Hvala.
Reč ima ministarka.

Želela bih da zahvalim gospodinu Šajnu koji je zaista kvalitetnim amandmanom bitno popravio možda najosetljiviji segment koji tretira ovaj zakon, a mislili smo da, s obzirom da je Skupština donela Zakon o zabrani diskriminaciji s jedne strane i s druge strane, da su pitanja koja su sadržana u ovom amandmanu na pojedinim mestima bila parcijalno dotaknuta i u ovom zakonu, možda nije neophodno da budu na ovom mestu.
Međutim, način na koji je formulisan amandman nam je zaista dao krupan razlog ne samo da ga prihvatimo, nego da dam objašnjenje sada zašto druge amandmane koji su različite segmente diskriminacije takođe tretirali ne prihvatamo, jer ne možemo prihvatiti i njih i ovaj amandman koji je sveobuhvatan. Još jednom zahvaljujem na kvalitetu amandmana.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i četvrtog amandmana na član 6, kao što sam pravilno pročitao. Naravno da sam zahvalan zato što je usvojen ovaj amanmdan, ali bih voleo i da ga protumačimo na način na koji ga je protumačio Srđan Šajn. U osnovnom tekstu piše -  u postupku ostvarivanja prava itd, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj zaštiti.
Sam stav 2. u članu 6. je bio relativno dobar, ali je dopunjen još kvalitetnijim amandmanom gospodina Šajna. On je rekao da diskriminacije nema ni na neku drugu različitost, a ta različitost može biti, pored onih nabrojanih, i politička. Ne mora biti samo rasna, verska, nacionalna, a on je naveo i neke zbog seksualnog opredeljenja.
Ona može biti profesionalna, može biti mešavina zavičajne i profesionalne. On je tu naveo poljoprivredne proizvođače. Ja bih tu naveo kompletno seosko stanovništvo, bez obzira da li se bavi poljoprivredom ili se ne bavi poljoprivredom. Dakle, na selu žive i penzioneri i oni koji se ne bave poljoprivredom. Bez obzira na bilo koji zakon koji je donet, oni su na određeni način diskriminisani. Zahvalan sam na usvojenom amandmanu, koji makar tekstualno naglašava težnju zakonodavca da spreči takvu vrstu diskriminacije, jer se sada spominje ta neka druga različitost, a u samom tekstu kaže mesto stanovanja, vrstu oboljenja itd.
Posebno je zanimljiva ova druga različitost koju usvajamo i mesto stanovanja, jer sela često nemaju lekara. To što mi zakonom usvojimo, silom prilika ili neprilika, nećemo biti u stanju da to sprovedemo u praksi zato što mnoga sela, vrlo su malobrojna, neka su gotovo izumrla, ona u kojima još uvek ima stanovnika, mislim da gotovo pet hiljada ima manje od sto stanovnika, najverovatnije ta sela nemaju lekara. Zamislite tu vrstu neke prisilne diskriminacije kada živite na selu ukoliko doživite moždani udar ili srčani udar mogućnosti za lečenje, oporavak ili spasenje su vam daleko manje nego kada živite u gradu. Na selu često nemate ni ambulantu, lekara, nemate dom zdravlja, posebno nemate bolnicu. Kliničko-bolnički centri i bolnice su veoma daleko. Dakle, onaj ko bi i želeo da vam ukaže pomoć , ima jako dobru volju, bez obzira na sve zakone, sticajem okolnosti zbog naših ekonomskih nedaća, zbog migracija itd, seosko stanovništvo je na određen način, bez obzira na dobru volju zakonodavca, silom prilika diskriminisano.
Danas imate diskriminaciju, ovde piše, pacijenata. Da li je pacijent lice koje nije uplatilo zdravstveno osiguranje? To je posebno dobro ukoliko se zakon odnosi na tu vrstu pacijenata, s obzirom da imamo nezaposlene radnike koji imaju pravo na zdravstveno osiguranje i na zdravstvene knjižice i imamo moguće pacijente koji sticajem okolnosti rade, a poslodavci im ne uplaćuju zdravstveno osiguranje i njihove zdravstvene knjižice nisu overene. S toga bih voleo da čujem da li je ta vrsta diskriminacije isključena, s obzirom da ne njihovom krivicom neki poslodavac nije platio to osiguranje.
Danas je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti predviđena besplatna promena pola. Danas je lakše živeti u gradu, lakše čak i onima koji menjaju pol, nego mnogima koji žive na selu, koji uopšte ne mogu da dođu do lekara.
Još mi je nešto zasmetalo u vezi ove različitosti. Zašto se osuđuju funkcioneri koji razgovaraju sa političarima u vinogradima? Dakle, bolje da funkcioneri odu, pa makar i u inostranstvo, gde ne biraju gde će ih domaćin voditi, odu negde u prirodu, u selo, odu pogledaju vinograd, razgovaraju u vinogradu. Po meni je bolje razgovarati na takav način, nego što smo imali slučaj da bivši funkcioneri razgovaraju, recimo, u Šilerovoj, u bazenu uz viskić itd. Mislim da je prirodnije ono prvo i da je to prirodnije za iole ozbiljnije funkcionere. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević.

Poštovana predsedavajuća, ovaj amandman tretira materijalne mogućnosti sistema zdravstva Srbije. Pozivamo se na to da je sistem zdravstva siromašan, da ne može da pruži kvalitetnu zdravstvenu zaštitu našim pacijentima, našim građanima.
Postaviću kroz moj govor i pitanje odgovornosti određenih ljudi. Skoro smo imali izjavu ministarke zdravlja koja je nazvala nonšalantnošću ljude koji su trebali da pokrenu izgradnju kliničkih centara na dobijene kredite Evropske banke, koje smo dobili neke 2007. godine. Ti klinički centri su trebali da zažive 2012. godine. U situaciji smo da 2013. godina ide, da je 2013. godine jedino Klinički centar u Nišu, što ja pozdravljam, i rukovodstvo tog kliničkog centra uspelo da uradi predviđene projekte i da juna meseca uđe u otvaranje tog tendera.
Ne bih se složio sa ministarkom da je to nonšalantnost ljudi koji su vodili ove projekte, koji su pojeli građanima Srbije između osam do deset miliona evra. Kada pričamo o materijalno lošoj situaciji sistema zdravstva, ovde ukazujem da je neko proteklih godina potrošio blizu deset miliona evra na projekte koje je trebao da uradi kako bi Evropska banka dala ove kredite da krenemo u izgradnju naših kliničkih centara koji bi bili dostojanstveni za naše građane. Ne slažem se sa ministarkom da je to nonšalantnost. Po meni je to kriminal, nesposobnost i zato smatram da neko treba da snosi odgovornost. Neko ko se poigrao sa jako dobrim kreditom koji mi već sada otplaćujemo, koji ćemo otplaćivati u godinama koje dolaze, a koji treba da pruži bolju zdravstvenu zaštitu našim građanima, nije nonšalantnost, već treba da se jasno kaže ko je bio u tim komisijama, ko je radio i da se traži odgovornost za te ljude.
Što se tiče problema, pa nemamo dovoljno dokumentacije, a deset godina radite na tom problemu, ne znam šta je tu rađeno i tražim da se to ispita. Siromašna smo zemlja, ali baš zato što smo siromašni…
(Predsedavajuća: Gospodine Milisavljeviću, hajde sad malo o amandmanu na član 6. Molim vas da se vratimo na temu.)
Mislim da je ovo jako bitno. S obzirom i da amandman priča o materijalnim mogućnostima sistema zdravstva, javno ukazujem gde je otišao naš novac. Pozdravljam borbu i protiv korupcije, ali za mene je važnije gde je novac. Građani Srbije pozdravljaju hapšenja, ali građani Srbije pitaju gde je novac. Pitam vas ko je pojeo taj novac, gde je taj novac? Dajte taj novac, koji su ti hohštapleri, ti banditi pokrali, vratimo u budžet Republike Srbije i da ga koristimo u korist građana naše države.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Zahvaljujem na tome što ste reagovali, ali mislim da je trebalo malo brže da reagujete obzirom da kolega uopšte nije govorio o amandmanu koji je sada na dnevnom redu. Naime, mi razgovaramo o amandmanu kolege Šajna i on se ni na koji način ne tiče ovoga o čemu ste vi govorili. Naravno, URS i ja lično se potpuno slažemo sa vama. Sve treba ispitati, i ko je odgovoran za neodgovorno trošenje novca u bilo kojoj oblasti i ko je odgovoran što nema insulina u beogradskim apotekama i zašto je 300 miliona potrošeno potpuno nenamenski i zašto su uskraćeni veoma ozbiljni pacijenti za nedostatak insulina. Sve treba ispitati i potpuno sam saglasna sa tim da to treba uraditi na korist pacijenata iz cele Srbije.
No, mi pričamo o amandmanu kolege Šajna koji govori o diskriminaciji u zdravstvu. U redu je što ste prihvatili amandman, jer on ni na koji način neće zakon učiniti lošim, ali lično mislim da ga neće posebno učiniti boljim. Želim da podsetim, kao što ste rekli, da postoji Zakon o zabrani diskriminacije na koji sam ja, kao građanka Srbije, veoma ponosna što smo ga konačno doneli. Taj zakon definiše da je nemoguće da dođe do diskriminacije u bilo kojoj oblasti i po bilo kom ličnom svojstvu.
Ovde ste u zakon ugradili neke specifične oblike diskriminacije, u primarni tekst zakona. Mislim da je to u redu, jer se oni mogu direktno odnositi na oblast zdravstva. Znači, gde neko stanuje, da li može da pristupi zdravstvenom sistemu itd. To je nešto što ne definiše Zakon o diskriminaciji. Vi ste specifikovali, da tako kažem, neke moguće oblike diskriminacije do kojih može doći u zdravstvenom sistemu.
Kolega Šajn je svojim dodatkom uneo nešto što se već podrazumeva Zakonom o diskriminaciji, znači bilo koje lično svojstvo. Ne mogu da zamislim da neko u zdravstvu može sebi da dozvoli da diskriminiše pacijenta po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i ova svojstva koja je nabrojao kolega Šajn, odnosno sva ona svojstva koja definiše Zakon o diskriminaciji, uključujući i političku pripadnost, uključujući rasno, versko opredeljenje, uključujući seksualno opredeljenje.
To je sve nešto što Zakon o diskriminaciji eksplicitno nabraja i zabranjuje. Ne samo da zabranjuje, nego kažnjava i dodatno veće kazne su predviđene Zakonom o zabrani diskriminacije ukoliko se diskriminacija dešava u sistemu javnih ustanova, tako da mislim da je potpuno podrazumevajuće za sve koji pružaju zdravstvene usluge, da ni po kom ličnom svojstvu ne mogu da diskriminišu pacijente. Duboko sam ubeđena da su naši lekari i zdravstveni radnici dovoljno odgovorni da znaju da taj zakon postoji već izvesno vreme, možda dve, tri godine i da su sigurno u tom periodu se obavestili o tome, a na kraju krajeva, verujem da njih njihova struka i etika obavezuju da to nisu radili ni pre Zakona o zabrani diskriminacije. No, dobro je da taj zakon postoji.
To što ste usvojili ovo nije ništa strano, ali ukoliko bismo uvek i svaki put stavljali neke odredbe Zakona o diskriminacije u sve zakone, mislim da bismo onda imali preglomazne zakone i nepotrebno bismo ih opterećivali. To je moj stav po ovom pitanju. Hvala.

Hvala.
Gospodine Šajn da li želite repliku ili po amandmanu, da bih znala zbog vremena?
Replika, izvolite.

Želim samo kolegi da kažem da se zaista amandman ne odnosi na materijalne mogućnosti Srbije, već da se odnosi na pitanje diskriminacije. Da bi bio vrlo jasan, ne govori se o tome da li Republika Srbija može nešto da plati, odnosi se na to da li u Novom Sadu vi primate nekoga u određenu ustanovu ili ga ne primate. Da li vi u Vojvodini sprečavate informisanje građana Vojvodine određene nacionalnosti o njihovim zdravstvenim mogućnostima na njihovom jeziku, ili to ukidate na volšeban način pre dve godine ili tri? To je suština amandmana. Nije suština amandmana da li imate iz Republičkog za zdravstveno finansiranje, u pitanju je određena diskriminacija.
Mogu da se složim sa koleginicom, samo da taj drugi deo nastavim, mogu da se složim sa koleginicom, sa ovim pristupom, da mi ne treba da ponavljamo neki zakon. Međutim, onda moramo da izaberemo – da li koncepcijski radimo zakon koji obuhvata određeni problem ili ne, ukoliko on obuhvata taj problem? Samo ću jedan primer da vam navedem, u Beogradu je, neću da vam kažem koja je različitost u pitanju, gde je bila operisana jedna mlada žena, da je dva puta nad njom izvršena operacija debelog creva, da se radio eksperiment nad njom nekom posebnom metodom koju ne poznajem. Nisam medicinski radnik, sad da ulazim u materiju, pričamo onako kako su meni ispričali ljudi, da je izvršen određeni eksperiment koji nije trebalo da bude izvršen, a samo zato što je ona određena različitost iz ovog seta. Zaista ne želim da govorim o čemu se radi.
(Predsedavajuća: Vreme.)
To jeste uzrok zašto je upravo nad njom izvršen taj eksperiment, smatrajući da je to osoba koja ne može dovoljno da dopre do države, do zakona, do sudova itd. Samo je u pitanju suštinska stvar. Poslednja rečenica, da li mi definišemo nešto na sveobuhvatan način? Složio bih se sa vama da uopšte ne postoji ovo pitanje, da kažemo – Zakon o diskriminaciji ga je regulisao i tačka. Ali, pošto već jeste, onda je to pitanje koncepcijskog odnosa prema stvarima.