Slažem se sa onim što ste rekli. To zaista piše u članu 171, ali se kaže da oni plaćaju paušalnu naknadu. U skladu sa ovim što ste vi govorili sada, smatrate da ako se u izložbenom prostoru ne pušta muzika oni treba da budu oslobođeni, ako sam vas dobro razumela pre nekoliko minuta. Ako ste imali nameru to da uradite, onda uradite, jer to u zakonu ne piše. Oni su i dalje u obavezi da plaćaju ovu naknadu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gorica Mojović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Pridružujem se kolegama koji tvrde da se ovim zakonom ograničavaju, u stvari najmanje je bilo reči o ograničavanju prava autora, a najviše je reči bilo o tome da izmene i dopune zakona jasno ne definišu šta se to podrazumeva pod samostalnim zanatskim radnjama. Nema potrebe da ministar ponovo čita, pročitala sam sto puta.
Ono što je ova diskusija pokazala, a to je da smo i ovim članom i sledećim na koji ja imam amandman otvorili jednu branu. Gospodin Radović je govorio o tome zašto ne oslobodimo ugostitelje. Milica Radović je takođe pitala zašto prevozna sredstva ne oslobodimo, izložbene prostore.
Postavljam pitanje – zašto ne male emitere, male lokalne radio stanice? Dakle, sijaset pitanja se otvara, jer je to princip. Ako podignete rampu za jedne, sasvim logično se postavlja pitanje – zašto ste je spustili za sve druge? Ta rampa nije morala biti tako podignuta da sve kroz nju prođe. Ona je mogla da bude definisana na jedan način da se stvarno utvrdi to o čemu ovde slušamo tokom rasprave u načelu i tokom rasprave o amandmanima da se ovo odnosi samo na male zanatske radnje. Gde to piše? Male zanatske radnje, pokušala sam preko Odbora za nauku i prosvetu da uputim jedan amandman, s obzirom da je za poslanički bilo suviše kasno, da se te male zanatske radnje definišu do 25 kvadrata. To su radnje koje se bave starim i umetničkim zanatima. Ne, mi ovim oslobađamo sve. Rekao je ministar Dinkić i frizerske, i modne salone i pekare.
Ministre, bila sam direktor Kulturnog centra čija je galerija u kojoj se takođe pušta muzika manja od nekih pekara i poslastičarnica. Galerija Kulturnog centra, kao i galerija Haos i galerija Doma omladine će i dalje plaćati muzički dinar, a neki velelepni saloni lepote to neće činiti. Prema tome, čitava ova diskusija pokazuje da smo ovim prekršili Ustav. Čitala sam član 58. Ustava, objašnjavala sam šta je pravo privatne svojine i potvrdila sam da su autorska prava takođe privatna svojina i ne otuđivo pravo je vlasnika da dozvoli ili ograniči njihovo korišćenje.
Imali smo u decembru prošle godine izmenu i dopunu ovog zakona. Zašto? Zato što smo bili upozoreni od strane Evropske komisije da ograničavamo pravo autora. Ovakvim odredbama mi smo ta prava još žešće ograničili.
Potpuno razumem moje kolege koji sa punim pravom i logično postavljaju pitanja, a zašto ne ovi, a zašto ne oni, zašto su samo oslobođene, pri tom ne jasno u svim obrazloženjima i u svim odbranama ovog člana i ovog sledećeg se govorilo o malim zanatlijama. To nije definisano u Predlogu izmene zakona. U suštini mi smo otvorili jednu branu da tu može sve da prođe. Imali smo prilike da čujemo sada gospodina Markovića koji takođe kaže – možda u narednom periodu i ti izložbeni prostori, autobusi i svi drugi treba da budu oslobođeni.
Šta smo onda doveli u pitanje? Pravo privatne svojine i autorska prava, intelektualna prava. Prekršili smo Ustav i prekršili smo međunarodne norme i prekršili smo, osim člana 58, i član 194. Ustava Srbije koji nas obavezuje da poštujemo međunarodno pravo. Hvala.

Reč ima ministar. Izvolite.

Dakle, brana nije otvorena. Potpuno je jasno da je dato oslobođenje za sve zanatlije koji su oslobođeni obaveze držanja fiskalnih kasa i oni više ne moraju da plaćaju muzički dinar.
Što se tiče ugostiteljskih objekata, niko nije oslobođen od plaćanja muzičkog dinara, ali je ta naknada značajno smanjena za ugostiteljske objekte manjih površina. To je tačno i prema kvadraturi je određen maksimalni iznos koji je mnogo niži nego danas.
Ono što je jako bitno, postavili ste jedno ključno pitanje, ograničavanje prava autora. Hajde da govorimo razumljivim jezikom. Ovaj zakon zapravo povećava prava autorima. Po prvi put autori će moći da znaju da ih niko ne laže od organizacija koje štite njihova prava, jer nekim štite više, a nekima manje, koliko je ko zapravo emitovan u Srbiji. Kako? Uvodimo obavezu da sve radio, tv stanice, svi elektronski mediji moraju da dostavljaju tzv. elektronske košuljice organizacijama za zaštitu autorskih prava.
Nezavisni monitoring ovoga od 1. januara 2014. godine vrši RRA. To znači da ko god da je kompozitor, stvaralac, uradio je neko muzičko delo, to se emituje na ma kojoj lokalnoj stanici, naravno i na nacionalnim stanicama, da li je radio ili televizija, svejedno, moći će klikom na kompjuteru za godinu dana kada ovaj softver bude uspostavljen da zna tačno koliko puta je njegovo delo emitovano i kada sutra dobije izvod od SOKOJ-a ili od OFPS ili od PIO koliki mu je honorar, moći će da uporedi sa time koliko je, recimo, njegov kolega kompozitor emitovan i više niko neće moći da sumnja da je pokraden, prevaren od strane SOKOJ-a ili ma koga drugog i da neki kompozitori dobijaju mnogo više u odnosu na ono što su zaslužili, a neki mnogo manje.
Dakle, uvodi se zaista odlično informisanje svih stvaralaca putem informacionih tehnologija, sistemom elektronskih košuljica i nezavisnim monitoringom RRA, da mogu u svakom trenutku da pogledaju koliko su njihova dela izvođena i na taj način se njihova prava više štite.
Ono što je intencija, prvo, postoje neki oblici na koje do sada nije naplaćivana naknada, a sada će biti naplaćivana u skladu sa evropskim direktivama i tako će se po jednoj osnovi povećati prihod. Ono što se smanjuje time što se ukida obaveza plaćanja muzičkog dinara za zanatlije se više nego kompenzuje ukoliko, rekao sam već, Javni servis Srbije krene da plaća svoju obavezu kako treba, jer oni najviše emituju, oni su od nacionalnog značaja. To mnogostruko prevazilazi sav prihod od svih zanatlija u Srbiji do sada. Samim tim će masa za raspodelu autorskih honorara biti veća, a autori će dobijati srazmerno koliko stanice emituju njihova dela i moći će lično da kontrolišu da li je to tako, a ne putem nekih skupština udruženja SOKOJ itd, gde mogu da dođu i da imaju uticaj samo oni koji su privilegovani u tim institucijama, a najveći broj kompozitora i autora tamo ne može ni da priviri.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Nove Srbije veoma kratko ću govoriti. Naravno da ćemo podržati izmene i dopune Zakona o autorskim i srodnim pravima, ali nisam mogao da izdržim da ne dam jedan kratak komentar. Mislim da uopšte nije bitno, ne samo u ovim izmenama i dopunama ovog zakona, nego u bilo kom zakonu, čija su to predizborna obećanja, nego da se ona ostvare, ako su u interesu jednog sloja stanovništva i građana Srbije, a u ovom slučaju sigurno da jesu.
Mislim da nije dovoljno, iako podržavam i od sveg srca ću glasati za ovih 70.000, ako se ne varam, gospodine ministre, ljudi koji će biti na neki način oslobođeni jedne globe. Mislim da je potrebno, a mislim i da vaše izlaganje, slagali se vi sa tim ili ne, jeste jedno izvinjenje tim građanima. To je globa koja je bila bez svake logike.
Moram da vam kažem, inicirali ste me sa pominjanjem jedne vrste zanata, obućara, pre tri godine sam primio pismo od jednog gospodine obućara, koji je nažalost izgubio sina jedinca. Plaćanje te dažbine državi za njega nije bio pre svega finansijski trošak, to je za njega bila uvreda i on to nije mogao da podnese. Svaki dan ga je to razaralo. Možete da zamislite nekog obućara, kojih u našim gradovima ima po jedan, dva ili tri, u nekoj sobici od dva sa tri, gde popravlja znamo kome cipele i ko u ovakvoj ekonomskoj situaciji popravlja cipele, a ne kupuje nove, da taj čovek sluša vrstu muzike, bilo koje muzike.
Dakle, jasno mi je, slagao se sa tim ili ne, da autorima treba plaćati tu naknadu za njihova autorska prava, ali gde smo mi građani tu? Recimo, neko pominje vozila i autobuse. Gde sam ja kao građanin zaštićen ako se vozim u autobusu i slušam neku muziku koja mi, objektivno rečeno, izaziva duševnu bol? To će vam potvrditi 90% građana Srbije. Dobro, možda je nekima smešno, ali meni ovo liči kao u predizbornim kampanjama kada pravimo neke spomenike nekim autorima koji su zaradili bukvalno desetine miliona maraka i na kraju sve propili, prokockali, svi to znamo, a onda se proglase za nacionalnu vrednost i još im dajemo penziju mimo zakona. Pitam gde su ovi građani? Znam kako sila Boga ne moli, šta su svetski standardi i evropski standardi, ali pokušavam, bez lažne skromnosti, da zastupam onaj sloj stanovništva iz koga dolazim, običnih građana.
Prema tome, mislim da je već neko rekao, ovaj krug ljudi, mislim da ste, gospodine ministre, i vi rekli, prilikom sledeće izmene i dopune zakona treba proširiti na još neke, da tako kažem, zanatlije, pod znacima navoda. Ponavljam, zaista pitam, ako prisustvujem izložbi ili sam došao u neki restoran sa porodicom da ručam i pusti se neka muzika koja mi pokvari taj ručak, gde sam ja onda kao građanin? Da li taj autor treba onda meni da plati kao građaninu? Recimo, ako se ispostavi, kako vi kažete, ta košuljica na TV ili radio-stanicama, što je logika, koliko je puta emitovano, ali zar ne bi oni trebali, recimo, narodski rečeno, restoranima i kafanama da plate, ako puštaju njegovu muziku i propagiraju njega? Sve više ljudi pokušava da zainteresuje za tu vrstu muzike i on zbog toga, recimo, CD, kasete, ploče, mada toga više i nema, proda.
O ovome treba vrlo ozbiljno razmišljati i ne zaboraviti da smo mi ovde predstavnici građana Srbije, ipak većine građana Srbije, koji žive kako žive, a ne samo autora, iako ne sporim pravo kolegama koji su o tome pisali, to jeste u evropskom duhu i to jeste njihova privatna svojina i njihov rad i neko to koristi, ali ne kod svih. Znate, pre 30-40 godine postojale su, šta god mislili o tom vremenu, neke komisije za šund, pa su proglašavali nešto da je za šund, pa ne može ni da se snima, a kamo li da se prodaju neke ploče. Sada svi snimaju sve i svi su autori. To što se vi smejete ovome što pričam, to shvatam kao znak odobravanja da je to istina, da je 90% tih autora u stvari nacionalna sramota, pošteno rečeno. Hvala.

Reč ima dr Aleksandar Radojević. Izvolite.

Kratko ću, podstaknut diskusijom koleginice Mojović. Mislim da autorska prava nisu diskriminisana, mislim da su u ovom slučaju potencirana, ali samo za one koji se bave muzikom. Autorsko delo, bez obzira da li je muzičko, pisano, štampano, trebalo bi da podleže istim pravima i istoj zaštiti. Zašto bi, recimo, profesor na fakultetu mogao da predaje po Arturu Gajtonu, a da studenti ne plaćaju porez na to što slušaju to predavanje ili zašto neko ko je napisao naučno delo jedva čeka da bude citiran negde da bi njegovo autorsko delo dobilo na značaju?
Dakle, bez obzira da li je to autorsko delo bilo kog oblika, mislim da bi trebalo da ima isti tretman, pa tako i ovo muzičko, koje je dovoljno zaštiti na onom medijumu na kome se emituje. Dakle, CD zaštićen, prodat, to je nešto što je autorsko delo, time je zaštićeno autorsko pravo onoga koji je to napravio. Nema razloga slati poreznike u svaku kafanicu da vide gde se sluša. Mislim da je efekat naplate tih dažbina jako mali u odnosu na troškove koji prate samu naplatu toga svega. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.