovoljno dobro.
Pet godina, odnosno četiri godine posle toga dobili smo jedan novi zakon, na osnovu koga danas treba da uspostavimo novu komisiju, ali je suština, o kojoj danas treba da govorimo, koliko je koristila i imala mehanizama na snazi ta komisija i na osnovu toga da gradimo svoj stav o tome koliko će moći i ova komisija u budućnosti da funkcioniše.
Ne morate da idete dalje, osvrnite se samo na situaciju sa uljem, osvrnite sa samo na situaciju sa mlekom i ne morate ni o čemu više da govorite. To je surova stvarnost Republike Srbije. Mi govorimo u Skupštini da ćemo suzbijati sa tim regulatornim telima, nezavisnim, konkurenciju, jedno, drugo, treće, a onda oni koji urušavaju konkurenciju u Srbiji, koji u suštini jesu monopolisti, sednu na Kopaonik sa našim ministrima, sa premijerima i definišu ekonomski život, ekonomska pravila i ekonomske odnose u ovoj državi. Sad mi treba da očekujemo da će iz ove komisije da proistekne nešto dobro i da će konkurencija, odnosno tržište i tržišni principi u Republici Srbiji da se uspostave. Možda bi i mogli, kada vi ne biste bili na vlasti i kada bi postojala jedna potpuno drugačija politička volja.
Personalno, nećemo da osporavamo bilo koga, ali bih se, recimo, vrlo kratko osvrnuo na gospodina Ivana Ugrina. Gospodin je smatrao za shodno ili da je vrlo važno da nas obavesti u svojoj biografiji šta je sve bio posle oktobarskih promena. Da li je neko posle oktobarskih promena mogao da bude nešto, a da nije ofarban ili obojen politički? Ko je mogao da bude u rešenju neke vlade od 5. oktobra naovamo, a da nije pripadao nekome od onih koji su činili vlade poslednjih deset godina? Nije mogao niko. Ono što bi možda gospodin trebalo da sakrije i da sačuva za sebe, jer objektivno nema čime u poslednjih deset godina, bar kada su institucije u kojima je bio član, da se pohvali, on je s tim izašao pred poslanike i hvali se.
Nažalost, nemam više vremena. Srpska radikalna stranka smatra, zbog svega ovoga i ostalog što će moje kolege reći, da se ovde bavite samo formom, ovde suštine nema. Zbog svega toga mi smatramo da ne smemo i ne treba da budemo deo svega ovoga, odnosno izbora ovih ljudi. Hvala vam.

Sedam minuta i trideset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević. Posle nje narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Komisija za zaštitu konkurencije je jedna od organizacija u Srbiji kojima se više ni broj ne zna. Različite komisije, saveti osnivani su prethodnih godina neprekidno. Niko se nije obazirao na upozorenja da stvaranje takvih glomaznih organizacija samo vodi ka prekobrojnoj državnoj administraciji, da je to samo izmišljanje novih radnih mesta, što je dovelo do toga da MMF izda naređenje da se donesu zakoni o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji i da prekobrojni ostanu bez posla, što je ova skupština i usvojila.
U toj situaciji, Srpska radikalna stranka je apelovala na vlast da ne čini to, da ne otpušta ljude u vreme ekonomske krize, jer nemaju gde da se zaposle, jer se na udaru uglavnom našlo pomoćno osoblje, već da prestane sa osnivanjem novih organa i organizacija paralelnih državnim organima, u kojima su zarade i naknade i te kako visoke.
Naravno, neko će reći da je Komisija za zaštitu konkurencije osnovana još ranije, u aprilu 2006. godine, a nekome će možda ovo delovati kao da SRS nije za to da se ovaj posao obavlja u Srbiji.
Srbija je država sa izuzetno nezdravim tržištem i borba protiv monopolskog ponašanja i te kako je neophodna. Međutim, evidentno je da iz više razloga ne postoji mogućnost da se ova borba sprovede. Da naglasim da je stav SRS da kada bi postojala istinska volja da se spreči nezdravo ponašanje na tržištu, to bi moglo da se učini tako što će nadležno ministarstvo u okviru jednog sektora definisati poslove koji se odnose na zaštitu konkurencije na tržištu u Republici Srbiji, ali to bi onda podrazumevalo mnogo manji činovnički aparat.
Kada pogledamo organizacionu šemu Komisije za zaštitu konkurencije ona izgleda ovako (ovo je objavljeno na sajtu Komisije): predsednik Komisije, Savet Komisije, poslovni sekretar, samostalni savetnik za odnose sa javnošću, sekretar i stručna služba koja se sastoji od sedam sektora. Neću ih sve pobrojati zbog vremena. Kad pogledate sve ovo, samo da se zaprepastite. Kad uporedite sa rezultatima rada, zaprepašćenje je još veće. Ali, ne možemo za sve da krivimo Komisiju, da kažemo da je stanje na našem tržištu takvo jer je prouzrokovano njihovim neradom. Stanje je takvo jer ga je tako kreirala država. Naravno da za ovakvu tvrdnju postoje argumenti.
Naime, došlo je do teških reči između odlazeće predsednice Saveta Komisije i moćnih srpskih biznismena. Gospođa predsednik je iznela da iza odluke da ne bude ponovo predložena za pomenutu funkciju stoji izvesni krupni srpski biznismen, i to zbog određenih istraga, kao i da su se dešavale razne stvari, u početku od nuđenja poklona u vidu kupovine apartmana na Kipru, pa do toga da se na kraju završilo jako ozbiljnim pretnjama.
Dotični biznismen se javno oglasio, odbacio njene tvrdnje i svoj intervju završio rečima: "Pravnu stručnu ocenu njenog rada ipak je dao sam Vrhovni sud, gde je Bajalović izgubila sve sporove protiv kompanija koje u svom intervjuu spominje, a kojima je donosila rešenja o zloupotrebi dominantnog položaja". Inače, kompanije koje je odlazeća predsednica pomenula su "Večernje novosti" i "Delta Maksi". Nikog u Srbiji onda ne čudi ako je Komisija gubila sporove na sudu, kad čuje o kome se radi.
Inače, zbog građana koji prate ovo zasedanje Skupštine, pročitaću klasifikaciju nezavisnih tela u Srbiji. Najpre tela koja su temelj i garancija demokratskog poretka, a to su: Ustavni sud, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Narodna banka Srbije, Komisija za hartije od vrednosti, Ombudsman, Poverenik za informacije od javnog značaja i Republička izborna komisija. I, nezavisna tela koja garantuju javni integritet državnih institucija, a to su: Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu konkurencije, Odbor za rešavanje o sukobu interesa (nekadašnji) i Komisija za zaštitu prava pri Upravi za javne nabavke.
Kakvo je stanje u Srbiji najbolje govori to da Vrhovni sud, koji treba da predstavlja temelj i garanciju demokratskog poretka, obara rešenje jednog nezavisnog tela koje garantuje integritet državnih institucija.
Vrlo je zanimljivo gledište bivšeg predsednika Ustavnog suda, koji tvrdi da organizovanom kriminalu i korupciji ide naruku postojanje velikog broja formalno nadležnih državnih organa i službi, koji nedovoljno međusobno sarađuju ili im se nadležnosti preklapaju. On smatra da je najvažniji preduslov uspešne borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala stručno i tehničko osposobljavanje i uspostavljanje stalne i delotvorne saradnje nadležnih državnih organa i specijalizovanih organizacija, kao što su BIA, Poreska uprava, Državna revizorska institucija, Agencija za borbu protiv korupcije, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu konkurencije.
Nezavisna regulatorna i kontrolna tela u savremenoj političkoj teoriji predstavljaju tzv. četvrtu granu vlasti, čiji je posao da u ime građana autonomno i nezavisno nadzire ostale tri grane. Nerado govorim o tome šta kažu pojedine nevladine organizacije, jer ih ne smatram prijateljima Srbije, ali ponekad moram. Fond za otvoreno društvo radio je studiju o funkcionisanju tzv. četvrte grane vlasti i evo šta oni kažu: "Stiče se utisak da je niz nezavisnih tela osnovan samo da bi demonstrirala reforme, dok u praksi tela i nisu dobila adekvatne ingerencije ili njihov rad sistematski podriva izvršna vlast, u skladu sa dnevnopolitičkim i ekonomskim interesima".
Interesantne su tvrdnje gospođe Bajalović Marković. Ona je u martu ove godine rekla da su antimonopolskoj borbi u Srbiji vezane ruke, da Komisija nema mehanizam da razbije monopole i da je novi Zakon o zaštiti konkurencije, koji daje veća prava i ovlašćenja Komisiji, donet, ali se ne primenjuje, jer bez podzakonskih akata, koji još nisu gotovi, Komisija ne može da izriče mere. Što se tiče gospođe Bajalović Marković, samo ću još kratko reći da je u vreme kad je ona bila predsednik Komisije za zaštitu konkurencije pokrenula postupak zbog kršenja zakona protiv "Koka-Kole", "Frikoma", upozorila "Srbijagas", Uniju pekara itd.
Sada kada govorimo o izboru novog sastava Komisije za zaštitu konkurencije, o izboru predsednika i članova Saveta, još jednom ću izneti stav SRS da bi bilo dobro da se poslovi zaštite konkurencije obavljaju u okviru jednog sektora ministarstva, a ne od strane jednog ovako glomaznog tela.
U martu mesecu, tačnije 28. marta, list "Politika" pisao je sledeće o izboru novog sastava Komisije: "Mediji pouzdano javljaju da će nova predsednica Saveta najverovatnije biti osoba koja važi za pristojnu, ljubaznu i nekorumpiranu, iako se nikad do sad nije bavila pravom konkurencije, niti ima iskustva iz ove oblasti".
U četvrtak je Narodna skupština utvrdila novi saziv Odbora za trgovinu i turizam, a već u petak je održana sednica Odbora na kojoj su se predstavili kandidati koji su se prijavili na konkurs. Cilj te sednice je bio ispoštovati proceduru, mada se, evo kako su pisali mediji, još u martu izgleda znalo ko će proći.
Želim da pročitam samo šta kažu odredbe Zakona o zaštiti konkurencije koje se odnose na izbor organa Komisije, član 23: "Predsednik Komisije i članovi Saveta biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, sa najmanje deset godina relevantnog radnog iskustva, koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i evropskog prava".
Na pomenutoj sednici skupštinskog odbora ulazili su jedan po jedan kandidat. Predsednik Odbora ih je uljudno pozdravio, predstavio i zamolio da ukoliko žele nešto da dodaju o svojoj biografiji to i učine i pitao kako vide svoju ulogu u Komisiji za zaštitu konkurencije.
Gospođa Vesna Janković, koja je predložena za predsednika Komisije, došla je sa pripremljenim konceptom odgovora na papiru u rukama. Iz biografije gospođe Janković vidimo da se radi o sudiji Okružnog suda u Beogradu, koja je povremeni član Veća petorice u prvostepenom krivičnom odeljenju i koja je do 31. decembra 2010. godine obavljala funkciju sudije Šestog veća drugostepenog parničnog odeljenja. Takođe je napisano da poseduje posebna znanja iz oblasti prava deteta i uslova iz člana 203. stav 1. i 2. Porodičnog zakona.
U biografijama nekih drugih kandidata bilo je mnogo podataka o priznatim radovima i praksi u oblasti zaštite konkurencije, onako kako je to definisano članom 23. Ti kandidati nisu izabrani, a u biografiji izabrane kandidatkinje za predsednika Komisije takvih podataka nema. Zahvaljujem.