Reč je o kliničkom ispitivanju leka koji sadrži psihotropnu supstancu. U prvom stavu se tu odaje priznanje Agenciji za lekove, proceduri koja to radi, ali se istovremeno kaže – potrebno je da taj podnosilac zahteva, kao i kada je reč o kliničkom ispitivanju lekova, inače po osnovnom krovnom zakonu, da se ovog puta javi ministarstvu i da mu izda dozvolu za upotrebu leka.
Kada se razvila ta priča, amandmanom smo hteli da malo stvari oročimo, da ministar ministarstvu, koje je malo teže, opet je to ministru, stručnim službama, koga će one da pitaju – ko je vlasnik spiskova lekova i registara, nego opet komisija koja ih izdaje, čuveni član 4. nedorečeni.
Dajte sada da to lepo ministar prosledi komisiji, da vidi stanje, da li taj lek postoji, da li je na tržištu, ko ga uvozi, šta o njemu zna, ima li ikakve prethodne informacije i da sve te međusobne komunikacije ministra, komisije i ministra sa podnosiocem zahteva vremenski oročimo i ništa tu više nije bilo, nikakve povrede dostojanstva, nikakva promašena procedura, već se zakon bavi rokovima. Ovo su neki minimalni.
Posle tog momenta kada ministar izda to rešenje stvar kreće rutinski, kao što se radi u agenciji. Ništa se tu ne menja. Tu se ne utiče na proceduru, tako da obrazloženje koje smo dobili nije baš preterano pitko. Niko ne ide na tu proceduru da je remeti, jer se ta procedura zna.
Ta je procedura rađena, pa je menjana, usavršavana i dosta je dobra, kao i kada je zakon bio donošen, nismo imali neke velike primedbe oko procedure koja se tu vodi. Zato smo hteli da amandmanom utvrdimo te relacije, ne i da razvlastimo ministra, da konačno prosledi zahtev. Neko će mu odgovoriti.
Inače, da nismo napisali tako, verovatno u realnosti i biva. Kako će ministar da zna? Damo ime nekog leka. Nije to metadon uvek, i on zna šta je. Ko zna šta sve tu može da bude lek koji sadrži i kombinaciju lekova raznih? Što bi sad on to čovek da lista registre, da odgovor da njegov sekretar, neko da mu pomaže.
Dobro, možda idealizovano gledam rad ministarstva i državnih organa. Nisam to baš radio, tako tog ranga, ali slične stvari jesam.
Mislim da je ovo bio jedan logičan red stvari. To bi bio interni akt koji bi obavezao i jedne, i druge i treće učesnike da brzo dođu do rešenja. To je amandman, koliko razumem, profesora Kneževića, na to se odnosio.
