Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Vanja Vukić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gosti iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas devet važnih zakona, sedam međunarodnih sporazuma, Zakon o oružju i municiji, kao i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, poznatiji kao „Tamarin zakon“, koji je usvojen posle dužeg rada na izradi ovog zakona, izradi teksta ovog zakona, kao i usvajanja drugih zakonskih akata koji su morali da prethode donošenju ovog zakona.
Ovde mislim pre svega na Zakon o planiranju i izgradnji.
Zakon usvajamo nažalost i posle tragedija koja se desila u diskoteci „Kontrast“ u Novom Sadu 1. aprila 2012. godine, kada je nastradalo šestoro ljudi, kada je izgubljeno šest mladih života, nemarom i nepažnjom, nepoštovanjem zakona, mogu reći pohlepom vlasnika lokala za novcem.
Ovaj događaj je velika opomena upravo investitorima i vlasnicima objekta da se moraju strogo držati propisa o protivpožarnoj zaštiti. Kako je u prilogu izmena Zakona o zaštiti od požara rekao i pomoćnik ministra, načelnik sektora za vanredne situacije, gospodin Marić.
Ovaj zakon treba da uspostavi efikasniju kontrolu u oblasti bezbednosti objekata, prvenstveno onih u kojima se obavljaju ugostiteljske delatnosti, ali i onih u kojima se okuplja veći broj ljudi.
To su objekti u kojima se obavljaju delatnosti obrazovanja, nauke, kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite. Tu bi dodao i velike sportske priredbe i koncertne dvorane i bioskope, mada ću o ovim objektima nešto kasnije više reći.
Uz saosećanje sa roditeljima svih nastradalih u ovoj tragediji, ovom prilikom bih iskazao veliko poštovanje prema roditeljima Tamare Miladinović koji su uložili veliki trud, napor i vreme nakon njihovog velikog gubitka kako bi sprečili da se ovakve tragedije više nikada ne dogode.
Socijalistička partija Srbije, će u danu za glasanje podržati sve zakone o kojima raspravljamo u ovom Sedmom vanrednom zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Moje kolege narodni poslanici će nešto kasnije detaljnije diskutovati i obrazložiti stav i viđenje Socijalističke partije Srbije za svaki od ovih zakona, a ja ću kao ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije govoriti o svim ovim zakonima ukratko.
Takođe, naša poslanička grupa je predložila i nekoliko amandmana na Zakon o oružju i municiji. Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, naša poslanička neće predložiti nijedan amandman, u potpunosti će podržati ovakav Predlog zakona.
Što se tiče međunarodne saradnje Ministarstva, to je vrlo bitan segment rada Ministarstva unutrašnjih poslova, jer na drugačiji način predstavlja Republiku Srbiju u svetu, a naročito u Evropi i regionu, što pokazuju ovi sporazumi, odnosno Memorandum o kojima danas diskutujemo, a za koji se nadam, da ćemo u danu za glasanje svi podržati.
Međunarodni sporazumi sa Rumunijom, kojim se otvaraju tri nova granična prelaza, Jaša Tomić-Fenj“, zatim, „Vrbica – Valjkan“ i „Nakovo-Lunga“, na srpsko-rumunskoj državnoj granici će omogućiti brži i lakši promet, odnosno protok robe i ljudi, naročito u pogrešnom reonu sa našim susedom Rumunijom, bez obzira što danas otvaramo ova tri granična prelaza, nadam se, odnosno znam da ćemo ih 2020. godine i zatvoriti, jer ova Vlada vodi zemlju u dobrom pravcu, vodi u pravcu EU i nadam se da ćemo 2020. godine postati njen član. Do tada treba olakšati život ljudima, što se ovim sporazumom i postiže.
Moram da naglasim da je jedan od temelja, odnosno principa EU, nesmetano olakšan promet roba, usluga ljudi. Granica prema Rumuniji je duga 547,9 kilometara, od čega je 296 km na kopnu i 257,3 km na vodi, sa šest drumskih, dva železnička i pet rečnih prelaza, ako se ne varam.
Otvaranjem ova tri prelaza se znatno uvećava mogućnost da se na lakši način, ljudi i roba prelaze sa teritorije jedne na teritoriju druge države.
Zatim, Republika Srbija je sa skoro svim zemljama EU potpisala i sporazume i readmisiji.
Da vas podsetim, jedan od uslova za dobijanje vizne liberalizacije je bilo i potpisivanje ovakvih sporazuma, odnosno jedan od uslova za omogućavanje ljudi da nesmetano, odnosno bez viza idu u zemlje EU, je bilo potpisivanje sporazuma o readmisiji.
Danas raspravljamo o takvom sporazumu sa Ruskom Federacijom, o vraćanju lica koja nezakonito borave na teritorije ove zemlje. Ovo je vrlo važan sporazum, zbog velikog broja ljudi koji borave u Srbiji i Rusiji i zbog toga što postoji velika mogućnost da jedan broj tih ljudi je nezakonito na teritoriji druge države, a kao povod za takav moj stav je i broj srpskih državljana koji se svakodnevno na osnovu ovakvih sporazuma vraćaju iz zemalja država EU u Srbiju.
Takođe, veliki broj sporazuma potpisan je i u oblasti borbe protiv kriminala. Takav sporazum potpisan je i sa Republikom Belorusijom, 12. marta 2013. godine u glavnom gradu Belorusije, Minsku, od strane ministra spoljnih poslova, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Republike Srbije, gospodina Mrkića i njegovog beloruskog kolege i ovim sporazumom unapređujemo saradnju u oblasti borbe protiv međunarodnog organizovanog kriminala, terorizma, nezakonitog prometa opojnih droga, psihotropnih supstanci i njihovih prekosora, kao i drugih vrsta krivičnih dela, kao što su razne vrste falsifikovanja, odnosno falsifikovanje novca, dokumenata itd, zatim trgovina ljudima, krivična dela protiv imovine.
Ovim sporazumom ćemo omogućiti lakše otkrivanje krivičnih dela, lakše hvatanje i privođenje izvršioca krivičnih dela pravdi, kao i nemogućnosti da se oni sakriju od sprovođenja zakona, putem razmene operativnih informacija, zajedničkih obuka, razmene iskustva, itd.
Preostala dva međunarodna sporazuma, odnosno jedan sporazum i jedan memorandum, odnose se na saradnju u slučaju katastrofa, a to je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske u saradnji i uzajamnoj pomoći, u slučaju katastrofa i Zakon o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju, o institucionalnom okviru inicijative za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa za region Jugoistočne Evrope iz 2013. godine.
Ova dva zakona su takođe izuzetno značajna za našu zemlju kao i za zemlje regiona, naročito posle katastrofalnih poplava koje su zadesile Republiku Srbiju, kao i BiH i Hrvatsku, prošle godine u maju.
Međutim, i danas smo svedoci da poplave sve više i više pogađaju naš region i to sve češće što vidimo iz nedavnih događaja, odnosno poplava koje su zadesile Makedoniju i Albaniju. Iz tih razloga u ovoj oblasti je neophodna saradnja, pre svega, kako bi se adekvatno i brzo reagovalo u slučaju da se ovakve i njima slične katastrofe ponove. Brza reakcija u slučaju katastrofa može da bude suštinska za spašavanje života ljudi pogođeni katastrofama.
Takođe, prevencija i rano upozoravanje na katastrofe može sprečiti uništavanje i ugrožavanje imovine, zdravlja i života ljudi. Bilo da se radi o multilateralnim sporazumima, bilo da se radi o bilateralnim sporazumima, kakve su ove dve vrste sporazuma o kojima danas diskutujemo, oni imaju za cilj adekvatnu zaštitu stanovništva i njihove imovine.
Iz svih ovih razloga koje sam naveo poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati sve ove međunarodne sporazume i ovaj memorandum, a nema razloga da ni da ostali poslanici, naročito poslanici opozicije za takve zakone ne glasaju.
Sada bih se osvrnuo na preostala dva zakona, Zakon o oružju i municiji kao i zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara.
Nakon brojnih izmena i dopuna dosadašnjeg Zakona o oružju i municiji donetog početkom 90-ih godina prošlog veka, danas diskutujemo o donošenju potpuno novog modernog Zakona o oružju i municiji usklađenog sa pozitivnim pravnim propisima EU.
Na početku moje diskusije o ovom zakonu najpre bih se osvrnuo na legalizaciju oružja, bez obzira što se ona nalazi na kraju ovog zakona, jer smatram legalizaciju jako značajnom.
Naime, prema nekim procenama u Srbiji postoji između 500 hiljada i milion i po oružja u nelegalnom posedu građana, bez obzira što je ministar rekao da su te cifre nešto manje. Međutim, raspon u ovim brojkama je toliki zato što ne postoji precizan način da se utvrdi broj oružja koja su u nelegalnom posedu.
Dakle, osvrnuću se na legalizaciju oružja koje građani imaju u nelegalnom posedu, kao i predaju oružja koje građani ne mogu da imaju u svom posedu, kao što su eksplozivne naprave, automatsko naoružanje i slično.
Smatram da je ovo veliki napredak u ovoj oblasti, jer će građani moći da predaju, odnosno legalizuju oružje bez bojazni da će za posedovanje takvog oružja i odgovarati. Dakle, neće biti pokrenute krivične prijave ukoliko neko poseduje, kao i neće morati da dokazuje odakle mu takvo oružje, a želi da ga preda, odnosno da ga legalizuje, jer će na taj način, odnosno na legalan način moći da se oslobode takvog oružja, a ne da ga čuvaju ili ostavljaju na mestima koja mogu da ugroze zdravlje ili živote drugih ljudi.
Međutim, postavlja se jedno druga vrsta pitanja, a to je s obzirom da je do sada bilo nekoliko legalizacija, kako je ministar naveo pet, a zakonom nije bilo omogućeno oslobađanje od krivične odgovornosti, a svedoci smo da se baš to i dešavalo, da li to znači da je neko zloupotrebljavao zakon, da li je neko u prošlosti sebe stavljao iznad zakona, iznad sudova, odnosno iznad Skupštine?
Moram da naglasim kao što je ponavljam, ministar rekao, dve akcije u 2003. godini kada je legalizovano preko 48.000 oružja i 2007. godine kada je legalizovano preko 8.500 oružja. Da li to znači da su svi ti ljudi samo nečijom voljom biti oslobođeni od krivične odgovornosti?
Smatram da se ovim zakonom ova oblast reguliše i da ljudi neće biti krivično odgovorni za predaju naoružanja. Jedino što je možda u ovoj oblasti, odnosno oblasti legalizacije moglo drugačije da se uredi jeste sistematizacija pravnih normi, odnosno da one budu regulisane u jednom članu, a ne kao sada u članu 46. i članu 51. gde se govori o legalizaciji u članu 46. i u članu 51. o zakonskoj legalizaciji.
Sa druge strane, broj oružja u legalnom posedu građana je takođe visok i premašuje brojku od milion i 200.000 komada i zato je neophodno ovu oblast urediti na jedan sistematičan način što se ovim zakonom i postiže.
Pre svega, na drugačiji, precizniji način se definiše oružje kao i pojmovi vezani za ovu oblast koje do sada nisu bile definisana zakonom, a to je dozvola za nošenje oružja, oružani list, ovlašćeni prodavac, ovlašćeni serviser, itd.
Novom kategorizacijom oružja, ona je podeljena u četiri grupe, a ovim zakonom u grupi „D“ se uvodi jedna posebna vrsta oružja koja do sada nije bila regulisana zakonom, a to su gasni sprejevi i uređaji za izazivanje elektrošokova i ostalo oružje za čije nabavljanje nije potrebno odobrenje nadležnog državnog organa.
Razmišljali smo da u ovoj oblasti podnesemo amandman vezano za davanje odobrenja za ovakvu vrstu oružja, odnosno da podnesemo amandman vezano za starosnu granicu lica koja mogu da poseduju ovakvu vrstu oružja, ali, uporednom analizom propisa koji se primenjuju u zemljama EU odustali smo jer je praksa različita i u ovom slučaju ćemo podržati predlagača ovog zakona.
Kada već spominjem odobrenje državnog organa moram da napomenem da će poslanička grupa SPS predložiti amandman vezan za nadležnosti lica koja mogu da daju dozvolu za nošenje oružja, ali o tome ćemo pričati u pojedinostima kada budemo raspravljali o ovom zakonu.
Novina koju uvodi zakon, a koji SPS u potpunosti podržava odnosi se na uslove koji su potrebni za držanje i nošenje oružja i to na obaveznu zdravstvenu sposobnost. Podržavamo rešenje predviđeno ovim zakonom da zdravstvene ustanove izdaju uverenje, ali i da nadležni lekar mora odmah da obavesti ministarstvo ukoliko se promeni zdravstveno stanje lice koje ima oružje.
Na samom kraju, osvrnuo bih se na zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara koje su nastale na osnovu iskustva primenom postojećeg Zakona o zaštiti od požara. Ovim zakonom se na bolji, efikasniji način reguliše kontrola objekata u kojima se okuplja veći broj ljudi, a sve u cilju izbegavanja tragedija koje bi mogle da dovedu do toga da neko lice ili više njih nastrada kao što je to bio slučaj u Novom Sadu, kao i dobijanje saglasnosti za upotrebu takvih objekata. Saglasnosti će se dati samo isključivo ukoliko su ispunjeni uslovi propisani zakonom, takođe, i obaveza da se i u tim objektima instaliraju uređaji za blagovremeno otkrivanje, dojavu i gašenje požara.
Kada sam spomenuo objekte javne namene moram da kažem da su oni definisani ovim zakonom, a to su objekti koji imaju više od 80% površine namenjene za okupljanje ljudi što predstavlja takođe novinu u ovom zakonu.
Pored ovih izmena zakonom drugačije reguliše i rad vatrogasno-spasilačkih službi. Ove izmene su takođe nastale kao posledica iskustva ovih službi sa terena, jer kao što i u obrazloženju zakona piše u praksi se delokrug ovih službi proširuje i one se ne bave samo gašenjem požara, već i drugim aktivnostima, odnosno spašavanju ljudi iz drugih nesreća kao što su poplave, saobraćajne nezgode, velike količine snega i druge situacije gde postoji mogućnost ugrožavanja ljudi i imovine, kao i otklanjanje tih opasnosti.
I na kraju bih još jednom izrazio veliko poštovanje roditeljima Tamare Miladinović koji su učestvovali u pisanju izmena i dopuna ovog zakona u nadi da će doprineti sprečavanju budućih nesreća.
O svim ovim zakonima detaljnije će govoriti moje kolege iz poslaničkog kluba SPS Đorđe Milićević, Stefana Miladinović, Gordana Topić i Neđo Jovanović, a ja još jednom ponavljam kao ovlašćeni predstavnik SPS da naglasim da ćemo u danu za glasanje podržati predloge svih devet zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala gospodine Vukiću na zaista dobroj, konstruktivnoj raspravi.
Hteo bih samo jedno pojašnjenje. Vi ste u načelu govorili vezano za legalizaciju oružja o dva člana. Šta je samo poenta ovog člana 51? Pošto se radi o prelaznim i završnim odredbama, samo se odnosi sada, dakle samo sada kada usvajamo zakon, ja ću predložiti, razgovarao sam i sa predsednicom odbora, Marijom Obradović, šta je moja intencija.
Pošto nismo uočili da je tim članom 51. kaže da se faktički oružje može prijaviti u roku od tri meseca od dana početka primene zakona, a to je za godinu dana, da ne ostane luft od godinu dana, vi ste potpuno u pravu, ovo je prvi put posle mnogo vremena da se zakonito vrši legalizacija, dakle ne voljom ili ne voljom i da li će neko odgovarati ili neće paušalno, već upravo u skladu sa zakonom i to je zaista dobro primećeno i na ovakav način ćemo imati, da kažem, jednu dodatnu motivaciju za sve ljude koji će znati da im ne preti krivična odgovornost zakonom utvrđena, upravo kada predaju to oružje koje se iz bilo kog razloga našlo u njihovom posedu.
U svakom slučaju, hvala vam na podršci i mislim da možemo zajedno da napravimo zaista puno na bezbednosti svih građana.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, dragi gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su dva zakona, tj. izmene zakona i sedam sporazuma. S obzirom na to da su sporazumi svakako značajni za naše građane i da su prvenstveno neophodni, mi ćemo dati podršku tim sporazumima.
Ono o čemu želim da pričam su zakoni. Na prvom mestu
je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, koji je poznat kao „Tamarin zakon“. Mi ćemo u načelu podržati izmene i dopune ovog zakona, ali izražavamo nezadovoljstvo time što je zakon u velikoj meri neusklađen sa postojećim Zakonom o planiranju i izgradnji. Ja sam pronašao bar 10 mesta gde zakoni jednostavno nisu usklađeni.
Postoje terminološke razlike, jer u Zakonu o zaštiti od požara i važećem Zakonu o planiranju i izgradnji se koriste dva različita termina – glavni projekat zaštite od požara, a u Zakonu o planiranju i izgradnji se koristi – elaborat o zaštiti od požara. Ostaje nejasno da li će budući investitor ili organ nadležan za sprovođenje objedinjene procedure biti dužan da pribavi dva različita dokumenta ili dve različite saglasnosti na tehničku dokumentaciju u pogledu mera zaštite od požara.
Takođe, ostaje naše nezadovoljstvo time što je propuštena šansa da se kroz izmenu ovog zakona veći deo nadležnosti prenese sa državnog organa na stručne institucije i licencirana lica. Smatramo da je to veliki potencijalni izvor korupcije, jer imamo i životne događaje koji nas uveravaju da se zloupotrebljava nadležnost državnih organa i da se jednostavno izdaju određene saglasnosti za objekte za koje možda i ne treba da budu izdate. Sa druge strane, zastaje se sa izdavanjem određenih saglasnosti kada nema razloga za to. Na primer, u Hrvatskoj ili u Sloveniji su prenete nadležnosti državnog organa zaštite od požara na stručne institucije i licencirana lica. Mislimo da je to bilo neophodno da se uradi i u Srbiji, da i mi imamo jedan malo savremeniji zakon.
Što se tiče Zakona o oružju i municiji, prvo, 7. oktobra prošle godine je naša poslanička grupa dala Predlog izmena i dopuna Zakona gde je bilo predviđeno da se izdaje tj. da se dobija uverenje o zdravstvenoj sposobnosti držalaca oružja. Pošto ove izmene i dopune Zakona koje danas imamo na dnevnom redu sadrže i taj naš predlog, mi ćemo povući naš predlog zakona, jer smatramo da će ovakav Predlog zakona biti usvojen i da će se postići veća bezbednost građana na taj način što će držaoci oružja biti obavezni da prilože lekarsko uverenje na svakih pet godina o tome da mogu da drže oružje.
Kao i prethodni zakon i Zakon o oružju i municiji ima svoje nepreciznosti, čak ima i neke nelogičnosti, pa bih ja hteo da upitam gospodina ministra par stvari. Na primer, u članu 11, gde se propisuju uslovi za fizička lica za nabavljanje i držanje oružja iz kategorije B, tačka 8. podtačka 1) navodi se da je opravdani razlog za nabavljanje i držanje oružja dokaz da je određenim licima ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti. Kako se taj dokaz nabavlja? Kako izgleda? Koja institucija ga izdaje? To apsolutno nije definisano u zakonu.
U članu 13. se navodi da se zahtev za nabavljanje oružja podnosi na propisanom obrascu i da je neophodno priložiti dokaze o opravdanosti razloga za nabavljanje oružja. Isto pitanje – koji su to dokazi? Kako se procenjuje postojanje opravdanosti razloga za nabavljanje oružja?
U istom članu 13. stav 6. kaže: „Odobrenje za nabavljanje oružja na osnovu koga podnosilac zahteva nije u predviđenom roku izvršio nabavku oružja vratiće nadležnom organu.“ Dakle, propisuje obavezu vraćanja odobrenja. Međutim, ne propisuje sankciju. Šta ako neko ko ima odobrenje nije nabavio oružje, ne vrati nadležnom organu to svoje odobrenje, jednostavno, nema sankcije i samim tim je dispozicija besmislena.
Što se tiče nošenja oružja, neophodno je da fizičko lice dokaže da mu je lična bezbednost bitno ugrožena ili bi mogla biti ugrožena u tolikoj meri da je za njegovu bezbednost neophodno nošenje oružja. Kako se dokazuje da je nečija lična bezbednost bitno ugrožena? To ne piše u ovom zakonu, da je određena procedura.
Takođe, kaže se: „Dozvola za nošenje oružja se izdaje sa ograničenim rokom važenja od pet godina.“ Zar nije to predugačak rok? Mi smo dali amandman da dozvola za nošenje oružja bude izdata na godinu dana, naravno, uz mogućnost produžavanja, ali da je neophodno da se na svakih godinu dana proceni da li je i dalje nečija bezbednost ugrožena ili nije.
Kod postupka u slučaju smrti vlasnika oružja i nasleđivanja oružja kaže se da je rok od šest meseci od dana sticanja, tj. kao nasleđa, da se podnese zahtev za registraciju oružja, ili ga onesposobi ili oružje otuđi. „Ako je naslednik oružja maloletno lice, ovaj rok počinje da teče danom sticanja punoletstva“. Zašto rok od šest meseci? Zar nije predugačak? S druge strane, šta se dešava sa tim oružjem ako je maloletno lice naslednik oružja i u mogućnosti je da podnese zahtev tek kada bude punoletno? Dakle, da li se to oružje negde deponuje, čuva? Potpuno je neuputno ostaviti oružje maloletnom licu.
Ono što je naša najveća kritika ovog zakona je legalizacija, to jest davanje ovlašćenja da se periodično mogu raspisivati legalizacije oružja i municije. Time što najavljujete da će biti periodične legalizacije oružja, jednostavno, kažete ljudima da se ne legalizuju u ovoj prvoj potencijalnoj legalizaciji koja će doći tek za godinu dana, dakle, to je druga velika zamerka, što znači – ne moram sada, biće još legalizacija, idemo drugi put, čekaću, možda mi sada ne prihvate zahtev itd.
Na odboru smo čuli procenu da ima između 200 i 900 hiljada nelegalnih držalaca oružja, između 200 i 900 hiljada komada oružja. Zar nije preopširno ili da kažem neozbiljno? Meni to liči kao ono na Radovna Trećeg, između 10 i 160. Dakle, između 200 hiljada i 900 hiljada komada oružja. Zar ne može ta procena da se napravi malo tačnije? Jednostavno, prosto je nedopustivo da naše Ministarstvo unutrašnjih poslova nema realnu procenu koliko nelegalnih držalaca ili komada oružja ima u našoj zemlji.
Takođe, članom 53. je napisano da u roku od tri meseca od dana početka primene ovog zakona moguće je podneti zahtev za izdavanje odgovarajuće isprave kada je u pitanju posedovanje oružja. Zakon će, recimo, stupiti na snagu oko 1. marta i tek 1. marta sledeće godine će moći neko da podnese zahtev za legalizaciju oružja. To znači da mi stimulišemo na taj način promet nelegalnog oružja u ovih godinu dana kako bi ono moglo da bude legalizovano za godinu dana, dakle, 2016. godine.
Ja sam i na odboru dao predlog da ako je neophodno zbog drugih odredaba ovog zakona, a zakon stupi tek za godinu dana na snagu, da ova odredba stupi na snagu odmah. Zašto bismo čekali još godinu dana sa legalizacijom oružja? Meni zaista nije jasno, ako možete i to da nam objasnite. Pri tome, ostavljamo mogućnost da u članu 46. ministar može raspisivati legalizaciju oružja i municije periodično.
Takođe, kada je nabavljanje i držanje oružja pravnih lica i preduzetnika u pitanju, kažemo da ministarstvo može pravnim licima u izuzetno opravdanim slučajevima, u skladu sa delatnošću kojom se bave, odobriti nabavljanje automatskog dugog oružja iz kategorije, ali nigde ne piše šta su to izuzetno opravdani slučajevi. Dakle, u zakonu nema te definicije i to je jednostavno mogući izvor novih nepravilnosti ili zloupotreba.
Voleo bih da dobijem odgovore na ovih desetak pitanja, pa ukoliko ne budem zadovoljan, javiću se za repliku. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar.

Da počnemo od legalizacije.
Mislim da nema ni deset minuta kada sam sa gospodinom Vukićem pričao o legalizaciji. Rekao sam da ćemo predložiti da legalizacije počne odmah osmog dana od objavljivanja zakona u „Službenom glasniku“, dakle, ako usvojimo teorijski tokom ove nedelje zakon, osmog dana od tog dana možemo da počnemo sa legalizacijom. U tom smislu, mislim da se svi slažemo da ne treba čekati taj rok. Ono što piše u tekstu zakona nije dovoljno dobro. Ja sam to i sam uočio i uočili su to i drugi poslanici. Mislim da se tu uopšte ne sporimo. Tu je situacija potpuno čista.
Što se tiče povremene legalizacije, to jeste kada bi posmatrali na takav način, ali neko ko bude uhvaćen sa tim oružjem, osuđen od strane suda i bude poslat na izdržavanje kazne, njemu će ta druga šansa delovati jako daleko i biće mu žao što nije prihvatio prvu šansu. Da li će legalizacija sledeća biti za godinu, deset, trideset, to zavisi od toga kada se steknu uslovi i kada ministar to propiše. Neko ko je držalac ilegalno, odnosno ko ima u posedu ilegalno oružje, on treba da strahuje i da razmišlja svakog dana da li će mu to oružje biti pronađeno ili municija i da li će zbog toga biti poslat u sud i za to odgovarati.
Što se tiče problema, imali smo probleme. Predugo je da legalizacija budu udaljene po četiri, pet, šest, sedam godina jedna od druge i onda se očigledno pojavljuje potreba da se to radi češće. Da to ne bi uvek bilo samo propisivano kada se donosi neka opšta norma ili sličan akt, onda se to može uraditi na ovaj način. Mislim da je to bolje nego što smo imali do sada. Videćemo, praksa će pokazati kakve ćemo rezultate imati.
Što se tiče procene, procenu je radio UNDP. Da li su oni Radovan Treći, da li nisu, stvarno ne bih ulazio u kvalifikaciju njihovog rada. Oni su dali tu procenu, iznajmili su nezavisne organizacije koje su to uradile za UNDP i dale Republici Srbiji. Mi koristimo njihove podatke.
U raspravi sam rekao da nisam zadovoljan i sam takvim podatkom, u smislu da mislim da je široko. Ali, postavlja se problem – da li neko ima bolju procenu, da li neko ima precizniji podatak koliko se ilegalnog oružja nalazi u posedu građana, kada znate šta se sve dešavalo i da je Srbija u velikoj meri bila izložena različitim uticajima.
Što se tiče oružja oko ljudi koji treba da dostave određena uverenja npr. o tome da li su bezbednosno ugroženi, to zaista ne stoji u ovom zakonu, ali stoji u Zakonu o policiji. Postoji bezbednosna procena koja se izrađuje za svaku osobu, što isto važi i za ljude koji imaju oružje, koji dobiju dozvolu za nošenje. Dozvola za nošenje prema Predlogu zakona se izdaje u periodu do pet godina. Ona ne mora da se izda na pet godina. U svakom trenutku, kako zakon predviđa, se može oduzeti. Dakle, nakon bezbednosne procene da su prestale okolnosti ili razlozi zbog čega je dozvola izdata, ona može i da se oduzme.
U principu, iz tehničkih i finansijskih razloga, da ne bismo ljude maltretirali, ima ljudi koji imaju opravdane razloge, dolaze na svakih godinu dana, plaćaju takse, sve to rade, vade ponovo dozvole, izlažu se administrativnom postupku, ako ništa drugo, onda smo taj rok predvideli na pet godina, za koliko smo predvideli i izdavanje lekarskog uverenja.
Što se mene tiče, naši čipovi podržavaju sada i dozvolu koja može da se izdaje i do deset godina. Ovde imamo situaciju da se uradi vrlo kvalitetno i precizno određivanje razloga zbog čega neko uzima dozvolu, zbog čega mu se izdaje i šta on radi sa tim oružjem i, naravno, da policija s vremena na vreme vrši kontrolu, pošto mislim da nemamo više od 831 aktivne dozvole na teritoriji Republike Srbije, što smatram da nije preveliki broj. I to varira iz godine u godinu zato što određenim ljudima ističe dozvola, neki je gube, neki dobijaju novu.
Što se tiče kazni, ono što ste rekli, u pravu ste, tu se slažemo. Mi smo malopre diskutovali. Lice koje dobije dozvolu za nabavku oružja, ne nabavi ga u roku od šest meseci i ne vrati to nadležnom organu, nije propisana kazna i time se taj član dovodi u jednu vrstu pitanja. Međutim, šta bi se desilo kada bi izrekli prekršajnu kaznu tom licu? To znači da bi to lice zauvek bilo onemogućeno da više ikada nabavi oružje. Prosto, zakon kaže da svako lice koje bude kažnjeno, između ostalog i po odredbama ovog zakona, nema više mogućnost da nabavi oružje.
Nismo hteli da zbog nekih izuzetnih okolnosti, da ne ulazimo šta bi to moglo da bude, čoveka trajno onemogućimo da ikada više nabavi oružje. Opet treba razmisliti, možda postoji neka bolja definicija. Pretpostavljam da možemo da razmislimo kako da nekim podzakonskim aktom uredimo komunikaciju sa licem koje nije izvršilo tu nabavku i da reagujemo da bi ono tu dozvolu vratilo.
Slažem se sa vama, nije dovoljno dobro rešeno, ali smo se vodili time da licima ne onemogućimo da trajno nabave oružje.
Što se tiče osoba koje nasledstvom dobiju oružje, oni inače imaju zakonski rok da u roku od 45 dana to predaju policiji. To oružje se deponuje u policiju, odnosno u magacin policije i nakon sudskog postupka ili drugog rešenja tog ishoda dobija se mogućnost da se oružje legalizuje, odnosno da ga prevede na sebe.
Automatsko oružje, taj jedan član koji definiše da se pod posebnim okolnostima određenom privrednom društvu može odobriti nabavka automatskog oružja, odnosi se pre svega na Zakon o privatnom obezbeđenju, FTO, koje definiše koje institucije mogu i pod kojim uslovima imati ovlašćenja. Onda nismo želeli da dupliramo tu normu, jer u ovom zakonu je već predviđeno.
Pokušao sam ukratko da vam odgovorim. Nadam se da nisam propustio neko pitanje.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, uvažene dame i gospodo iz MUP, danas razgovaramo o devet predloga zakona. Ja ću se fokusirati na ovaj prvi zakon, koji je najobimniji, Zakon o oružju i municiji, s tim što želim da naglasim da zakon koji se tiče protivpožarne zaštite, uz sve primedbe koje su kolege iznele, je zakon koji podržavamo. Smatramo da je on prošao veliku trijažu i da ima podršku i javnosti i građana Srbije i da je to nešto što je i šteta što ranije nije postojalo.
Za razliku od ovog zakona, koji se sad usvaja, o protivpožarnoj zaštiti, mislimo da Zakon o oružju i municiji nije egzinstencijalno važan, neophodan jeste, svakako, ali takav zakon sam po sebi neće, po nama, doprineti da stepen bezbednosti u Srbiji bude nešto viši ili niži.
Drago mi je kada kažete da u poslednje dve godine imamo najmanju stopu kriminala. Ja ne znam ni jednog ministra koji je došao u skupštinu Srbije i nije tu istu rečenicu rekao. Znači, ja sam od 2000. godine bio poslanik, svi ministri govore tu istu rečenicu, isti analitičari pišu te izveštaje i danas bi Srbija trebala da bude, verovatno najbezbednija zemlja na svetu, što nažalost nije. Statistika, naša dika, što poželite to naslika. Nije to baš tako idealno kako vi kažete. Voleo bih da jeste.
Ovaj zakon koji je, da kažem, neophodan, potreban, ali ne i dovoljan uslov za poboljšanje stepena bezbednosti u Srbiji, jer nažalost danas se Srbija susreće sa velikom stopom kriminala, susreće se sa brutalnim egzekucijama, sa problemima u oblasti pogranične zone, a Ministarstvo unutrašnjih poslova na pozicijama načelnika uprava kriminalističke policije i Uprave pogranične policije nema adekvatno rešenje i ona su u VD stanju nedopustivo dugo. Mislim, gospodine ministre, da je to jedna od stvari koju morate da rešavate, možda čak i brže nego ovaj sam zakon.
Demokratska stranka će podneti, tj. već je podnela više amandmana na ovaj zakon. Smatramo da zakon može da se poboljša, jer u nekim segmentima nije precizan. Svakako očekujem da, kao što ste imali razumevanja za amandmane, odnosno predloge kolega, i naše predloge uvrstite, razmotrite, pošto je naše iskustvo sa Vladom takvo da amandmane DS, po pravilu, Vlada Republike Srbije, odnosno svi ministri ne prihvataju ili manji broj ministara na njima radi.
Ono što bih želeo da kažem sada po tačkama. Prvo, verujem da je to međunarodna neka nomenklatura, a vezano za kategorisanje oružja, ali mislim da ne treba da stoji u članu 4. kategorija C, kaže se: staro oružje i moderne kopije. Ne znam, zašto samo moderne kopije starog oružja, ali svakako verujem da ne postoji danas kuća koja ima dete, a da to dete nema neku kopiju oružja. Nažalost, to je trend među decom da se igraju sa takvim stvarima, a kopije koje se prave su sve vernije originalima i mislim da to kao tako treba da se definiše bolje, jer kasnije u drugim članovima može da stvori problem, čak i deci koja se igraju u parkiću.
Ne mislimo da dovoljan period od četiri godine za pravosnažno kažnjavane da mogu da ponovo apliciraju za dobijanje dozvole za posedovanje naoružanja. Smatramo da je to period od minimum deset godina. Neko ko je imao nasilničko ponašanje, po pravilu, bude povratnik. Ne mislimo da takvo lice može da se kandiduje ponovo za dobijanje dozvole. Nažalost, i oni ljudi koji su dobili regularno dozvolu ponekad izvrše krivično delo. S tim što naglašavam da se, to treba da se kaže javno, najveći deo krivičnih dela ne vrši sa oružjem koji je u posedu ljudi koje je registrovano, već se vrši sa onim oružjem koje nije registrovano.
Ono što mislim, bez obzira što kažete da je to statistika UNDP-a, jeste da je jako loše da Ministarstvo unutrašnjih poslova barata sa cifrom od 200 do 900 hiljada. Razumem neki koeficijent greške koji može da bude do 10-15%, ali da to bude četiri i po puta, to je neprihvatljivo. Bolje recite 900 hiljada, nego da damo toliki širok spektar, jer to onda pokazuje samo da se ne radi adekvatno i ne znam ko je to proučavao i radio za UNDP.
Poznato je da u zemljama, kao što je Srbija i mnogim drugim zemljama koje su bile u ratnim konfliktima, postoji velika količina naoružanja koja nije legalna. Takođe, poznato je da se Srbija nalazi na čuvenom putu narokotika i trgovine oružjem. Sve je to nešto sa čime se mi suočavamo, što pokušavamo da rešavamo godinama, ali mislim da bi tu moralo, ipak neka preciznost da se pokaže, jer ovako zvuči dosta laički.
Ono što takođe mislim da treba da se promeni u Predlogu zakona. Dakle, vi ste u članu 11. definisali na vrlo jasan način ko i kako može da dođe u posed oružanog lista. Tu, takođe, piše na koji način oružani list može da se povuče, odnosno da se oduzme. Ne vidim ni jedan razlog zbog čega bi oružani list imao samo pet godina vek trajanja. Dakle, napravićete samo posao upravi koja se bavi izdavanjem tih oružanih listova. Velika količina oružja postoji. Znači, ukoliko neko prekrši član 11, ne ispuni neke od uslova koji su neophodni, pozdravljam uslov kojim se uvodi zdravstvena sposobnost, njemu se automatski oduzima dozvola za posedovanje ili tzv. oružani list. Ukoliko ne, ne vidim zbog čega bi na pet godina, desetine hiljada, možda i stotine hiljada ljudi dolazilo kod gospodina Kasalice i tražilo da produžavaju svoju dozvolu. To bi samo pravilo posao ljudima koji taj posao ne moraju da imaju.
Takođe, predviđeno je da u slučaju izdavanja dozvola za nošenje oružja ta dozvola, kao takva, važi samo uz oružani list. Mislim da je to zastareli metod. Očekujem da vi, gospodine ministre, u najkraćem mogućem roku, usvojite biometrijske oružane listove, takođe da usvojite biometrijske dozvole za nošenje oružja. Potpuno je neprirodno, nepotrebno i nije u skladu sa modernizacijom da neko nosi obe knjižice sa sobom kada se ova za nošenje oružja se izdaje samo na osnovu ove za posedovanje. Mislimo da to nije dobro i da to može da se modernizuje. Očekujem, vidim po klimanju glavom, da ćemo to da promenimo. Drago mi je.
U članu 25. se definiše na koji način građanin Srbije aplicira za dobijanje dozvole za nošenje oružja. Znači, on ima dozvolu za posedovanje i predviđa se - ako dokaže građanin da mu je lična bezbednost ugrožena. Ne znam u kom postupku građanin to dokazuje. Mi ćemo dati amandman gde definišemo da on treba validno da informiše MUP da mu je život ugrožen. To je nešto što je dovoljno, a sam postupak dokazivanja treba da rade neke druge službe. Na kraju krajeva, ima i poslanika za koje znam da imaju određene pretnje. Ako oni sami treba da dokazuju da li je neko ozbiljan, nije ozbiljan, onda to naprosto ne stoji.
Kolega Vukić je otvorio jednu temu koja se tiče punoletnih lica, u članu 26, i korišćenja gasnih sprejeva, odnosno uređaja za elektrošokove. U zemlji Srbiji odnedavno lica starija od 16 godina mogu da voze automobil. Mnogo više ljude pogine u saobraćajnim nesrećama, nego što strada od uređaja za elektrošokove ili gasnih sprejeva. Mislim da ta granica treba da se spusti na minimum 16 godina. Šteta od toga može da bude tolika da se u nekoj školi, da kažem, mladići i devojke zaigraju i nanesu trenutni bol jedni drugima, ali može da bude i veliki benefit da se makar jedno dete spase od nekog nasilnika, a svedoci smo da se to dešava u našem društvu. Taj nasilnik ne mora da bude samo ljudsko biće, već može biti i životinja. Dakle, mislim da ta granica može da se spusti. Za poslanike DS, 16 godina je nešto što je prihvatljiva granica, čak je moglo da bude i niže, ali kako god. Smatramo da amandman koji smo podneli je kudi kamo bolji od ovih 18 godina.
U članu 31. postoji jedna stvar koja nije logična. Dakle, ustanovljava se – ukoliko lice koje ima urednu dozvolu za posedovanje dozvola, kao i za nošenje, ustanovi da mu je oružje nestalo, da li je ukradeno, izgubljeno, nije važno, ima rok od 48 sati da prijavi. Za 48 sati može da se izvrši toliki broj krivičnih dela da ne možete da stignete da popišete šta se desilo sa tim oružjem. Smatram da je taj neko dužan, prvo, da obezbedi svoje oružje, a drugo kada ustanovi da oružja nema, odmah, ali odmah, prijavi nadležnom organu, odnosno policijskoj stanici u svom mestu. Ne vidim zašto bi nekome davali 48 sati i da li je ideja bila da postoji prostor da se to oružje vrati slučajno ili nešto drugo. To je nešto što treba da se promeni.
U članu 42, ovo je sad stvar administracije, verujem da je neko iz administracije MUP slučajno preskočio ili namerno, nije ni važno, kaže se da prilikom prevoza oružja ili municije, podsećam da je precizno definisano šta sve spada u oružje i municiju, to mogu biti minsko-eksplozivna sredstva, sredstva koja mogu da nanesu veliku štetu, a ne samo pojedinačni, da kažem, pištolji i tome slično, taj ko radi prevoz je dužan da 48 sati pre nego što izvrši prevoz uputi zahtev za izdavanje rešenja ili odobrenja po kome može da uradi taj prevoz.
Naravno, MUP treba da izda rešenje, da obezbedi, eventualno rutu, ili da naloži koje mere treba da uradi taj koji prevozi ta sredstva. Međutim, u članu 42. nije definisano u kom vremenskom roku je MUP dužan da izda tu saglasnost. Mislim da taj način ćutanja administracije takođe stvar problem, ukoliko su privredna društva u obavezi da to urade u roku od dva dana, znači pre samog transporta. Mislim da vi morate da prihvatite amandman u kome će i MUP u roku od dva dana da izda to rešenje ili da se tretira nakon dva dana kao ćutanje administracije u kome je praktično odobren transport naoružanja.
Ovo govorim, ne samo sa aspekta posedovanja ličnog naoružanja, naravno ovo je sa aspekta i naših fabrika namenske industrije za koju prilikom svakog izvoza je neophodna saglasnost MUP. Nekada ta saglasnost mora da bude znatno brža, i ukoliko oni imaju obavezu da u roku od 48 sati prijave, znači pre transporta, prijave taj transport, mislim da onda i MUP treba da preuzme na sebe adekvatne aktivnosti i da u tom istom roku da odgovor, odnosno izda rešenje i praktično konstatuje kojom rutom, kako itd, može da se uradi. Da li je neophodno da taj koji se bavi prevozom oružja mora da obezbedi i određene uslove, obezbeđenje, kao što ste rekli FTO i tome slično.
Demokratska stranka će podržati zakon, rekao sam već, o protivpožarnoj zaštiti, Zakon o oružju i municiji, očekujemo da, a vidim da ste raspoloženi da prihvatite amandmane, ne samo naše stranke, već i svih dobronamernih poslanika koji danas ovde vode raspravu, verujem da ukoliko prihvatite amandmane, ili u debati objasnim zbog čega za vas nisu prihvatljivi, možemo da podržimo i ovaj zakon. Kažem, ovaj zakon je jedan od potrebnih uslova, ali daleko od dovoljnih uslova da bi u Srbiji stepen bezbednosti bio na višem nivou.
Ovo kažem kao neko ko se bavi ovim poslovima, gotovo 15 godina. Mislim da, koliko god statistički izgledalo bolje nego što je bilo, građani su sami svesni da se danas u Srbiji izuzetno lako dođe do konflikta u kome imamo čak i ljudske žrtve. Mislim da jednu stvar koju ste rekli, ne treba da potencirate, a to je da je terenskim radom u Srbiji u toku jedne godine oduzeto nešto više od 1000 komada naoružanja, a da se kroz legalizaciju prijavi 7000, 2007. odnosno 2003. 40 i nešto hiljada. Više vredi tih 1000 komada oružja koju zaplenite terenskim radom policija, nego ovih 7000 hiljada koji se legalizuju, jer policija to radi, da kažem, na terenu. Ovi koji se legalizuju, pretpostavljam, to uglavnom stoji kod kuće ili po nekim skrivenim mestima. Znači, ono što se nađe na terenu to je nešto za šta postoji mogućnost da bude praktično zloupotrebljeno i iskorišćeno za neke kriminalne aktivnosti, ne daj Bože, za neka ubistva.
Tako da, voleo bih da forsirate pre svega taj deo posla. Legalizacija sam po sebi je dobra stvar, ali mislim da i tu postoje nepreciznosti, odnosno nije dovoljno da se samo prijavi neko, odnosno, ako kažemo da ne mora da dokazuje poreklo, mislim da mora da se vrši ekspertiza tog oružja. Mislim da ne može da se registruje oružje koje nema fabrički serijski broj, znači koje je prekucavano i tome slično. Takođe, mora da se vrši ekspertiza da li je sa tim oružjem izvršeno neko krivično delo. Nisam video to u zakonu, možda neki drugi zakon to predviđa. Ali, ovako je dosta široko, ispašće da ko god može da kupi negde pištolj praktično može da se prijavi kada bude nekad legalizacija i da ga legalizuje bez nekih provera. Smatramo da to nije dobro rešenje i da mora da se, ako ništa drugo, bar proveri, i da se omogući da oružje koje je korišteno ili oružje kome su prekucavani brojevi, se legalizuje na način na koji je to predviđeno ovim zakonom. Zahvaljujem.