Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Drago mi je da se ministar složio. To nas samo učvršćuje i u ovakvo čvrstom ubeđenju da smo u pravu.
Moram da ukažem na jednu drugu stvar. Mislim da je vaša dužnost kao predlagača zakona, da onda kažete Srbiji i nama, pa preko nas građanima Srbije ko je protiv?
Pustite nas da istražujemo motive i da vidimo zašto je neko protiv. Mislim da je obaveza nekoga ko se preuzeo tolike odgovornosti, da saopšti istinu u vezi sa tim. Pošto je pre vas, u četvrtak bio ovde gospodin Vučić odgovarajući na poslanička pitanja i on je takođe rekao da je i on misli da je moguć veći korak unapred.
Sada nam kažete i vi. Za ove amandmane glasaće LDP, siguran sam DS, razgovaraćemo i sa kolegama iz DSS. To vam je ¾ većina u ovoj skupštini.
Što se tiče funkcionera stranaka, oni mogu po ovom zakonu da budu direktori, tako da nemojte to ponavljati pošto mislim da nije tačno. Oni posle toga mogu da zamrznu funkciju. Unapred sam vam rekao da u našem nerazvijenom političkom sistemu, to što sam zamrznuo funkciju potpredsednika LDP, niti smanjuje moj uticaj, niti ne znam kako se proverava to. Ne znam ni kakva je to vrsta odluke, ako ja budem i dalje niko umesto mene ne može to da bude, ja ću biti kandidat na sledećim izborima. Čime je u tom zamrzavanju smanjen moj uticaj?
Što se tiče odgovornosti ministra, mi se slažemo da ona treba da postoji oko ovog smenjivanja, za republička preduzeća. Po Predlogu ovog zakona, ministar može da smenjuje i direktore lokalnih preduzeća. To je ono što nam nije jasno. Kriterijumi za smenu su vrlo čudni. Oni npr. kažu – nepotpuna ili lažna izjava. Kako će ministar da ceni nešto što je neki direktor nekog malog lokalnog preduzeća rekao, negde 100 km daleko od mesta gde ministar radi i da li je to u ekstremnom slučaju, da li je to ako neki lokalni direktor uvredi nekog ministra. Znači da je to kazna za verbalni delikt.
Nisu nam jasni ti kriterijumi i nije nam jasno zašto ministar snosi odgovornost za nešto što nije izabrao?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Nenad Popović.

 Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege, pre svega hteo bih da kažem da u ovih osam zakona imaju dva zakona koja su trebala da se razmatraju odvojeno. To je zakon o kome je prethodni gospodin govorio, zakon o javnim preduzećima. Drugi je zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnih transakcija.
Mislim da su ta dva zakona od izuzetne važnosti, jer jedan je za političku budućnost i odnos prema ekonomiji i javnim preduzećima u odnosu prema političkim partijama, a drugi zakon o rokovima izmirenja obaveza je suštinski za ono što ste i vi rekli na početku, a to je ključni problem srpske privrede o čemu govorim svakodnevno. To je likvidnost.
Što se tiče ovih zakona, malih izmena u Zakonu o privatizaciji i Fondu za razvoj, to su sasvim korektne izmene i nisu velike. Ovaj zakon o deviznom poslovanju moram da pohvalim, on je zaista dobar, daje potpuno nove mogućnosti čak i za nešto što do sad nije bilo toliko interesantno, ali i tu će se pojaviti neka nova radna mesta. Verovatno ih neće biti desetine hiljada, ali bar stotine ili neka hiljada će se sigurno pojaviti.
Ono o čemu ću ja u ovom kratkom vremenu da govorim najviše je zakon o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama, koji je zajedno sa zakonom o tzv. poreskoj amnestiji, zaista ključan za ključni problem Srbije, a to je likvidnost.
Što se tiče zakona o poreskoj amnestiji, tu nemamo nikakvih ključnih primedbi. Smatram da je dobro da se omogući onima koji su trenutno u teškoj poziciji, da im se da mogućnost da plaćaju tekuće obaveze, a da im se ukoliko rade u tom roku od dve godine, omogući poreska amnestija. Samo moram da potvrdim da smo pre dve godine takav zakon predlagali ovde u Skupštini, mi iz DSS, vrlo sličan.
Da se vratim na zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnim transakcija. Smatram da zakon ima dobru nameru. Može da proizvede velike štete i zato vas na početku, gospodine ministre, pozivam ili da ga povučete pa da otvorimo jednu širu raspravu, ali dosta širu sa privrednicima, u parlamentu u Odboru, ili da usvojite one amandmane koji bi zaista mogli dosta da pomognu da zakon ima pozitivne efekte.
Naravno, odlična je namera i to podržavam, da se uvede finansijska disciplina. Imate tu našu apsolutnu podršku, tu nema razgovora, samo kako da dođemo do toga? Predlažete odmah država 45 dana, privreda 60 dana. Smatram da je to moguće samo ukoliko bi se ispunila tri uslova u Srbiji danas. Prvi je da imamo odličnu likvidnost preduzeća u Srbiji, a nemamo je, da imamo rast privrede, nemamo ga i da imamo veoma efikasno pravosuđe, nemamo ga. Rekao bih da su ova tri elementa ključni da bi ovaj zakon odmah mogao da počne da se primenjuje ili, kako ste vi rekli, 31. marta 2014. godine. To je jedna ruka.
Druga ruka ovog zakona je da je država najveći generator nelikvidnosti sa preko milijardu evra dugovanja privredi. Znači, bez rešavanja problema ovih dugovanja ne možemo da rešimo problem ovog prethodnog o čemu sam pričao.
Siguran sam da imate neku zamisao da i ovaj problem dugovanja od jedne milijarde evra rešite u nekom sledećem periodu. Zato i ne razumem zašto nismo, ako govorimo o objedinjavanju zakona, objedinili taj zakon koji ćete verovatno predložiti, znajući vas, radim sa vama ovde već petu godinu. Verovatno ćete ga predložiti u februaru ili u martu. Zašto moramo danas, bez jedne šire rasprave, da donosimo zakon koji neće bez rešenja problema dugovanja države prema privredi, pomoći efikasnosti danas na tržištu.
Danas je potpuno sve suprotno od ovoga što sam rekao. Niti imamo likvidnost, imamo potpunu nelikvidnost, nema rasta privrede, imamo pad privrede, u recesiji smo i nemamo efikasno pravosuđe, imamo pravosuđe koje je zatrpano predme-tima. Pitanje je koliko će dugo trebati vremena da ono takođe postane superefikasno. Ponoviću još jednom, namera je dobra. Put kako doći do rezultata je, po meni, danas, ako se krene ovako kako ste predložili, pogrešan. Ovim amandmanima i diskusijom ću pokušati da ga ispravim, da dođe na to što bi svi želeli da imamo danas u Srbiji.
Ukoliko se krene u apsolutnu primenu, možemo da očekujemo nova otpuštanja, nova zatvaranja preduzeća i da dobijemo suprotan efekat nekada, da dođe do pogoršavanja likvidnosti. Imamo 32 hiljade preduzeća u Srbiji koja su prošlu godinu završila sa gubicima. U blokadi je 80 hiljada. Kada govorimo o državi, da li država treba da plaća u roku od 45 dana? Treba. Odlično, podržavamo. Kada govorimo o odnosu između privrednih subjekata, da li oni treba od sutra da plaćaju 60 dana, teoretski ću reći da je dobro, a u praksi možemo da imamo haos. Zato bih želeo da vam napomenem da su u proizvodnim ciklusima potpuno različiti proizvodni ciklusi u mašinogradnji, u hemijskoj industriji, u sektoru male privrede, u sektoru srednje privrede, različiti su u trgovini, različiti su u hemijskoj industriji, tako da imamo potpuno drugi ciklus obrta u poljoprivredi od nekog drugog ciklusa koji može da bude mnogo kraći. Zato bih rekao da nije lako, razumem i predlagača, da se paušalno donosi za sve grane industrije jedan sistem plaćanja.
Takođe, zašto da se država meša u odnose prema preduzećima? Pokušaću sa nekoliko plastičnih primera da vam objasnim to. Ovo vam ne govorim kao političar, ocenjujemo jako dobru vašu nameru, ali se protivimo da se zakon donese na ovaj način kako je napisano.
Glasaćemo protiv ukoliko se naši amandmani ne usvoje.
Uzmite bankarske garancije. Ako jedno preduzeće da drugom preduzeću bankarsku garanciju da će u roku od šest meseci to platiti, preduzeće jednostavno uzme tu bankarsku garanciju, ode u banku, dobija kredit da se finansira za proizvodnju. Ili, ne mora uopšte da ide u banku, on ima sigurnost u plaćanju. Nekada bankarske garancije traju na velikim projektima i godinu, dve i tri. Postoje u industriji, pogotovo u mašinogradnji, projekti koji traju godinu ili dve. Evo, daću vam primer.
Svetska banka kada finansira nekog, kada naša javna preduzeća uzimaju kredit od Svetske banke, uslovi kreditiranja koja dobijaju preduzeća, od javnog preduzeća privatna, su 10% avans, a 90% kada se završi posao. Taj posao može da traje šest meseci, osam meseci i godinu i po. To glavno preduzeće, recimo, generalni izvođač, treba svojim podizvođačima da plati u roku od 60 dana, a on će da se naplati tek kroz godinu dana. On to i može, ali s nekim može da se dogovori da mu plati kroz šest meseci ako mu je dao bankarsku garanciju. Ne vidim nijedan razlog da se ne omogući kada su garancije banaka uključene u proces, da se taj proces ne produži.
Što se tiče aktivnosti, mogu da kažem da u tom slučaju ako se krene radikalno 60 dana odjednom, to može da izazove probleme. Kada sam analizirao razlog zbog koga ste predlagali ovaj zakon, video sam da postoji direktiva EU, da sve članice EU do 31. marta ispune ovaj isti uslov. Verujem da sam u pravu i molio bih da mi odgovorite. Došla je direktiva. Direktiva je za članice, a mi nismo članovi. Danas čak u ovom trenutku Slovenija i Hrvatska još uvek to nisu uradile. Uradiće, moraju da urade do 31. 12.
Smatram da na ovaj način možemo da zaustavimo proces. Daću vam jedan jako dobar primer iz Rusije. Recimo, "Mekdonalds", jedna od najvećih svetskih kompanija, svojim dobavljačima, onima koji im isporučuju zemičke, neki im isporučuju meso itd, plaćao je šest meseci do godinu dana i nema problema, svi žele da rade sa "Mekdonaldsom", jer dobijaju bankarsku garanciju. Čak "Mekdonalds" ne daje bankarsku garanciju jer je siguran kupac i žele da rade sa njim. Ne treba im bankarska garancija, samo ugovor. Kompanija ode u banku, kad vidi banka da je kupac njihovog proizvoda "Mekdonalds" odmah im daju kredit za finansiranje proizvodnje sa minimalnim kamatama. To se zove "faktoring". Mislim da se to i u Srbiji danas primenjuje. Ne vidim nijedan razlog da se toliko mešamo u te odnose oko rokova.
Ako već insistiramo na tome, odnosno vi insistirate, predložio bih nešto drugo, da biste došli do roka od 60 dana, mislim da je prekratak, kod preduzeća morate da stavite maksimalan rok od 90 dana, ali tako da sada od 31. marta, kada ste rešili da krenete u taj proces, krenete od 150 dana, da 31. marta 2013. godine bude 150 dana. Kada smanjite deficit 2014. godine 31. marta, da bude 120 dana, a kada smanjite na 1% 2015. godine, da bude 90 dana. Znači, razlika u ovome što ste vi predložili i što ja predlažem je samo postupnost. Mislim da je postpunost neophodna preduzećima i ljudima treba vremena da se naviknu.
Kad su se privrednici malo udubili u ovo, sada su svi malo uplašeni. Verujte da su uplašeni. Dajte im mogućnost da sami regulišu svoje obaveze. Dajte rokove koji bi bili labaviji, kako bi postepeno mogli da uđu u ovaj sistem. Nema velike razlike između 60 dana, koji mogu da budu katastrofalni i 150 dana. Možete da modifikujete, a doći će na 90 dana kroz tri godine kako bude rasla ekonomska aktivnost, kako budemo imali efikasnije pravosuđe i kako bude dolazilo do poboljšanja likvidnosti.
Što se tiče države, ponoviću, država mora da plaća svoje obaveze u roku koji se odredi. Ne sme više da bude generator nelikvidnosti, s tim da bih vam i ovde predložio nešto. Razgovarao sam sa nekoliko vrlo uspešnih predsednika opština u Srbiji i pitao sam ih šta misle. Oni takođe misle da treba da se uvedu rokovi plaćanja. Jedino što oni predlažu jeste da je 45 dana premali rok. Zašto je premali rok? Oni predlažu da bude 90 dana. U mom predlogu sam izašao da 31. marta 2013. godine bude 120 dana, da 2014. godine bude 90 dana i da 2015. godine, kada budete imali 1% deficita, bude 60 dana.
Zašto? Jer naplata poreza nije ista svaki mesec. Nekada im se desi, pogotovo prvi kvartal, da dva, tri meseca skoro ništa ne naplate, a onda im grunu sve pare odjednom. Da bi mogli da ispune sve ono što potpisuju i da ne potpisuju neke gluposti koje posle ne ispunjavaju, njima je rok 90 dana optimalan. Mislim da je 45 dana zaista minimalno. Neće izvođačima radova, dobavljačima ništa značiti 45 ili 90. Njima je važna garancija da će oni pare da dobiju, a da li će ih dobiti kroz 45 ili 90, verujte mi, razlika nije ključna.
Još jednom želim da kažem da je namera ovog zakona dobra, ali da mi ne možemo da se složimo sa ovim načinom, kako on treba da se izvrši. Zato predlažemo ili da se zakon povuče i da se još šire otvori rasprava, pa da se zajedno donosi zakon kada se bude donosio onaj zakon o rešavanju ovih milijardu evra koje država duguje privredi ili, druga varijanta, da se ovim amandmanima koje smo predložili on popravi i na taj način uvede u jedan postepeniji proces, kako bi preduzeća mogla da ga izdrže.
Gospodine ministre, bojim se rezultata, da ćemo opet kroz tri ili šest meseci možda doći u situaciju da moramo da menjamo zakon. Vi ste jedan od najistaknutijih ministara u ovoj vladi i mislim da već sada možete da ocenite da neki amandmani koji su vrlo dobronamerni, a u interesu domaće privrede, mogu da budu prihvaćeni.
Dodao bih na kraju još dve stvari, oko javnih preduzeća. Potpuno se slažemo da u javna preduzeća treba da se uvede red. Nije reč samo o tome da li će biti partijska ili nepartijska ličnost. Tu ima milion pitanja. Pitanje je kako efikasno da se upravlja javnim preduzećima? Koji su kriterijumi i kako će neko preduzeće čija je cena danas socijalna, a nije ekonomska i koje je gubitaš, sutra da da rezultat? Koji je to rezultat ako imamo socijalnu cenu?
Moramo uvesti kriterijume. Koji su to kriterijumi? Da bi smo uveli svetske kriterijume, a oni su vrlo jasni i jednostavni, ne moramo da izmišljamo toplu vodu, ti kriterijumi postoje, pre svega mora da se uradi nekoliko stvari koje se tiču javnih preduzeća. Nešto je pokrenuto. Pre svega, mora da se uradi restrukturizacija. Posle restrukturizacije koja bi u sebi imala odvajanje neprofilnih delova, koja bi u sebi imala finansijsku restrukturizaciju i druge elemente, posle toga bi trebalo da dođe do korporatizacija, jer korporatizacija je vrlo važan element. U sledećem segmentu koji bi nekad možda doveo ili do efikasnog rada javnih preduzeća ili do delimične ili potpune privatizacije, u zavisnosti od toga šta je država, skupština odredila, koja su to ključna preduzeća koja se neće prodavati, a koja će se prodavati, koja će se delimično prodavati, a koja se uopšte neće uvesti u proces privatizacije.
Mislim da su ti elementi takođe važni. Govoriću o njima mnogo više po amandmanima. Samo to da li je partijska ličnost ili nije partijska ličnost neće odrediti, jer ćemo svakako u nadzornom odboru imati većinu ljudi koji su partijski. Dalje, samo da dodam, komisija koja će da bira, ona je isto sastavljena od ljudi koji su članovi političkih partija.
Na kraju, još jednom bih se vratio na Zakon o ograničenju rokova plaćanja. Mislim da on ima dosta elemenata koji bi morali da se promene. Srpska privreda je danas zaista u teškoj situaciji. Likvidnost je gora nego ikad. Ukoliko se prihvate ovi amandmani, mislim da sa prethodnim zakonom u kome se govorilo o delimičnoj finansijskoj amnestiji, ali i onome što je neophodno, a to je institucija koju smo samo pomenuli danas, jer se ne menja, a to je Fond za razvoj, u koji mora da se upumpa mnogo više sredstava, kako bi sa svojim likvidnim sredstvima, sa dugoročnim kreditima ili garancijama, ali pre svega dugoročnim kreditima, jer privredi su potrebni dugoročni krediti, očekujem, gospodine ministre, u sledećem periodu predlog je od vas na račun toga. Kreditima na rok čak do 10 godina sa grejs periodom od tri do četiri godine i sa veoma niskom kamatom, to je ono što je danas potrebno srpskoj privredi.
Na kraju, mislim da je vrlo važno da kažemo da Srbija treba da se okrene sebi i da ne prihvatamo više nikakve uslove od EU, ma čega se oni ticali, jer u slučaju kada bi prihvatali sve ono što oni žele, verovatno bismo sutra postali kolonija. Zato, gospodine ministre, pozivam vas da prihvatite ove amandmane. Diskutovaćemo još, imaćemo vremena.
Još jednom ponavljam, namera ovog zakona je dobra i kvalitetna, ali štete mogu da budu velike. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Evo, Zakon o ograničavanju rokova plaćanja je bio na javnoj raspravi. Bio sam lično prisutan na jednoj od tih javnih rasprava, održanoj u Privrednoj komori Srbije, gde je jedan deo privrednika kritikovao što smo dali čak 60 dana za plaćanje, npr. Dragoljub Vukadinović iz "Metalca" je insistirao da bude 45 dana. Znači, i najveći broj privrednika koji, da tako kažem, dobro posluju, su insistirali da rokovi budu što kraći.
Sa druge strane, deo privrednika koji je u problemima je postavljao pitanja slična ovim vašim. Pokušaću sada da malo detaljnije objasnim logiku, da dam predlog rešenja za ovu slobodu ugovaranja između privatnog sektora za koji ste postavili opravdano pitanje. Dakle, najpre, kako imamo nameru da postignemo da od 31. marta država plaća na 45 dana? To je prvi preduslov. Slažem se sa vama da ne može to da se krene ako se ne izmire prethodni dugovi. Mi to imamo nameru da učinimo. Reći ću vam kako. Mi smo, kad smo pravili Zakon o budžetu za 2013. godinu paralelno vršili analizu šta to republika duguje i šta to pokrajna i lokal duguju prema privatnom sektoru. Došli smo do sledećih saznanja. Najpre, znate i sami, oko budžetskog deficita, to smo pričali, došli smo do saznanja da je najveći dug u zdravstvu, bolnice duguju 13 milijardi, Fond zdravstva još 13 milijardi, dakle, 26 milijardi se duguje u zdravstvu. Duguje se putnoj privredi i duguje se građevinskoj industriji. To su uglavnom dugovanja koja smo mogli da identifikujemo bez dugova javnih preduzeća u koja nemamo uvid.
Međutim, bitno je da kažemo da se ovaj zakon primenjuje samo na nove transakcije. Dakle, ne tretira pitanje prošlosti, nema retroaktivnu primenu. Primenjuje se na fakture koje se budu dostavljale posle 31. marta sledeće godine, odnosno na neke poslove koje se zaključe od momenta donošenja zakona, pa do 31. marta. Ako su ugovorili veće rokove, vraća se automatski na ove rokove iz zakona, da ne bi bilo prevare u među periodu.
Plan države je sledeći. Prema prvim preliminarnim podacima, za prvih 11 meseci ove godine ukupan budžetski deficit iznosi 161 milijardu dinara u republičkom budžetu. Kao što znate, rebalansom je bilo planirano 203 milijardi dinara. Više je nego očigledno da će Srbija imati niži budžetski deficit, nego što je planirano zbog većih prihoda od planiranih, što još jednom potvrđuje da smo išli sa dobrom projekcijom prihoda za sledeću godinu i zbog nižeg izvršavanja rashoda, nakon ukidanja sopstvenih prihoda različitim državnim organima i zbog nekog podbacivanja u rashodima na kapitalnim ulaganjima, koja se redovno dešavaju svake godine zbog onih problema da nije bilo do sada višegodišnjeg planiranja kapitalnih investicija, o čemu sam govorio.
E, sada, budžetski deficit nema šanse da u decembru bude 42 milijarde, jasno je da ćemo imati bolji rezultat.
Šta sada hoćemo da uradimo? Pošto smo obezbedili likvidnost države šest meseci unapred, hoćemo da neke od ovih dugova počistimo već do kraja ove godine, a neke na samom početku sledeće godine.
Dug zdravstva se pretvara u javni dug Republike i on će biti isplaćivan od sledeće godine u naredne tri godine. Znači 13 milijardi duguje bolnica, govorim o tome, ne o kompletnom zdravstvu. To će biti rešeno na taj način. Bolnice neće od 1. januara više ništa dugovati, 13 milijardi preuzima Republika da otplati, bez kamate, u naredne tri godine, na svaka tri meseca u proporcionalnim ratama. Ministarka zdravlja će detaljnije obrazložiti ovde u Skupštini ovaj predlog zakona za par dana.
Dug Fonda, postepeno skraćujemo rokove plaćanja, sa sadašnji 200 dana na 150. To će biti skraćeno, bilo je planirano u sledećoj godini, a skratićemo ga do kraja ove godine. Fond ima preneta sredstva iz prethodnog perioda. Sada se radi rebalans u finansijskom planu Fonda i biće izvršeno skraćivanje plaćanja već do Nove godine na 150 dana, umesto u sledećoj godini, kako smo planirali. Dakle, idemo unapred, idemo brže nego što smo očekivali i planirali.
Konačno, nije konačno, ima još dve stvari. Dugovi putarima, imali smo sastanke sa putarima, sa bankama, zabranićemo jednu situaciju koja je bila u prethodnom periodu, da Ministarstvo finansija nije uopšte obraćalo pažnju, a Ministarstvo saobraćaja zaključivalo ugovore gde se putarima plaća u roku od tri godine. Nema šanse da neko izgradi put i da čeka pare tri godine. To je nerealno. Jasno je da je to rađeno da bi neko, sa nižom cenom, dobio posao, a u suštini, niko živ ne može da izdrži tri godine da bude kreditiran i to je potpuno jasno.
Šta se desilo? Ti putari, to su, uglavnom, privatne kompanije koje su radile auto-puteve ili puteve, su, pošto im država duguje i treba da im plati u naredne tri godine na rate, oni su prodali svoja potraživanja bankama, pa sada banke potražuju to od države. Verovatno su banke naplatile još neki diskont njima kada su preuzimala ta potraživanja i sada su, manje-više, ta preduzeća u teškoćama, pod blokadama banaka. Na primer, "Putevi Užice" su jedna od takvih preduzeća, koje je u nenormalnim problemima zbog toga.
Šta smo mi onda uradili? Pozvali smo sve te bankare koji su kupili potraživanja, pozvali smo putare i napravili smo sledeću stvar. U buduće zabranjujemo da se tako radi, nema plaćanja u roku od tri godine, mora da se plaća baš prema situacijama, u roku od 45 dana. Država mora koliko para ima, toliko treba da se prostre. Ovo ćemo rešiti tako što ćemo suštinski izdati obveznice i namiriti taj dug bankama unapred za tri godine. Znači, ono što dospeva u ovoj, sledećoj, pa čak i u 2014. godini, to ćemo unapred da platimo.
Zašto? Ne zbog banaka, nego što ćemo dići blokade "Putevima Užice", dići ćemo blokade putarima, da bi spasli privatni sektor u putarskoj industriji koji je sada u velikim problemima. Nisu to samo "Putevi Užice", ima tu i državnih firmi, na primer, firma "Planum", ali generalno, hoćemo na taj način to da odblokiramo. To će koštati nekih, samo ova operacija, čini mi se, oko 5,5 milijardi dinara, znaću tačne podatke sada, i to ćemo izvesti u decembru, sada, u ovom mesecu.
Zakonom o budžetu je usvojen i plan izdavanja obveznica, odnosno garancija za narednu godinu, gde je ušla mogućnost da država emituje obveznice ka lokalnim samoupravama i pokrajini, za izmirivanje dugova za kapitalna ulaganja iz prethodnog perioda. Već sada u decembru ćemo doneti odluku na Vladi, da pozovemo lokalne samouprave i njihove poverioce da se izjasne, da li žele da im Vlada pomogne tako što bi, od 1. januara sledeće godine, emitovala obveznice koje bi se, preko lokalnih samouprava, prosledile njihovim poveriocima za kapitalna ulaganja, dakle, građevinarima, putarima ili ko god da je činio neke radove koji su od kapitalnog značaja.
Lokalna samouprava bi dobila grejs period od 1. januara 2014. godine, da faktički vrati tu pozajmicu Republike i vraćala bi je u dve godine u jednakim mesečnim ratama, a garancija, odnosno obezbeđenje Republike bi bili transferi koje ima ka lokalnim samoupravama, tako da ni jedna lokalna samouprava ne bi mogla da na ovaj način dobije više od polovine godišnjeg transfera, a onda bi to otplaćivala u dve godine. To znači da mi faktički dajemo četvrtinu dvogodišnjeg transfera kao maksimalni iznos.
Šta ćemo ovim postići? Prvo, lokalna samouprava sama treba da kaže hoće li ili neće. U pitanju je dobrovoljnost, nije nikakva obaveza. Poverilac opštine, odnosno grada mora da kaže – hoću obveznicu umesto para, ili neću. Te obveznice bi mogle da se prodaju na sekundarnom tržištu, što znači da, ako se naprave ugovori između poverioca i gradova i opština o poravnanju, mi prosleđujemo državnu, republičku obveznicu poveriocu, znači, građevinskoj firmi ili putaru, on tu obveznicu nosi u banku, naplaćuje se odmah i ima novac, dobija likvidnost, time upumpavamo likvidnost u sistem, lokalna samouprava ne troši tekuća sredstva za izmirenje duga nego dobija godinu dana grejs perioda i onda to otplaćuje u dve godine, naredne 2014. i 2015. godine, a Republika je osigurana, jer će pozajmica sigurno biti vraćena. Ako se ne vrati, obustaviće se u 2014, 2015. godini, taj deo transfera za taj iznos i na taj način se izmiruje dug. Dakle, opština dobrovoljno odlučuje o tome, odlučuju poverioci.
Na taj način ćemo očistiti, ovo isto važi i za pokrajinu, ovo ćemo ponuditi i pokrajini i gradovima i opštinama. Na ovaj način ćemo omogućiti da se očiste svi glavni dugovi Republike, pokrajine i lokala pre 30. marta sledeće godine. Na taj način ćemo dovesti državne organe u finansijsku kondiciju, mogućnost da plaćaju obveznice na vreme, a razviti, u međuvremenu i mehanizam praćenja preko našeg Trezora. Imaćemo ozbiljan informacioni sistem gde ćemo pratiti preuzimane obaveze i izvršavanje obaveza.
Znam da mnogi misle da ovo nije moguće, ali vrlo smo rešeni da napravimo šok terapiju i da napravimo veleobrt, što bi rekli, u ponašanju države, da iz faze potpunog javašluka, rekao bih, i neodgovornosti, gde je država najveći generator nelikvidnosti privrede, država postane najveći generator likvidnosti. Videćete, mislimo da ćemo uspeti u tome. Sada imamo i finansijskih sredstava, jer smo unapred obezbedili finansiranje države do sredine sledeće godine. Ovo sada možemo da izvedemo, a efekat je, mi de fakto pumpamo time novac privredi. Jer, sve ovo izmirivanje dugova, novac konačno dolazi privrednicima i oni mogu da, ili rešavaju neke svoje probleme, ili da pokreću proizvodnju, ili da zapošljavaju ljude.
Što se tiče privatnog sektora, u diskusiji je snažan argument mogućnost slobode ugovaranja. Rekao sam šta je bio naš strah - mogućnost kod te slobode ugovaranja da može biti zloupotreba nekog dominantnog tržišnog položaja i da neko ko ima taj dominantan položaj, na neki način uceni onoga ko mu je poverilac, pa da mu prosto kaže – plaćam ti u roku od 500 dana, hoćeš, nećeš, ne moraš i ovaj mora da prihvati.
U tom smislu smo bili na stanovištu da napravimo vrlo rigorozan zakon. Plašimo se da neodmerenim ublažavanjem bi od njega napravili šećernu vodicu. Ja to ne želim. Želim da ovo ostane radikalan zakon, ali smo spremni da damo jedan amandman, naravno, da ga predložimo skupštinskom Odboru za finansije, ako se većina složi, da ga usvojimo, koji bi u članu 3. Predloga zakona, posle stava 5, dodao još jedan stav 6. koji bi glasio – izuzetnost stava 1. ovog člana, ugovorom između privrednih subjekata, može se predvideti i duži rok od 60 dana, uz obavezu da dužnik, odnosno primalac isporučenih dobara, odnosno pruženih usluga, obezbedi plaćanje u ugovorenom roku, predajom poveriocu bankarske garancije koja sadrži klauzule, neopoziva, bezuslovna, naplativa, na prvi poziv bez prigovora, ili avalirane menice od strane banke, kao oblika obezbeđenja za naplatu duga.
Drugim rečima, i vi ste pominjali bankarsku garanciju, da omogućimo da, ako se privatni sektor slobodno međusobno dogovori da im rok plaćanja bude 75 dana, ili 90, ili 120 i ako to prihvati poverilac, da bude obezbeđen ovim zakonom ili bankarskom garancijom, dakle, čvrstim i najčvršćim načinom obezbeđenja, ili menicom avaliranom od strane banke. Na taj način omogućavamo slobodu ugovaranja, ali štitimo poverioca da, ako je dužnik, kažem, u privilegovanoj tržišnoj poziciji, da ne može da ga izigra na kraju i da mu ne plati.
Mislimo da bi tim amandmanom i tu poslednju dilemu, a koja je oko slobode ugovaranja u privatnom sektoru, rešili na najbolji mogući način.
U svakom slučaju, mnogo smo razgovarali sa privrednicima o ovom zakonu. Verovatno ste u pravu, u prethodne dve godine privrednici su to tražili, misleći da to verovatno nikada neće dobiti, jer se pokazalo da je prethodna Vlada o tome pričala, a nikada to nije predložila. Ozbiljno smo shvatili taj problem. Shvatili smo ga, ne kao izolovani slučaj, nego kao deo problema koji, kao što ste i vi rekli, možemo jedino u kompletu rešiti u paketu sa finansijskom konsolidacijom države, čišćenjem dugova države, disciplinom države u plaćanju prema privatnom sektoru, a onda i uspostavljanjem reda u privatnom sektoru kroz odgovarajuće instrumente obezbeđenja za poverioca.
Mislim da smo ovo uspeli da rešimo na najbolji mogući način, u datim okolnostima. Naravno, predstoji nam strašno naporan rad da ovo sprovedemo u praksi. Ima tu puno logistike koju treba da upotrebimo, ali kroz ovaj amandman koji bi, na neki način, dao tu mogućnost mislim da ćemo rešiti taj problem.
Inače, samo jedno pojašnjenje, za investicione radove rokovi plaćanja su 45 dana od momenta prijema fakture po situaciji. To znači da su to kapitalna ulaganja, ali kada se ispostavi situacija, dinamikom kako je ugovoreno ugovorom, u roku od uspostavljanja situacije 45 dana će biti rok plaćanja. Na taj način je to rešeno.

Hvala.
Gospodin Popović, pravo na repliku.
(Janko Veselinović, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Reč ima Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, reklamiram povredu Poslovnika, član 107. Dovedeni smo opet u veoma nezgodnu situaciju. Na početku ove sednice narodni poslanik je predložio da se ovo vreme za raspravu poveća, tako što bi se ovih 10 zakona, koje smo dobili po hitnom postupku, moglo u jednom normalnom vremenu raspravljati.
Opet imamo situaciju, kao što smo imali pre nekoliko dana i pre petnaestak dana, da većinu vremena koristi ministar Dinkić i da ćemo verovatno ovu raspravu večeras završiti u kasnim noćnim satima. Tako što će ministar na pet minuta diskusije odgovarati sa 15 minuta diskusije i ne samo to, nego što ne govori o temi o kojoj je reč. On govori o javašluku prethodne Vlade, o pitanjima koja su čisto populistička, koja nemaju nikakve veze sa tekstom ovih zakona.
Molim vas, ovo nije činjenica koja je Poslovnikom striktno regulisana, ali na neki način, pošto ste iz iste partije kojoj pripada, to je sada pokret, a biće partija, da zamolite ministra da na neki način koristi vreme u meri koja bi bila razumna. Ovo šta radi nije razumna i dovodi nas u nezgodan položaj, u smislu da omalovažava Skupštinu i da omalovažava poslanike. Na ovaj način, ni ovo malo vremena što nam je ostalo neće imati nikakve svrhe. Hvala.

Hvala.
Ne mogu da se složim sa vama, gospodine Veselinoviću. Ministar koristi pravo koje je utvrđeno članom 96. stav 1. alineje 1. Poslovnika.
Reč ima gospodin Popović, pravo na repliku.
(Snežana Stojanović Plavšić, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Reč ima Snežana Stojanović Plavšić.

Pozivam se na narušavanje dostojanstva Skupštine, član 107. Još jednom smo imali primer zloupotrebe Poslovnika.
Kako može narušavati dostojanstvo Narodne skupštine ministar koji je spreman da komunicira sa poslanicima i da uvek stoji ispred poslanika i objašnjava svoje zakone. Podsetiću vas da od svih zakona koje smo ovde u Skupštini doneli od formiranja nove Vlade 90% su zakoni koje je predložilo Ministarstvo finansija i privrede. To znači da se radi o veoma ozbiljnoj reformi čitavog društva, a pre svega u oblasti ekonomije, jer je ona najurgentnija u ovom trenutku. Sve vreme je ministar bio ovde i objašnjavao. Da ministar ne dolazi u Skupštinu, onda bi to bilo narušavanje dostojanstva Narodne skupštine. Ne može biti narušavanje dostojanstva Narodne skupštine, ako ministar polemiše, diskutuje i obrazlaže zakone poslanicima.
Molim vas, da se o povredi Poslovnika staramo na taj način da dostojanstvo Narodne skupštine zaista bude zaštićeno, a dostojanstvo Skupštine jeste u tome da poslanici mogu da pitaju ministra. To je suština demokratskih procesa.