Hvala.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, paket od četiri predloga zakona koji je danas pred nama, tri izmene i dopune, je koherentan skup koji treba da omogući da se ostvare ciljevi nove ekonomske politike ove vlade i da se sistemski i na dugi rok reše problemi o kojima smo pričali u raspravi o budžetu.
Rešenja ovih predloga zakona su na tragu najbolje prakse u EU i predstavljaju paket koji je, ne samo podrška budžetu, nego i svakom narednom budžetu, a predstavljaju značajno olakšanje za privredu.
Najveću pažnju u ovom paketu posvetiću Zakonu o javnim preduzećima, ali je neophodno istaći sve prednosti i dobre strane koje nam ovaj paket donosi.
Predlog zakona o zateznoj kamati jasno definiše zatezne kamate, kao i zadocnela plaćanja u dinarima i zadocnela plaćanja u strane valute. Ovim se suštinski privreda štiti od neodgovornih praksi pojedinih državnih organa, kao i proizvoljnog tumačenja zatezne kamate u odnosima između privrednih subjekata i privrednih subjekata i fizičkih lica.
Jasno se ističe da se zatezna kamata ne može pripisivati glavnici. Po meni bolje rešenje bi bilo da je izmenjen zakon i dopuni Zakon o obligacionim odnosima, kao ključni privredno-sistemski zakon, ali i ovako se postiže željeni cilj.
Zakon o rokovima plaćanja ima za cilj da poboljša likvidnost u privredi i uvodi pravilo kao slobodu ugovaranja plaćanja i limitiranja na 60 dana, a u posebnim slučajevima na 90 dana. Ovaj zakon uvodi ograničenje roka plaćanja za javni sektor. Taj rok je strožiji kada je dužnik iz privatnog sektora postavljajući taj rok do 2015. godine, taj rok na 45 dana, osim za RZZO gde je predviđen duplo duži rok.
Ovim se uspostavlja jasan princip da je država faktor stabilnosti u sistemu i da za državu važe isti principi, odnosno stroži uslovi nego za privredu. Na taj način se pokazuje rešenost ove većine da okrene novu stranicu u vođenju fiskalne politike.
Ono što je možda najbitnije u ovim zakonima, jeste da se uvodi načelo hitnosti i time se stvara osnova da se potraživanja mogu sudski naplatiti u rokovima koji su razumni za jednostavne dužničko-poverilačke odnose.
Zakon o uslovnom otpisu kamata i mirovanje poreskog duga polazi od vrlo jasne težnje da se pruži prilika preduzećima koja imaju nagomilane obaveze prema državi da opstanu, ali pod uslovima da počnu da servisiraju novonastale obaveze.
Ovaj zakon polazi od logične pretpostavke da je, u uslovima u kojima se nalazi srpska privreda, od esencijalnog značaja dati fiskalni stimulans preduzećima i uspostaviti zdrava poreska pravila igre. Zakon jasno definiše vreme mirovanja duga. Uvodi valverzaciju duga putem indeksacije potrošačkih cena umesto kamate, kako je bilo do sada.
Naravno, ovo nije idealan zakon, jer suštinski nagrađuje ona preduzeća i preduzetnike koji nisu na vreme izmirivali svoje obaveze prema državi, ali istovremeno uvažava činjenicu da je vreme u kojem je taj dug nastao bilo specifično i da je gašenje preduzeća zbog poreskog duga bila loša praksa, ukoliko se taj dug može isplatiti kroz ovaj svojevrsni poreski reprogram.
Naravno, na tragu likvidnosti su i izmene i dopune Zakona o Fondu za razvoj. One stvaraju sistemske uslove da se kroz garancije Republike Srbije snize rizici i rezervisanja vezana za kredite koje dobijaju garancijama. Ovo je ne samo put ka obezbeđenju i jeftinijeg finansiranja, nego put kojim odgovorna država stavlja svoje firme u ravnopravan položaj na međunarodnom tržištu, gde su mnogi poslovi u prošlosti izgubljeni zbog jakog sistema garancija koje su imali konkurenti srpskih firmi, imali su podršku od svojih država. Dobro je što se ovim otklanja i potreba za stalnim izmenama zakona koje su u dosadašnjim rešenjima bile, ukoliko dolazi do izmene Zakona o ministarstvima.
Izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji pomiruju se dve stvari, težnja za uspešnim restrukturiranjem preduzeća i pravo poverilaca na naplatu potraživanja od tih preduzeća. Oročavanjem roka na 30. jun 2014. godine ostavlja se prostor od godinu i po dana da se restrukturiranja uspešno izvrše, a sa druge strane poverioci imaju mogućnost da planiraju svoje tokove i gotovine. Ova izmena i dopuna je nužan kompromis dva principa, jednake važnosti u ovom trenutku.
Kao što sam rekao na samom početku, posebnu pažnju ću posvetiti Zakonu o javnim preduzećima. Ovaj zakon jasno definiše šta su javna preduzeća, koje su moguće forme i koje su delatnosti od opšteg interesa. Ovaj zakon smanjuje na minimum te delatnosti i svodi ih na one koje su uobičajene u EU. Jasno se ističe da je jedan od ciljeva preduzeća sticanje dobiti, jer ova preduzeća treba da imaju mogućnost da finansiraju svoj rast i razvoj iz sopstvenih prihoda i da akcionarima, koji su u ovom slučaju građani Republike Srbije, omoguće da kroz budžet uživaju u plodovima svog specifičnog vlasništva.
Bitna činjenica je da javno preduzeće za svoje obaveze odgovara svom svojom imovinom, kao i uvođenje da od pet članova nadzornog odbora jedan mora biti predstavnik zaposlenih, a drugi mora biti nezavisan član. Članovi nadzornog odbora moraju imati kvalifikacije koje im omogućuju da se bave onim što jeste njihov posao, a ne da budu, kao što je često bila praksa do sada, profesionalni primaoci naknada za prosto pojavljivanje i aminovanje nečega što je bilo na upravnom odboru.
Jako je bitno što će u nadzornom odboru sedeti predstavnici zaposlenih, jer nam iskustvo pokazuje da su u mnogim javnim preduzećima predstavnici sindikata i zaposlenih bili ti koji su prvi ukazivali na potencijalne zloupotrebe i probleme u tim javnim preduzećima.
Ono što posebno mogu da istaknem, jeste da se limitira broj izvršnih direktora i da oni neće imati svoje zamenike, što je predviđeno Zakonom o privrednim društvima.
Dve vrlo bitne stvari vezane za ovaj zakon su da ova većina ispunjava obećanje o departizaciji i profesionalizaciji javnih preduzeća, ali kroz jasna zakonska rešenja, a ne kroz obećanje u štampi. Direktor ne može biti član organa stranke i bira se na javnom konkursu po zakonom utvrđenim uslovima.
Međutim, kako ne bi bilo dobro da jedan zdrav princip upropastimo sitnim propustima, bar po našem mišljenju, moramo istaći nekoliko problema koji se javljaju u ovoj oblasti, koja će s pravom biti pod budnim okom javnosti. Rešenje koje je potencijalno loše je što se insistira na sedam godina tehničkog iskustva u delatnosti koju obavlja javno preduzeće, jer to specifično iskustvo nije nikakva garancija menadžerskih stručnosti i mnogo je bolje da se zahteva da direktor ima određeni broj godina iskustva na menadžerskim poslovima. U skladu sa tim, mi smo i podneli jedan amandman. Naravno, ako bude prostora možda i za neke izmene, dopune ili korekciju, da nađemo neko rešenje koje će biti u skladu sa onim što zastupamo.
Top menadžer ponajmanje treba da ima tehničke stručnosti, već konceptualne stručnosti, gde tehnički fokus može biti prepreka, a nedostatak menadžerske stručnosti i iskustva je veliki nedostatak. Ključni zadatak top menadžera nije da zna tehničke karakteristike, procese i inženjerske aspekte, jer da je tako, najbolji top menadžeri bili bi upravo profesionalci u svojim tehničkim oblastima. Kao što znamo, u praksi nije tako. Dobar top menadžer mora da zna proces strateškog planiranja, da zna da upravlja svim "stej holderima", da izvlači informacije iz dokumenata upravljačkog računovodstva, da organizuje tim saradnika, da motiviše i inspiriše zaposlene i da zna da pregovara i komunicira.
Kompetencije top menadžera jesu one kompetencije koje se uče na visokim vrhunskim poslovnim školama i dobro se zna šta su oni. Bitno je iskustvo na top menadžerskim poslovima, a ne iskustvo u struci. Voren Bafet bi bio diskvalifikovan kada bi konkurisao za većinu javnih preduzeća. Bil Gejts ne bi mogao da bude direktor namenske industrije Srbije, a Majkl Dejl ne bi mogao da bude direktor Zavoda za udžbenike, po ovim kriterijumima. Vodeća imena domaćeg biznisa bila bi neodgovarajući kandidati za većinu javnih preduzeća. To jednostavno nije dobro definisan kriterijum, da se lišavamo mogućnosti da privučemo najbolje, a mi želimo da naša javna preduzeća zaista budu ponos Srbije, motori razvoja i da karijera u njima bude prestižna. Tehnički kriterijum se može ostaviti u znatno blažoj formi, a ona može da iznosi sedam godina i ne mora da iznosi sedam godina, ali je bitno da se zahteva sedam godina na top menadžerskim pozicijama.
Formulacije za stimulaciju kada su direktori u pitanju ne mogu biti utvrđene kao učešće u dobiti, jer ostavlja proces za nedoumice oko daljeg tumačenja. Nakade za performanse se, po pravilu, u svim preduzećima vezuju za profit tog istog preduzeća. Javno preduzeće, kao što sam već rekao, ima profit kao jedan od ciljeva uz isticanje da je upotreba profita specifična. Ako ćemo meriti performanse generalnog direktora, profit je superioran pokazatelj, ali jedini način da se nagrade vežu za profitne učinke je vezivanje stimulacija za ostvareni profit, što je implicitno isto što i učešće u samoj dobiti.
Kao što je svima poznato, nisu sva javna preduzeća u istoj situaciji i ne mogu se odrediti na profitu bazirani stimulansi za sva javna preduzeća. Ali, ako se želi da javna preduzeća konačno postanu preduzeća, a ne kombinacija javnih preduzeća i socijalnih i neformalnih socijalnih ustanova, kako je to bilo do sada, onda se mora preći taj korak i shvatiti da dobre profitne performanse javnih preduzeća ne isključuju da se to preduzeće uspešno stara o opštem interesu, posebno ako posluju delatnosti gde to samo preduzeće ima konkurenciju. Bilo bi jako dobro da se pokrene i rasprava o profilu ljudi koji će sedeti u komisijama za imenovanje. Nama su potrebni dobri menadžeri i potrebno je da komisije budu proaktivne, a ne samo nepristrasne i analitične u sprovođenju konkursa.
Potrebno je dobro razmisliti o tome da se iskustva iz menadžmenta, ljudskih resursa najvećih svetskih firmi primene od strane Komisije za imenovanje i da u njima sede vrhunski menadžeri ljudskih resursa.
Primedba da ova Vlada postavlja rukovodioce javnih preduzeća i da je to izvrgavanje ruglu ideje departizacije je jedna notorna besmislica. Ako polazimo od pretpostavke da treba da postoje javna preduzeća u vlasništvu države bilo Republike, AP ili lokalne samouprave onda ta preduzeća moraju nekome da odgovaraju za svoje poslovanje i za svoj rad, a taj neki su vlasnici, odnosno predstavnici vlasti koji su u ovom slučaju građani Srbije. Ne vidim a voleo bih da me neko prosvetli, gde je logika u tome da direktore javnih preduzeća treba da bira neko ko nije predstavnik vlasnika.
Šta će te ljude da motiviše, da rade dobro i ko treba da izabere te ljude? Da li će partija A ili partija B polagati račune za rad javnih preduzeća građanima bez da ima mogućnosti da nadgleda proces upravljanja samim tim preduzećima. U čemu je uopšte odgovornost bilo koje partije za rad javnih preduzeća u kome nije, niti postavlja menadžment niti može da ga smeni? Meni ovo uopšte liči samo na uvođenje, na pokušaj uvođenja i predloga uvođenja novog samoupravljanja sa primesama loših praksi u EU koje uopšte nije neophodno primeniti u Srbiji.
Gde se u praksi u Srbiji pokazala superiornost nezavisnih tela od takođe postavljenih eksperata? Samo nemojte da mi kažete da dve laste čine superiornost. Jedno je savetovati, ukazivati jer tu nemate odgovornost da budete više od aktivnog, glasnog govornika koji štiti svoje interese na modelima na kojima počiva naša zajednica kroz raspoložive pravne mehanizme. Ali, sasvim je drugo kada u svojim rukama imate sudbinu preduzeća čija se imovina meri u gotovo deset milijardi evra.
Političke stranke jesu predstavnici građana. Mi smo ponosni što predstavljamo deo građana Srbije koji su prepoznali našu politiku i mi ćemo uvek demokratski u okviru svojih organizacija raspravljati o rezultatima svakog od ljudi koji su dobili podršku kao najkvalifikovaniji na predstojećim javnim konkursima. Za razliku od nekih drugih stranaka koje drže lekciju o demokratiji mi nemamo problem da imamo drugačija mišljenja u stranci. Nama se članstvo ni rukovodstvo ne osipa, mi stojimo na istom procentu podrške već godinama i to mnogo govori o tome da vapaj za modernim samo pravljenjem prava i ideja, jer je to jasno preuzimanje odgovornosti.
Ako ćemo već umesto javnog nadmetanja u kome pobeđuju najbolji i gde najbolji ne sme biti član organa stranke, ići na potpuno istiskivanje direktno izabranih predstavnika naroda, zašto onda ne bismo privatizovali sva javna preduzeća i završili sa tim procesom za svagda. To bi bilo manje smešno od ovoga što se predlaže, mislim što neki predlažu.
Preći ću na Zakon o deviznom poslovanju. Zakon o deviznom poslovanju nudi izmene koje omogućavaju veću slobodu deviznog plaćanja, ali kao i sve izmene ima i određene zamke, po meni, po onome što smo mi zaključili. Član 16. menja član 23. i stvara mogućnost za legalno izvlačenje kapitala iz zemlje bez evidencije, bez kontrole i bez poreza. Privredno društvo u gubitku može da proda imovinu i da novac pozajmi zavisnom preduzeću u inostranstvu, a da posle toga proglasi kredit nenaplativim i to legalno bez ikakve kontrole, potencijalne prevencije i ranog otkrivanja zloupotrebe. Kako u Srbiji ima značajan broj firmi koje imaju takve tendencije jer su dobile nesolidne vlasnike kroz ovakve procese privatizacije koji su vođene u prošlosti, odnosno kako je očigledno da postoje firme koje imaju interes da imaju loše bilanse firme, a izvrsne bilanse lične samih vlasnika, ova izmena može poništiti nastojanja da se prekinu prakse poslovanja preko "of šor" zona i druge loše prakse.
Što se tiče izmene i dopune Zakona o osiguranju on je tehničke prirode i suštinske reforme u oblasti osiguranja tek treba da nastupe donošenjem novog Zakona o osiguranju. U najkraćem, mislim da smo na dobrom putu, ova većina ispunjava ona obećanja u praksi, a ne u elektronskim i pisanim medijima. Zahvaljujem vam se.