Hvala.
Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović. Izvolite.

Hvala, generale.
Poštovani ministre, saradnici iz Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, ne uzimajući u obzir, zapravo ne umanjujući važnost ostalih predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, ja ću u ime poslaničke grupe SPS, danas govoriti o Predlogu zakona o oružju i municiji, sa malo drugačije aspekta u odnosu na kolege koje su diskutovale o ovom Predlogu zakona.
Kada se pomene oružje, asocijacija prosečnog građanina sveta je negativna izaziva otpor. Razlozi za ovo su mnogostruki i naravno, opravdani. Ipak, oružje i municija bar u legalnim okvirima nisu samo sredstvo za borbena dejstva veće se koriste i za ličnu bezbednost, za zaštitu lica imovine i drugih društvenih vrednosti. Takođe, iako manji procenat populacije bilo koje države u svetu koristi oružje i municija jesu neophodni, kao što znamo za lov, tako i za sportske discipline, naravno i neke olimpijske. Jedan od glavnih argumenata za ograničavanje prava građanina da poseduje i nosi oružje jeste pretpostavka da će se sa manje legalizovanog oružja biti i manje kriminala.
Evo nekoliko zanimljivih podataka koji govore drugačije u odnosu na ove opšteprihvaćene stavove, odnosno predrasude. Prema podacima nekim po stepenu civilne naoružanosti građana Republika Srbija je druga u svetu, daleko iza SAD. Prosečna naoružanost građana podrazumeva naoružanost građana po glavi stanovnika i ona ne obuhvata legalnu, vojnu, niti nelegalnu naoružanost uopšte. Ukoliko bi se uneli i podaci o legalnoj naoružanosti pripadnika svih bezbednosnih službi, drastično bi se promenila slika u pogledu naoružanosti jedne zemlje po glavi stanovnika.
Posebno je važno ovo istaći jer u nekim državama lica koja završe redovnu vojnu službu, zadužuju oružje, koje nakon isteka statusa rezerve mogu i da otkupe, a ovo oružje ne ulazi u statistiku civilne naoružanosti.
Sa druge strane u državama u kojima je građanima gotovo zabranjena upotreba oružja, najviše su opterećene kriminalom i nasilnom smrću upravo oružjem. Vi ste, gospodine ministre, već govori o trendu pada smrtnosti od oružja u Republici Srbiji, godinama unazad, ali evo još nekoliko zanimljivih informacija.
Kada je Republika Srbija u pitanju, prema nekim podacima spadamo u grupu zemalja sa malom smrtnošću, sa prosečnim indeksom od 3,9 odnosno pet nesreća na 100.00 hiljada stanovnika. Nažalost većinu ovih smrtnih slučajeva izazivaju samoubice, preko 70%. Naša stopa za ubistvo vatrenim oružjem na 100.000 stanovnika je 1,2 što je daleko iznad proseka svetskog indeksa 6,2.
Iz ovoga možemo reći da u Srbiji postoji tradicija i kultura vladanja oružjem i da državljani Republike Srbije zaslužuju mogućnost posedovanja oružja, što ovaj zakon i omogućava.
Ne želim da budem shvaćena pogrešno, nisam za apsolutnu legalizaciju oružja i potpuno podržavam sve strožije mere u pogledu civilnog nabavljanja, držanja i nošenja oružja, jer se time sa jedne strane deluje preventivno. Sa druge strane, omogućava se pravo savesnim građanima, kolekcionarima oružja, strastvenim lovcima i sportistima da poseduju i koriste oružje i municiju sa adekvatnom dozvolom za svoje hobije i u skladu sa svojim interesovanjem.
Ovaj zakon koji nakon više od dve decenije usvajamo, korak je unapred u pogledu efikasnije kontrole posedovanja i prometa oružja u Republici Srbiji, jer je prilagođen sadašnjim društvenim prilikama i strateškom opredeljenju Republike Srbije u pogledu pristupanja EU.
Takođe kao potpisnica programa akcije UN za sprečavanje, suzbijanje i iskorenivanje nedozvoljene trgovine oružjem, kao i protokola UN o vatrenom oružju, Republika Srbija se obavezala u pogledu sprovođenja mera kontrole vatrenog oružja i periodičnog izveštavanja o postignutim rezultatima, što se odredbama ovog zakona reguliše.
Iako je važeći zakon u mnogim odredbama, narodski rečeno, pregazilo vreme, izvesna rešenja su se pokazala efikasnim, što je predlagač uneo i u novi zakon. Za državljane Republike Srbije bilo da su pitanju fizička lica ili službena lica, odnosno pripadnici državnih organa, zatim za same preduzetnike, odnosno pravna lica koja u okviru delatnosti imaju poslove obezbeđenja, kao i za različita udruženja, pre svih lovačka, sportska i udruženja oružara, izuzetno je važno usvajanje ovog zakona.
Zakonom se na detaljan način razrađuje nabavljanje, držanje, nošenje, čuvanje i ostale radnje u vezi sa oružjem i municijom, od strane fizičkih i pravnih lica. U samom zakonu jeste najviše odredbi koje se odnose na oružje po novoj kategorizaciji, kategoriji B, budući da je oružje ove kategorije najrasprostranjenije i najznačajnije sa aspekta bezbednosti jedne zemlje.
Sa stanovišta fizičkih lica, zakonom se obezbeđuje da legalni i svesni građani nesmetano poseduju i koriste svoje oružje, ali se zakonom predviđa i strožije kažnjavanje za zloupotrebe i nesavestan odnos prema oružju.
Najznačajnija novina, o ovome je mnogo mojih kolega govorilo, jeste u članu 11. kojim se propisuju uslovi za nabavljanje oružja, iz kategorije B odnosno, uslov kao zdravstvena sposobnost lica koje podnosi zahtev za nabavku oružja kao novi uslov. Obaveznost fizičkog lica koje ima dozvolu za držanje i nošenje oružja iz kategorije B ima obavezu da na svakih pet godina dostavi nadležnom organu novo uverenje. Svakako jeste preventivna mera u sprečavanju mogućih nesreća koje su se u prošlosti dešavale, a kao posledica narušenog zdravstvenog stanja vlasnika oružnog lista.
Još jedna novina koja raduje poštovaoce oružja, odnosno kolekcionare jeste kolekcionarska dozvola. Ovu dozvolu može dobiti fizičko lice koje poseduje najmanje pet komada oružja kategorije B, čime stiče mogućnost za nabavljanje više oružja ove kategorije.
Nova kategorizacija oružja, pored drugačijeg razvrstavanja oružja koje je bilo regulisano važećim zakonom, uvodi i novu kategoriju D. Po prvi put zakonom se reguliše upotreba gasnih sprejeva i uređaja za izazivanje elektrošokova, tzv. tejzera.
Kada već govorim o ovoj kategoriji, želela bih da skrenem pažnju na neka zakonska rešenja koja su kako mi se čini, u koliziji. Kako nismo bili sigurni šta je namera predlagača zakona, nismo podnosili amandmane, ali koristim priliku da ukažem na neusklađenost ova dva člana zakona. Naime, radi se o rešenjima sadržanim u članu 15. i članu 26. Predloga zakona.
Članom 15. je utvrđeno da fizička lica starija od 16 godina, pravna lica, kao i privredni subjekti mogu bez odobrenja i prijave nadležnom organu nabavljati i držati oružje iz kategorije „D“ u koju spadaju gasni sprejevi i uređaji za izazivanje elektrošokova. Istovremeno članom 26. kojim se reguliše pitanje zabrane nošenja oružja, predviđeno je da samo punoletna lica mogu nositi gasne sprejeve i uređaje za izazivanje elektrošokova.
Dakle, ne sa navršenih 16, kako piše u članu 15, već punoletna lica kako stoji u članu 26. Smatramo da je neophodno još jednom analizirati ova dva člana i s obzirom da je rok za podnošenje amandmana narodnih poslanika istekao početkom ove sednice verujem da bi nadležni Odbor mogao da izvrši redukciju jednog od ova dva člana. Kao što je ovlašćeni predsednik poslaničke grupe rekao, socijalisti su podneli nekoliko amandmana na Predlog ovog zakona o čemu ćemo u raspravi u pojedinostima bliže diskutovati.
U vezi sa podnetim amandmanima skrenula bih pažnju na naše amandmane koji se dotiču člana 6, a tiču se lovaca i lovačkih udruženja, kao i na pitanja trofejnog oružja koje se ovim Predlogom zakona ne definiše. Verujem da ćete, poštovani ministre, razmotriti ove i sve naše amandmane koje smo podneli, jer nam je cilj, jeste donošenje što preciznijeg i primenjivijeg Zakona o oružju i municiji. Hvala.

Reč ima ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Meni se učinilo isto u prvom čitanju, identična stvar i ja sam isto pomislio da je greška.
Međutim, radi se o dve različite norme. U članu 15. kaže – fizička lica, starija od 16 godina itd. mogu nabavljati i držati oružje, a u članu 26. kaže – punoletna lica mogu nositi gasne sprejeve. Dakle, samo je u tome razlika, jer meni se to odmah učinilo isto, reko ovo je greška neka. Međutim, pošto su uopšte zakonske norme takve da lica koja su mlađa od punoletstva ne mogu nositi bilo kakvu vrstu oružja, o tome se radi.
Znači, neko može kući imati elektrošok za ličnu zaštitu, ali ga ne može nositi sa sobom u školu na primer, što je opet možda i dobro, a sa druge strane, lica koja su starija od 18 godina mogu nositi ovakvo oružje i samo se o tome radi.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić, a zatim Dragan Šutanovac. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege iz Ministarstva unutrašnjih poslova i kolege poslanici, danas smo dosta čuli o ovim predlozima zakona koji su na dnevnom redu, ali ja bih počela, pre svega ukratko bi se osvrnula o Zakonu o oružju i municiji koji praktično negde želim da podsetim poslednji je donešen u integralnoj verziji 1992. godine. Znači, od 1992. godine do sada mi nismo imali novo zakonsko rešenje o ovoj oblasti.
Ono što je važno to je da su postavljena dva važna cilja, a to je da se izvrši efikasna kontrola uopšte u ovoj oblasti i drugi deo da se izvrši praktično legalizacija, odnosno da se vlasnicima koji do sada su to koristili sa jedne pozitivne strane, jer mi smo danas dosta slušali u skupštinskoj raspravi sve ono što je na granici sa zakonskim rešenjima o svim onim ljudima koji žele da zloupotrebe praktično i kupovinu i korišćenje i nošenje oružja i municije. U ovom delu mislim da je dat jedan vetar u leđa ljudima koji zaista i oružje i municiju koriste u zakonskim propisanim okvirima i koriste zaista u dobre svrhe.
Pre svega, tu treba reći da su to ljudi koji su udruženja građana koje su ljubitelji sporta i to je onaj deo kada pričamo o streljaštvu i nemojte da zaboravite da je Srbija imala, znači nosioce zlatnih medalja, gospođu Jasnu Šekarić moram da spomenem, koja je bila prva praktično u ovom sportu. Drugi deo su ljubitelji prirode i oni ljudi koji zaista mora da nose oružje iz prostog razloga što se bave jednom delatnošću koja se zove lov i taj deo praktično obuhvata veliki deo korisnika. Računa se da u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada aktivnih lovaca, a oni koji nisu aktivni, takođe imaju oružje.
Prema tome, i oni se drže ovih zakonskih predloga, odnosno zakonskih rešenja po kojima oni treba u suštini da budu glavni korisnici, odnosno ljudi koji će se nositi ovim zakonskim rešenjima. Taj deo praktično obuhvaćen ovim predlozima pokazuje da su aktivne mere u kojima želi da se uvede potpuna kontrola u ovom sektoru, ali i da se nagrade svi oni koji zaista to rade na jedan adekvatan način su u prilici da sada po prvi put imaju pravi i oni kolekcionari koji skupljaju oružje zarad toga što su ljubitelji i koji imaju čak i zaliveno oružje, imaće priliku da dobiju tzv. kolekcionarsku dozvolu, koji poseduju minimum pet komada oružja i imaće na neki način prednost u kupovini nekog sledećeg.
Sa te pozitivne strane praktično ova novina mislim da na neki način uvodi red, ali i daje mogućnost ljudima koji u ovoj oblasti negde su bili oštećeni upravo zbog onih o kojima smo ranije pričali koji su bili spremni da zloupotrebe ovakav zakon i bili oštećeni. Sada na neki način im je to vraćeno kao njihovo pravo o kojem će imati veliko zadovoljstvo da praktično primenjuju zakon.
Ono što bih još rekla za ovaj zakon je da je to deo praktično direktiva EU koje je Evropski parlament odavno usvojio, da je vezan za Poglavlje 24 i, gospodine ministre, mislim da vi sa svojom pozicijom na kojoj se nalazite imaćete veliku ulogu, pogotovo kod ovog poglavlja, a samim tim i u prezentaciji i praktičnoj primeni evropskih direktiva ne samo o ovom zakonskom predlogu, nego i drugim.
Ono što je važno to je da ste na kraju krajeva uključili civilni sektor u izradu ovakvih zakonskih rešenja, jer kada pričamo o svim ovim korisnicima ovih zakona, većina njih su praktično udruženja građana i kao udruženja građana oni spadaju u civilni sektor. Prema tome, vrlo je bitna prihvatljivost svakog zakona. Ako ste vi uključili i implementirali sve ono što su zakonska rešenja na osnovu dobrih praksi i praktično određenih mišljenja udruženja, to znači da zaista prihvatljivost ovakvih zakona će biti u punom kapacitetu.
Ono što je meni bilo jako interesantno to je izmena i dopuna Zakona o zaštiti od požara i mislim da u ovom delu manje smo razgovarali, više je muški svet pričao o oružju i municiji. Ono što je deo kada pričamo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, tu je interesantno navesti da možemo da ga smatramo kao jednom od dela reformskih zakona. Zašto? Zato što se usklađuje negde sa Zakonom o planiranju i izgradnji i kao takav u jednom segmentu obuhvata taj deo izmena, a drugi deo obuhvata reorganizaciju praktično organizaciju i praktično nov način funkcionisanja vatrogasno-spasilačkih jedinica.
U ovom prvom delu kada pričamo o usklađivanju Zakona o planiranju i izgradnji treba reći da je tu definisano ono što do sada nismo imali, a do sada smo imali u planiranju i izgradnji deo koji se odnosi na glavni projekat. Sada on više postoji.
U novom zakonu imamo Zakon o izvođenju radovi koji se odnosi na građevinske objekte, a kada govorimo sada o zaštiti od požara, tu se više sada ne pojavljuje glavni projekat, ali se pojavljuje elaborat. To mislim da je zakonski potpuno tačno definisano. Bilo je nekih mojih kolega koji su govorili suprotno ovakvoj činjenici. Međutim, mislim da smo ovim zakonom to izdefinisali. Kao član Ekonomskog fokusa neću moći da se složim sa mojim kolegom koji je imao stanovište da izradu saglasnosti određene komisije treba poveriti određenim privatnim, odnosno određenim privrednim društvima koje nisu u sklopu jedinica MUP-a, iz prostog razloga što do sada vi imate određeni ljudski i profesionalni kapacitet unutar jedinica MUP-a. To je ono što govori o tome da taj deo profesionalnosti zahteva određene licence. Ti ljudi takođe imaju određene licence. Ukoliko želimo da proširimo taj deo komisije i da to otvorimo kako postoji tendencija kod nekih naših kolega iz drugih političkih stranaka uopšte nije problem da oni budu sastavni deo komisije sa određenim licencama, ali ne mogu da budu sastavni deo određenog privrednog društva, odnosno kada govorimo, govorimo o određenom preduzeću.
Daću vam primer. Znači, po direktivama EU 2011. godine, tadašnja praktično skupštinska većina usvojila je jedan zakon u kome je takav model primenila za dodelu saglasnosti koji se odnose na sudove pod pritiskom, znači da Ministarstvo energetike nije imalo pravo više da izlazi komisijski i da vrši verifikaciju podzemnih rezervoara za benzinske pumpe. Šta se desilo? Nekontrolom, odnosno nedavanjem saglasnosti određenih preduzeća koji su imali pravo to da radi, dolazite u trenutak da ta preduzeća u određenom periodu zbog brzih ekonomskih promena, možda prekinu svoj rad, ili odu u stečaj ili se ne bave više tim poslom.
U trenutku kada dolazi do nesreće, eksplozije pumpe ili bilo čega, kada se postavi pitanje krivice, onda državni organi više nisu imali nikakvu odgovornost, zbog toga što je ta odgovornost prenešena na onog koji izdaje saglasnost. U tom slučaju, kada bi zaista došlo do toga da određeno privredno društvo izdaje saglasnost za deo koji se odnosi na saglasnost za objekte za protivpožarnu zaštitu, praktično MUP onda ne bi bio uopšte odgovoran za taj objekat.
Zbog toga kažem, možda u budućnosti treba naći jedan model, ali mislim da smo mi na kokusu i nalet zaista našli neko kompromisno rešenje i sa vaše strane vidim da je određeni deo prihvaćen, da jednostavno rešenje o kojem će Ministarstvo građevine, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova naći način na koji će se ispoštovati procedura za 28, odnosno 54 dana za davanje saglasnosti za izvođenje radova, kada govorimo o građevinskim dozvolama, a i da na određeni način komisije, koje su u okviru rada MUP-a će izaći u susret ovome.
Pri tome, ja sam tada i na sednici rekla, glavni projekat, s obzirom da je ukinut, kada pričamo i o građevini, i ako se ukida kod saglasnosti za protivpožarnu zaštitu, kažete – elaborat, ali taj elaborat će imati određene svoje elemente koje će moći za 28 dana biti izdate, a određeni deo završetka izlaska komisije na teren, će biti potpuno usaglašen do, praktično, namene tog objekta.
To je ono što mislim da je jako dobro, što nakon određene vrste konsenzusa i sagledavanja uopšte zakonskih rešenja sa svih strana, vi dolazite do jednog pravog rešenja.
Na kraju, Zakon o zaštiti od požara govori o redefinisanju i uređenju vatrogasnih i spasilačkih jedinica i pokazalo se sada i kod prethodnih poplava da praktično ove jedinice nisu se isključivo bavile požarima, očito su bili aktuelni i kod poplava i kod klizišta i pokazala se potreba da i ove jedinice se na određeni način reorganizuju, a imali smo prilike da čujemo od kolega da od 1982. godine nisu imali praktično nova zakonska rešenja.
Tako da od velike pomoći, očito gospodine ministre, su vam bili i sindikati MUP i stručne službe, da ste zaista sa ovakvim rešenjima izašli na najbolji mogući način. Da je to dobar predlog pokazuju i ovi sporazumi. Ovi sporazumi sa Mađarskom pokazuju da mi nismo sami u regionu, pogotovo kada pričamo o vanrednim situacijama i katastrofama, da je potrebno da sarađujemo. Takav sporazum imamo sa Mađarskom, na dnevnom redu imamo i Memorandum koji govori o saradnji o zemljama jugoistočne Evrope, praktično kao jedna vrsta preventive u borbi sa ovakvim situacijama.
Kada govorimo o sporazumima koji su bili deo vezan za određenu readmisiju, onda su to Sporazumi sa Rusijom i kada govorimo o borbi protiv kriminala, onda je i Sporazum sa Belorusijom.
Mislim da će o tim sporazumima više govoriti moje kolege, ali u svakom slučaju mislim da je današnja sednica pokazala da ste zaista pravi čovek na pravom mestu, iako se to mnogima možda ne dopada, ali zaista rezultati rada uvek govore i za čoveka i pokazuje da će SNS u danu za glasanje sigurno podržati ovakve predloge. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac.

Gospodine ministre, pravi čovek na pravom mestu, što kaže koleginica, imali smo dobru raspravu u prvom delu i ja bih da nastavimo. Imam utisak da sam uspeo da vas ubedim u nekih par amandmana, još ćemo razgovarati po amandmanima, ali neke stvari smo preskočili da analiziramo.
Rekli ste da ćete prihvatiti da se važenje oružanog lista produži na 10 godina. Ja i dalje mislim da nema potrebe da se ograničava uopšte zato što uslovi koji treba da se ispuni u članu 11. se proveravaju na svakih pet godina. Znači, pravićete samo posao Upravi za upravne poslove jer ne znam koliko desetina, stotina hiljade ljudi ima važeće dozvole, ako svi budu dolazili.
(Nebojša Stefanović, s mesta: Čip ne podržava duže od deset godina).
E, sada ako je čip problem, da menjamo čip. Dobro, mislim da ta stvar treba tako i da se rešava onda, da se vidi to što je tehnički problem. Kaže ministar da čip ne podržava duže od deset godina. Ali, dobro to je sad stvar u koju ne želim da ulazim. Mislim da generalno nema razloga da se to ograničava.
U članu 26. govorio sam o tome u prvom delu zasedanja tiče se nošenja gasnih sprejeva, odnosno uređaja za elektro šokove, predviđeno je da mogu da ih koriste samo punoletna lica starija od 18 godina. Mislim da čak ta sredstva su potrebnija maloletnim licima jer smo svedoci da je bio niz teških krivičnih dela upravo prema maloletnim licima i ako bi ih poslušali naša je ideja da sa 18 spustimo na 16 godina.
Znam, da će neko reći da mogu da zloupotrebe. U principu onaj koji želi da zloupotrebi to će da učini ne vezano od broja godina koje ima, a nekome možemo da spasimo možda život, a opet možemo da spasimo nekog od napada životinje i tako dalje. Mislim, da je to nešto što možete da uzmete u razmatranje i naprosto nikoga to neće koštati ništa, o opet ako se jedan život zaštiti zahvaljujući tom spreju ili elektro šoku, mislim da bi to bilo jako dobro.
U članu 31. sad na kraju ne znam šta ste prihvatili da li će ostati da će morati odmah da se prijavi nestanak oružja, ja sam vam malo pre kada sam bio kod vas rekao da u članu 30. - ko nađe oružje dužan je da odmah obavesti najbližu organizacionu jedinicu ministarstva. Znači, formulacija „odmah“ u zakonu već postoji.
Mislim da takva ista formulacija treba da postoji i u ovom delu kada neko primeti nestanak svog ličnog naoružanja. Nema potrebe da mu se daje nikakav period od 48 sati ili ne znam koliko već je mislio, naprosto je to verujte mi podjednako opasno kao i ovo što je neko našao. Kažem, u tom periodu može da se izvrši krivično delo i da se pištolj vrati opet tamo gde je bio. Bojim se da to nešto, a drago mi je, vidim da kolege klimaju glavom, mislim da možemo i to da prilagodimo onome što zaista treba da bude.
Nismo razgovarali takođe kategoriji tzv. C u članu 4. Nisam siguran, kažem, moguće da u nekom uporednom pravu postoje te moderne kopije starog oružja. Ne znam zbog čega starog, a ne i novog, jer smo svedoci da u radnjama za igračke postoji niz raznih kopija koje lične na originale i verujem da bi veliki broj građana u Srbiji pomislio da je to originalno oružje. Mi predlažemo da se generalno te moderne kopije brišu, ako već postoji mogućnost da se sa njima trguje u prodavnicama igračaka. Mislim da nije predviđeno da to stoji. Ima nekoliko članova zakona koje bi trebalo da se praktično promene.
Ako sam dobro razumeo vezano za dokazivanje ugroženosti, bezbednosti građana, to ćemo da idemo po amandmanu koji smo dali. Želim da vam se zahvalim, čini mi se da praktično većina ili gotovo svi amandmani koje smo predložili će biti prihvaćeni na opšte zadovoljstvo i mogu da vam kažem da ako tako bude, a verujem da hoće, mi ćemo podržati ovaj zakon i zahvaljujem se još jednom.

Reč ima ministar Stefanović. Izvolite

Predložio sam, konsultovao sam se malo sa zakonodavstvom i sa našim ljudima, i meni je bio nejasan ovaj postupak sa nestalim oružjem. Potpuno je logično da čovek koji primeti nestanak oružja odmah obavesti policiju, ne treba bilo kakav rok.

Međutim, šta je razlika u odnosu na postupak sa nađenim oružjem. Neko ko pronađe oružje on faktički telefonom može obavestiti policiju da je pronašao oružje i ne mora da pruža bilo kakvo obrazloženje vezano za to. Onaj koji je izgubio oružje, upravo zbog propisa o načinu čuvanja oružja mora da pruži obrazloženje kako je došlo do gubljenja oružja. Dakle, nije pištolj baš olovka da može tek tako da izgubi. Samo u tom smislu će predlog biti odmah, a najduže do 24 sata. Dakle, to će biti formulacija da bi neko mogao da dođe prosto sa objašnjenjem. Naravno, to je najduže 24 sata, pretpostavljam da će ljudi koji izgube oružje doći u narednih sat, dva da to prijave od trenutak kada to primete.

Što se tiče ovog vezano za lica koja mogu nositi gasne sprejeve i uređaje za izazivanje elektrošokova, zašto smo se odlučili ipak za punoletna lica? Imamo pokazatelje koji ukazuju na povećanje maloletničke delikvencije. U praksi vi to, siguran sam, znate, dešava se da vođe kriminalnih klanova namerno koriste maloletna lica jer znaju da je kaznena politika prema njima blaža nego prema punoletnim licima. Plašimo se da bi dodatno njihova naoružavanja na takav način mogao da pruži osnove za dalja povećanja maloletničke delikvencije. Zato smo se opredelili za ovo.

Videćemo, naravno, kako će se praksa pokazati i ono što sam razgovarao sa kolegom, potpuno spreman da, ako se u praksi pokaže da ova rešenja potrebno promeniti, nemam ništa protiv da za nekoliko meseci sednemo i da to promenimo. Mislim da je to jedan zdrav način komunikacije. To je ono što sam ja želeo da kažem.

A ovo ostalo, našli smo formulaciju, da kažem da, pri nošenju oružja fizičko lice iz stava 1. ovog člana, prilikom podnošenja zahteva mora ispunjavati uslove iz člana 11. tog zakona, kao i da učini verovatnim da mu je lična bezbednost ugrožena. Učini verovatnim formulacija, da da svoje objašnjenje, viđenje, zbog čega smatra da mu je bezbednost ugrožena, a naravno, onda će nadležni državni organi to proveravati, to se potpuno slažem. To će svakako biti usvojeno.