Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Situacija naravno nije idealna, ja to nisam ni tvrdio i svaki život koji se izgubi uvek je tragedija i za tu porodicu i za te ljude i njihove prijatelje, sve ljude koji su te ljude poznavali. Mi se trudimo, naravno da taj broj bude što manji.
Ono što jeste istina, statistika može da se posmatra ovako ili onako, ali ako imate da smo imali npr. 2004. godine 39, 2005. godine 46, 2006. godine 626, 2007. godine 24 ubistva, a 2014. godine 11 ubistava, to pokazuje da je ipak drastično manje na teritoriji Republike Srbije. može neko da gleda ovako ili onako, ali 11 je mnogo manje od 46. Četrdeset šest ljudi je ubijeno 2005. godine, 46 ljudi je izgubilo živote i to oruđem ili oružjem, sa sečom ili oštrim predmetom. Isto tako se dešavalo i sa vatrenim oružjem, 43 – 2004. godine, 40 – 2005. godine, 28 – 2009. godine, 27 - 2008. godine, da bi imali 2014 11 ubijenih, 17 pokušaja, a recimo, 2007. godine imali smo 92 pokušaja sa hladnim, odnosno 63 pokušaja vatrenim oružjem. Dakle, drastično veći broj ljudi je ugrožen. Veća brutalna egzekucija ubistva ljudi sa upotrebnom najmonstruoznijih metoda. To je bila naša realnost i godine. Ne treba bežati od toga. Zemlja je napredovala, promenila neke stvari, pooštrila krivične mere.
Naravno nije to samo stvar represivnih organa, tu se slažemo, ne može policija sve da uradi, ali ćemo se truditi da na terenu budemo izuzetno operativni i da sve ovo o čemu ste vi pričali da taj rad na zapleni oružja koje završava kod lica koja očigledno nameravaju sa njime da počine određeno prekršajno ili krivično delo, da taj rad pojačamo. Nažalost, ono oružje koje se nalazi kod ljudi koji ga verovatno drže kod kuće, nažalost, zbog različitih razloga dospe nekako i do ruku kriminalaca. Zato nam je važno da ta dva procesa idu paralelno.
Što se tiče vaših predloga, moram da kažem da postoje neke stvari sa kojima se slažem. Što se tiče oružanog lista i ja sam smatrao da je pet godina možda nedovoljno ako se radi o ljudima kojima se svakako taj oružni list iz različitih zakonskih razloga može oduzeti. Mislim da je bilo i amandmana, mi ćemo prihvatiti 10 godina za oružni list. Zdravstvena dozvola mora ostati na pet godina, iz takvih razloga za koje i vi verujem, da to podržavate.
Imali smo jedan problem oko izdavanja dozvole licima koja su počinila prekršaj u periodu nakon četiri godine, nažalost Zakon o prekršajima kaže da se prekršaj nakon četiri godine briše iz evidencije i mi nakon toga više nemamo mogućnost i to je bio razlog. Ja lično bih prihvatio i 20 godina. Potpuno se slažem u tom smislu bezbednosti, ali ovo je da bi se uskladilo sa Zakonom o prekršaju.
Što se tiče biometrije, tu smo predvideli, mislim da ima na sajtu MUP-a, ovako će izgledati dokumenta, kao vozačka dozvola, biometrijski dokumenti za nošenje i držanje oružja i to je dobra stvar, da to konačno unapredimo. Sada kod lica koja imaju više komada oružja za ličnu bezbednost, više pištolja i revolvera, imaće samo jednu dozvolu za nošenje oružja. Znači, to lice može da nosi jedno oružje, ali će se u biometrijskim podacima i drugim podacima koji su u čipu videti koje sve oružje legalno poseduje, ako je tu i taj pištolj koji ima sa sobom, to je uredu. Neće morati da ima za svaki komad oružja posebnu dozvolu. Mislim da je to dobro i da unapređuje neki deo, pogotovu što verujem da ljudi koji rade u Upravi za upravne poslove, kod gospođe Kasalice imaju zaista veliki broj prijava tokom dana.
Što se tiče argumenata, prihvatam vašu argumentaciju, nemoguće je da neko može da dokaže da mu je lična bezbednost ugrožena. Običan čovek to ne može da uradi. Tu se slažemo, mi ćemo to izmeniti u skladu sa vašim predlogom, da faktički teret dokazivanja bude na MUP-u. S tim što, početni način razmišljanja je bio da se odnosi na ljude koji su zbog svoje profesionalne delatnosti do tada imali mogućnost da pokažu da su obavljali takvu vrstu posla, zbog čega je život mogao da im bude ugrožen jer se smatralo da bi takva vrsta ljudi verovatno bila u najvećem broju zastupljena kod onih koji su tražioci dozvole za nošenje oružja.
Naravno, moramo da razmislimo samo kako da ne zatrpamo sada policiju sa desetinama hiljada zahteva za proveru ugroženosti, jer će to biti novi posao za policiju, a za koji nam faktički niko neće platiti. Dakle, moramo da vodimo računa i ja vas molim samo da to sagledamo i da kroz amandman odbora to preciznije definišemo, kako bismo obezbedili i pravnu sigurnost za građane koji traže dozvolu, ali i za policiju, da uđemo u taj problem.
Što se tiče člana 31, rok od 48 sati je predugačak i predlažem Odboru za odbranu, pošto je on sada ovlašćen da to može, to je nešto što bismo mi mogli da prihvatimo, a to je da piše - da predaju oružje odmah, a najdalje do 24 sata da bi ipak ostali 24 sata iz različitih razloga u procesnom smislu da građanin može da preda to oružje, u smislu od trenutka...
(Dragan Šutanovac, s mesta: Nisam to mislio.)
Dakle, to je ono što bi mi mogli da prihvatimo.
Na kraju, da kažem, da mislim da je čitava rasprava tokom dana bila u dobrom pravcu i da su većina ljudi koji su uzeli učešće u raspravi o oružju i municiji pokušali da poprave zakon. Moj cilj jeste kao ministar da svakom bude što bolji, što zakon bude lakše ćemo ga i primenjivati, naravno time će bezbednost građana biti ista, a zahvaljujem se svima kojima do sada nisam uspeo u dosadašnjem toku rasprave.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Kratka replika. Pogrešno tumačenje.)

Nema te osnovu, ali diskusija je bila konstruktivna. Dozvolite mi da završim misao. Pravo na repliku. Izvolite.

Imam gospodine predsedavajući, imam osnova, pošto nismo razumeli, znači pogrešno protumačen.
Govorio sam o prijavi nestanka oružja, a ne pronalaženja. Znači, u članu 31. se kaže - da kada ustanovi da mu je oružje nestalo ima 48 sati vremena da prijavi nestanak. Zbog čega bi se čekalo 48 sati, taj nestanak može da se prijavi telefonom. To mislim da taj rok ne treba, da treba da bude odmah.
Druga stvar, rekli ste malopre da vama to neće biti plaćeno. Mislim da veoma vešto pretpostavljam ministar finansija i sada manipuliše budžetom. To je sve plaćeno. Svaki građanin koji bude dobio dozvolu za oružje platiće i dozvolu, ali i porez za držanje oružje, a od tog poreza to treba da ide vama za posao koji obavljate. Pa, ako imate neku vezu u Ministarstvo finansija možda možete to da završite. Mislim, ja hoću da vam pomognem ovde u Skupštini da to glasamo, ali znam da ministar finansija ubiraju zahvaljujući vašem poslu, biraju prihod, a onda ga daju za neku Železaru, na primer.
Pozdravljam Upravu za upravne poslove koja je predložila nove biometrijske dozvole, ali i dalje mislim da nije neophodno nositi obe i ovu za posedovanje i oružni list. Ova za posedovanje po difoltu znači da imate i oružni list. Zbog čega bi imali obe kod sebe? Znači, to je nešto što mislim da je neophodno.
Gospodine ministre da vam kažem, ne znam tu statistiku napamet, znam da je u ovoj godini do sada samo u porodičnom nasilju ubijeno pet žena u Srbiji. Rekli ste malopre 14 u jednoj godini je ubistava ukupno. Znači samo je pet žena u porodičnom nasilju u ovoj godini, da ne govorimo o tome da se puca na biznismene, da je Rakonjac ubijen dugim cevima na način na koji to nije viđeno 90-ih godina, itd. Znači, nije ta statistika ogledalo, znači broj ubistava ako imate jednoga koje….

Dva minuta gospodine Šutanovac.

Izvinjavam se. Zahvaljujem.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Dakle, što se tiče ovoga može da stoji - u slučaju da primeti nestanak registrovanog oružja vlasnik je dužan odmah, a najdalje do 24 sata, da bismo to - odmah, da ne bi posle, da li je posle sat vremena treba da ga kaznim. Dakle, najdalje do 24 sati iz različitih razloga dužan je da prijavi nestanak nadležnom organu. Pretpostavljam da će svi ljudi kojima je pištolj zaista nestane imati potrebu da tu urade što hitnije da se njihovim oružjem ne bi završilo u krivično delo i da sami ne postanu, da kažem žrtve takvog postupka.
Što se tiče novca, uvek se trudimo da jedan deo ne prebacimo tereta samo na građane i u nekom prethodnom periodu kada su se za Železaru davali milioni i milioni svake godine i kada su radnici drhtali da li će imati posla i da li će ta fabrika ostati u našem vlasništvu ili neće, danas se Vlada mnogo odgovornije ponaša. Ne baca te milione, već se trudi da odgovorno postupi i prema radnicima, ali i prema RS.
Što se tiče ovoga, mislim da možemo da uradimo. Što se statistike tiče, opet se slažem, nije statistika sve i ne vodim se samo statistikom. Trudimo se da povećamo bezbednost. Meni je svaki pucanj bez ijedne žrtve, svako ko iskoristi oružje da puca pa makar i u vazduh nije dobar pokazatelj jer uvek neko može da strada i ugrožava se bezbednost građana,
Ono što svakako smatram da je potrebno je šira društvena akcija ne samo vezano za oružje, nego uopšte za društvo i to ne može uraditi samo MUP. To mora biti zaista jedna ozbiljnija akcija od prosvete, od porodica, obuka i na kraju krajeva, sve je u obukama. Ljudi koji su dobro obučeno retko će tako nešto uraditi. Da se ljudima skrene pažnja na to šta su moguće posledice, ali i jedna nepristrasnost policije, neselektivno kažnjavanje da znaju da ih ništa neće zaštiti nakon izvršenja krivičnog dela. Mislim da će tada ljudi biti oprezniji u izvršenju ovih dela, a naravno mi ćemo se truditi da rasvetlimo što veći broj… Danas imamo preko 80% rasvetljenih ubistava i pokušaja ubistava. Da li je to dovoljno? Nisam zadovoljan dok to ne bude 100%. Borićemo se da svaki novi bude, iako je policija, i odajem priznanje ljudima koji su radili na tome u prethodnoj godini, koji su uradili jedan lavovski posao i uhvatili izvršioce nekih od najtežih krivičnih dela u našoj zemlji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Marija Obradović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi ministre, saradnici iz MUP-a, dame i gospodo kolege poslanici, ovo je jedan od onih dana kada sam zaista ponosna što sam u srpskom parlamentu i ona rasprava i argumenti koji se mogu čuti danas, a i ponašanje svih poslanika u raspravi, zaista treba da raduju građane Srbije, jer ovo je primer jednog praktičnog, ozbiljnog i zaista konkretnog rada u srpskom parlamentu i ovo je način na koji treba da popravljamo standard života u Srbiji, naše normative i naravno ono što jeste naša uloga pored donošenja zakona, a to je da kontrolišemo, odnosno sprovodimo nadzor nad donetim predlozima zakona.
Današnju diskusiju bi započela jednom, recimo, formacijom 221. Želela bih da građani pre svega iz ove rasprave zapamte da ovaj Predlog zakona o oružju i municiji, koji je danas prvi na dnevnom redu, govoriću i o ostalima, donosi dva cilja, odnosno pomaže realizaciji dva vrlo važna cilja, a to je kontrola poseda i prometa oružja, time će značajno biti sprečene zloupotrebe i svakako popravljena bezbednost građana u Srbiji. Drugi cilj je da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja zaista omogući nesmetano posedovanje i korišćenje u dozvoljene svrhe. Tu pre svega mislim na sportska društva, na kolekcionare, na lovačka društva, na sve one ljude koji zaista oružje koriste na krajnje legalan način gde ne postoji mogućnost zloupotrebe. Dakle, to je bila ta prva dvojka.
Druga dvojka su dva nova uslova za dobijanje dozvole za posedovanje oružja, a to je zdravstvena sposobnost i opravdan razlog za posedovanje dozvole za nošenje, odnosno držanje oružja.
Poslednja jedinica iz onoga 221 je da je ovo sasvim novi Predlog zakona. Zašto smo se odlučili za novi Predlog zakona, odnosno zašto se predlagač odlučio za sasvim novi Predlog zakona a ne za izmene i dopune postojećih? Razlog je u sledećem, preispitana su sva postojeća normativna rešenja koja uređuju ovu oblast i utvrđeno je da se ona značajno razlikuju od onih koja propisuju evropske direktive, odnosno zbog svega toga se i pristupilo izradi potpuno novog teksta zakona, a ne izmene i dopune postojećeg, a u skladu sa tim ciljem da na svim nivoima u zemlji zaista definišemo aspekte kontrole oružja, delova oružja i municije. U skladu sa tom našom namerom da definišemo, omogućimo sve aspekte te kontrole oružja mi smo pristupili programu UN za sprečavanje, suzbijanje i iskorenjivanje trgovine oružjem, kao i Protokolu UN o vatrenom oružju i to je stvorilo i određene međunarodne obaveze Srbiji u pogledu sprovođenja mera kontrole vatrenog oružja.
Dakle, to je još jedan od razloga zbog čega smo pristupili izradi sasvim novog zakona o oružju.
Takođe bih ponovila ono što se danas moglo ćuti više puta, jer to jeste zabrinjavajući podatak, da u Srbiji se procenjuje da ima između 200.000 i 900.000 komada oružja, jer je to jedna brojka koja zaista uznemiruje, a posebno ako pretpostavimo koje vrste nasilja krivičnih dela mogu da proizvedu.
Lako je objasniti zbog čega je to ratno okruženje koje se dešavalo. Bilo je vrlo lako doći do nelegalnog oružja i time smo napravili jednu atmosferu opšte nesigurnosti, baš zbog tog oružja koje je tako lako dostupno. Istovremeno, pored nelegalnog oružja nije proveravana ni zdravstvena sposobnost onih koji rukuju ili poseduju oružje. Zbog toga smo bili svedoci mnogih tragičnih događaja u našoj zemlji.
Na kraju, prethodni zakon je donet 1992. godine, dakle preko 20 godina se primenjuje, i bilo je neophodno napraviti ove izmene, posebno ako imamo u vidu i evropske direktive i naš proces gde usklađujemo zakon sa regulativom Evropske unije.
Dakle, kada smo govorili o pooštravanju uslova za posedovanje oružja, rekoh da su predviđena dva sasvim nova - zdravstvena sposobnost i opravdan razlog za posedovanje oružja. Utvrđivanje zdravstvene sposobnosti ranije je postojalo kao mogućnost samo prilikom nabavljanja oružja, ne ako ga neko već i poseduje. Sada je sasvim drugačije i biće utvrđivana na pet godina, ali pošto danas već pričamo o različitim izmenama zakona, nismo za sada razgovarali, ali ja lično mislim, možda će se sa mnom složiti da je pet godina suviše dug period da ne može da se desi nešto, ili što bismo rekli, da kvrcne u glavi određenog čoveka i da to što poseduje oružje može nekoga skupo da košta. O svemu tome možemo da razgovaramo.
Kada sam govorila o onoj dobroj atmosferi danas u srpskom parlamentu, mogli ste da vidite i da je ministar prihvatio mnoge amandmane i da ćemo o tome i još uvek razgovarati, ali ću podsetiti i da za ovaj i za ostale zakone koji su danas na dnevnom redu je obavljena javna rasprava u kojoj je izuzetno aktivno učestvovala i javnost, stručna javnost i građani Srbije. Primedbe i sugestije su uvažene, brojne primedbe i sugestije stizale su i poslanicima i članovima Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, koji je nadležan za ovaj zakon, tako da se zaista trudilo da izađemo maksimalno u susret svima koji se ovim bave i ovaj zakon će u mnogome uticati i na njihov život. Mislim da je ovo jedan od retkih zakona gde smo postigli ovakvu vrstu saglasnosti, a samo zahvaljujući jednom tolerantnom, konkretnom radu i želji da se unapredi ovaj Predlog zakona.
Ja bih zaista volela da ovo bude način rada u srpskom parlamentu i da se svi trudimo da na najbolji mogući način unapredimo zakone, a ne izvrdavamo uz mogućnosti koje nam daje Poslovnik i, naravno, uz maksimalnu kreativnost srpskih poslanika u koju smo se mnogi uverili, pa da negde raspravu skrećemo u sasvim pogrešnom smeru.
Još nekoliko stvari o Zakonu o oružju, a onda ću preći i na ostale zakone. Za mene je bilo jako zanimljivo da je policiji ostavljena mogućnost da po diskrecionoj oceni se zabrani posedovanje oružja, kada se osnovano proceni da bi vlasnik mogao da ga zloupotrebi. Zakon je ovde predvideo i strožije kažnjavanje za zloupotrebe i nesavestan odnos prema oružju, pooštrena je kaznena politika, tako što su za svako propuštanje radnji koje su predviđene odredbama ovog zakona propisane prekršajne kazne uz mogućnost izricanja zaštitne mere oduzimanja oružja i municije. Sužena je i mogućnost davanja oružja na poslugu, u odnosu na ranije rešenje, time što se traži da vlasnik oružja bude prisutan tokom trajanja posluge. Ukupno gledano, ovim Nacrtom je povećana odgovornost vlasnika za oružje koja poseduju.
Zanimljivo je da, kada sam govorila o onom drugom cilju ovog zakona, a to je da oni legalni i savesni vlasnici oružja zaista mogu nesmetano da koriste i da poseduju svoje oružje, taj cilj je ostvaren time što je, uslovno rečeno, povlašćen status dat registrovanim sportskim strelcima i kolekcionarima, koji su se u praksi zaista pokazali kao najsavesniji među vlasnicima oružja. Ovo se ogleda i u oslobađanju od obuke za rukovanje oružjem i davanju mogućnosti spravljanja municije članovima streljačkih i lovačkih organizacija. Propisani su olakšani uslovi za nabavku oružja i municije kolekcionarima, a to će istovremeno smanjiti neke administrativne procedure koje postoje za ovu kategoriju vlasnika oružja.
Dakle, važna novina je i kolekcionarska dozvola. Ona nije vremenski ograničena, omogućava nabavku više komada oružja. Time će se takođe uprostiti procedure nabavke oružja lovcima, sportskim strelcima i sličnim kategorijama lica, a tu se rasterećuju i postupajući državni organi, o tome smo i razgovarali, gde ćemo zapravo doći do manjeg broja zahteva za nabavku oružja.
Imamo jednu novu klasu oružja, zove se „onesposobljeno oružje“. Omogućava građanima da, uz prijavu nadležnom organu, drže određene komade oružja, koje za njih imaju afekcionu vrednost, bez obaveze ispunjenja uslova za pribavljanje dozvole, odnosno izdavanje oružnog lista.
Ono što takođe može biti zanimljivo za strance u našoj državi, omogućeno je ovim zakonom strancima koji u Srbiji nemaju stalno nastanjenje da nabavljaju oružje iz kategorije B i C, na osnovu odobrenja za nabavljanje i iznošenje oružja, a propisan je i način nabavljanja oružja pripadnika diplomatsko-konzularnih predstavnika i stranaca kojima je odobren privremeni boravak u našoj zemlji.
Ovo je jako zanimljivo, sa stanovišta diplomatije, odnosno različitih poseta našoj zemlji, različitih političara, funkcionera, uglednih ličnosti jer, kao što možemo videti, danas i neka poseta najdobronamernija može kroz različite kanale da dobije pogrešan kontekst i da neka sitnica umanji značaj.
Htela bih da još samo kažem par stvari o akcijama legalizacije i predaje jer se pokazalo da su legalizacije najefikasnija mera smanjenja količine oružja. Mogli smo čuti da je od 1992. godine do danas sprovedeno pet postupaka legalizacije ilegalnog oružja. Poslednja je bila 2007. godine, tada je rečeno - oko 8,5 hiljada komada oružja je predato. Godine 2003. predato je čak 47.852 komada oružja. Zbog čega govorim 8,5 i skoro 48 hiljada komada je u tim legalizacijama predato? Mogli smo takođe danas čuti, a želim da to ponovim, da tokom godine policija otkrije između hiljadu i hiljadu i po komada oružja u ilegalnom posedu, što znači da tom jednom legalizacijom postignemo mnogo veći efekat na smanjenje broja oružja u ilegalnom posedu nego za pet godina policijskog rada. Iako je kolega koji je prethodno govorio rekao da to nije nešto čime treba da se hvalimo, ne treba da gledamo sa te strane, sa tog aspekta. Treba da gledamo ono što će zaista popraviti bezbednost građana, a to je da ilegalno oružje bude predato, a radićemo istovremeno kroz sve kanale, i aktivnost policije na terenu koja će raditi na zapleni ilegalnog oružja i aktivnosti povremenih legalizacija.
Apsolutno podržavam predlog u ovom zakonu da treba da bude povremenih legalizacija i da to što neko razmišlja da će u nekih, neću sad predati, predaću u narednih godinu ili dve, taj čovek treba da razmisli da ukoliko bude, kao što je i ministar napomenuo, zateknut do sledeće legalizacije sa ilegalnim oružjem u svom posedu, biće izuzetno strogo kažnjen.
Kada govorimo o Zakonu o oružju i municiji, ima mnogo novina. To što smo svi danas „za“ u srpskom parlamentu i što je uključena stručna javnost, udruženja sportska, lovačka, kolekcionari, nam daje za pravo da zatražimo da svi apsolutno podrže ovaj Predlog zakona.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, moglo se čuti mnogo stvari, mnogo pametnih stvari danas. Još jednom, ponosna sam jer jedna inicijativa koja je imala jedan tragičan povod je stigla u formi zakonskog rešenja i tu je učinjen tek prvi korak. Ono što smo sada sročili u ovaj zakon i što će znatno obezbediti bezbednost građana u ovoj oblasti, kada je zaštita od požara u pitanju, je samo prvi korak. Sledeća faza je kontrola, nadzor nad sprovođenjem, koliko se zaista ovaj zakon sprovodi. Tu ćemo opet morati svi zajedno da radimo, i mi u parlamentu, kroz nadležne odbore, a i nadležne institucije u Srbiji.
Još jednom, ono na čemu ja uvek insistiram, da samo mi ovde poslanici u parlamentu, kada dobijemo određeni zakon, samo smo jedna u nizu alki na lancu koji donosi rešenje. Neophodno je, ne samo mi ovde, da radimo i da kasnije sprovodimo kontrolu. Mi to moramo raditi zajedno sa javnošću, sa građanima, da dobijamo inpute, inicijative iz javnosti, a nakon toga da uz pomoć i nevladinih organizacija i stručne javnosti pa i medija, zajedno dođemo do dobrog rešenja i, ponavljam, ponovo kontrolišemo da li se to rešenje sprovodi. Samo u tom jednom zatvorenom krugu, mi ćemo zaista moći da popravimo standard života u Srbiji.
Govoriću vrlo kratko o sporazumima koji su danas na dnevnom redu. Žao mi je što, zbog važnosti prva dva zakona, smo malo čuli o ovim sporazumima koji su izuzetno značajni, korisni i za praktični život stanovništva koje u pograničnom području između Srbije i Rumunije, kada govorimo o sporazumima kojim smo otvorili nove granične prelaze. Ja ću samo još jednom ponoviti, to su granični prelazi „Jaša Tomić – Fenj“ na srpsko-rumunskoj granici, zatim „Vrbica – Valkanj“, takođe ista teritorija, i „Nakovo – Lunga“, takođe na srpsko-rumunskoj državnoj granici.
Zaboravaljamo da nas negde očekuje usklađivanje sa regulativom EU i negde na svakom koraku, čini mi se da svi naši zakoni možda ne prate sva ta buduća dešavanja. Ovi sporazumi, ovi predlozi zakona nisu takvi. Ovim se zaista išlo u skladu sa evropskom regulativom, oni i promovišu što veći broj otvaranja graničnih prelaza, kako bi omogućili što brži i što praktičniji promet robe i ljudi u okviru EU zone.
Memorandum o razumevanju o institucionalnom okviru inicijative za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa za region Jugoistočne Evrope i sporazum sa Mađarskom o uzajamnoj pomoći u slučaju katastrofa, možda rogobatno zvuči ali je veoma, veoma značajno posebno kada se setimo onih prirodnih nepogoda koje su nas zadesile u prethodnom periodu. Čini mi se da smo svi pomalo zaboravili i okrenuli se nekim drugim svakodnevnim dešavanjima, ali upravo u svetlu one kontrole donošenja, praćenja zakona, koliko se ti zakoni zaista i sprovode, Odbor za odbranu i unutrašnje poslove će u junu ove godine imati sastanak zemalja Jugoistočne Evrope, gde ćemo zapravo govoriti o tome šta smo godinu dana posle poplava učinili u našim zemljama, dakle, u regionu Jugoistočne Evrope.
Gospodin Marić je dosta pomogao u pripremi tog skupa i svakako će biti jedan od važnih govornika na tom skupu, a ovi sporazumi mogu da doprinesu tome da kažu da je to nešto što smo uradili u prethodnom periodu. Naravno, spominjem gospodina Marića, jer je on neko ko se najčešće spominje kada su vanredne situacije u pitanju, ali nam je neophodna pomoć i MUP celokupnog i Ministarstva odbrane i ostalih nadležnih ministarstava zaštite životne sredine, odnosno poljoprivrede.
Moraćemo svi zajedno da radimo jer je način ponašanja ljudi na planeti zemlji, i ovim završavam, udaljila sam se od zakona, u mnogome unazadio stanje prirode. Mislim da, ukoliko zaista se dobro ne zapitamo šta smo uradili godinu dana posle ovih poplava, i tu bih takođe pozvala medije, da nas strogo kontrolišu, šta je to što smo uradili da nas ponovo ne bi zadesilo slično. Ako nismo mnogo toga uradili, hajde da budemo brži, hajde da napravimo još bolje akcione planove. Hvala vam.
Glasaćete za ove zakone, vidim po današnjoj diskusiji.