Treća sednica Prvog redovnog zasedanja, 09.05.2013.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja

2. dan rada

09.05.2013

Sednicu je otvorio: Vesna Kovač

Sednica je trajala od 10:20 do 17:50

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Dušan Milisavljević

Demokratska stranka
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, želim da dam izveštaj, da vas obavestim da je Odbor za zdravlje i porodicu razmatrao ova dva predložena zakona, da mi je jako drago što danas imamo prilike da pričamo o Zakonu o pravima pacijenata, da je u Skupštini Srbije od 18. septembra Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata koji sam ja napisao.
Meni je drago da sam pozitivno isprovocirao rukovodstvo Ministarstva zdravlja da napiše i još jednu verziju Predloga zakona o zaštiti prava pacijenata, jako bitan zakon koji je razmatran na Odboru za zdravlje i porodicu.
Jako mi je drago da vas obavestim da su na sastanku Odbora za zdravlje i porodicu bila udruženja građana, udruženja roditelja, dece obolele od malignih bolesti, udruženja obolelih, tako da su i oni aktivno učestvovali, davali sugestije, predloge amandmane na ovaj predlog zakona.
Ono što mi je najviše bitno i važno, to je da kažem da su građani Srbije svojim humanitarnim akcijama za Tijanu, za malu Kristinu, jasno dali poruku ovoj državi i ovom ministarstvu da su naša prava, da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da upravo ovaj zakon polako uvodi reda i u ovu problematiku, tako da je dobro što ćemo danas i sutra pričati o pravima pacijenata u Srbiji, koja su jako ugrožena u proteklih 20 godina.
Takođe želim da vam kažem da postoji solidan broj amandmana narodnih poslanika, koje će skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu razmatrati sledeće nedelje.
Želim da dam informaciju da je gospodin Šabić, poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti juče bio pozvan sa moje strane na sastanak Odbora za zdravlje i porodicu, da smo i njegove sugestije usvojili i da ćemo na narednom sastanku Odbora za zdravlje i porodicu da glasamo i to će biti predlog našeg Odbora ka republičkoj Vladi, ka ministarstvu i svakako ka parlamentu da se usvoji kako bi ovaj zakon bio dopunjen i kako bi ovaj zakon bio stvarno u interesu naših građana.
Završiću još jedanput rečenicom da su građani Srbije humanitarnom akcijom za Tijanino srce jasno rekli da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da moramo ta prava iskreno i pošteno da branimo u ovom parlamentu. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Hvala.
Sada ovlašćeni predstavnici.
Po redu prva narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.
...
Demohrišćanska stranka

Olgica Batić

SPO-DHSS
Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, članovi Vlade, pre svega drago mi je što danas raspravljamo o dva izuzetno značajna predloga zakona, o dva predloga zakona koja su od vitalne važnosti za naše društvo. Ono što je dobro svakako jeste što se pre svega Zakonom o pravima pacijenata na jedan jedinstven način, zapravo ona grupišu i regulišu jednim zakonom, kao što se uvode određene novine u smislu da se po prvi put uvode neka nova prava pacijenata.
Nesumnjivo je da je namera predlagača jako dobra, da je zakon pisan bez ikakvih konfuzija, bez kontradiktornosti, da je razumljiv svakome da je plitak i lak za čitanje, ali čini mi se da će i pored svih tih dobrih strana, bar po pitanju i to po pitanju oba ova predloga zakona, iako će verovatno doći do njihovog usvajanja ovde u parlamentu u danu za glasanje, mislim da će ostati samo slovo na papiru, izražavam svoju sumnju da ona svoju praktičnu primenu nažalost neće doživeti ili ne mogu doživeti, kako god želite.
U 2012. godini, kada govorimo o kvalitetu zdravstvene zaštite u našoj zemlji, ona se našla na poslednjem mestu na listi od 34 evropske zemlje i to prema evropskom zdravstvenom potrošačkom indeksu.
Kada govorimo o pravima pacijenata, ta prava pacijenata, ma kakva ona bila, ma koliko ih bilo, da li je to 12 ili nekim budućim zakonom bilo 22, ona se nikada ali nikada ne mogu odvojiti od pitanja pristupa pacijentima, koji je nažalost u našoj zemlji na jednom poražavajućem nivou, a ja ću dozvoliti sebi da kažem, gotovo uvredljiv.
Da nam je celokupni zdravstveni sistem očajan, to je nesumnjiv i u to se svako može uveriti na svakom koraku, to je istina koja se treba javno izgovoriti, a svakodnevnica je naravno tu da je potvrđuje. Naravno, onoliko koliko se izdvaja za zdravstveno osiguranje, toliki je i kvalitet usluga, jednom rečju – očajan. Plate lekara su naravno mizerne, ali s obzirom na posao koji rade i na svoje dugogodišnje školovanje, to sve za posledicu ima ono što je u zdravstvu proteklih godina ili decenijama, kako god hoćete nesporno, a to je ona pojava ogromne korupcije koja se u zdravstvu nažalost ne može nikako suzbiti, a koja je pre svega razvijena u pojedinim granama medicine, ali s obzirom upravo na napred navedenu korupciju, to i ne treba da čudi.
Osim toga, evropska komisija našu zemlju i dalje posmatra kao vodeću zemlju upravo po pitanju korupcije u domenu zdravstva. Dobar deo problema, ovo su naravno sve kritike ne upućene vama, vi ste stupili na mesto gde vam je ostavljeno dovoljno problema od strane vaših prethodnika, ali dobar deo problema svakako leži u lošem upravljanju zdravstvenim sistemom.
Volela bih da me ministarka sasluša pošto sam ja nju pomno pratila. Drago mi je.
Mislim da dobar deo problema leži u lošem upravljanju zdravstvenog sistema, jer njime upravljaju lekari. Kao što je ministarka Slavica Đukić Dejanović, ovde ovlašćeni predlagač, potpuno primetila i potpuno ispravno zapravo zaključila da je neophodno da savetnik prava pacijenata bude pravnik, onda se postavlja pitanje, zašto zdravstvenim ustanovama ili pojedinim, u stvari, gotovo svim kliničkim centrima upravljaju lekari? Zašto je upravljanje sistema prepušteno lekarima, oni za to nisu školovani? Zašto se upravljanje nekim kliničkim centrom ne prepusti ekonomisti ili na primer menadžeru, nekome ko se za tako nešto školovao?
Verovatno zato što bi se lekari pobunili na tako nešto i zato što verovatno, ono što bih ja rekla, bilo bi proglašeno za jeres u svetu za one koji to ne znaju, a ja znam, tako nešto je pravilo. Velikim kliničkim centrima upravljaju ekonomisti, upravljaju menadžeri, upravljaju pravnici, ne upravljaju lekari i to ne iz razloga zato što se to posmatra upravo sa aspekta neke profitabilnosti zdravstvene delatnosti, već zato što su te navedene kategorije ljudi obučeni upravo da rade ono za šta su se školovali, da vode, da prate i da vrše kontrolu funkcionisanja jednog upravo takvog velikog sistema kao što je zdravstveni, a lekari su tu pozvani da vrše svoju primarnu profesiju.
Naravno da je i rad tih stručnih lica, mislim pre svega na ekonomiste, na menadžere i na pravnike, da se uvek posmatra i da je uvek kontrolisan od strane ministarstava u većini zemalja, ne samo Ministarstva zdravlja, nego i drugih ministarstava, na primer Ministarstva finansija, itd.
Međutim, naš problem oko naše zemlje je što naravno svi hoće da budu i direktori i upravnici a za rezultat toga imamo samo loše zakone, imamo neka imaginarna rešenja, ima nekakav spisak lepih želja, neracionalno trošenje para, itd.
Takođe, u svom obraćanju nama, pomenuli ste u jednom momentu i Hrvatsku. Ja ću je u ovom momentu pomenuti, pošto sam malo radila i upravno-pravnu analizu. Ukoliko pogledamo susede, gotovo svi imaju apsolutno bolji zdravstveni sistem i apsolutno svi su bolje rangirani od nas. Hrvatska je upravo najviše rangirana po kvalitetu zdravstvenih usluga, jer tamo se zdravstvene usluge kontinuinirano zapravo rade na poboljšanju zdravstvenih usluga, što se čini nabavkom nove opreme, što većim brojem lekara, što specijalizacijom tih lekara, što uspostavljanje međunarodnih veza njihovim usavršavanjem, itd.
U Hrvatskoj takođe je izvršena i kategorizacija bolnica i to prema kvalitetu. Dakle, urađena je jedna svojevrsna državna rang lista. Uveden je red u liste čekanja.
Uvedeni su i recepti i ono što ste pomenuli, što bi IT tehnologijom trebalo da bude uvedeno i kod nas. Potpuno je unapređena informisanost građana o njihovim pravima, pružena mogućnost na pritužbe na njihove usluge, što se i ovakvim predlogom zakona isto dozvoljava.
Izvršena je potpuno jedna reorganizacija mreže hitne službe uz proširenje kapaciteta. Za prevoz bolesnih uvedena je celogodišnja lekarska služba hitne helikopterske pomoći itd. Nešto slično postoji kod našeg drugog suseda, a to je Slovenija.
Ono što se meni čini da su naši najveći problemi upravo u celokupnom zdravstvenom sistemu na prvom mestu jeste jedna potpuna anahrona organizacija zdravstva koja, čini mi se, nije se menjala godinama unazad, kao i zdravstvenog osiguranja, zatim nedovoljna profesionalizacija lekara i jedna netrpeljivost umesto pomirljivosti i umesto komplementarnosti državnog i privatnog lekarskog sektora.
Mi imamo, naravno, katastrofalne uslove u zdravstvenim ustanovama. O tome možemo svakodnevno i da čitamo, što putem medija, što da se informišemo putem televizije. O korupciji sam već govorila.
Imamo naravno jako loše uslove rada svih zdravstvenih radnika i imamo, do sada smo bar imali, jedno ogromno obmanjivanje javnosti zapravo o nekakvim pravima koja samo zbunjuju upravo korisnike zdravstvene zaštite sve dok, naravno, ne dođu u određenu zdravstvenu ustanovu ili određeni dom zdravlja i ne shvate da im sva ta, pod znacima navoda, moram biti ironična, silna prava, a koja im garantuje navodno zdravstvena knjižica. Ona zapravo ne važe i ne služe ničemu.
Što se tiče prava pacijenata, evo ja ću vam navesti neka od prava pacijenata, pa vi sami protumačite da li se to može uopšte svrstati u domen prava, recimo, u Domu zdravlja Obrenovac.
Neka od prava u Domu zdravlja Obrenovac koja tamo ostvarujete su sledeća. Prvo, kod izabranog lekara na prepisivanje leka na recept čekate ceo dan. Drugo, ukoliko nemate izabranog lekara, a moguće je da nemate zato što su vam izgubili medicinsku dokumentaciju, ako vam hitno treba, ne mogu da je nađu, jer jednostavno zagubila se pa sačekajte jedno pet-šest meseci do godinu dana. Onda kod tog drugog lekara morate da sačekate dva do pet dana, bez obzira kakav zdravstveni problem imate. Na pregled kod endokrinologa ili kod oftamologa morate da sačekate duže od mesec dana. To su tamo prava pacijenta.
Na obične analize krvi, zapravo na rezultate analize krvi morate da čekate dva do tri dana. Kod privatnika, naravno, te iste rezultate analize krvi dobijate isti dan.
Ukoliko zovete hitnu pomoć, a ovde ću biti subjektivna, govoriću u svoje ime, ona vam stiže od 10-15 minuta i to ukoliko živite na udaljenosti od 300 metara od doma zdravlja i odlično je ako vam u sanitarnim kolima, pored vozača, dođe lekar, a ne samo vozač koji će vam reći da je došao da bi vas obavestio da lekara nema jer su oni negde na terenu, a on ne može da pomogne zato što nije lekar, već vozač.
To su prava pacijenata, ili kako god hoćete, u Domu zdravlja u Obrenovcu.
Sada ću vam nešto reći o pojedinim pravima pacijenata u Kliničkom centra, a ona su sledeća, ovde u Beogradu. Na operaciji veštačkog kuka ili na operaciju veštačkog kolena čekate mesecima. Naravno da, iako imamo obučene lekare, to je nesporno, nemamo opremu za transplantaciju organa. Recimo, nemamo opremu za transplantaciju pankreasa ili za transplantaciju srca. Za određene retke bolesti nema ni lekova. Recimo, za "batenovu bolest".
Jako je mali broj medicinski sestara. Jako je mali smeštajni kapacitet, zapravo mali broj kreveta. U nekim zdravstvenim ustanovama leti nema klime, zimi nema grejanja ili je to grejanje jako slabo.
Na klinici za onkologiju su neopisive gužve. Ne možete ni da zamislite kolike, a na operaciju se čeka neprimereno dugo, pod uslovom da dobijete dobru dijagnozu.
O dužini čekanja za ugradnju stenta ili, recimo, za ugradnju gastro spone, posebno za ljude koji dolaze iz unutrašnjosti, čekaju neprimereno dugo. Mislim da nema potrebe više ni da govorim o tome.
Čini mi se da gotovo svaki član ovog predloga zakona o pravima pacijenata, na žalost, stvarnost na neki način demantuje, iako su oni ovako jako lepi za čitanje. Volela bih da oni zažive u praksi i da zaista ovaj zakon otpočne svoju primenu.
Skeptik sam, već sam to rekla, i mislim da se to neće ostvariti nažalost, ali moram ukazati na neke.
Prvo, pravo pacijenta na informaciju jeste često, bar se do sada događalo, da je to zapravo pravo pacijenta na određenu vrstu laži. Sada, razlika je u vrsti laži koja se pacijentu izgovara. Nekada je to laž iz neznanja. Na primer, leče vas od bronhitisa, a zapravo imate kancer jednjaka ili vas leče, recimo, od teške alergije grla, a zapravo imate kancer grla. Nekada je to laž iz samilosti. Na primer, urade vam biopsiju, pošalju isečak na histopatološki nalaz za koji vam kažu da će biti gotov od 10 dana pa do dve nedelje, a onda prođe mesec dana, pa prođe dva meseca, a vi svoj nalaz nikako da dobijete, jer ne smeju da pacijentu izgovore ono što smatraju da pacijenti ne žele da čuju, a time se samo gubi vreme koje je za svakog bolesnog čoveka jedini resurs koji ni jedan jedini lekar i zdravstveni radnik ne sme ni sekundu trošiti.
Članom 9. predviđen je kvalitet pružanja zdravstvenih ustanova gde se, između ostalog, na poslednjem kraju poslednje rečenice navodi i humani odnos prema pacijentu.
Slažem se da treba da postoji. Prirodno je valjda da postoji, ali ukoliko recimo bolesniku koji je nepokretan i koji leži, koji je osuđen da leži, a pri tom ima zatvor, na primer, ne stave klizmu tri nedelje i takav pacijent dobije, na primer, sepsu creva, teško da se može govoriti o humanom odnosu prema pacijentu. Ovo su samo primeri. O nekima od njih govorim objektivno, neki iz iskustva drugih ljudi, a neki iz ličnog iskustva.
Članom 14. propisano je pravo na privatnost i poverljivost, koje se, nažalost, danas beskrupulozno krše. Svedok sam tome i svi poslanici su svedoci tome. Mislim da ste i vi svedoci tome. Pouzdano znam da se u pojedinim slučajevima ta prava krše upravo od strane zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, uopšte lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Članom 20. predviđeno je pravo uvida u medicinsku dokumentaciju. Mene jako interesuje kako će se, recimo, takvo jedno pravo ostvarivati? Šta će se desiti u onim situacijama kada vam, eto, jednostavno nestane vaš medicinski karton, kada nestane vaša medicinska dokumentacija, a recimo hitno vam treba?
Članom 21. reguliše se pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Otuda se postavlja pitanje a kako mi to onda malo, malo putem sredstava javnog informisanja čitamo o zdravstvenom stanju i to o detaljima zdravstvenog stanja neke, ne mora biti iz sfere politike, na primer, javne ličnosti? Postavlja se pitanje – pa ko ih to dostavlja medijima? Evo, ja ću vam odgovoriti – obično ih dostavljaju lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Naravno da vi pred sobom imate izuzetno težak zadatak sa kojim morate da se izborite. Nadam se da ste i sami svesni da mi u ovom trenutku imamo jedan potpuno neracionalan, jedan potpuno neadekvatan, jedan pogrešno postavljen zdravstveni sistem koji uopšte ne prati potrebe našeg stanovništva da nemamo dovoljna izdvajanja, da mnogi veliki zdravstveni sistemi uopšte ne plaćaju zdravstveno osiguranje.
Naravno, ogromna količina novca ide na one javne nabavke, koje se ni na koji način ne kontrolišu. Činjenica je da su danas mnoga sela u zemlji Srbiji bez i jednog jedinog lekara, dok je u gradovima na gotovo hiljade lekara nezaposleno.
Jedina svetla tačka u svemu ovome jesu lekari naši koji jesu stručni. Naravno, i među njima ima kukolja koje treba odstraniti, kao i zdravstvenog osoblja sa dobrim potkovanim znanjem, ali su slabo opremljeni i slabo plaćeni.
Već sam rekla da pred sobom imate težak zadatak. Naravno, za ono što ste u zdravstvu zatekli niste vi odgovorni. Imali ste šta i da nasledite od vaših prethodnika. Nasledili ste jednu veliku katastrofu i za tako nešto upravo su ti vaši prethodnici odgovorni, posebno decenijski ekspert ministar zdravlja. Vi ste tu, naravno, da ispravljate greške svojih prethodnika i morate naći načina da kako znate i umete da učinite bar mali korak ka boljem, a u interesu celog društva.
Naime, ovakav kakav je trenutno naš zdravstveni sistem, ukoliko njega uopšte ima, ili će se on sam urušiti i to u onom bukvalnom smislu, tako što će doći do fizičkog urušavanja zdravstvenih ustanova, neke se fizički već urušavaju ili će doći do njegovog kolapsa usled onog sa stanovišta naučnog segmenta, zbog nedostatka visoko profilisanog stručnog kadra ukoliko se nešto hitno ne preuzme. Ovo je realnost i nju kao takvu treba prihvatiti.
Ovaj predlog zakona, bez obzira na njegove dobre strane što se njime na jedinstven način grupišu prava, što ih je 12, što se uvode neke novine i sve tako, čini mi se da je poput Andersenove bajke, a nažalost u bajke veruju još samo mala deca.
Na kraju krajeva, u Turskoj, recimo, prosečna starosna granica je 16 godina. U Srbiji, nažalost, nije tako, nego je drastično veća.
Mi možemo da izgubimo i godinu, možemo da izgubimo i dve i pet godina, ali onda izgleda da se mi takmičimo samo u jednoj disciplini koja se naziva mortalitet.
O stanju u zdravstvu mora se misliti odmah, mora se delovati odmah, mora se delovati danas, 24 sata svaki dana, jer kada je ovako osetljivo pitanje kao što je zdravstvo čini mi se da svako sutra sa aspekta pacijenta, sa stanovišta jednog običnog bolesnog čoveka nažalost obično biva kasno.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, ovaj Predlog zakona, pre svega bavi se licima koja spadaju u jednu od najosetljivijih kategorija stanovništva, stoga smo mišljenja da je vrlo bitno da se ovaj zakon uradi na najbolji mogući način i cenimo napor. Sam predlagač je u razlozima za donošenje ovog zakona naveo da mentalne smetnje ugrožavaju više od 25% ljudi u određenoj populaciji.
Takođe, današnji stresan način života dovodi do većeg broja ljudi koji pate od depresije, koji pate od drugih bolesti, koje takođe spadaju u mentalne smetnje i neophodno je ovaj zakon doneti sa što manje nedostataka i prihvatanje amandmana o kome će biti, naravno reči i u raspravi u pojedinostima. Među njima ima jako kvalitetnih kako bi se lica iz ove grupe zaista i dovela u bolji položaj. Pre svega, treba istaći da promene koje su napravljene u odnosu na nacrt zakona, jesu dobre i tu pre svega mislim na deo koji se odnosi na rokove u delu koji se tiče zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama bez njihovog pristanaka. Međutim, čini mi se da ima još nekih propusta na koje moram da ukažem. Imajući u vidu stanje u kome se zdravstvene i druge ustanove nalaze, a koje je, činjenica posebno loše, pogotovo je loše stanje ustanova koje se bave zbrinjavanjem ove kategorije stanovništva, neophodno je predvideti i druge vidove lečenja koja više uključuju porodicu i trebalo bi da se odvijaju u zajednici. Naravno sve u zavisnosti od stepena i od tipa samog oboljenja.
Takođe, čini mi se da se kao nedostatak javlja i način na koji je organizovano pod znacima navoda, lečenje dece sa mentalnim smetnjama. Maloletna lica svakako da spadaju u jednu posebnu kategoriju stanovništva, lica sa manje od 18 godina sa mentalnim smetnjama, ma koje to bile smetnje, neću ih ovde navoditi, svakako zaslužuju više prostora od jednog pukog nabrajanja i treba predvideti posebno negu za njih u odnosu na lica starija od te dobi, što mi se čini, ovakvim jednim predlogom zakona, nije u dovoljnoj meri učinjeno. Za razliku od Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ovde deca od 15 godina ne mogu sama donositi odluke o svom lečenju u slučaju dobrovoljnog pristanka i mislim da bi trebalo jednu posebnu glavu posvetiti za decu.
Smatramo da je ovakav predlog zakona na dobrom putu i da mu želimo da zaživi u praksi, ali svakako da ima još dosta prostora za njegovu doradu, pre svega u smislu dobrih amandmana koje sam već pomenula i koje treba da razmotrite, kako bi oni bili usvojeni i kako bi se na taj način što više doprinelo i pomoglo licima sa mentalnim smetnjama i pre svega pomoglo licima sa mentalnim smetnjama, a onda kako bi se i učinio jedan pomak u pogledu njihovog uključivanja u jedne potpune normalne tokove života upravo iz onih razloga koje ste sami naveli, a to je da ne budu posmatrani kao što su do sada, kao što ste naveli, kao građani drugog reda. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Savez vojvođanskih Mađara
Zahvaljujem. Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo čuli u izlaganju uvažene ministarke, razlog za donošenje posebnog zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo jedna osnovna potreba da se prava pacijenata, njihov način ostvarivanja i zaštita ovih istih prava urede sada na potpuniji i precizniji način.
Budimo realni, nažalost u praksi nije retka situacija da dođe do uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, kao i da kvalitet pruženih zdravstvenih usluga bude nižeg nivoa. Uprkos ogromnim problemima u ostvarivanju zdravstvene zaštite, moram da naglasim da tokom vrlo kratkog mandata novog Ministarstva zdravlja mogu da se uoče napreci u rešavanju razno raznih problema, kao i unapređivanje načina rada raznih zdravstvenih ustanova kao i samog Ministarstva zdravlja i Fonda.
Međutim, to ne menja činjenicu da ogroman broj građana još uvek se svakodnevno suočava sa problemima u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Veličina i broj spomenutih problema u zdravstvu ne ostavlja veliki prostor za zadovoljstvo.
Smatramo da bi bilo normalno da za cenu koja plaća Fond, za razne vrste usluga, da bi pacijenti trebali da imaju najbolju medicinsku uslugu i nadalje da sami pacijenti ne treba ili ne moraju da znaju da li je sektor ili organ u sastavu istog ministarstva nadležan za postupanje po njihovim raznim prigovorima, prijavama i da sami pacijenti ne bi trebali da trpe posledice međusobnog prebacivanja nadležnosti. Nedopustivo je međusobno prebacivanje nadležnosti za sprovođenje inspekcijskog nadzora u zdravstvenim ustanovama.
Da se vratim na konkretan zakonski predlog. Najpre bih želela da pričam o Predlogu zakona o pravima pacijenata, pa ukoliko mi vreme dozvoli kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM i o drugom predlogu, o pravima osoba sa mentalnim smetnjama.
Prevencija je neophodna i ona predstavlja prvi korak za uspešno lečenje pojedinih bolesti. Stoga je vrlo značajno što se ovde konkretno spominje pravo na prevenciju i što zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi i obezbeđivanje zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Ovde najpre kao žena, moram pohvaliti činjenicu da je Republički fond za zdravstveno osiguranje od ove godine ponovo utvrdio pravo na preventivni pregled za rano otkrivanje karcinoma dojke i grlića materice ženama između 25 i 69 godina života, jednog godišnje, a ne jednom u tri godine.
Ovim zakonom je prvi put utvrđeno pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, kao i pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i ono što je možda za sve nas zanimljivo, pravo na drugo stručno mišljenje, kao pravo pacijenta da kako od doktora medicine, tako i od samog stomatologa zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svog zdravlja.
Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, što zvuči dobro, ali drugi deo - sve u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, koje nažalost kao što svi znamo i svi smo svesni toga, da trenutno nisu nešto velike. Dakle, pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja svog zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti.
Sledeće pravo koje se utvrđuje je pravo na poštovanje pacijentovog vremena, koje podrazumeva da u slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska usluga pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih pregleda i sličnih procedura i da je zdravstvena ustanova dužna da poštuje pacijentovo vreme i da ga blagovremeno obavesti u slučaju da se promeni termin pružanja zakazane zdravstvene usluge. Smatramo da je ovo jedan od najvećih manjkavosti našeg sistema, jedan od najvećih problema. Svi znamo da se određeni pregledi zakazuju pa i nekoliko meseci, da ne kažem čak i više od godinu dana unapred i da su strašne liste čekanja. Lično sam za jednog starijeg pacijenta pokušala da se raspitam i nekada vam kažu – idite privatno jer niste tako hitan slučaj da ikada dođete na red za magnetnu rezonancu ili bilo šta drugo. Zbog toga smatramo da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju načinu i funkcionisanju zakazivanja pružanja određenih specijalističkih i dijagnostičkih pregleda.
Ono što je jedna od većih novina koju uvodi ovaj predlog je da ukoliko pacijent smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika ili saradnika uskraćeno neko pravo iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor. To je mogao i ranije u prethodnih nekoliko godina, ali ovim rešenjem se sada izmešta ovo pravo pacijenta iz same zdravstvene ustanove u jedinicu lokalne samouprave u skladu sa decentralizacijom zdravstva, što podržavamo, u skladu sa prenošenjem osnivačkih prava domova zdravlja na jedinice lokalne samouprave.
Dakle, zaštita prava pacijenata na ovaj način rešava se na jedan potpuno novi način i na jedinicama lokalne samouprave će biti da one odrede lice, tog diplomiranog pravnika koji je ovde spominjan danas više puta, koji će biti savetnik za zaštitu prava pacijenata. Data je mogućnost da savetnik za zaštitu prava pacijenata obavlja ovaj posao za više jedinica lokalne samouprave. Naravno, ovde se verovatno misli na manje jedinice lokalne samouprave.
Ove poslove su, kao što smo to čuli, i u prethodnom periodu obavljali diplomirani pravnici, ali oni su fizički sedeli, odnosno pripadali samoj zdravstvenoj organizaciji i ove poslove su uglavnom obavljali kao dodatne, jer vrlo je zanimljivo kada pogledamo kako izveštaj samog Zaštitnika građana, kako i razne službene podatke, spremajući se za ovu raspravu, malo sam se zanimala za podatke, broj prigovora raznih pacijenata je bio vrlo nizak, mali i to verovatno ne zbog toga što oni nemaju problema, prigovore, nego verovatno malo njih zna za ovo svoje pravo.
Oni su svoje poslove uglavnom obavljali kao dodatne i stoga, pošto se sad predlaže da ovaj posao u budućnosti organizuju same lokalne samouprave, da će biti dovoljan broj već postojećih diplomiranih pravnika koji rade u okviru lokalnih samouprava i da će oni moći da obavljaju zadatke. Videćemo kada zaživi ovaj zakon. U svakom slučaju, SVM smatra da je neophodno obezbediti dovoljan broj stručnjaka koji zaista mogu ozbiljno da se bave prigovorima građana, odnosno pacijenata i zaštitom njihovih prava.
Ovde smo nedavno u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o Zakonu koji se tiče osoba sa invaliditetom. Tada smo konkretno pričali o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Moram naglasiti da, što se samog normativnog okvira tiče, mi smo u proteklih nekoliko godina doneli dosta dobre propise, a i Vlada, za postavljanje kakvog-takvog normativnog osnova za ostvarivanje i zaštitu prava i osoba sa invaliditetom. Ali, svedoci smo toga, moramo to reći, da pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe osoba sa invaliditetom imaju dosta teškoća i da se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima, koji ih onemogućavaju da svoja prava ostvare i da postignu željeni nivo društvene uključenosti.
Osobe sa invaliditetom se u našoj zemlji suočavaju sa problemima ostvarivanja prava kako na socijalno, tako i na zdravstvenu zaštitu. Uzroci neostvarivanja ovih prava su uglavnom postojeće predrasude prema tim ljudima, diskriminacija i "nedostupnost" prava svih. Da postoji potreba za rešenje kako normativnog, tako i faktičkog ili realnog stanja prava osoba sa invaliditetom dokazuje i to da je samo Ministarstvo zdravlja predložilo i ovaj drugi predlog, da se donese posebno zakon o pravima osobama sa mentalnim smetnjama.
Kao što smo čuli, osnovni razlog za donošenje tog zakona o pravima osoba sa mentalnim smetnjama je upravo da se uspostavi viši nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima u ovoj oblasti. Mi iz SVM pozdravljamo činjenicu da ukoliko uspemo da adekvatno primenimo ovaj dobar zakon, da bi to trebalo da obezbedi zaštitu ljudskih prava i socijalno uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama.
Nažalost, prema tome što smo mogli da čitamo kako u ovom obrazloženju, a i iz drugih izvora, nije mali broj onih ljudi koji pate od raznih mentalnih smetnji. Među najčešće i najviše onesposobljavajuće treba dodati smetnje usled zloupotrebe psihoaktivnih supstanci koje su sve veće i veće – epilepsije itd. Ova lica su upravo najosetljivija na kršenje njihovih osnovnih ljudskih prava, a ostali građani, ako mogu tako da kažem, su vrlo skloni da ih posmatraju kao drugačije, kao možda i opasne, što vrlo često dovodi do izolacije ovih ljudi.
Zbog toga je izuzetno značajno što ovaj propis zabranjuje diskriminaciju na osnovu mentalnih smetnji i svako zlostavljanje, zanemarivanje, eksploataciju, zloupotrebu ili ponižavajuće ponašanje prema ovim osobama.
Opštoj javnosti skoro da je nepoznata uloga socijalne mreže porodice i same zajednice u oporavku i održavanju kvalitetnog života lica sa mentalnim smetnjama, kao i da je za njih izuzetno važno uključenje u porodičnu sredinu, radnu i društvenu sredinu, uz uvažavanje njihovog ličnog izbora, ukoliko je to moguće, izmeštanje kad god je to moguće lica smeštenih u psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite u primarnu društvenu sredinu trebalo bi da obezbedi njihovo socijalno uključivanje i zaštitu osnovnih ljudskih prava.
Naime, brojne su negativne posledice dugoročnog zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama u dislociranim psihijatrijskim bolnicama, što još uvek postoji na terenu. U mnogim slučajevima ovi pacijenti se ne otpuštaju iz psihijatrijskih bolnica kada prestane potreba za njihovim bolničkim lečenjem, a upravo zbog toga što u njihovoj zajednici nije uspostavljen adekvatan sistem koji bi omogućio pružanje adekvatne zdravstvene zaštite i socijalne podrške za njih.
Takvi pacijenti, od kojih su mnogi zatvoreni ne više meseci, već i više godina, su potpuno izopšteni iz redovnog socijalnog okruženja. Vremenom postaju sve manje podobni, ponekad i potpuno nesposobni za kasnije socijalno uključivanje.
Propisano je ovim drugim predlogom i da lice sa mentalnim smetnjama ima pravo na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju u odgovarajućim zdravstvenim i drugim ustanovama. Propisano je, takođe, da lica sa mentalnim smetnjama imaju pravo na jednake uslove lečenja, koji su primereni njihovim zdravstvenim potrebama, pod istim uslovima kao bilo koji drugi korisnici zdravstvenih usluga.
Međutim, nekako je realno, vidi se da za sada ovi pacijenti nisu bili dovoljno ohrabreni da učestvuju u donošenju odluka značajnih za njihov boravak i lečenje. Kao što sam već spomenula kod prethodnog zakona, uzevši u obzir službene podatke koji ukazuju na vrlo mali, a mogu da kažem i minimalan broj pritužbi upućenih zaštitnicima pacijentovih prava, u ovom slučaju konkretno ne znamo na zadržavanje osoba sa mentalnim smetnjama ili njihov tretman u bolnicama, može se zaključiti da osobe sa mentalnim smetnjama, koje su sada trenutno ili u prošlosti bile smeštene u psihijatrijskim bolnicama, nisu adekvatno poučene o svojim pravima i o zaštitnim mehanizmima.
Utvrđeno je da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama obavlja u psihijatrijskim ustanovama i u domovima zdravlja. Tačnije, predviđeno je da će se u ovim zdravstvenim ustanovama, da će se prema ovome obrazovati organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja. Propisano je da se lečenje i zaštita mentalnih smetnji prilagođava svakom licu sa mentalnim smetnjama posebno i da se lečenje tih osoba vrši po njima prilagođenom tzv. individualnom planu.
Ono o čemu je uvažena gospođa ministar zdravlja u uvodnom delu i pričala je da kada stručnjak, doktor medicine ili psihijatar proceni da usled mentalnih smetnji određena osoba je opasna kako za svoju bezbednost, za svoje zdravlje ili za zdravlje i bezbednost drugih lica, mogu se smestiti u psihijatrijske ustanove i bez svog pristanka, odnosno prisilom, ali isključivo u slučaju da na raspolaganju nisu manje restriktivni načini za pružanje zdravstvene zaštite.
Savez vojvođanskih Mađara svakako pozdravlja da se takvo lečenje, tako i resocijalizacija zaštite interesa i prava osoba sa mentalnim smetnjama sprovode u najmanjem restriktivnom okruženju, a sve u skladu sa potrebama ovih lica, tako podržavamo i napore Ministarstva zdravlja u donošenju ova dva nova zakona i iskreno se nadamo da ćete imati u budućnosti još energičnije mere da pratite i sprovođenje ovih zakona i da će se oni sprovoditi u potpunosti. Zahvaljujem.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović.

Nebojša Zelenović

Zajedno za Srbiju
Uvažena ministarko, članovi ministarstva, gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, danas ću prvo pričati o Zakonu o pravima pacijenata, a posle i o drugom Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Nama ovakav zakon treba. To je činjenica i zato mislim da članovi su poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju, uz neke određene korekcije koje smo dali kroz nekih 11 amandmana, spremni da ozbiljno razmatraju o ovom zakonu i da na kraju krajeva daju svoju podršku.
Ono što je jako bitno i što bismo mi želeli da čujemo danas od vas je – da li vi imate plan? Kako ćemo sad ovaj zakon, koji ne bi trebao da bude jedna deklaracija o pravima, koja nije ili ne može da ima svoju primenu u praksi, da primenimo u praksi? Kasnije ću krenuti kroz sva prava koja su pobrojana u zakonu, da probamo da vidimo kako zaista stvari funkcionišu u životu i da onda vidimo kako bi oni mogli da budu zaista primenjeni i da, na kraju krajeva, kada se sve ovo završi, kada počne sa primenom ovaj zakon, koristi od toga imaju naši građani. Dakle, jako je bitno da imamo taj plan. Nadam se da ćemo posle moći da razmenimo ideje oko toga kako mislite da taj plan može da funkcioniše i kako treba da funkcioniše i koji je to rok u kom će ovaj zakon biti ili morati da bude primenjen.
Pre nego što krenemo uopšte o pravima, hteo bih da se vratimo na kraj prošle godine kada smo pričali o tome. Tada ste napravili jedan bitan iskorak, zaista bih to pohvalio. To je bila ova priča o uvođenju privatnih apoteka u sistem. Mislim da to daje jedan nov kvalitet i ponudu našim građanima, ali ni tu nismo imali plan. Pošto nemamo plan, onda imamo situaciju da od Knez Mihajlove pa do Slavije imamo pet privatnih drogerija od iste firme, ali zato nemamo tu firmu ni u Žagubici, ni u Sjenici. Oni jednostavno nemaju interes za to. Nama je jako stalo, pošto govorimo o javnom interesu i govorimo o dostupnosti zdravlju, ne znam zašto nemamo taj plan mreže apoteka, pa bi onda neko ko dobije mogućnost da ima pet apoteka na ovako ekskluzivnoj lokaciji, onda mora da otvori neku i u Žagubici, na primer, ili negde u okolini Leskovca. Ovako mi deluje da će sve dobre lokacije ili sve dobre mogućnosti da zaradi, nemam ništa protiv da neko zaradi, dobiti oni koji imaju mogućnost za to, ali će državne apoteke, koje pri tom moraju da poštuju Zakon o javnim nabavkama, morati da popune te rupe, a tih rupa ima.
Zalažemo se da krenemo u reformu, da ta reforma bude kvalitetna i dobra, ali da postoji neki plan. Bez plana nećemo ništa uraditi.
Sledeća stvar, kada smo pričali o ovim javnim nabavkama, tada sam vam rekao da će doći do određene nestašice lekova. To se desilo. Imamo situaciju da lek sa liste D, koji se zove aminofilin, možete da kupite na pijaci, a ne u apotekama. Kao što je situacija da kasne vakcine u domovima zdravlja, pa ne možemo da obavimo obaveznu imunizaciju.
Pristajemo na to da nam trebaju dobre stvari, da nam treba ozbiljna reforma i ovaj zakon bi mogao da bude taj prvi korak. Ako ulazimo u to da nam treba jedan ozbiljan zakon, kakav je ovaj zakon, onda zaista očekujemo da će se on primeniti.
Krenuo bih od ovog prvog prava, a to je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite. Pre nego što krenemo o tome, pitao bih vas – da li znate koje je radno vreme domova zdravlja po Srbiji? Da li postoji negde utvrđeno jedinstveno radno vreme ili je ono od opštine do opštine, od doma zdravlja do doma zdravlja?
Kada govorimo o dostupnosti zdravstvene zaštite, to prvenstveno znači da imamo neke lekare za koje građani znaju da rade u neko vreme. Da li negde rade u dve smene ili u jednoj smeni i kako to regulisati? Ono što mislim da nama treba pored ovog zakona, a to je zakon o domovima zdravlja i zakon o bolnicama. Dakle, da probamo da regulišemo šta to nama nudi svaki dom zdravlja kao niz zdravstvenih usluga i šta nudi bolnica kao sekundarni nivo zdravstvene zaštite. Ako imamo takav zakon, onda ćemo imati isti niz usluga u svim domovima zdravlja i onda dolazimo do onog principa jednakosti i solidarnosti u čitavoj državi, pa se neće desiti da nam negde u nekim bogatijim opštinama nude jedno, a u nekim siromašnim ne nude ništa.
Sledeća stvar koja je jako bitna, a tiče se dostupnosti zdravstvene zaštite, a to je kako je obično svetu dostupna sekundarna zdravstvena zaštita preko primarne. Sada ste ovde pominjali kako ćemo, pominjali ste na Odboru za zdravlje, zapravo iz DILS projekta da se finansira obuka lica koja će raditi zaštitu, odnosno savetovanje. Mislim da bi bilo dobro da se taj novac koji je prvobitno bio namenjen za to uloži u informatiku. Hajde da brzo povežemo primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu i da onda kada pacijent dođe kod svog izabranog lekara istog momenta, ne on, nego njegov lekar njemu zakaže pregled kod lekara specijaliste. Hajde da to uradimo odmah. Tu ne treba puno vremena. Mislim da je taj sistem umrežavanja negde na pola puta. Hajde da to ubrzamo, pa da onda dobijemo situaciju da naš pacijent ne bude poštar, pa da nosi ispod miške snimke, nalaze, upute, recepte, pa još ako mu se desi da nešto usput izgubi, onda je u velikom problemu. U istom trenutku imaćemo i povratnu informaciju, pa će izabrani lekar moći jako brzo da reaguje. Mislim da treba tu novac da uložimo.
Sledeća stvar koja je jako bitna, a to je pravo na preventivne preglede. To je jako bitna stvar i vidim da ste to ovde predvideli kroz kampanje, kroz periodične preglede i kroz posebnu pažnju ka rizičnim grupama. To je u redu. Kako ćete vi, odnosno kako planirate da omogućite da se ti pregledi sprovode redovno ili periodično i kako će naš izabrani lekar da ima svest o tome da je to jako bitno. Jako je bitno da vi svest izabranog lekara o tome da on treba da obavlja preventivne preglede povežete sa njegovom zaradom. Mislim da je to ključna stvar. Neće naši lekari pozivati pacijente na preventivne preglede zato što po ovom izveštaju, koji ja imam, to je izveštaj Zdravstvenog saveta Srbije, izabrani lekari su u toj lestvici lekara na najnižem stupnju i po poštovanju i po zaradi. Neće oni raditi preventivne preglede, a sami ste rekli da težište zdravstvenog sistema treba da bude na primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Ako ćete težište sistema biti na primarnoj zdravstvenoj zaštiti i ako će oni da urade 80% posla, oni moraju da znaju da će od toga nešto i zaraditi. Oni to neće raditi za ovaj novac. Mislim da je to u redu.
Hajde da povežemo svest o tome da oni treba da rade preventivne preglede sa njihovom zaradom. Sada vam dajem predlog da napravite kvalitetnu faktornu cenu usluge. Faktorna cena usluge će omogućiti lekarima da zarade više i onda oni neće slati kod lekara specijaliste za najobičnije preglede koje mogu da urade u svojoj ambulanti. Time ćemo smanjiti gužve kod lekara specijaliste i omogućiti da se bave onim stručnim stvarima kojima i treba da se bave.
Znam da to nije lako i znam da za to treba vreme. Razumem, ali ako bismo krenuli pre, pre ćemo i završiti taj posao.
Još jedna jako bitna stvar, a tiče se ove preventive, to je zapravo kapitaciona formula. Ova kapitaciona formula koju sada u ovom trenutku imamo nije dobra. Ona je destimulaciona. Ona tera naše lekare da ne rade ili da rade manje, a i ako nešto urade, pa se drznu da propišu neki bolji lek, njima će plata biti manja i na kraju ćemo završiti krug tako što će našim pacijentima biti gore. Umesto da uradimo nešto dobro za pacijente, ovom kapitacionom formulom radimo dosta lošeg za njih. Treba o tome da porazmislite. Zato sam govorio više puta, ne bih voleo da mi zamerite, nisam imao lošu nameru, a vidim da ste pokazali dobru nameru kad ste rešili onaj problem sa glivekom i primenom leka za pacijente. Vidim vašu dobru nameru, ali mi je stalo da rešimo ove probleme. Kod kapitacione formule sistem mora da se promeni.
Naš sistem je glomazan i spor i neefikasan. Imamo situaciju da, kada se pokvari skener, npr. pokvari se skener u bolnici u Loznici, lekari radiolozi koji rade, njih ima tri ili četiri, u bolnici u Loznici će primiti platu iako skener ne radi i oni neće raditi snimke skenerom, imaće istu platu kao radiolozi u Šapcu koji će primiti te pacijente iz Loznice. To znači da naš sistem nije sposoban da reaguje na promenu ili nije sposoban da brzo otkloni problem. Svejedno, i ovako i onako nije dobar, pa da vidimo šta možemo tu da uradimo, da to promenimo.
Još jedna jako bitna stvar tiče se prava na obaveštenje i to je dobra stvar. Ovde stoji u pravima da lekar treba da da obaveštenje pacijentu o raznim stvarima, meni je jako bitno, pročitaću: "Pacijent ili zakonski zastupnik ima pravo na obaveštenje i uvid u troškove lečenje pacijenta.". Kako će on da dobije to obaveštenje? Nijedan izabrani lekar ne zna kolika je zaista cena. Mislim da većina ljudi u sali ili građana ne zna kolika je prava cena. Prava cena prvog pregleda kod lekara je 320 dinara. To je jeftinije nego kod frizera da odete, jeftinije nego bilo šta drugo. Da li može biti isto rad lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i rad frizera? Zašto je to tako? Zato što niko nije prikazao, u toj fakturnoj ceni, cenu rada lekara, cenu troškova, cenu struje, vode, telefona, cenu održavanja, cenu prevoza i kada saberemo doći ćemo do jedne kvalitetne cene. Šta će nam omogućiti ta cena? To je ista ona fakturna cena o kojoj sam govorio. Omogućiće nam da polako krenemo da uvodimo privatni sektor u primarnu zdravstvenu zaštitu i onda ćemo dobiti sledeće pravo koje ovde stoji, a to je pravo na kvalitet. Kada budemo imali privatni sektor, pravu fakturnu cenu, imaćemo i kvalitet, a onda ćemo imati situaciju da nećemo imati lekare u primarnoj zdravstvenoj zaštiti državnih ustanova koji rade i u privatnoj praksi. Oni onda moraju da se odluče, hoće li tamo ili ovamo za iste pare. Mislim da je to korektno i da je to još jedna vrsta reforme za koju ne vidim razlog zašto ne bismo uradili. Uradili ste to sa apotekama, doduše bez plana, ali hajde ovo da uradimo sa planom, pa ćemo negde stići.
Reći ću još par stvari koje su jako bitne, a tiču se samih procedura. Procedure će lečiti probleme čekanja, pacijentovog vremena i slično, kada budu lekari imali tačne procedure koje nisu stvar volje primene, hoću ili neću to da primenim u nekom trenutku, i procedure u propisivanju lekova. Verovatno će onda naši pacijenti manje čekati, to će manje koštati naš zdravstveni sistem.
Još jedna jako bitna stvar, mi smo tu napisali neke amandmane. Mislim da se oni potpuno razlikuju od onoga što ste vi predvideli u ovom zakonu, ali moja ideja je bila da vam pokažem da stvari mogu i drugačije da funkcionišu i da mi probamo da jednu ustanovu, koja mislim da je jedna od najomraženijih ustanova kada govorimo o zdravlju, a to je Republički fond za zdravstveno osiguranje, da probamo njega da približimo građanima. Zašto? Republički fond za zdravstveno osiguranje ne vole ni pacijenti, a ne vole ga ni lekari, čak slobodno mogu da kažem da ga neki i mrze. Nema ni jednog razloga za to, zato što je do sad taj republički fond bio jedna zatvorena ustanova i ponašao se kao banka. Ako u tom fondu ima dovoljan broj zaposlenih, zašto ne bi ti zaposleni koji najbolje od svih poznaju i zdravstvene zakone i zdravstveno osiguranje, bili ti savetnici za prava pacijenta, iz jednog prostog razloga. Vi sa primenom, na taj način primenom tog propisa možete da počnete sutra. To sutra može da počne da radi. Ovako kako ste vi zamislili to će raditi za nekih šest meseci do godinu dana, možda će malo i koštati. Ovako bi trebalo da pacijenti, koji su 90-95% slučajeva osiguranici republičkog fonda, počnu taj isti fond da doživljavaju kao sopstvenu ustanovu, jer ona to zapravo i jeste, pa kada imaju neki problem, a vi ste već negde tu u proceduri naveli da oni u drugom stepenu mogu da se obrate kada nisu zadovoljni savetnikom, mogu da se obrate fondu, eto vam to.
Dajte da taj republički fond otvori svoja vrata, da postane kuća svojih osiguranika, da oni tu dođu po savet. Vidite, oni ga plaćaju, mi svi plaćamo taj fond. Taj fond preko nas plaća lečenje. Zašto onda ne bismo zatvorili krug? Zašto onda ne bismo mi tražili da nas onaj koga plaćamo i zastupa, odnosno bar savetuje? Verujte, tu ćemo najbolje savete dobiti.
Mislim da onda, posle nekog vremena, ako utvrdimo da taj sistem ne funkcioniše, na primer, onda možemo da razmišljamo i o onome za šta se zalaže jedan broj poslanika, to su ta privatna osiguranja. I tu zaista nemam nikakav problem, ali moramo prvo da napravimo sistem i mrežu, pa tek onda da puštamo privatni sektor, jer ako to ne uradimo imaćemo konfuziju. Sve ovo ću detaljnije obrazložiti kada budemo pričali o amandmanima na ove propise.
Rekao bih nekoliko stvari koje se tiču zaštite pacijenata sa mentalnim smetnjama, ono što je tu najbitnije i što je meni delovalo kao bitno. Mi hoćemo u Evropu, jel tako? Hajde jednom da tu Evropu krenemo da uvodimo možda i pre nego što dođemo do nje. Vi ste, zaista to moram da pohvalim, održali javne rasprave, uključili veliki broj ljudi, pozvali nevladin sektor, pozvali ste i neka udruženja, to je sve zaista pohvalno, ali niste baš usvojili ono što su oni tražili. Sad ja to što su oni vama tražili hoću vama da prenesem. Ne bih voleo da nakon usvajanja ovakvog zakona psihijatrijske bolnice i dalje budu to što su sada. Psihijatrijske bolnice treba da budu mesto gde će se lečiti problemi mentalnog zdravlja tek ako ne postoji nijedan drugi način da se reše takvi problemi, kako bismo najzad otvorili vrata za neke nove ustanove.
Nije mi jasno zašto se to dešava, vidim da je to pravilo. Donesite jedan propis iz vaše nadležnosti, a da pri tome ja, recimo, ne vidim nikog iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Ovo je tema u kojoj treba da se ukrsti socijalna politika sa zdravstvenom, da uključimo sektor centara za socijalni rad, kućne nege, kućnih uslova. Mogu da navedem primer. Šabac je jedan od retkih gradova, kako sam čuo, i jedini koji ima posebnu uslugu kućne nege lica sa mentalnim potrebama i to sprovodimo zajedno, Centar za socijalni rad, gradska uprava i Karitas nevladina organizacija i to ide jako dobro. Hajde da ukrstimo to. Ne vidim nikakav problem da se to uradi, a vidim da postoji puno i privatnog sektora ali i nevladinih organizacija koji su spremni da participiraju tome.
Mislim da je ovo tema za više ministarstava, kako bismo došli do jednog kvalitetnog rešenja, da ne bi bilo dobro da vi plaćate samo onaj zdravstveni deo, a socijalna zaštita samo socijalnu zaštitu i onda se to odvoji, a pošto su plaćanja iz različitih budžeta, onda imamo problem sa realizacijom i na kraju to dovede do toga da nemamo ništa.
Svetska zdravstvena organizacija i sve zemlje EU su u poodmakloj fazi primene alternativnih rehabilitacionih terapija. To je upravo ovo, socijalna inkluzija, rehabilitacija, zaštićeno stanovanje, centri za mentalno zdravlje, ja nisam video da to postoji u ovom zakonu. Da počnemo bar sa jednim, pa da počnemo da ličimo na Evropu, a onda ćemo videti gde idemo, pa ćemo doterivati sistem, ali moramo da otvorimo vrata tome.
Hvala vam na pažnji. Mislim da ćemo kroz ovaj deo oko amandmana pokušati da popravimo. Da ponovim na kraju, ono što je najbitnije, to je da je poslanička grupa Zajedno za Srbiju spremna da ovaj jako bitan zakon podrži, da obratite pažnju na amandmane koje smo predložili, zato što nam je zaista bila želja da zdravstvenu politiku približimo građanima i da dođemo do najkvalitetnijih rešenja, da ne budemo neko ko kritikuje bez predloga i rešenja, nego da budemo konstruktivni. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Vesna Milekić, a zatim Sanda Rašković Ivić. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vesna Milekić

Socijaldemokratska partija Srbije
Poštovane kolege, napraviću kratak osvrt na Predlog zakona o pravima pacijenata.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona koji je bilo preko potrebno doneti još mnogo godina ranije, bar u isto vreme kad je i većina zemalja u našem regionu donosila slične zakone. Kao narodni poslanici, bez obzira iz koje političke opcije dolazili ili kojim se privatnim zanimanjem bavili, ne smemo zanemarivati zakone koji se tiču elementarnih ljudskih prava, Zakon o zaštiti prava pacijenata je jedan od takvih zakona. Svi smo mi pacijenti, počev od trenutka kad se rodimo, pa sve do nekih prvih kontakata sa zdravstvenim ustanovama i jedna od ozbiljnih stavki je upravo to što se ovim zakonom menja sama definicija pacijenta. Pacijent se ne smatra više samo bolesnom osobom, već je pacijent i zdrava osoba kojoj se pružaju medicinske usluge.
Svi smo mi svesni toga da je prevencija uglavnom mnogo značajnija nego ma kakva medicinska dostignuća u lečenju nekih bolesti. Stoga se uvodi obaveza zdravstvenim institucijama da formiraju usluge prevencije. Prava pacijenata su do sada bila regulisana nizom različitih propisa, a nadležnosti su im se često preklapale. Ovim aktom se prava i dužnosti pacijenata, kao i način ostvarivanja i način zaštite tih prava uređuje na potpuniji način, a propisi se usklađuju.
Ono što je još jako bitno je i to da se usaglašava sa evropskim i međunarodnim standardima. Prava svakog čoveka ponekad mogu biti i te kako delikatna, tako se i kod ovog zakona, koji po prvi put kod nas uspostavlja neka nova prava, pojavljuju neke sumnje i nedoumice.
Po prvi put se srećemo sa institucijom palijativne nege. Najpre bih ukratko objasnila pojam palijativne nege. Svetska zdravstvena organizacija definiše palijativnu negu kao aktivnu kompletnu negu pacijenta čija bolest više ne reaguje na lečenje. Svi smo se mi, nažalost, susretali sa teško obolelim ljudima. Mnogi su imali tu nesreću da im za njihove najmilije u zdravstvenim ustanovama kažu – vodite ga da umre kod kuće. Tu nastaje nova agonija i za umirućeg čoveka i za porodicu bez medicinskog iskustva, bez medicinskih pomagala i adekvatnih lekova protiv bolova. Ta patnja se umnogostručuje. Cilj uvođenja palijativne nege je upravo postizanje najvećeg mogućeg kvaliteta života za pacijenta i njegovu porodicu. Naravno, bol se smanjuje, ali se ne dovodi ni u kom slučaju do eutanazije.
Sa druge strane, svi smo mi ljudi, bez obzira što ponekad poželimo da upravo naš lekar bude božanstvo sa super moćima i reši sve naše probleme. Taj oreol oko medicinskog osoblja, koji ih malo odvaja od običnog sveta, verovatno datira još od samih začetaka medicine kao nauke. Doktora su se ljudi i bojali i obožavali. Sa punim uvažavanjem za sve one koji se bave ovim možda najplemenitijim zanimanjem, a znam da među nama ima dosta takvih, ali i sami lekari ponekad žele da zadrže tu mistifikaciju i to najviše zadržavanjem informacija za sebe. Ovim zakonom pacijent se dodatno obezbeđuje time što je lekar dužan da se predstavi svojim imenom i prezimenom, kao i profesionalnom funkcijom, ali isto tako i svo medicinsko osoblje koje pruža medicinsku uslugu u tom trenutku.
Takođe, lekar je obavezan da pruži potpuno obaveštenje o bolesti, prognozi i lečenju. Isto tako, pacijent na svoj zahtev može da se odrekne ovog prava ukoliko, recimo, ne želi da zna detalje svoje bolesti i prognozu, naročito ako je ona neizvesna.
Svi se mi svakodnevno susrećemo sa noćnom morom ukoliko moramo makar i zbog najbeznačajnijeg razloga da se obratimo lekaru, a to je najviše zbog velikog gubljenja vremena na čekanje po redovima da bi se nešto zakazalo. Najčešće se ti termini ne poštuju, pa bez obzira što imate zakazano, recimo, u devet ujutru, dođete na red tek u tri ili četiri popodne, ako imate sreće. Još je veći problem što nema dovoljno specijalista, pa se ponekad i za hitne preglede čeka mesecima i onda se dogodi da se i to odloži, a da se prethodno pacijent ne obavesti. Nisu svi pacijenti u penziji ili bez posla pa da mogu da odvoje ceo dan i kampuju u zdravstvenim centrima. Mnogo ima onih koji su u radnom odnosu, ali zbog obaveza na poslu ne odlaze kod lekara sve dok ne bude često prekasno. Ovim aktom se nalaže da se vreme pacijenta mora poštovati i on mora biti obavešten o odlaganjima i promenama termina.
U skladu sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata, prvi put je utvrđeno pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge i pravo na bezbednost pacijenta. U skladu sa Otavskom deklaracijom, prvi put su utvrđena prava dece koja su na dužem bolničkom lečenju i sada ta deca dobijaju pravo na obrazovanje i igru, posete bliskih detetu koliko god je to moguće u odnosu na stanje deteta, kao i prisustvo jednog roditelja zajedno sa njim, što je možda i među najvažnijim faktorima za brži i bolji oporavak deteta.
U skladu sa Deklaracijom o pravima pacijenata Svetske medicinske asocijacije, utvrđeno je i pravo na drugo stručno mišljenje. Koliko god veliki stručnjak u svojoj oblasti neko bio, neophodno je da se određeni medicinski problem sagleda i sa neke druge strane, sa neke druge perspektive, iz nečijeg drugog iskustva. Do sada su se pacijenti uglavnom snalazili sami u skladu sa svojim materijalnim i socijalnim mogućnostima. Vrlo često su bivali osporavani od strane lekara koji je vodio njihov medicinski slučaj, a ovo pravo im omogućava da bez bojazni od kritike i neodobravanja potraže mišljenje i nekog drugog lekara. Pacijent dobija pravo da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, ali takođe pacijent mora da poštuje prava drugih pacijenata, kao i prava samih zdravstvenih radnika.
Interesantno je da se legalizuje prisustvo studenata medicine tokom pregleda, ali se ostavlja mogućnost da pacijent odbije njihovo prisustvo. Lično sam bila više puta u situaciji da profesori medicine na mom primeru demonstriraju studentima određenu medicinsku pojavu. Iskreno, nije mi bilo ni najmanje prijatno zbog toga, ali nisam pravila nikakve probleme jer sam samo pomislila kako je to zaista najbolji način da nauče sve što treba, a i tešila sam se u sebi da sam ipak bolje prošla jer ima i onih koje studenti na vežbama seciraju.
Novina je i to što se organizuje savetnik za zaštitu prava pacijenata i savet za zdravlje u jedinicama lokalne samouprave. Medicinske ustanove su i do sada imale zaštitnika prava pacijenata, ali su oni svi zaposleni upravo u tim institucijama i najčešće se dešava da se ne može baš razlučiti čija prava zapravo on štiti – pacijenata ili same institucije? Verujem da su pacijenti uglavnom bili uvereni da on štiti isključivo prava institucije, posebno što je tamo zaposlen, svakodnevno se viđa sa istim tim medicinskim radnicima i prima od te institucije platu. Zaštitnik je sada izmešten iz ustanova. Za njega je nadležna opština koja ga finansira i obezbeđuje mu radne prostorije. On dobija službenu legitimaciju i nadležan je za više zdravstvenih ustanova. Na kraju, uvode se visoke kazne za nepoštovanje zakona i kreću se u rasponu od 300.000 do milion dinara za ustanove i od 10.000 do 50.000 dinara za zdravstvene radnike.
Najveće polemike i primedbe na ovaj zakon izazivaju odredbe o pravima dece. Moram napomenuti da su članovi Odbora za prava deteta dobili mišljenje UNICEF o ovom predlogu zakona i UNICEF ovaj predlog u potpunosti podržava, jer on svojim odredbama potvrđuje principe i prava garantovana Konvencijom o pravima deteta, kao što su prava deteta da izrazi svoje mišljenje i da učestvuje u unapređenju zdravlja i dobrobiti dece. Oni posebno ističu značaj odredbi kojima se potvrđuju prava deteta starijeg od 15 godina, sposobnog za rasuđivanje na samostalni pristanak na medicinsku meru i prava na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Ukoliko dete koje je navršilo petnaestu godinu odbije predloženu medicinsku meru, zdravstveni radnik je dužan da pristanak zatraži od zakonskih zastupnika.
Različite institucije, poput Agencije za borbu protiv korupcije, razna udruženja za zaštitu prava pacijenta, pravni portal i mnogi drugi, dale su svoja mišljenja, predloge i kritike ovog zakona, a ja ću ovom prilikom navesti samo nekoliko. Recimo, u članu 6. se navodi pravo na dostupnost zdravstvene zaštite. Pozitivno je to što je to usklađeno sa Evropskom poveljom, a negativno je to što se u stavu 1. ograničava materijalnim mogućnostima zdravstvene zaštite. Kod člana 8, pravo na preventivne mere, pozitivno je podizanje svesti ljudi i pregledi u određenim intervalima rizičnim grupacijama, a negativno je što je nije utvrđena sankcija ako zdravstvena ustanova ne sprovede te iste mere.
Kod člana 11, pravo na obaveštenje, pozitivno je da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika dobije obaveštenje o svojoj bolesti kako bi mogao doneti odluku o pristanku na medicinsku meru, ali isto tako se predviđa izuzetak kada zdravstveni radnik može prećutati dijagnozu. Upotrebljava se reč "može", što znači da radnik može prećutati da daje diskreciono pravo lekaru da odlučuje kada neće obavestiti pacijenta o dijagnozi, već njegovu rodbinu, što samo znači da nema kriterijuma.
Kod člana 15, pravo na pristanak, pozitivno je to što se bez pristanka pacijenta ne može preduzeti nikakva medicinska mera nad njim, ali u stavu 3. je predviđen izuzetak od ovog pravila, ali nisu nabrojani ti slučajevi, već upućuje na slučajeve utvrđene zakonom i na lekarsku etiku.
Najviše prašine se podiglo oko člana 19. i mogućnosti da dete iznad 15 godina samostalno odlučuje o medicinskoj meri. Postavljaju se brojna pitanja u vezi sa mogućnostima da se ovo pravo koristi za odlučivanje o abortusu ili o estetskim zahvatima.
Kod člana 20, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju, negativno je to što je samo uvid, a ne pravo pacijenta da poseduje medicinsku dokumentaciju, što je u skladu sa Evropskom poveljom.
U članu 23, pravo na poverljivost, zakon kaže da se na zahtev nadležnih organa može dati medicinska dokumentacija. Ko odlučuje da se ona da ili ne da? Takođe, podaci se mogu dati i drugim pravnim licima, ako je to propisano zakonom. Nejasna je formulacija i ostavlja mogućnost zloupotrebe jer postoji mogućnost da bi osiguravajuće zdravstvene kompanije uvidom u osnovne bolesti mogle osiguranicima da naplaćuju znatno više životne polise, putna i zdravstvena osiguranja.
Ovo su samo neke nedoumice koje se mogu jednostavno usvajanjem nekih od amandmana otkloniti. Kao zaključak bih izgovorila samo jednu misao koju ćete čuti često među pozorišnim svetom, koja se odnosi na neku pozorišnu predstavu. Dobra predstava ima mnogo mana, loša samo jednu. To važi i za ovaj predlog zakona.
Na dobar predlog zakona možeš imati mnogo primedbi, a na loš samo jednu, a to je – da je on loš. Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u potpunosti podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodna poslanica Sanda Rašković Ivić. Izvolite.