Poštovana ministarka, razumemo se, naravno. Ali, vidite nije ovo prosto tehničko razmimoilaženje ili kako se to već kaže. Ako bi se tumačile odredbe ovog člana moglo bi se zaključiti, a ja, recimo, zaključujem tako, a verujem da će i mnogi koji će se ovim poslom baviti biti prinuđeni da to zaključe, da on mora na silu, ne mislim bukvalno, da osmisli način potrošnje namenskih sredstava koji su ostali kao višak, čime se dovodi u pitanje priroda bilo kog privrednog društva koje se bavi ovom delatnošću, jer ako on ostvari dobit, on je, kroz tumačenje ovih problematičnih stavova, prinuđen da smisli kako će sad to namenski da potroši, čime se dovodi u neravnopravan položaj i dovodi se, osim u koliziju sa Zakonom o privrednim društvima, on se dovodi u veliki praktičan problem.
Kako će to u životu da izgleda? Dakle, on prati sve prinadležnosti. Sve uradi što je u skladu sa zakonom, ostane mu višak, on mora da smisli da to namenski potroši sa u skladu sa čime se bavi preduzeće. Kakve to veze ima i gde je tu, ako hoćete, ono što je meni lično žao, a to se zove kapitalistička logika po kojoj višak ide onome ko je osnovao preduzeće. Zašto bi se inače bavio ovom delatnošću? Tu se vi i ja ne razumemo. Kako mislite u praksi da otklonite ovu situaciju? Nepotrebno je u ovoj zakon ugrađivati nešto što će u praksi biti neprimenjivo, a što će po svoj prilici izazvati niz problema, jer nadležno ministarstvo već poseduje sve mehanizme kontrole rada korisnika, te u tom smislu ne ispunjavanje preduzetih obaveza svakako povlači zakonom predviđene sankcije. Mislim da ova tri stava su potpuno nepotrebni, neprimenjivi, stvoriće probleme i mislim da verovatno, potpuno bez ikakve namere smatram da je to urađeno, stvarate jednu potencijalnu konfuziju i probleme u praksi. Hvala.