Hvala lepo.
Ne mogu da se složim sa vama, niste u pravu. Pacijent može da ide do izvesne granice u tom odlučivanju, ali ne može da traži od lekara da učestvuje u ubistvu, u smrti. Tu ne može. To je kraj. Ni jedan zakon ne može to da donese, a pacijent može da kaže – neću injekciju, neću da se lečim, da ode. Nema problema, on je svestan.
Ovo što vi sada govorite bi isto to bilo, pacijent umire u mukama od neke teške bolesti karcinoma, u teškim bolovima, možete da kažete – humano je pomoći mu da umre, dati mu nešto da bi umro. To je eutanazija. To ekskluzivno pravo o životu i smrti ima on sam. To je tačno. On ima sam to pravo, da li će da se ubije ili neće da se ubije. Ali, pacijent nije svestan svoga stanja, čak i ako potpiše da primi krv u nekoj situaciji, nije svestan da može da umre. Možda nije baš tako, možda baš neće, možda neće baš meni da se desi, pa ću da reskiram iz ovih ili onih razloga.
Ja, kao lekar, sam u toj situaciji, da u tom trenutku, kada je njemu neophodno potrebno, učestvujem u njegovoj smrti. To ne možete očekivati od lekara. Tu nema zakona. Tu je ono Primum non nocere, što ste rekli, prvenstveno ne naškoditi. Tu će dobiti svaku pomoć, bez obzira šta je pacijent pre toga potpisao ili rekao da bi izašao iz bolnice. Posle toga, surovo rečeno, može da skoči kroz prozor, može da se okači o drvo, može da uradi bilo šta, ali dok je pod ingerencijom lekara, dok je pod mojom odlukom, ja ću mu pomoći u svakom slučaju, bez obzira na zakon. Hvala.
