Narodni poslanik Gorica Mojović.

Gospodine Radenkoviću, hvala, ja ovo zaista doživljavam kao podršku, jer upravo o tome govorim. Dakle, nismo se dobro razumeli.
Što se tiče obrazloženja koje je dao, u ime predlagača, gospodin Arsić, gospodine Arsiću, to što vi tvrdite, pošto imam amandman i na član 36. i jako dobro ga znam, to je i dalje javna nabavka u kojoj, jeste da kaže u članu 2. – ako zbog tehničkih razloga, i to dalje što ste vi pročitali – zaštitom isključivih prava nabavku može izvršiti samo određeni ponuđač. Objasnite vi meni – kako ćete vi da odlučite sada između Dušana Kovačevića, Siniše Kovačevića i Ljube Simovića ko je baš taj određeni ponuđač i kako ćete vi da objasnite da je baš Siniša Kovačević taj određeni ponuđač čije delo treba da bude izvedeno na sceni Narodnog pozorišta. Koristim njegovo ime, izvinjavam se Siniši, zato što je kolega poslanik, pa ga znamo.
U tom istom članu kojim vi branite obrazloženje zašto odbijate ovaj amandman – naručilac je dužan da pre pokretanja pregovaračkog postupka iz stava itd. zahteva od Uprave za javne nabavke mišljenje o osnovanosti primene pregovaračkog postupka.
Opet vas pitam. Sad treba npr. Beogradska filharmonija da pošalje Upravi za javne nabavke zahtev da joj odobri pregovarački postupak pošto mora i u ovom postupku da se poštuje načelo konkurencije, da li će da angažuje Raklina ili Uroša Lajovica ili Dejana Savića, pošto je i on dirigent i onda će Uprava za javne nabavke da kaže – kakav bre Lajovic, kakav Raklin, evo našeg Dejana Savića, on je najpovoljniji, on je domaći dirigent.
Onda Uprava za javne nabavke, treba da prođe deset dana da odobri, da je neko ubedi da to treba da bude baš ovaj dirigent, a ne ovaj, pa da dostavi Narodnom pozorištu ili nekom drugom, pa da obrazloži mišljenje. Ljudi, ovo je upravo, gospodine Arsiću, ono što sam rekla. Molim vas, prihvatite amandman. Inače ćemo, fingirajući primenu zakona, koristeći upravo ovaj član 36, napraviti komediju. Nemamo drugog načina, nego da primenjujemo član 36.
Slažem se sa vama, ali u ovim situacijama, čoveče, kako ne shvatate da je sve to izigravanje, da je to sve samo fingiranje da bi koliko-toliko poštovao zakon. Zar to hoćemo? Pri tom, rekla sam vam, ako su neki zakoni strogi, to su zakoni iz oblasti poreske politike. Molim vas uzmite Zakon o porezu na dohodak građana. Po istom principu po kome predlažem da javne nabavke poštuju odredbe Zakona o autorskim pravima, čak i poreski zakoni poštuju te odredbe. Poreski zakoni, ne da poštuju, nego idu korak dalje, tretiraju autore, umetnike vrlo povoljno, oslobađaju ih dela normiranih troškova. Vajari, 50% od njihovog honorara koji može da bude 10 hiljada, porez plaćaju samo na pet hiljada. Poreznici su shvatili da je to nešto specifično, da je to nešto autentično, da je to nešto važno.
Pri tom, da se ne zavaravamo, da li vi znate – koliko ima zaposlenih u kulturi Srbije? Tu je moja koleginica, Snežana Plavšić, do juče bila državni sekretar. Ne vidim bivšeg ministara Predraga Markovića. Znači, ukupno ima oko 2.600 koje finansira Ministarstvo kulture. Pri tom, 60-70% zaposlenih su ljudi iz administrativnog i tehničkog sektora, mislim da je 30-40. Znači, to je negde 700-800 ljudi. U Beogradu ima 300 zaposlenih. Od toga je negde 300 u umetničkom sektoru.
Hiljadu ljudi u Srbiji, hiljadu i nešto samostalnih umetnika, nemojte da ih, na svaki mogući način smo ih doveli u pitanje budžetom u kulturi, plaćanjem doprinosa za samostalne umetnike, a sad ćemo ih terati da idu na postupak za pregovaranje, da im o sudbini odlučuje Uprava za javne nabavke, da im odlučuju tenderske komisije, da im odlučuju službenici koji su zaduženi za javne nabavke ustanova kulture. Znate li vi koji su to ljudi?
Vratićemo se u najgore vreme samoupravljanja, gde su postojali radnički saveti u kojima su sedeli ne umetnici, nego su sedeli radnici, tehničari, svaka čast njima, ali oni su odlučivali o repertoaru. Nas ovaj zakon upravo isto tera na to. Svi smo se tada podsmevali da radnički savet jednog pozorišta u kome sedi, naravno, neki sindikalac, vatrogasac, neki binski majstor, neki tehničar, spremačica, svaka čast njima, ali to nije bio posao za utvrđivanje šta će se igrati, šta će biti na repertoaru, šta će biti u galeriji izložbeni program. Svi smo se sprdali sa time i to je bilo vreme samoupravljanja. Verovali smo da je to davno prošlo.
Ovaj zakon takođe sada nameće istu vrstu obaveze, da neke tenderske komisije, neki službenici za javne nabavke, neka uprava za javne nabavke odlučuje šta je umetnost, koji je umetnik važniji, koja ponuda povoljnija. Po kojim kriterijumima? Po povoljnosti, po konkurentnosti, klasifikaciji, itd?
Molim vas, prihvatite ovaj amandman. Imamo zaštitu u Zakonu o autorskim i srodnim pravima. Jasno piše na koga se odnosi. Spasićemo kulturu i sve nas od blamaže. Hvala.

Hvala.
Reč ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko se ovde ne meša u to, ovaj zakon se ne meša u to šta će da bude na repertoaru. To je stvar onoga ko vodi određenu ustanovu.
Ovaj zakon se meša u to, recimo, izbor izvođača, ali niko, ama baš niko ne sprečava da se pokrene pregovarački postupak, da se opredeli cena, da se zaključi ugovor i da se objavi.
Prihvatanjem ovog amandmana, ovakav kakav jeste, bez obzira što sam uveren u najbolje namere podnosioca amandmana, da je za pravo da, recimo, samo jedan ili nekoliko lica imaju privilegiju da konstantno učestvuju u oblasti kulture u nekoj ustanovi i da više niko drugi nema pravo na to.
Ako vi sad krenete sa pričom kako ne verujete Upravi za javne nabavke da ona hoće da da saglasnost i da se ne meša u to, sada, dajte i meni za pravo da ne verujem direktorima ustanova koje se bave oblašću kulture, da neće da angažuju lica i da dele profit sa njima. Evo, ja tvrdim - i jedni i drugi su odgovorni. Ali, onda ne vidim u čemu je problem u članu 36. Zakona? Stvarno ne razumem.
Znači, ovde je pitanje jednog zaštitnog mehanizma, da i ta oblast koju vi sada branite bude zaštićena od zloupotrebe. Niko ne brani da angažujete koju god hoćete zvezdu, ako imate nešto na repertoaru, samo vam je potrebno 10-ak dana da to realizujete sa Upravom za javne nabavke, koja treba da vam da određene saglasnosti. Ne vidim u čemu je problem, osim ako neko ne želi da zna koliko je novca korišćeno za takvu neku namenu.

Hvala.
Reč ima Božidar Đelić. Izvolite.

Moram da vam kažem da u ovom momentu krize, neke veoma bitne stvari se možda ne mogu finansirati i mi za to imamo razumevanja. Ali, nemamo razumevanja da najsvetlija imena naše kulture budu dovedena u strah da neće poštovati zakon ili pak, da bi mogla da se sprovede normalna sezona, budu uvedeni u apsurdne korake.
Mislim da kolega, doktor, iz poslednjeg reda, iz vašeg poslaničkog kluba, možda namerno a možda i nehotice je dao veoma validne argumente da vaša politička stranka prihvati ono što je dobronamerno, a to je da obezbedimo da kultura može da funkcioniše.
Vidite, kada predlažete ovakve stvari, ja isto mogu da vas pitam, da vidimo kako su stvari apsurdne, pošto ste vi imali neka zvučna imena, da li ste sproveli tender za Đulijanija? Kako ste došli do njega? Da li ste konsultovali Upravu za javne nabavke i da li ćete publikovati ugovor koji ste sklopili sa njim?

Hvala.
Reč ima Dejan Radenković. Izvolite.

Hvala, predsedniče.
Samo da prvo pojasnim. Nisam dao nikakvu podršku, nego samo podsećam na onaj period kada smo donosili prethodni zakon. Isto je bilo predlagano od strane DS da se prihvati jedan ovakav amandman ili sličan, ne mogu da se setim i tada to nije prihvaćeno.
Ne vidim razloga zašto se sad traži da se to prihvati kad to jednostavno ne može da se implementira u ovaj predlog zakona, jer se na ovaj način, kako sad stoji, uvodi red. Ovo je praksa koja je poznata u Evropi.
Prvo, ne razumem, zato što zavisi od naručioca kojeg će ponuđača ovim članom da angažuje. Jednostavno, ovo mora ovako i tako je uređeno upravo da bi se kontrolisao novac građana. Ne možete vi sada da to bude, ako se ovo usvoji, onda nemamo reda i onda može ko šta hoće i s kim hoće i koliko hoće da sklapa ugovore.
Stvarno nije u redu i mislim da krenemo dalje da radimo po amandmanima, jer ovo je potpuno neprihvatljivo i nema razloga za tim, jer kažem da stoji lepo u članu, piše i precizirano je da u pregovaračkom postupku može da se angažuje zbog umetničkih razloga predmeta javne nabavke ili iz razloga povezanih sa zaštitom isključivih prava. Nema potrebe za ovim, verujte, pogotovo, opet vas podsećam da isto to nije prošlo ni prošli put kada smo usvajali te zakone. Nije prošlo, znači da im ni tad nije bilo prihvatljivo. Ne može ni sada da to bude prihvatljivo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, replika. Izvolite.

Dugo čekam repliku, prosto, neumesno je toliko pominjanje narodnog poslanika, našeg kolege i jednog od najozbiljnijih dramskih pisaca, živog u Srbiji, Siniše Kovačevića i njegove porodice, koji su svi vrsni umetnici.
Prosto, u kontekstu se pokušava da se na neki način to stavi u funkciju ove rasprave ovde. Mislim da nije umesno i mislim da bi mnogo bolje poređenje da ste uzeli situaciju u Ateljeu 212 od letos, kada je ceo glumački ansambl protestvovao protiv direktorove samovolje, koji je kršio, kako su oni tada govorili, njihovo pravo da se bave umetnošću, da glume i njihov umetnički izraz. To bi bilo mnogo bolje poređenje nego ovo, jer je tada u toj situaciji, kada su jedni od naših najboljih glumaca koje imamo u Srbiji sada, svi do jednog gotovo stali u to da odbrane svoju profesiju protiv samovolje jednog direktora koji je sam određivao predstave koje će da budu. Delio ih svojim prijateljima, a pri tom je on sam režirao u drugim pozorištima. Došao je do jedne situacije gde se napravio jedan zatvoreni krug i gde su se oni glumci koji apsolutno ne pripadaju nijednoj političkoj opciji, svi pobunili i tražili smenu i razrešenje tog direktora. Dugo su čekali na to, da bi se upravo njima omogućilo da ostvare neko svoje pravo i da glumci budu ti koji će se najviše pitati oko umetničkog programa, koje će predstave da se izvode i na koji način će se raditi.
To ste potpuno u pravu da ne trebaju te ćate, računovođe i svi ostali da se pitaju, već oni koji proizvode kulturu, koji proizvode umetnička dela i koji učestvuju u proizvodnji tih umetničkih dela i koji ih realizuju, trebaju da budu centar ovog amandmana i da se njima omogući na najbolji mogući način da mogu da ostvare svoja umetnička prava.
Samo bih zamolio da Sinišu Kovačevića i njegovu porodicu ne mešamo u ovoj jednoj raspravi, koja je nekada ispod nivoa samog parlamenta, već uzmite primer Ateljea 212, Kokana Mladenovića i celog glumačkog ansambla. Hvala.