Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Ja bih samo kratko da reagujem.       
Zaista uvažavam koleginicu s druge strane, ali ne mogu prosto da se otmem utisku i plašim se, ne znam stvarno da li sam dobro čuo. Izgleda da, bar po njenom tumačenju, nije važno da li jezik zna predsednik države ili neki naš diplomata, ali je važno da li komunalni radnik u Futogu ili u Grockoj ovde zna engleski jezik. To je otprilike takva logika.
Znate, nije ni čudo što nam je onda diplomatija svih ovih godina bila katastrofalna. Mi smo imali zaista početkom 2000-ih godina određene ambasadore koji nisu znali nijedan jezik. Po pratijskoj liniji su prosto poslati negde. To je zaista nešto što je katastrofa, ali ako nekom nije važan kriterijum da naš diplomata zna više jezika, a da bi komunalni radnik morao da zna engleski jezik, onda se zaista ovde nešto čudno događa. Verujem da ste vi napravili lapsus, ali prosto, očigledno i kakvu ste politiku vodili svih ovih godina, čini mi se da to ipak nije bio lapsus. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Vučeta Tošković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da svi građani Srbije, pogotovo mladi ljudi, da znaju engleski jezik, a čini mi se, ja sam nekako došao 1957. godine u Novi Sad, pa su bili studentski domovi puni i tada se učilo i studiralo, a da ne govorim u današnje vreme.
U socijalističkom društvu su bili konkursi. Nigde nije bio engleski jezik, niti se tražila neka velika škola, a privreda je cvetala. Došli smo u ovo društvo sadašnje da tražimo engleski jezik i za portira u nekom preduzeću, što nije loše da zna, ali ne sme da bude u konkursu.
Mi smo opet videli u zadnjih 12 godina da su nas vodili ljudi koji znaju i engleski jezik i veliki ekonomisti čuveni po svetu, upropastismo državu. Šta da radimo sa vama? Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Toškoviću.
Reč ima narodni poslanik šef poslaničke grupe Demokratske stranke Borislav Stefanović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Malo pojašnjenje. Vidim da se dosta zbrke dešava ovde u sali. Mi smo apsolutno na vašoj strani. Mi vama dajemo punu podršku da prevaziđete svađe i da prevaziđete pritiske koje naprednjaci surovo na vama primenjuju sve vreme.
Moram da dodam da dodam, radi pojašnjenja, pozivanje na pokojnog profesora Lukića, na Slobodana Jovanovića, takođe pokojnog, u ovom kontekstu je apsolutno neodogovarajuće. Da, tačno je da oni stoje na vrhu piramide državne uprave, ali oni su birani. Ovo su kriterijumi za državne činovnike i ovi se kriterijumi ne odnose na radnike javnog komunalnog preduzeća u Futogu, kako ste rekli, ni u kom slučaju.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Malopre je ona rekla.)
Ne, nije tačno da je to rekla. Ona je rekla, moja uvažena koleginica Gordana Čomić je rekla da je jedna stvar kada se bira neko na izborima, a druga stvar je kada neko radi u državnoj strukturi, a vi, vaše kolege su pričali o javnim komunalnim preduzećima. Neću da imenujem čoveka, uvažavam ga, ali on je pričao. Mogao je onda da kaže, recimo, u Majdanpeku, čovek koji vodi centar za kulturu. To je deo uprave. Direktor centra za kulturu je izvesni gospodin Brandušanović, koji je mašinski tehničar. Evo, on vodi kulturu, recimo, u Majdanpeku. Da li on veruje u budućnost koja mu je predstavljena?
Moram da dodam da ono što mi pokušavamo ovim amandmanom i svim ovim amandmanima nije da ulazimo u neprekidne rasprave sa većinom oko nečega što ne postoji, a to je neslaganje, jer ja vidim da se oni slažu. Mi pokušavamo da ubedimo uvaženu ministarku da prihvati ove amandmane, da bi se uklonila arbitrarnost, da bi se uklonila loša praksa koja postoji na svim nivoima, da bi se uklonile te štetne stvari kojima obiluje naša država.

Zahvaljujem. Isteklo vam je vreme. Dao sam vam repliku.

Završavam sa još jednom rečenicom.
Molim vas da uvažite ono što pokušavamo kroz ovaj amandman da postignemo, a ne da nam pričate o Vojvodini i ne da nam pričate o političkim stvarima, što vi dozvoljavate, gospodine predsedavajući, a ne bi trebalo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Zamoli bih vas da govorimo o amandmanu. Četrdeset pet minuta govorimo o engleskom jeziku, o kulturi i ne kulturi i o zalaganju predlagača amandmana da ga usvojimo, a u amandmanu lepo piše – član 8. briše se.
Govorim o amandmanu gospođice Jerkov, ako neko nije znao. Hvala.