Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je četiri minuta i 50 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanici, podneo sam još jedan amandman na predlog ovoga zakona koji danas razmatramo, zakon o transportu opasnog tereta, i to na 27. član ovoga zakona. Ovaj član 27. govori o merama koje treba preduzeti u slučaju nestanka opasnog tereta.

Moram da kažem da je ovo veoma važno, veoma važan član i da ovo nije baš tako prosto, kao što ovde u zakonu stoji. Mene je baš iznenadila činjenica što Vlada nije prihvatila ovaj amandman.

Postoji više razloga, postoji više načina na koji može nestati opasan teret. Sada neću nabrajati sve te mogućnosti, to može biti krađa itd, ali zakon kaže da treba preduzeti sve moguće mere da se opasan teret pronađe. To je u redu, s obzirom da se zaista radi o opasnom teretu. Ne sme se dozvoliti da se desi da je nestao teret i da nas baš briga. Posle izvesnog vremena, recimo, napravi se veliki problem od toga.

Moramo biti svesni činjenice da nekada opasan teret može nestati na taj način da ga više nije moguće pronaći. Kako? Recimo, opasan teret nekada može da ispari u atmosferu. U tom slučaju, apsolutno je besmisleno da se pronalazi opasan teret, nemoguće ga je pronaći. Tada se samo konstatuje da je on nestao, i eventualno, preduzimaju se mere da bi se sanirale posledice, ukoliko je došlo do nekih posledica štetnih po životnu sredinu i okolinu u kojoj čovek živi.

Mojim amandmanom sam tražio da se upravo ovo stavi u zakon. Međutim, kao što znate, Vlada je odbila ovaj amandman. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana se kaže, da se amandman odbija zbog toga što je on istovetan Predlogu zakona. Zaista neću ovde da čitam moj amandman i neću da čitam Predlog zakona, jer bi to zamaralo i narodne poslanike, a i da ne trošim vreme koje mi stoji na raspolaganju. Svi koji iole bace pogled na ove dve stvari, videće da apsolutno moje obrazloženje nije istovetno Predlogu zakona. Zato apelujem još jednom da se ovaj amandman prihvati.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je 50 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Milan Avramović.

Kolega Mirović je podneo amandman na član 37. u kome traži da se stav 1. Predloga zakona promeni i glasi – učesnik u transportu opasnog tereta dužan je da u radni odnos, na poslovima u transportu opasnog tereta, prima samo osposobljena lica za taj posao.

Tačno je da ovim predlogom zakona je omogućena uloga savetnika koji ima zadatak da osposobljava lice kako bi se smanjila mogućnost za nebezbednost, ali generalno ako bi učesnik u transportu opasnog tereta ili preduzeće primilo već lice koje ima odgovarajuće radno iskustvo, koje već ima sve potrebne ispite položene ili dozvole, ili bilo koju preporuku neke veće firme, koja je slučajno izašla iz tog obima posla, šteta je takvog čoveka ostaviti na ulici, dati mu da vozi neko drugo vozilo, pored posebne edukacije koju ima i ovim zakonom i prethodnim radnim iskustvom.

Ako stavimo i preambulu, tačnije, ako stavimo akcenat na ovo "dužan je", onda obavezujemo poslodavca da to uradi. Onog ko je primio u radni odnos lice koje je kvalifikovano za ovaj posao, a u međuvremenu, pošto se ovde njegovo znanje obnavlja na dve godine, u roku od te dve godine njegovo znanje ne bude iskorišćeno ili ne bude na nivou na kom jeste savetnik, onda u smislu ovog zakona ima mogućnosti da to njegovo znanje podigne na određeni nivo.

Zbog čega to kažem? Kažem zato što je procena da se godišnje u Srbiji proizvede oko 300 tona opasnog otpada. On se uglavnom izvozi u susedne zemlje. Tamo se spaljuje jer kod nas nema mogućnosti za takve stvari, kao što nema ni mogućnosti za trajno skladištenje takvih stvari, sada je to ministar Dulić nešto pokrenuo nekim kreditima, a da li će se to realizovati ostaje pitanje, kao ni deponije za opasni otpad. Zbog toga preduzeća koja imaju štetne hemikalije često ih odlažu u svom krugu nelegalno ili ih odvoze na deponiju, što predstavlja veliku opasnost.

Jedna od osnovnih radnji u toku transportnog procesa sa opasnim teretom koja može da ima veliki uticaj za nastanak nezgode jeste taj ilegalni odvoz opasnih materija. Da bi taj ilegalni odvoz opasnih materija mogao da radi vozač mora da bude nestručno lice. Znači, stručno lice koje zna da od tačke A do tačke B opasni tovar mora da se na poseban način preveze, ne bi to nikada uradio.

Zato ne možemo ni leći na ulogu savetnika u ovom predlogu zakona nego treba postaviti uslov da mora da se primi u radni odnos lice koje je osposobljeno za taj posao. Ovako ćemo primati ljude sa kategorijom za transportna velika vozila, za C i E, koji nemaju posebno položene ispite za opasne materije i onda će savetnik, ponavljam još jednom, po onoj narodnoj "veži konja gde ti gazda kaže", moći da edukuje one vozače koje je gazda predložio, bili oni sposobni za to ili ne.

Osnovna zakonska osnova je ispunjena zato što je savetnik odradio svoj deo posla, a što nije uspeo u toj nameri ne znači da je bezbednost na zavidnom nivou.

Zato treba prihvatiti ovaj amandman mog kolege Mirovića, iz prostog razloga bezbednosti i ljudi, i preduzetnika i samog vozača.

Tri minuta i 45 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom SRS je tražila da se rok za proveru znanja tih lica koja su učesnici u prevozu opasnog tereta pomeri sa dve na tri godine. Vlada je to odbila jer ona kaže da moraju da se primenjuju međunarodni standardi. Sad smo praktično na terenu međunarodnih standarda.

Kada bude Srbija ispunila sve međunarodne standarde, onda će neko da dođe u ovu zgradu, pa će da nam kaže da više Srbija ne postoji, jer pored glomazne Vlade imamo na stotine agencije, imamo duple lokalne samouprave, imamo svega i svačega, samo nemamo normalan život. Jeste da beše ovaj engleski ambasador pre neki dan u jednoj areni gde je bio skup neprijatelja Srbije, pa je tada rekao da je Srbija normalna evropska država. Ne znamo ni šta je normalno, ne znamo ni šta je to u Srbiji evropsko, a bogami, ne znamo ni da li je Srbija država. E, vidite, doduše, ima i jedan drugi ambasador koji je vlasnik nekih agencija, ali nije bitno to.

Bitno je, gospodine Mrkonjiću, kakav je naš odnos prema nečemu što su međunarodni standardi. Ovim predlogom zakona u članu 2. ste vešto izbegli da opišete šta je to opasni teret, već ste rekli - ono što je propisano međunarodnim konvencijama.

Međutim, opasni teret može da bude i opasna stvar. Opasni teret je ona supstanca, materija koja se prevozi, koja zbog svojih svojstava može da eksplodira, da pobije ljude, može da zarazi okolinu, može da zarazi ljude. To je tako široka definicija da na momente smatram da sve što se kreće kao opasna stvar, u zavisnosti od toga šta se nalazi u prevoznom sredstvu, može da bude pod odredbama ovog zakona. Naravno, nisu sporne cisterne sa naftom, benzinom, piralenom i drugim hemikalijama. Nije sporno kada su u pitanju eksploziv, naoružanje, nije sporno ni kada je u pitanju nuklearni otpad i tako nešto.

Ali, znate, stičem utisak da je Beograd pod stalnom opsadom jer se stalno vozi neki opasni teret. Malo-malo, pa u kontra smeru prođu crne limuzine sa crveno-plavim svetlim. Ko je? Kažu – Šutanovac. Što ide u kontrasmeru? Kažu – opasan teret se vozi.

Onda sa Dedinja ona radioaktivna grupa kada krene prema Pionirskom parku, znate, ona bulumenta od Kobri. Kaže – ide predsednik Republike, mora takvo obezbeđenje da bude. Kada bi takvo obezbeđenje bilo kada se stvarno prevozi opasan teret, mi bi bili daleko sigurnija država, kada bi bilo obezbeđenja vagona, a ne da nam se desi malo-malo iscurilo iz vagona. Zašto? Cisterna stara.

Zašto mi nismo u situaciji, kao neki u inostranstvu, kada čuju da iz Francuske kreće radioaktivni nuklearni otpad prema istoku Nemačke, gde postoji, navodno, veliko skladište i postrojenja za neutralizaciju i uništavanje, pa onda celim putem ljudi protestuju jer zagađuje im se vazduh prolaskom jedne takve kompozicije. To kod nas može da tutnji nemilosrdno.

Da ne beše one eksplozije u Paraćinu, napraviše Amerikanci vojnu bazu u centru Srbije. Kažu da su samo zbog one eksplozije i blizine autoputa morali da odlože onaj sporazum sa Vukom Draškovićem za još nekoliko godina.

Gospodine Mrkonjiću, da li se sećate prve stvari koju je uradio Vlada Domazet, kao ministar nauke i tehnologije? Iskoristio je deset miliona dolara američkog kredita da se izveze nuklearni otpad iz Vinče, da bi se uništio tamo negde u Rusiji. Sećate se, bili ste poslanik, glasali ste za taj zakon, gde se daje ta pomoć.

Kažu Amerikanci – moramo to da izvezemo iz Srbije jer bi Srbi mogli da naprave bombe sa osiromašenim uranijumom, iste onakve kao što su oni nas gađali ovde. Znači, oni mogu da gađaju, a mi ne možemo čak ni da pomislimo da napravimo to. Što reče bivši ministar Parivodić – država je suverena samo ukoliko ima atomsku bombu. Ukoliko nema atomsku bombu, ona nije suverena. Mi smo do 2000. godine bili tu negde otprilike da možemo da imamo atomsku bombu.

Gospodine Mrkonjiću, sada vidite, da vas podsetim, postoji jedno pismo iz 2000. godine, napisao ga je Vili Vimer. On je tada bio potpredsednik Skupštine OEBS-a. U aprilu 2000. godine, gospodine Mrkonjiću, kada su ovi hteli da nas skidaju sa vlasti, ovi otporaši, Stejt dipartment i neki američki institut u Bratislavi su organizovali konferenciju o Balkanu i proširenju NATO pakta.

Bili su Milan Pajević iz Srbije, Aleksandar Fatić, znate, onaj veliki, i Bratislav Grubačić, ovaj što javno radi za strance. Šta je tada odlučeno? Gospođo Čomić, obratite pažnju, doneta je odluka da se Srbija trajno isključi iz evropskog razvoja, što znači da Srbija nikada neće postati članica EU, htela to ona ili ne, misli se na Srbiju, i da se što pre izvrši međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova i još dosta toga je odlučeno, ali je rečeno ovima koje su instalirali ovde da će u međuvremenu Srbija da se zamajava daljim integracijama, dajući joj da stalno ispunjava nemoguće uslove, kako bi se tako konstantno slabila i rasparčavala.

Ovo drugo su sve varijante i varijacije sa promenjenim glumcima, likovima. Svi koji se iole ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji ovo moraju da znaju. Ako ovo ne znaju, pravac kući, da ne rade ovaj posao.

Građani Srbije, sada vam je jasna ova priča, međunarodni standardi, evropske integracije, evropska budućnost, to je sve nešto ružno, loše, protiv Republike Srbije i građana Republike Srbije. To je dobrim delom zahvaćeno i ovakvim predlogom zakona koji je neprimenljiv. Ovaj zakon ne može da se primeni onako kako je napisano. Ako bi neko hteo ozbiljno da primenjuje ovaj propis i šta je sve napisano ovde, nijedna cisterna kroz Srbiju ne bi mogla da prođe.

Mora da se zamajava Srbija daljim integracijama i uslovima koji su nemogući, i to oni iz inostranstva vrlo dobro znaju, znaju svi koji su bili u Areni pre 15 dana, to je bio skup neprijatelja Srbije, oni bi čak i da hvataju, kao da je Mladić opasan teret. Ima mladića ovde u Beogradu, možete da ih hvatate za džabe, mislim privatno kada ih uhvatite vi koji ste bili u Areni.

Znam da gospodin Mrkonjić deli moje mišljenje i ovu moju diskusiju ću da završim, gospodine Mrkonjiću, zbog vas pre roka.

Iskorišćeno šest minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe.

Na član 44. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Da li neko želi reč? (Da.)

U obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona, između ostalog, Vlada nam je rekla da su usvojene neke konvencije, neki sporazumi i da je sve to urađeno bez pravnog osnova u zemlji Srbiji.

Kažete, kao posledica toga na osnovu odredaba važećih zakona i uredbe nije omogućena primena potvrđenih međunarodnih sporazuma, nije se mogao uspostaviti sistem ovlašćenja fizičkih i pravnih lica za obavljanje poslova u transportu opasnog tereta, nije se mogao uspostaviti nadzor nad primenom tih međunarodnih sporazuma, niti su se mogla kažnjavati pravna i fizička lica koja su kršila odredbe tih sporazuma.

Ovo je zaista malo potpuno pogrešan red stvari da mi prihvatamo tamo nečije uslove i da onda konstatujemo da zapravo nije bilo pravnog osnova za tako nešto.

Naravno, ne smemo da zaboravimo ni onaj čuveni sporazum koji je potpisao svojevremeno Vuk Drašković, na osnovu kojeg je zapravo priznata okupacija Srbije, jer je dozvoljeno NATO trupama da u svakom obliku i na svaki način i bez ikakve kontrole mogu da vršljaju po državi Srbije.

Kada je u pitanju ovaj zakon o transportu opasnog tereta i ovaj član 44, na koji smo podneli amandman, moram da podsetim na nešto što se juče desilo sa jednim amandmanom, jer je sličnost velika, samo što je to juče bilo od strane predsedavajućeg parlamenta, a danas je od strane Vlade Republike Srbije.

Juče je, naime, javnost Srbije bila obmanuta da su poslanici SRS podneli amandman na neki stav koji nije postojao u predlogu tog člana o čemu smo juče raspravljali. Naravno, ispostavilo se da to nije tačno, ali javnost nije obaveštena da to nije tačno i zato želim da iskoristim priliku i da samo podsetim, jer javnost zna da u ovoj sali ne postoji niko ko tako dobro poznaje Poslovnik kao poslanici SRS. To je sasvim sigurno nesporno.

To što se vi smeškate, gospođo Čomić, to je vaša stvar, ali govorim da javnost zna i apsolutno je to tačno i juče smo vam dokazali da ste hteli da obmanete i narodne poslanike i da nas ubedite da smo mi podneli amandman…

(Predsedavajuća: S obzirom na odlično poznavanje Poslovnika, da li biste bili dobri da se poštujući odredbe Poslovnika o tome da se govori o tački dnevnog reda vratite na tačku dnevnog reda, molim vas.)

Gospođo Čomić, na početku ovog dela obrazloženja rekla sam da bih ovo obrazložila, da moram da napravim paralelu sa onim juče.

Danas se radi o tome da Vlada pokušava da obmane javnost kao što ste vi juče i da javnosti objasni kako poslanici SRS ne poznaju Poslovnik.

Mi još nismo ni dovoljno pametni da pročitamo i razumemo šta piše u nekom Vladinom predlogu.

Kaže Vlada da se zakon, odnosno da se član 44. odnosi na vozila za transport opasnog tereta kojim upravlja vozač, pa su onda navedeni uslovi koje vozač mora da ispunjava, pa između ostalog kaže da je vozač upućen u svoje obaveze i zahteve posebnih uslova u transportu određenog opasnog tereta u skladu sa propisima iz člana 2. stav 2. tačka 1. ovog zakona i drugim propisima.

Mi kažemo da ne treba da stoji da je vozač upućen u svoje obaveze, već da vozač mora dobro da poznaje posebne uslove koji moraju biti ispunjeni u transportu određenog opasnog tereta. Apsolutno smo sigurni da to tako treba da bude i apsolutno smo sigurni da nismo prepisali nešto što je Vlada napisala.

Vlada u obrazloženju kaže da se – amandman ne prihvata iz razloga što je način vršenja, odnosno što tekst ovoga što smo mi predložili u amandmanu ima potpuno isto značenje kao i tekst člana 44. stav 1. tačka 3. Dakle, ako je isto da je neko upućen i da treba dobro da poznaje određene uslove, onda zaista ovde postoji jedan problem.

Ne očekujemo da će Vlada prihvatiti ovaj amandman, da će to uraditi i resorni ministar i upravo ovo obrazloženje je bilo u cilju da se prihvati amandman, da apelujemo na skupštinsku većinu, tu je desetak poslanika, a ovi ostali ne znaju o čemu govorimo, ali ono zbog čega smo želeli da posebno obrazložimo ovaj amandman jeste zbog toga što pokušavate da obmanete građane, javnost Srbije kada su u pitanju amandmani koje podnose poslanici SRS, koji su uvek u skladu sa našim Poslovnikom.

Četiri minuta i 20 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.

Na član 46. amandman je podnela narodni poslanik Milorad Krstin. Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi jedan veoma bitan zakon o transportu opasnog tereta, u ime poslaničke grupe podneo sam amandman na član 46, a da bih bio jasniji, samo bih taj član 46. stav 2. pročitao, zbog čega tražim da se u članu 46. stav 2. briše.

Stav 2. člana 46. kaže – ako policijski službenik u postupku vršenja kontrole učesnika u drumskom saobraćaju utvrdi nepravilnosti kod učesnika u transportu opasnog tereta koje bi mogle uticati na bezbednost ljudi, imovine, odnosno zaštitu životne sredine, dužan je da tog učesnika u transportu opasnog tereta isključi iz saobraćaja i o tome odmah obavesti Upravu. To se verovatno odnosi na tu upravu za transport opasnog tereta.

Dao sam jedno obrazloženje i kažem da se brisanje stava traži zato što policijski službenik u vršenju kontrole učesnika u drumskom saobraćaju nije merodavan da utvrđuje da li neko vozilo može biti pretnja za bezbednost ljudi i životne sredine.

Ovde se članovi 46, 47. i 48. bave prometom opasnih materija u drumskom saobraćaju. S obzirom da saobraćajni milicioner, kako mi volimo to da kažemo, pre nekih godinu dana je dobio nov zakon o bezbednosti saobraćaja, plašim se da taj zakon koji je dosta obiman, u više desetina članova koje sadrži taj zakon, da ne kažem i stotinak članova, dotični policijski službenik treba da zna napamet, a ako bismo ubacili i ovo da on vrši procenu i proceni da je to u pitanju, opasni materijal koji će ugroziti bezbednost ljudi, odnosno životnu sredinu, mislim da ćemo preterati s tim da ti ljudi moraju apsolutno biti kao kompjuteri koji u datom momentu moraju brzo da odreaguju.

Što se tiče tog opasnog materijala, gospodine ministre, moram da kažem da je to veoma bitno, posebno za moju sredinu, a reč je o naseljenom mestu Lemani i Fabrike sintetičkog kaučuka, u koju svaki dan ulazi i izlazi dosta opasnih materija. Ne znam da li je dovoljan samo jedan policijski službenik da utvrdi da li su nepravilnosti u tom vozilu kod transporta ili bi to trebalo da urade stručna lica, kako su neke moje kolege, poslanici iz poslaničke grupe SRS, već obrazložile.

Znači, insistiram da bi trebalo da se ipak ovaj moj amandman prihvati, a automatski time bi amandman i poboljšao tekst zakona.