Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani gospodine ministre i saradnici gospodina ministra, govoriću pre svega o ovom setu sporazuma koje imamo pred sobom i da kažem da će poslanička grupa Nove Srbije sa zadovoljstvom podržati sve sporazume, zato što su oni uvek, bilo da je u pitanju bilateralni ili multilateralni sporazum, uvek u korist građana Srbije. Posebno nam je zadovoljstvo što možemo da podržimo i sporazum kojim se otvaraju dva nova granična prelaza prema Rumuniji, sa kojom imamo tradicionalno dobre odnose i sa kojom nikada nismo imali teritorijalnih sporova.
To će biti jedna nova šansa za građane i sa jedne i sa druge strane granice, svakako, lakša komunikacija i nacionalnih manjina i građana koji žive i u Rumuniji i u Srbiji i u svakom slučaju, bolja trgovinska razmena u tom području.
Drugi zakon o kom želim da govorim, koji je danas pred nama, je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara. Kada u društvu neki zakon nazovemo po imenu neke osobe, onda je to uvek metafora neke tragedije, a obično nas neka tragedija podstakne i podseti gde nismo bili dovoljno savršeni, dovoljno oprezni ili dovoljno odgovorni i zato danas pred sobom imamo upravo izmene i dopune ovog zakona i dobro je da ga imamo, jer nikada nije ni dovoljno rano, a uvek je dovoljno kasno da preventivno delujemo kada su u pitanju ovakve opasnosti.
Ovaj predlog izmena i dopuna je iznuđen, jer su nedostatak zakonskih regulativa iz ove oblasti neki ljudi platili životima. Zato predlog koji imamo pred sobom posmatramo kao prevenciju koja će doprineti da sigurnije, bezbednije i srećnije funkcionišemo kao društvo.
Pozdravljam nekoliko značajnih iskoraka u ovom predlogu zakona, koji nam garantuju da će projektovanje i izgradnja objekata biti takvi da će pružiti bezbednost od požara. Takođe, da će edukovanje stanovništva o postupanju u slučaju opasnosti biti temeljitije i obuhvataće decu već u osnovnoj školi.
Nadam se i očekujem da će stručna lica, inženjeri koji su stekli adekvatno obrazovanje na visokim školama za protivpožarnu zaštitu napokon i opet biti dovoljno zaposleni, jer svakodnevno iskustvo i praksa nam govore da su u velikom broju baš ti kadrovi, koji su do nedavno radili u velikim sistemima, u velikim preduzećima, pre privatizacija, ostali bez posla, i to u velikom broju. Verujem da će biti angažovani na pravi način i od strane Ministarstva prosvete da uđu u škole i obuče decu o ispravnom postupanju u slučaju opasnosti od požara. Njihova stručnost i znanje su jedan nedovoljno iskorišćen resurs u našem društvu.
Već smo na hiljade primera i teških iskustava videli kada su nas greške i neoprez koštali skupo, a da je najjeftinije kada se opasnosti predvide i preventivno spreče. Odgovorna, moderna društva, kakvo težimo da postanemo, gase požar dok je on još u upaljaču.
Mi, nažalost, do sada na zgarištima stičemo i znanja i iskustva. Iskustvo je najskuplji univerzitet. Imali smo dosta zgarišta. Nismo bogato društvo da smemo ovakvu oblast usavršavati iskustveno. Mi moramo ulagati u prevenciju, prevenciju svake elementarne nesreće, nepogode i na taj način ćemo osnažiti sve naše resurse, ali i postati bogatiji.
Obrazovanje, usavršavanje kadrova za protivpožarnu zaštitu, kao i upošljavanje postojećih, ovim zakonom će sigurno biti garancija da ćemo sačuvati značajna materijalna dobra i zaštiti živote građana.
Svesni smo da je u požaru dovoljno jedno drvce, jedna šibica da nestane jedna cela šuma. Da bi se napravilo to drvce šibice, potrebna je decenija da ta ista šuma izraste. Toliko o redu veličina i opasnosti od požara.
Nova Srbija je će u danu za glasanje podržati upravo ove ponuđene izmene i dopune Zakona o zaštiti od požara.
Što se tiče Predloga zakona o oružju i municiji, na samom početku mog izlaganja o ovom zakonu o oružju i municiji moram da konstatujem da je predlagač potpuno u pravu kada tvrdi da su se društvene prilike dramatično promenile od 1992. godine kada je donet postojeći zakon koji uređuje ovu materiju.
Da li je u pitanju samo uticaj neposrednog ratnog okruženja tokom 90-ih godina prošlog veka, bombardovanje koje smo, kako-tako, preturili preko glave 1990 godine, ekonomska kriza koja, manjim ili većim intenzitetom, traje poslednje tri decenije, a njene posledice se najviše osećaju poslednjih nekoliko godina nakon neuspešno sprovedene privatizacije ili je, nažalost, pre svega, u pitanju potpuni poremećaj elementarnih ljudskih vrednosti koji je doveo do opšte kriminalizacije u mnogim sferama našeg društvenog života, tek mi smo danas pred ozbiljnim zadatkom da ovu materiju zakonom uredimo.
Svi mi smo manje više svesni situacije u kojoj se kao društvo nalazimo, ali nekako po inerciji ne preuzimamo gotovo ništa kako bi doprineli preokretu ovog negativnog trenda. Ne čudi onda konstatacija predlagača da je atmosfera opšte nesigurnosti uticala na to da veliki broj građana nabavi neku vrstu oružja radi lične zaštite. Znajući da je strah jedan od najznačajnijih okidača u svakom pojedincu, onda smo svesni koliko je strah opasan okidač kada se nađe prst onog ko je uplašen na okidaču oružja.
Želim da kažem da je dovoljno samo letimično prelistati većinu dnevnih novina pa da se stekne nepodeljeni utisak da ljudski život nikada nije bio jeftiniji, da se nikada lakše nisu potezali pištolji, noževi i drugo oružje sa merom da se drugom licu oduzme život. Pri tom su počinioci, i to je jedna od tragičnih konstatacija, sve mlađi i mlađi. Maloletničko i vršnjačko nasilje, nasilje u porodici, nesrećni slučajevi kao posledica lakog pristupa raznih lica, registrovanom, pa i neregistrovanom oružju, koje se ne čuva na adekvatan način, su tek posebna priča za sebe.
U okolnostima u kojima većina dnevnih novina, koje su u suštini tabloidi, a pretenduju da budu dnevne novine, na naslovnim stranama, isključivo radi tiraža i brze zarade, favorizuju osobe koje objektivno pripadaju onoj kategoriji koju često nazivamo polusvet. Zadatak da promenimno opštu svest o pravim vrednostima, pa i odnos prema nasilju i oružju, tada se pomalo čini sizifovim. Zato se mnogo realnijim čini pokušaj da se odredbama novog Zakona o oružju i municiji radi opšte prevencije konačno smanji ogromna količina oružja koja se nalazi, pre svega, u ilegalnom posedu. Tu ideju svakako pozdravljamo.
Međutim, cifra od 200 hiljada do 900 hiljada komada oružja je uznemirujuća. Prvo, zato što sama po sebi deluje zastrašujuće, a drugo, može se opravdano postaviti pitanje - kako je uopšte moguće da je procena napravljena u ovako ogromnom rasponu, jer stiče se utisak da ne postoji ni približno validna procena učinjena od strane nadležnih organa o količini ilegalno posedovanog oružja? Ako znamo koliki je broj stanovnika u Srbiji i pogledamo ove cifre, onda imamo još jedan dodatni razlog za strah, a o psihologiji straha ne treba mnogo govoriti.
Kada pominjem generalnu prevenciju, moram da izrazim sumnju da će legalizacija, odnosno uvođenje postojećeg oružja iz ilegalne sfere u domen registrovanog i evidentiranog, u bitnoj meri rešiti naše probleme i smanjiti broj onih koji stradaju od oružja, jer dobar deo nastradalih je ubijen upravo oružjem za koji onaj ko ga je upotrebio već je imao važeću dozvolu za držanje i važeću dozvolu čak i za držanje i nošenje. Inače, kada pominjemo oružje kao predmet ovog zakona, najčešća asocijacija su pištolji, odnosno revolveri svih kalibara. Zakon taksativno nabraja i druga ubojna sredstva.
Procenjeni broj pištolja i revolvera na svetskom nivou je oko 775 miliona komada od čega se čak ¾ nalaze u posedu privatnih fizičkih lica. Zastrašujuće zvuči podatak da prosečno hiljadu ljudi na globalnom nivou nastrada od ovog oružja svakog dana, a pri tome ne računamo ratna žarišta i ratne sukobe.
S tim u vezi, pre par meseci, pomenula sam veoma bitnu paralelu između SAD i Velika Britanije. Naime, opšta je poznata stvar da je u SAD više nego jednostavno nabaviti oružje kako god poželite i da je svako prosečno američko domaćinstvo snabdeveno pravim malim arsenalom. Zato u periodu od nekoliko poslednjih godina više od 30 hiljada ljudi u SAD svake godine izgubi život, dok više od 60 hiljada ljudi bude ranjeno, što čini broj od približno 100 osoba koje u većoj ili manjoj meri budu povređena upotrebom vatrenog oružja ili izgube život.
Istovremeno, u Velikoj Britaniji broj osoba koje na godišnjem nivou izgube život od vatrenog oružja varira između 150 do maksimalno 200 ljudi.
Kada bi postavili čistu matematičku proporciju između populacija ove dve države, SAD imaju 320 miliona stanovnika, a Ujedinjeno Kraljevstvo oko 65 miliona stanovnika, bilo bi logično očekivati, imajući u vidu druge sličnosti između ove dve države i njihovih društava, da broj nastradalih u Ujedinjenom Kraljevstvu bude oko 6,5 hiljada. SAD imaju pet puta više stanovnika nego Ujedinjeno Kraljevstvo, a 100 puta više stradalih od vatrenog oružja.
Međutim, logično je pitanje – šta je osnovni razlog za ovakvu ogromnu disproporciju, kada su ove cifre u pitanju, u korist Ujedinjenog kraljevstva? Odgovor je samo jedan. Potpuno suprotna politika koju sprovodi država kada je držanje i posedovanje oružja u pitanju.
U Velikoj Britaniji izuzetno mali broj službenih lica ima ovlašćenja da poseduje i nosi oružje, čak i jedan od zaštitnik znakova Velike Britanije, popularni „bobi“ ili kako ga Englezi zovu „konstanbl“, nema pravo da nosi oružje dok vrši svoje svakodnevne dužnosti.
Postavlja se pitanje – šta je sa lovcima? Englezi su praktično izmislili lov na lisice i slične. U Engleskoj se oružje pri ulasku u lovište najčešće iznajmljuje, kao kada dolazite u skijalište i iznajmljujete skije. Inače, moji prijatelji koji su članovi lovačkih organizacija u Srbiji, kojih je oko 75 hiljada, vrlo ozbiljno i vrlo odgovorno naoružanih, predstavljaju jednu respektabilnu oružanu silu Srbije i stavili su ozbiljne sugestije kojima žele da poprave zakon i mislim da će mnogi amandmani biti usvojeni u korist toga.
U Engleskoj kada se nađete sa oružjem u ruci, van lovišta, ne možete da izbegnete višegodišnju zakonsku kaznu. Ne postoji mehanizam, ni veza, koji bi vas toga oslobodila. U Velikoj Britaniji je politika, kojom su se odredili prema upotrebi, korišćenju i nošenju oružja, dovela do te male cifre stradalih od vatrenog oružja. Svaka cifra je prevelika, čak i jedan život koji se izgubi je previše, ali govorimo sada o statistici kao takvoj.
Dakle, u potpunosti uvažavam argumente predlagača kada u obrazloženju navodi da je jedan od ciljeva zakona da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja omogući da nesmetano poseduju, koriste svoje oružje u svrhu lova, sporta, kolekcionarstva, pa i samoodbrane, ali uvek ostaje i jedno veliko – ali.
U ostalom evo nekoliko podataka do kojih sam došla, a koji najslikovitije ilustruju trenutno stanje stvari. Procenjena ukupna količina vatrenog oružja u posedu privatnih fizičkih lica u Srbiji, legalno plus ilegalno je oko tri miliona i 50 hiljada. Broj pušaka u vlasništvu privatnih fizičkih lica je oko 450 hiljada. Među 178 država sveta Srbija je na 25 mestu po količini vatrenog oružja u posedu privatnih fizičkih lica. Kada se ovaj apsolutni iznos uporedi sa brojem stanovnika Srbija se nalazi na izuzetno visokom, rekla bih respektabilnom, petom mesto između svih 178 država. Ukupan broj registrovanih pištolja u Srbiji iznosi 1.172.468. Mislim da imam tačne podatke. Količina oružja u ilegalnom posedu u Srbiji se prema ovim podacima procenjuje na oko 944 hiljade što je neuporedivo veći broj od donje procenjene granice od 200 hiljada. Dakle, imamo razloga i za strah i za brigu.
Naravno, da ogromna količina ilegalnog oružja jednostavno vapi da država preduzme planske mere u koje spada i legalizacija kao način da se ovako oružje na dobrovoljnoj bazi prevede u legalne tokove i stavi pod kontrolu države. Ali, u bliskoj budućnosti treba razmišljati o dodatnom pooštravanju politike države kada je u pitanju posedovanje i nošenje oružja. Jer, da se vratim ponovo na cifre i proporcije Republika Srbija ima devet puta manje stanovnika od Velike Britanije, a broj nastradalih osoba od vatrenog oružja kod nas je čak i u apsolutnom iznosu na godišnjem nivou veći i iznosi između 250 i 300 osoba. Dakle, još jedan razlog za razmišljanje.
Svest o poštovanju svog i tuđeg života direktno se odražava i na svest i odnos prema oružju, odgovornost za njegovo nabavljanje, posedovanje i nošenje. Imamo razlog kao društvo da razmislimo, da ozbiljno brinemo i da zaista državnu politiku uskladimo prema pooštravanju mera, kada je u pitanju oružje i njegova upotreba.
Ovaj zakon je svakako korak napred, predložili smo kao poslanička grupa 20-ak amandmana, nadamo se da ćete prepoznati našu i kooperativnost i dobru nameru. Smatramo da ćemo doprineti značaju da ovaj zakon bude, pre svega lakše za upotrebu, primenjiviji i u korist građana bolji i očekujemo da jedan broj svakako bude prihvaćen, a mi ćemo zakon u danu za glasanje podržati. Hvala vam lepo.

Reč ima ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala vam na konstruktivnom dijalogu i na predlozima.
Mi imamo, ja sam obavešten da je do sada podneto 93 amandmana na Zakon o oružju i municiji i svakako ćemo pažljivo razmotriti. Svaki od njih i sve što bude išlo u skladu, da kažem intencijom koju smo imali kada je zakon i pisan i koji je da kažem prošao kroz jednu ozbiljnu javnu raspravu i koji i dan danas, evo i ovom danu ćemo izmeniti, da kažem, sigurno prihvatanjem nekih od amandmana, znači pokušavamo da prihvatimo svaki dobar predlog. Mislim da je tu uvek dobar put, na kraju krajeva to pokazuje i kroz ogromnu aktivnost narodnih poslanika, ali i svih drugih i lovačkih udruženja i svih drugih pojedinaca koji su dali svoje predloge.
Ja ću vam dati nekoliko podataka vezanih za statistiku, ali potpuno svestan činjenice da šta god rekao ovde to ne može da nadoknadi bol i ne može da nadoknaditi jedan ljudski život koji je izgubljen, bilo da je ubistvo učinjeno vatrenim ili hladnim oružjem.
Mi imamo jedan dobar tren pada izvršenih krivičnih dela i oružjem i oruđem sa sečivom i vatrenim oružjem na teritoriji Republike Srbije. Ja ću vam dati pregled u poslednjih 10 godina bez, naravno 2015. godine pošto smo tek započeli godinu. Godine 2004. recimo, za delo učinjena vatrenim oružjem bilo je 131 delo, 2005. godine 131, 2006. godine 172, 2007. godine 174, 2008. godine 159, 2009. godine 138, 2010. godine 107, 2011. godine 71, 2012. godine 47, 2013. godine 63 i 2014. godine 56. To su dela izvršena vatrenim oružjem na teritoriji Republike Srbije.
Što se tiče pregleda krivičnih dela koja su izvršena oruđem i oružjem sa sečivom ili oštrim predmetom 2004. godine je bilo 514 takvih dela, 2005. godine 491, 2006. godine 444, 2007. godine 451, 2008. godine 414, 2009. godine 384, 2010. godine 395, 2011. godine 402, 2012. godine 205, 2013. godine 155 i 2014. godine su 141.
Dakle, potpuno svestan da statistika ne može da pomogne onim ljudima koji su žrtve i njihovim porodicama, mislim da je dobro da napomenemo da postoji jedan dobar trend pada izvršenih krivičnih dela, oruđem i oružjem.
Ono što je mene zabrinulo, jeste da imamo maltene jedan broj krivičnih dela, čak u nekim delima, kada govorimo o ubistvima i teškim ubistvima, bilo da su to svršena dela ili u pokušaju, imamo gotovo jednak broj izvršenih hladnim oružjem i vatrenim oružjem. To sada nije zabrinjavajuće, mnogo je manji broj dela izvršenih u odnosu na prethodne godine, ali jedno delo je suviše za bezbednost svakog građanina Srbije.
Zadatak legalizacije oružja je ne da se samo to oružje prevede, pošto ima nekog oružja koje se zbog svojih osobina ne može prevesti, npr. automatsko oružje se ne može prevesti u legalno oružje, zadatak legalizacije je da se najveći deo tog oružja preda. Postoje građani koji su sa pravom zabrinuti za mogućnost krivičnog gonjenja ukoliko se takvo oružje nađe u njihovom posedu i oni iz tog straha to oružje ne predaju. Da li je to oružje nasleđeno, da li je od strane članova porodice doneto sa nekog ratišta, da li se našlo na ovaj ili onaj način, ono danas postoji u jednom broju domaćinstava i potpuno se slažem sa vama da je široka procena od 200.000 do 900.000 pokazatelj da mi zaista nismo u mogućnosti da u potpunosti sagledamo svu ozbiljnost tog problema.
Mi se nadamo i danas sam razgovarao sa svojim kolegama, predložiću da nadležni odbor Skupštine donese amandman koji će omogućiti da legalizaciju započnemo faktički odmah nakon usvajanja ovog zakona, pošto znate da je primena zakona odložena na godinu dana od dana usvajanja. Dakle, ako Skupština prihvati da ga usvoji osmog dana od dana objavljivanja, da to bude stav, na godinu dana, da bi se sve usaglasilo, da ljudi ne bi bili u prekršajima i krivičnim delima, ali da legalizaciju raspišemo odmah za osam dana. Onda da u naredna tri meseca svi građani mogu da predaju oružje koje imaju u ilegalnom posedu. Oni koji žele da podnesu zahtev za dobijanje dozvole u skladu sa ovim zakonom da to učine na takav način, oni koji ga predaju bez ikakvih troškova, da tako kažem, da ga predaju bez ikakvog straha od krivičnog gonjenja i da ćemo na takav način povući jedan deo naoružanja iz ilegalnog poseda stanovništva. Faktički ćemo ga predati za različite upotrebe u državnim organima ili na uništenje.
Dakle, to je ono što je želja MUP-a. Zahvaljujem se svima koji su do sada učestvovali u raspravi na konstruktivnim predlozima i nadam se da ćemo nastaviti da dajemo dobre, konstruktivne ideje koje će pomoći da ljudi budu bezbedniji. To je jedini zadatak koji ja imam danas. Moj posao je da građani Srbije osećaju veću bezbednost i na ulici i na svakom drugom mestu. Apelujem na sve ljude da oružje koje drže potpuno sigurno, potpuno bezbedno, i kao što ste rekli, postoje različiti načini, ne mora čovek uvek da poseduje lično naoružanje da bi ispoljavao određene i sportske i lovačke sposobnosti, ali ima veliki broj ljudi koji to želi.
Dakle, u skladu sa ovim zakonom će to moći, ali ćemo naći načine da bude mnogo bezbednije nego do sada. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak.

Moram reći da sam iznenađen što su objedinjene rasprave oko ova tri zakona, ali dobro.
Krenuo bih od onoga što je nesporno, a to je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnih graničnih prelaza „Jaša Tomić“, „Vrbice“ i „Nakovo“. Mogu da kažem da je to izuzetno korisna stvar. To će pomoći stanovnicima Banata da lakše komuniciraju sa obe strane granice, LSV sve to pozdravlja i glasaće za ovaj predlog zakona.
Podsetiću, Banat je u jednom kratkom periodu posle Prvog svetskog rata bio nezavisna država. Kao nezavisna država u svojoj dosta kratkoj istoriji koja je trajala svega dve nedelje, ipak ostavio je traga za sobom na građane i sa jedne i sa druge strane granice i u tom smislu, ovo ne doživljavamo samo kao jedan koristan potez za građane sa obe strane granica, nego i kao stvaranje sve većeg broja mostova između Srbije i EU, što je u interesu svih građana sa obe strane granice.
Druga stvar, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona od požara. Meni je lično zastrašujuće što se ovakvi zakoni nazivaju imenima žrtava, jer pravi zakoni bi morali biti doneti da preduprede ovakve katastrofe, a ne da budu u određenom smislu spomenici žrtvama, koja su i prouzrokovala odsustva zakonske, koja bi mogla na vreme da spreči takve nemile događaje, ako hoću da budem eufeminističan. Ako hoću da budem tačan, to su tragedije, jel su požari u kafiću „Londž“ u Novom Sadu i u diskoteci „Kontrast“ zavila Novi Sad u crno. Dva puta u roku od sedam godina.
Pošto dolazim iz Novog sada i svakog dana prolazim pored zgarišta diskoteke „Kontrast“ i uvek svežeg cveća koje nalazi pred tim spaljenim vratima, vrlo dobro znam koliko je i kakva tragedija zadesila Novi Sad. U tom smislu da niko više ne bi morao da trpi tako strašne traume kao što su to svi Novosađani, a na čelu sa porodicama žrtava, mislim da je ovaj zakon izuzetno značajan i Liga Socijaldemokrata Vojvodine će glasati za njega.
Zakon o oružju i municiji je sada jedna malo drugačija stvar. Mislim da je veoma važno da se razumemo oko bitne stvari, a to je da pojedine demagoške parole tipa da oružje ubija i da ga otprilike treba potpuno neselektivno zabraniti i isključiti iz naših života ne stoji. Ne stoje, između ostalog, zbog toga što ako bismo krenuli tom logikom da oružje ubija, onda kašika goji, a olovka pravi pravopisne greške, što jednostavno nije tačno. Znam iz ličnog iskustva.
Dakle, u pitanju je nešto sasvim drugo. Pitanje upotrebe oružja tj. njegove zloupotrebe sa jedne strane. Sa druge strane, kada se razmatra pitanje oružja i municije mora se razmatrati pitanje legalnog oružja i legalne municije, a ne oružja koje je nelegalno, ilegalno i municije koja nije dozvoljena za upotrebu.
Drugim rečima, hoću da kažem, pre neki dan smo imali slučaj napada automatskom puškom M70, gde je jedna žena izrešetana u kolima. Međutim, automatska puška M70 ni po kom zakonu nije legalno oružje da bi se našlo u rukama privatnog lica. To je jurišna puška koja služi za vojno-policijske svrhe i ona ne može da bude u rukama privatnog lica. Znači, samo posedovanje takvog oružja je krivično delo.
Zašto ovo podvlačim? Zbog toga što se u velikoj meri pravi greška i pravila se greška oko toga kako se odnositi prema oružju i svi oni koji nemaju tačnu sliku o čemu se tu radi jednostavno nisu upoznati sa značajem uređenja ove materije na način kao što se u jednoj velikoj meri u ovom zakonu prema toj materiji postupa.
Daću vam par podataka koji mogu biti zanimljivi. Recimo da je smrtnost od pištolja u svetu po podacima iz 2008. godine – na 100.000 stanovnika u Hondurasu pogine 65 lica od pištolja, u Meksiku 12, u Srbiji 3,9, za razliku od Švajcarske recimo gde pogine 3,8, za razliku od Čilea gde pogine 3,7, Finske 3,6, Hrvatske 3,5, ali zato u Sjedinjenim Državama 10,3, u Crnoj Gori 8,5, što je jedan potpuno neočekivan podatak, u Nikaragvi 7,3, u Grčkoj 4,8 itd. itd.
Hoću da kažem da je ovde pitanje stradanja od pištolja i revolvera, ali od pištolja i revolvera bez obzira da li su oni legalni ili nisu, jer vršenje krivičnog dela legalnim ličnim naoružanjem je u velikoj meri retkost upravo zbog toga što legalno lično naoružanje je moguće identifikovati preko zrna i samim tim se ono čim je legalizovano postaje neprikladno za vršenje krivičnog dela.
U tom smislu, olučene cevi koje bi bile legalizovane čine i samim tim uvedeno je u evidenciju postaju u određenom smislu manje opasne kao potencijalna sredstva za vršenje krivičnih dela od nelegalnog i nelegalizovanog oružja.
Što se tiče municije, naravno mogu dati još primera oko stopa ubistava na 100.000 stanovnika. Naša stopa ubistava je 1,2 na 100.000 stanovnika, a svetski prosek je 6,2. Kanada ima 1,6. Engleska, koja je praktično potpuno razoružana, 1,0,
Danci na Grenlandu 19,4 itd. itd. Hoću da kažem da se u ovoj zemlji legalno oružje koristi sa velikim oprezom i velikom odgovornošću.
Međutim, ne znam da li bi to bilo pitanje ovog ili nekog drugog zakona, pre dosta godina je bilo razgovora oko toga da se prilikom davanja dozvole za nabavku vatrenog oružja mora proći određeni kurs za njegovu upotrebu. Obzirom da više ne postoji vojni rok koji bi bio obavezan, pošto streljačka udruženja ne funkcionišu u širini u kojoj bih ja to voleo da vidim, pitanje je - na koji će se način ljudi osposobljavati za upotrebu vatrenog oružja, a da to bude zaista dovoljno dobro kvalitetno i tačno da ne bi sebe i druge držanjem vatrenog oružja dovodili u opasnost?
Postojao je argument, koji sam video u zakonu, da određeni delovi opreme kao što su termovizijska optička sredstva itd. su navodno vojna oprema i da pošto su vojna oprema njih ne treba stavljati u promet. Isto se odnosi i na prigušivače.
Moje pitanje glasi – ako je to tako, kako je onda moguće da vi legalno možete da kupite optiku za snajper, legalno u radnji, koja je mnogo bolja, kvalitetnija i jača od recimo vojne optike, jer na vojnim snajperima optika uvećava do 24 puta, a imate „Svarovski“ optiku koja ide od pet do 30 sa taktičkom končanicom, koja je u legalnoj prodaji sa kojom se mogu bez većih problema postići uspešni hici i preko 350 metara?
Kako uzeti za ozbiljno argument o vojnoj opremi kada su, recimo, najkorišćenija zrna koja se koriste i najkorišćeniji kalibri koji se koriste u lovstu 30,06 i 8,57 ili u vojnoj terminologiji 7,9? Kako to uzeti za ozbiljno kada su i jedno i drugo zrno nastala početkom 20 veka, 30,06 je nastao 1906. godine, a Mauzerovo 8,57 zrno je nastalo par godina ranije?
Ja postavljam pitanje – to su zrna sa kojima su se vodili i balkanski ratovi i Prvi svetski rat i Drugi svetski rat i rat u Koreji i rat u Vijetnamu.
Dakle, sve govorim o 30.06, a na moju veliku žalost, još 90-tih godina je 7.9 korišćeno u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije. Znači, to su vojna zrna, vojni meci, gde samo konstrukcija zrna ih razlikuje od lovačkih. Samim tim, ako hoćemo da razvijamo lovstvo, kao jednu od ozbiljnih privrednih grana u Srbiji, sa ogromnim potencijalima za razvoj turizma, mi ne možemo to raditi ako ne postoji jasno uređen odnos prema lovačkom naoružanju. Jer, ako se zakoni prave samo i isključivo zbog toga da bi se sprečilo vršenje krivičnih dela i ići za tim da je svaki građanin kriminalac zle namere, a ne voditi računa da, recimo, ako postoji ograničavanje nabavke municije za olučene cevi, kratke ili duge, a istovremeno, neograničena je nabavka municije za lovačko naoružanje, svih kalibara, od 36 do 12, mi dolazimo u poziciju da najedanput vi imate mogućnost da kupite koliko god hoćete municije za lovačku pušku koja, pošto nije izolučena, nemoguće je pratiti oružje iz koga je ispaljena patrona, za razliku od olučene cevi.
Svi ti paradoksi, svi ti nesporazumi, pitanje prigušivača, koje je vezano isključivo za predrasude, jer u svim filmovima u kojima se pojavljuju razni negativni likovi, uvek imate scenu kako neko navrće prigušivač na pištolj i onda nekoga likvidira. Istovremeno se zaboravlja da kada se priča o prigušivačima, priča se, između ostalog, o nečemu što je izuzetno značajno sa ekološke tačke gledišta jer se prigušivačima smanjuje buka u lovištima i time se divljač manje uznemirava i samim tim se dobija daleko bolji rezultat u lovu. Isto tako, i termovizijska sredstva osmatranja, koja omogućavaju bolju procenu kvaliteta divljači, snage njihovih trofeja i samim tim pomažu lovočuvarima u njihovom poslu.
Kako vi mislite da se borimo protiv štetočina, a svako ko je lovac odlično zna da su šakali postali počast lovišta u Srbiji, ako nema načina da se kupi elementarna municija 222 ili 223 ili već koja god se koristi za štetočine i slične male predatore? Kako da se uopšte onda aktivno borimo protiv toga, kada trovanje štetočina bi moglo izazvati ekološku katastrofu širih razmera?
Sve u svemu, LSV je podnela nekoliko amandmana. Oni su, mislim, u velikoj meri u skladu sa opštim stavom o ovoj materiji koju imaju i lovačka društva širom Srbije i Vojvodine i Nacionalna asocijacija za oružje. Ukoliko ti amandmani budu usvojeni i budu prihvaćeni od strane Vlade, ja lično mislim da će LSV glasati za ovaj zakon. Koliko tu postoji saglasnost, možda će najbolje reći to da sam sa gospodinom Šormazom imao razgovor oko amandmana. Usaglasili smo se da su nam amandmani skoro podjednaki, što samo govori o tome da ako gospodin Šormaz i ja o nečemu mislimo isto, to mora da znači da je to zaista postignut najširi konsenzus koji se u ovoj zemlji uopšte može napraviti. Najlepše vam zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala vam na sugestijama.
Pošto sam uočio, na osnovu vaše rasprave sa početka vaše diskusije i što mi sad kažu kolege, očigledno je da imamo Pravilnik o obuci i rukovanju vatrenim oružjem koji je iz 1999. godine. Svakako da ćemo mi pokrenuti proces izmene tog pravilnika, pošto je zaista pitanje kakav je kvalitet obuke rukovanja vatrenim oružjem ljudi koji prođu kroz tu obuku i dobiju uverenje da imaju mogućnost da nabave vatreno oružje. To će svakako biti predmet našeg rada u narednim nedeljama. Nadam se da to možemo brzo da uradimo, pošto hoću da MUP može snažnije da kontroliše sve one koji imaju mogućnost da vrše obuku i da vidimo kako oni te ljude zaista obučavaju i šta oni znaju posle te obuke.
Mi ćemo proučiti sve vaše amandmane, naravno, pogotovo kada je postignut tako širok konsenzus, onda tu nema razloga da se to ne prihvati, verovatno. Ali, što se tiče nekih stvari koje smo uočili već u startu, ja sam predložio da takvu vrstu amandmana usvojimo, na primer, upotreba šupljeg zrna, koje je Predlogom zakona zabranjeno, mislim da ne treba da bude zato što veći deo lovačkog zrna koristi to i onda bi time onemogućili i razvoj lova i, naravno, ono što lovci najviše koriste.
Takođe, ovim Predlogom zakona omogućena je, da kažem, jedna vrsta neograničene nabavke municije za sve tipove oružanja koje može da se uzme u legalnom posedu, s tim što se, naravno, mora voditi računa o Zakonu o zaštiti od požara, nijedan pojedinac ne sme da poseduje toliku količinu baruta koja bi mogla da ugrozi objekat od požara. To je jedino ograničenje u tom smislu.
Ovo ste potpuno u pravu. Ja sam uzeo statistiku od 2012. do 2014. godine, koja je najpovoljnija u poslednjih deset godina. Ona krivična dela izvršena oružjem u legalnom posedu se kreću od 7,41%, koliko je bilo 2014. godine, do 8,27%, koliko je bilo 2013. godine, dakle, procenata onih ljudi koji su učestvovali u izvršenju krivičnog dela sa oružjem u legalnom posedu. Dakle, zaista se ne radi o velikom broju. Naravno, treba i dalje raditi na tome da se taj broj smanji, ali je pre svega imperativ da se smanji količina naoružanja u ilegalnom posedu jer je to očigledno najveći problem koji mi imamo.
Pogledaću sve što ste vi predložili, pa će, nadam se, tokom sutrašnjeg dana Vlada zauzimati stav o tom pitanju i onda ćemo videti šta možemo da prihvatimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministre, sa vašim timom, dame i gospodo narodni poslanici, prvenstveno bih da kroz diskusiju o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o protivpožarnoj zaštiti i oružju i municiji izrazim jedno uverenje i jednu podršku ministru i Ministarstvu za sve napore koje čini da bi nivo javne bezbednosti bio na najvišem mogućem nivou, ali i o onim drugim sistemskim aspektima kojima se Ministarstvo unutrašnjih poslova bavi, a koji su veoma važni za ukupno društveno stanje u našoj zemlji, a vezano je za organizovani kriminal i bespoštednu i beskompromisnu borbu protiv korupcije.
Naime, izmene i dopune Zakona o protivpožarnoj zaštiti pokrivaju dva veoma važna aspekta u društvenom životu naše zemlje. Prvenstveno, to je opšta bezbednost i to je maksimalan rad i permanentni rad na unapređenju kulture bezbednosti u našoj zemlji, kada su u pitanju naši građani, bez obzira koliko godina imaju. Ono što je veoma pohvalno i što donose nove izmene i dopune zakona, to je da će edukativni programi u ovom domenu biti obavezni kako u osnovnim, tako i u srednjim školama i nadam se da će to maksimalno doprineti tome da bezbednosna kultura u našoj zemlji bude podignuta na najviši mogući stepen.
Isto tako, želim da, kao član Kokusa za ekonomski razvoj u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji je, kao što znate, strukturiran od poslanika kako pozicionih tako i opozicionih stranaka, pohvalim posvećenost ljudi koji su zaposleni pogotovo u ovom sektoru koji se bavi ovim problemima sa kojima smo se više puta sastajali, sa gospodinom Zarevim imali veoma argumentovane diskusije, ali i diskutovali u tom smeru da pomognemo, kao narodni poslanici, i uključimo i nevladin sektor i sva druga strukovna udruženja i organizacije, u tom smislu da ovaj zakon bude bolji, da bude što kvalitetniji i da bude primenljiviji.
U tom smislu,dali smo i sedam amandmana, u stvari koje smo predali i nadam se da će oni biti prihvaćeni, da će biti usvojeni, jer smo sigurni da idu ka tome da maksimalno pospeše ovaj zakon i učine ga primenjivijim.
Ono što predstavlja drugi domen ovog zakona koji je jako važan, to je njegovo usaglašavanje sa strateškim reformskim zakonom, to je Zakon o planiranju i izgradnji koji će od 1. marta početi da se primenjuje u Republici Srbiji i prosto imajući u vidu tu činjenicu da je naša zemlja, kada je upitanju planiranje i izgradnja, kada su upitanju dozvole, kada je upitanju nivo investicija, u tom domenu bila na čak 184. mestu po listi Svetske banke „Duing biznis“. Dakle, iza nas su bile samo Sirija i Somalija. Sirija koja je u ratnom stanju. Somalija, isto tako, jedna neuređena, nedemokratska država.
Značaj izmena i dopuna ovog zakona i pomoć da se Zakon o planiranju i izgradnji implementira u punom kapacitetu je od neslućene važnosti za privlačenje novih investicija i za stvaranje ambijenta za kreiranje novih radnih mesta u našoj zemlji.
Zato je jako važno što je ovaj zakon danas i u ovom trenutku na sednici našeg parlamenta i što razgovaramo o tome da, u tom domenu planiranja i izgradnji, ga usaglasimo maksimalno kako bi izgradnja objekata, kako komercijalnih, tako i drugih bila mnogo lakša kako bi se dozvole pribavljale na mnogo lakši i kvalitetniji način, ali kako bi MUP i država naravno, imala i bolju kontrolu. Pre profita, pre tržišta i pre tržišne utakmice u svakom slučaju je i samoj državi, samom Ministarstvu, Vladi, a i parlamentu i nama kao narodnim poslanicima najbitnija bezbednost naših građana i uspostavljanje jedne bezbednosne kulture koja je jako važna za svaki vid razvoja, ne samo bezbednosti radi bezbednosti, nego i zbog ekonomskog razvoja i društvenog razvoja sveukupnog društvenog razvoja.
Predlog ovog zakona doprinosi tome da dolazi do toga da se izdaju uslovi MUP u fazi izrade idejnog rešenja, da je predviđena i usaglašena izrada, ne glavnog projekta, nego elaborata zaštite od požara. U tom smislu, izradiće se i podzakonski akti koliko nam je poznato. Projekat za građevinsku dozvolu se izrađuje u fazi izrade projekta za izvođenje, saglasnost MUP na projekat za izvođenje i definiše se u postupku objedinjene procedure što je od ključnog značaja za smanjenje birokratije kada su upitanju investitori gde će na jednom mestu i u okviru objedinjene procedure moći da dobijaju sve saglasnosti, ali uz zadržavanje jednog najvišeg mogućeg nivoa kontrole i bezbednosti u domenu procesa planiranja i izgradnje.
Isto tako, uvode se i licencirana lica koja učestvuju u komisijama za tehnički prijem i to je jako važno. Ranije su samo pripadnici MUP, dakle, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova mogli da učestvuju u davanju tih sertifikata i tih dozvola. Sada je to za manje objekte, za one objekte koji su, naravno, procenom manje ugroženi, dozvoljeno za ova druga lica koja imaju licence.
Malo kasnije ću apelovati na ministra, jer kao ekonomski kokus u saradnji sa Nacionalnom alijansom za lokalno ekonomski razvoj smo imali jedan amandman koji je podrazumevao da do 2018. godine imamo jedan prelazni period gde će taj posao biti prepušten privatnoj inicijativi. O tome možemo da diskutujemo, diskutovali smo na sastancima više puta, razmenjivali argumente, ali mi i ja lično ostajem ubeđen da je ova druga opcija koju ću predložiti bolja i da može da bude svrsishodnija.
Isto tako, moram da pomenem i da se nadovežem na diskusije mojih prethodnih kolega kada su upitanju sporazumi o otvaranju graničnih prelaza sa Republikom Rumunijom i strateški značaj saradnje sa Republikom Rumunijom. Pogotovo je to važno u domenu slobodnijeg protoka ljudi, kapitala, roba i ono što se dešava u poslednje vreme, a moguće je kreirati kroz tu saradnju i strateški pristup toj saradnji i radna mesta.
Izneću vam jedan primer i inicijativu predsednika opštine Kikinda, gospodina Pavla Markova, i našeg konzula Lazara Manojlovića u Temišvaru, za potpisivanje jednog sporazuma sa Rumunijom u domenu, međudržavnog sporazuma o međusobnom angažovanju radne snage kojim će biti regulisani detalji u vezi sa nostrifikacijom diploma, dobijanjem boravišnih, radnih dozvola, a naročito regulisanja socijalnog, penzionog i zdravstvenog osiguranja.
Kakve to veze ima sa otvaranjem graničnih prelaza? Pa, naravno svako otvaranje graničnog prelaza predstavlja otvaranje jedne zemlje prema drugoj. Predstavlja jedan jasan signal da dve zemlje mogu da sarađuju i da razvijaju svoju saradnju u punom kapacitetu. Mi moramo i kao država, kao Vlada i kao parlament da reagujemo na one promene koje se događaju u Rumuniji i u pograničnom delu, znači u regionu Temišvara i u tom delu Rumunije, ima puno stranih investitora.
Ono što se dešava u Rumuniji u tom delu jeste da dosta njihove radne snage odlazi u druge zemlje zapadne zemlje EU u potrazi za poslom i u potrazi za egzistencijom i strane kompanije, dakle, strani investitori u tom pograničnom delu imaju dosta veliku potragu za angažovanjem radne snage. U ovom trenutku analiza je pokazala da je potrebno tim kompanijama negde oko pet i po hiljada ljudi koji iz reona, dakle, iz područja severnog Banata koji, a gospodine Čanak je to malo pre pominjao, hvala Bogu i zaslugom Mihajla Pupina, deo Srbije i ovo je jako važno za to područje, tamo je 18.000 nezaposlenih. Pet i po hiljada nezaposlenih bi moglo da pronađe svoje egzistenciju i posao u tom pograničnom delu Rumunije, u Temišvaru gde postoje potrebe za angažovanjem radne snage.
Tako da mislimo i tu apelujem na samog ministra da pomogne u tome da se ova saradnja sa Rumunijom i da ovi granični prelazi budu samo jedna inicijalna kapsula, jedan podsticaj za još proširivanje i produbljivanje saradnje i prosto fokusiranje i pomoć politici naše Vlade da kreira i da pokuša da pronađe mogućnost za novo zapošljavanje svakog građanina u Republici Srbiji, a pogotovo u tim delovima gde je nezaposlenost jako izražena, u severnom Banatu gde ima negde oko 18.000 ljudi. Možemo samo da pretpostavimo koliko bi zapošljavanje od oko 5.000 ljudi bilo značajno za ceo taj region.
Završiću sa tim svojevrsnim apelom i pokušaću da ubedim ministra i članove njegovog tima oko ovog amandmana koji se tiče preuzimanja lica koja će imati, koja će u skladu sa zakonom, u skladu sa standardima dobijati licence i koje će biti vlasne da rade tehnički pregled sastoje se u tome da MUP nema dovoljno resursa. To nam je svima jasno, nema ni dovoljno ljudi da to radi. Argumentacija MUP je da to treba da ostane u MUP zbog toga što će država inkasirati novac i budžet će inkasirati novac od plaćanja tih licenci, ali da je potencijalno moguće zaposliti nekoliko desetina ili čak nekoliko stotina ljudi koji bi radili taj posao.
U 21. veku, u procesu kada mi od Srbije želimo da napravimo jednu ozbiljnu i jaku tržišnu ekonomiju, kada se i naš premijer, kada se svaki član Vlade, svaki član parlamenta bori da privuče investiciju, bori za radno mesto, bori za svakoga ko može da pokrene neki privatni posao i bori se da stvori bolji ambijent upravu za tu privatnu inicijativu, smatram da je tri godine dovoljan period da mi od Srbije napravimo normalnu državu, a u normalnoj državi vi faktički možete da poveriti i da definišete jasne standarde i jasne metode i instrumente kojim bi se delegirala odgovornost ljudi, bez obzira da li su u privatnom ili državnom sektoru da rade određeni posao.
Na kraju krajeva, kao neko ko je pobornik tržišne ekonomije mnogo je dragocenije, i to govorim ispred moje stranke, da angažujemo privatnu inicijativu, da angažujemo i da ljudi pokreću svoje poslove i da se samozapošljavaju, da plaćaju poreze i doprinose ovoj državi, da plaćaju pored da dodatnu vrednost, da potencijalno zapošljavaju nove ljude nego da se ti ljudi koji su potrebni i koji nedostaju zapošljavaju u državnoj upravi.
Mislim da smo mi taj posao završili. Mislim da smo u tom domenu i veoma, veoma preterali, s obzirom koliki je broj ljudi zaposlen u javnom sektoru i mi polako fazu po fazu, korak po korak, moramo, kako bi se to sada moderno reklo jedan deo poslova za koji je zadužena državna uprava omogućiti privatnoj inicijativi, faktički autsorsovati njima da rade određene poslove i ništa ovo nije drugo, nego samo definisanje pravne države.
Da li ćemo propisati jasne standarde i da li postoje jasne kazne i jasna kaznena politika za one koji zakon prekrše.
Još jednom apelujem da razmislite o ovome i da definišemo tri godine, znači 2018. godinu, kada će privatni, dakle, građani koji imaju licencu, koji će u skladu sa zakonom i standardima ispuniti uslove za licence, moći prosto da rade i da polako preuzimaju ovaj posao, jer se svi nadamo da ćemo 2018. godine biti država koja će imati privredni rast, biti država koja će urediti javni sektor i koja od sebe, dakle, od same države napraviti jeftinu državu koja će biti i ispunjavati ono što je za tu državu najbitnije.
Jasan servis građanima i privredi i to je jedina i to je najbitnija uloga koju država treba da ispunjava u ovom domenu i naravno u narednom periodu, ne da se meša u bilo kakve projekte, ne da učestvuje u državnim projektima, ne da bude preduzetnik.
Premijer je sam o tome govorio juče na konferenciji za štampu, ako nešto ne znamo, daj da poverimo nekom drugom, sigurno je i verujte i praksa od skoro dvesta godina od industrijske revolucije je dala dovoljno argumenata za to da oni koji ispunjavaju standarde, da oni koji imaju preduzetnički duh, da privatna inicijativa je efikasnija i efektivnija od države u nekom domenu. Država da zadrži esencijalne instrumente i esencijalna ovlašćenja, sve ovo drugo treba prepustiti privatnoj inicijativi. Samo na taj način naša država može da se razvija.
Svako ko će sutra plaćati poreze i doprinose, svako ko će plaćati porez na dodatnu vrednost je važan za ovu državu i mi treba da kreiramo takav ambijent da motivišemo ljude da to rade, da napravimo konačno preduzetničko društvo, a ne da budemo službeničko društvo, kao što smo to danas, gde je čak i mladim ljudima najveći imperativ da se zapošljavaju u državnim službama, u državnim institucijama, ne, nego da pokreću privatnu inicijative i na ovaj način želim samo da dam ideju i da podstaknem tu privatnu inicijativu i preduzetnički duh kod naših ljudi, ali naravno, da pokušam da ubedim naše kolege iz Ministarstva unutrašnjih poslova je ovo jedna bolja opcija. Hvala vam na pažnji.