Moja koleginica Milica Vojić Marković malopre je rekla da ne razume baš obrazloženje koje je dobila za neprihvatanje amandmana. Ne razumem ni ja.

Očekivala sam da će ovde sedeti ministar kulture, gospodin Bradić, pa da će, budući da ni on ni ja nismo stručnjaci, nismo pravnici, da će reditelj dati bolje objašnjenje psihologu, nego ministarka koja postaje kao multipraktik. Izvinite, ali vi ste stvarno tu po svakom pitanju. Ne znam da li vi možete da mi objasnite o čemu se zapravo ovde radi.

Znači, suština amandmana koji sam podnela odnosila se na to da budući da kada govorimo o zadužbinarstvu je zapravo reč o filantropiji i reč o organizacijama koje nikako ne mogu da budu osnovane radi hemijskog čišćenja biografija nekakvih privatnih lica ili pravnih lica sa privatnim interesima, suština je bila da se prosto izbriše taj deo koji bi se odnosio na moguću privatnost i privatizovanje ovakvih zadužbina. Znači, pravljenje iz razloga koji svakako nisu čovekoljubljivi.

Obrazloženje Vlade koje sam dobila stvarno uopšte ne razumem. Latinski sam učila u školi, ali mi ove pravne formulacije nisu jasne i baš bih volela da gospodin Bradić, sa rediteljskim iskustvom, jeste tu pa da mi to protumači na neki scenski prihvatljiv način.

Obrazloženje kaže ovako – amandman se ne prihvata, jer mogućnost osnivanja zadužbine i u privatne svrhe, koju predviđaju odredbe člana 2. stav 1. Predloga zakona, predstavlja novinu u našem pravnom sistemu.

Evo sad i objašnjenja zašto je to novina. Radi se o rešenju koje je usvojeno u većem broju zemalja EU (Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, Bugarska, Danska itd.) i koje se može braniti i in ekstenzo tumačenjem člana 1. Prvog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojim se garantuje pravo na mirno uživanje vlasništva. Ne prepoznaje se nijedan razlog javnog interesa koji bi opravdao zabranu osnivanja zadužbina u privatne svrhe.

Na drugoj strani, Predlog zakona sadrži niz ograničenja, kojim se sprečava eventualna zloupotreba (nisam videla kako) osnivanja i delovanja ovakvih zadužbina: zadužbina koja deluje u privatnom interesu ne uživa nikakve poreske olakšice; ne može neposredno obavljati privrednu delatnosti itd.

Kaže ovako – još od rimskog prava pravi se razlika između udruženja kao zajednice lica-članova i zadužbine (i fondacije) kao zajednice imovine. Ova razlika ima svoje vrlo bitne pravne implikacije, posebno kada je reč o njihovoj upravljačkoj strukturi.

Ovo obrazloženje napisano je u onom duhu hrvatskog novogovora – okolotrbušni pantolodržač. Šta je zapravo predlagač zakona hteo da kaže ne znam, ali ono što znam je da će korišćenje zadužbine u privatne svrhe i radi ostvarivanja zaista hemijskog čišćenja biografija biti nešto što je daleko izvan svake suštine srpskog zadužbinarstva. Znači, takve pojave srpskog zadužbinarstva ne poznajem.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? Gospođa Svetlana Stojanović ima reč. Izvolite.

Javljam se kao ovlašćeni predlagač.

Kolega Milan Dimitrijević je podneo amandman otprilike iste sadržine, odnosno predlaže da se brišu reči "ili privatnog interesa".

Osnivanje zadužbine radi ostvarenja privatnog interesa je zaista novina u našem pravnom sistemu. Predlagač tj. Vlada se poziva na uporednu praksu i navodi zemlje kao što su Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, Bugarska i Danska.

Zaista ne znam kako izgledaju zakoni ovih zemalja i šta se uvođenjem ovog instituta u njihov pravni sistem želelo, ali ono što vidim da u našem zakonu o zadužbinama i fondacijama, zadužbine radi osnivanje privatnog interesa se pominju u članovima 2, 3, 8, 36. i 54. Iz ovih članova, zaista iskreno, nisam u stanju da dokučim kakvo bi to dobročinstvo moglo da bude, bilo koje činjenje u vlastitom interesu za školovanje vlastite dece, npr. zašto neko ko ima novca ne školuje svoju decu kao sav drugi svet.

Predstavnik predlagača, koji je bio prisutan jutros na Odboru za kulturu koji smo održali, dao mi je objašnjenje da se zadužbine koje se osnivaju radi ostvarivanja privatnog interesa ne mogu koristiti ni poreske olakšice, niti mogu konkurisati za budžetska sredstva, kako sam pretpostavila u svom uvodnom izlaganju, u raspravi o zakonu u načelu, misleći da je to skrivena namera predlagača.

Dalje obrazloženje predstavnika Vlade je glasilo – u članovima 7, 45. i 46. ova vrsta zadužbina, one koje rade za lični ili privatni interes, ne pominju se, nego samo one zadužbine čiji je cilj opšti interes.

Pogledajte, uvodimo jedan novi institut u svoj pravni sistem i definišemo ga preko nepominjanja. Zašto ih uvodimo, i dalje ne znam, ali toliko nejasnoće ostavilo mi je prostora da sumnjam da su u pitanju neke potencijalne zloupotrebe.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević. Gospodin Žutić želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog javnosti citiram prvi stav člana 2. Predloga zakona: ''Zadužbina, u smislu ovog zakona, jeste pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom.''

Ovde je nešto neobično. Koristi se termin "dobročinog", valjda je pravilno reći dobročinstvo. Bar to bi trebalo ispraviti.

Ako član 2. nosi naslov "Zadužbina i fondacija", logički zaključak je da treba formulisati definiciju zadužbine, a to Vladin predlog teksta ne čini.

Međutim, amandmanom na član 2. SRS je predložila da se izvrši dopuna i jezička izmena prvog stava tog člana sledećom formulacijom: ''Zadužbina, odnosno zaklada je kulturno-istorijska i tradicionalna ustanova od izuzetnog nacionalno-humanitarnog značaja kojoj je osnivač namenio određenu imovinu radi ostvarivanja opštekorisnog cilja, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom.''

Dopunom i izmenama prvog stava člana 2. ističe se istorijski i tradicionalni značaj srpskog zadužbinarstva u odnosu na pojam fondacije, koja pojmovno označava ustanovu stranog porijekla, karakterističnu, kao što sam rekao, za savremena evropska demokratska i liberalna društva.

U svom obrazloženju Vlada je istakla da se ''amandman ne prihvata iz razloga što termin "kulturno-istorijska i tradicionalna ustanova" nema preciznu pravnu konotaciju, niti izražava suštinu instituta zadužbine. Naime, u našem pravnom sistemu termin "ustanova" se vezuje za poseban statusno-pravni oblik: javno-pravno lice kojem je povereno vršenje određenih javnih ovlašćenja, a ne na zadužbinu kao privatno pravno lice.''

Vladino obrazloženje za odbijanje ovog amandmana predstavlja pravni formalizam. Uglavnom se ne usvajaju argumenti SRS da zadužbina treba da bude kulturno-istorijska i tradicionalna ustanova.

Inače, pojam ustanova za zadužbine, koji formalno-pravnom argumentacijom negirate, korišten je u svim zakonima Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, pa mislim da se savremena vlast treba više držati tradicionalizma, po ugledu na najtradicionalniji narod na svetu, Britance, odnosno Engleze.

Sledeća primedba Vlade na amandman je da ova naša izmena sužava nadležnost fondacije samo na kulturno-istorijske i nacionalno-humanitarne svrhe.

Međutim, mojom argumentacijom na sledeći član 3. videće se da SRS ne sužava ciljeve i zadatke zadužbine samo na prethodno navedeno, već i naučne, kulturne, prosvetne, socijalne, zdravstvene i druge ciljeve.

Potpredsednica Nataša Jovanović ima reč.

Gospođo predsedniče, gospođo ministar, ovaj amandman kolege Slađana Mijaljevića i ovo što je govorio profesor Žutić  konkretno ću argumentovati jednim primerom, nažalost, tužne slike i ogledala našeg društva pod vašom vlašću.

Žao mi je što ovde danas nije ministar kulture Nebojša Bradić, jer je on direktno odgovoran, zajedno sa premijerom države, kao i predsednikom Republike, što se najpoznatija kulturno-istorijska zdanja i zadužbine jednog perioda u našoj državi danas nalaze u ovako jadnom stanju.

Pored svega onoga što smo govorili u načelnoj raspravi, kada smo vam nabrajali uništene ne samo spomenike kulture, već naše svetinje na okupiranom KiM, Staro zdanje u Aranđelovcu, u vašoj i mojoj Šumadiji, gospođo Đukić Dejanović, danas je jedno od najvećeg rugla ove vlasti i države Srbije.

Zbog čega? Zbog toga što je propadanje Starog zdanja, koje je bilo simbol evropeizacije, kako vi to volite da kažete, Srbije, ali ne sada kada vam NATO i Brisel uspostavljaju direktive, kada vam dolaze Dežer i ostali, postrojavaju vas i ove nesrećnike, otpadnike iz SRS, već u vreme kada je knez Miloš Obrenović, koji je kao neko ko je osnivač grada Aranđelovca i poznatog mondenskog lečilišta u Evropi tog doba, napravio Staro zdanje, zamišljajući u to vreme, a to je davne 1865. godine, da tu bude Skupština Kneževine Srbije.

Ali, kasnije kada je iz jednog kratkog perioda prestonice mog Kragujevca Skupština premeštena u Beograd, gde je i dan-danas, onda je Staro zdanje otvoreno kao balska dvorana, pre sveta kneževa sala za okupljanje državnika i diplomata, ne ovog vremena sada kada dolaze da vas ucenjuju, da vam govore da nedaleko od Starog zdanja u Aranđelovcu, u etno-selu Bajka jurite i dajete mito od 10 miliona evra slavnog srpskog generala, nego u periodu kada su svi poštovali Srbiju i srpski narod zbog toga što smo se najpre oslobodili 500 godina turskog ropstva, ali zato što smo herojski narod i zato što imamo naš ponos i naše dostojanstvo.

Taj kulturno istorijski spomenik i zadužbina dinastije Obrenovića je danas opljačkan, ruiniran, a u kampanji pred lokalne izbore, u aprilu ove godine, Nebojša Bradić, ministar kulture se u više navrata slikao, čak i u jednom trenutku usred kampanje je došlo do požara u zgradi Starog zdanja, gde su zidovi vlažni, gde je srećom to kulturno-istorijsko blago, pre svega klavir na kojem su svirali poznati svetski majstori, pijanisti, prilikom balova i svečanosti koje je knez pravio tamo, kao i određene umetničke slike koje su uspeli ljudi tamo da spasu.

A zbog čega­? Pa zato što ste vi odgovorni, jer je i presudom, kao i posle Drugog svetskog rata, naravno, to su Broz i komunisti uradili, ali potvrđenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu 2005. godine, Staro zdanje pripada Direkciji za imovinu Republike Srbije i pod direktnim je patronatom kao spomenik kulture, a nekada zadužbina Obrenovića, pod vlašću ove neodgovorne Republičke vlade.

Zašto se to dešava? Zašto vama nije stalo do toga da čuvate ono što je naša tradicija, a što mi želimo drugačije, i gospodin Mijaljević upravo to predlaže amandmanom na član 2, da definišemo? Da vam to bude opomena zbog toga što su se svi ljudi, intelektualci iz te male sredine, ako tako možemo Aranđelovac da nazovemo, kao i svi ljudi koji su kulturni poslenici i istoričari, kao profesor Žutić i njegove kolege i mnogi drugi podigli, dali svoj glas i napravili jedan film koji je poslat i u Unesko, koji se zove "Spas ili SOS za Staro zdanje".

Ali, kako se kampanja završila i izbori, ovi su tamo sa Canetovim parama vršljali sa pola miliona evra, isto obećavali kako će oni da rekonstruišu, ako dođu na vlast, Staro zdanje. Međutim, pare kriminalaca su potrošili, vlast nisu sastavili, ali vi koji jeste, vi ste dozvolili da sačekamo, na pragu je zima, iako je još uvek lepo vreme, ali svaki dan može da udari kijamet.

Mladi gospodine koji sedite pored našeg državnog sekretara, a nekada naše koleginice, šta je vama smešno? Mislila sam da se to desilo prošlog puta kada ste bili da vam je takav dan, to je bilo pre 10 dana, da ste ustali tako odjutros i da vam je celog tog dana smešno, međutim ovo je simptomatično, vama je i danas sve smešno.

Zaista ne znam šta je smešno u situaciji kada govorim o tome da je jedan simbol Srbije, simbol vremena u kome smo bili cenjeni i poštovani od čitave Evrope, za razliku od današnjeg dana, kada nam rasturaju državu, kada nam okupiraju južnu pokrajinu, kada nam uvode sve ono što narod ne može da podnese, vama je to smešno. Prošlog puta sam pokušala, verujte mi, toliko ste beznačajni u mom životu, neko mi je rekao kako se zovete i prezivate, ne znam kako vam je ime i prezime, ali lik sa smehom, to je neverovatno.

Što se tiče ove ozbiljne teme i činjenice, pokušaću da vam predočim kako je stanje u Starom zdanju, taj čuveni dvorski luster koji postoji samo u toj zgradi, koji je od najsitnijih kristala napravljen, koji je okružen sa još četiri zaista prelepa lustera tog romantičarskog stila, kakva je i cela zgrada arhitekture tog vremena i čuvenog arhitekte češkog đaka, našeg porekla, koji je izvršio projekciju.

Dakle, danas ni delova lustera nema. Ne možemo da napravimo. Ne možemo da vratimo ni preko 30 poznatih umetničkih slika koje su ukradene iz Starog zdanja, ali zato ste vi, gospodo iz vlasti, mogli od trenutka kada ste sastavili lokalnu vlast u Aranđelovcu do današnjeg dana da napravite čitav krov, a ne samo 25% krova, da zamenite stakla. Zašto je to problem, bar toga ima? Da vidite šta je sa stolarijom. Zašto je problem da imate jednog čuvara odnosno da postoji jedan čuvar koji će da čuva Staro zdanje.

Ovo svoje izlaganje, mislim da sam jednim primerom tužnim, potkrepila ovaj izvanredni amandman koji je podneo kolega Mijaljević, da završim citatom književnika i magistra Ivana Zlatkovića, koji je u jednoj takvoj prilici, gde je apelovao, zajedno sa svojim kolegama i istoričarima, da se zaštiti Staro zdanje, rekao: "Svojim učešćem u ovoj akciji postajemo veliko duhovno bratstvo koje se ne miri sa smrću nečega što je vekovima živelo u srcu svih Aranđelovčana i svih ljudi koji su bar jednom prekoračili njegov prag".

Mogu da kažem da sam ponosna na to što je jedna od prvih promocija knjige koja je simbol onoga za šta se borimo, i simbol postojanja naše stranke i života našeg utamničenog predsednika, i ideologiju srpskog nacionalizma promovisali upravo u zgradi Starog zdanja, kada je to još uvek bilo moguće.

Ali, kako vreme prolazi sve manje sam uverena da će simbol Starog zdanja vas da probudi iz očiglednog sna u kome se nalazite i ne vidite da je kulturno, nacionalno i istorijsko blago budućnost naše dece i budućnost i simbol Srbije.

Na član  2. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Mojsilović. Da li neko želi reč?

Reč ima gospodin Predrag Mijatović, po Poslovniku.

Ponovo bih reklamirao povredu Poslovnika, član 107. Ova šarmantna plavuša koja je govorila pre mene…

Da, da, prepoznao sam se.

Molim vas da se umirite.