Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Siniša Maksimović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, uvaženi ministre, ja ću kratko u ime Socijalističke partije Srbije govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.
Ali, pre nego što pređem na ovu temu želim da verujem da veliki broj naših građana, a i svi mi ovde u parlamentu, ovih dana kada se spomene velika Rusija, treba toj velikoj državi i tom velikom narodu da odamo veliku zahvalnost za sve ono što su učinili u borbi protiv fašizma. Oni ovih dana obeležavaju 70 godina od tog kraja, da tako kažem, fašizma u ono vreme, sa velikom paradom u Moskvi. Na naše zadovoljstvo, učestvuju i naši vojnici i mi se time moramo ponositi kao država i kao parlament.
Ruski vojnici su ginuli i za oslobođenje drugih država i drugih naroda u Drugom svetskom ratu. Crvenoarmejci su položili svoje živote za oslobođenje Beograda, Kruševca i Srbije i hvala im na tome.
Predstavnici dve Vlade su oktobra meseca prošle godine potpisali ovaj sporazum koji treba da potvrdi Narodna skupština. Potvrđivanjem ovog sporazuma, mi pokazujemo spremnost za saradnju sa Ruskom Federacijom i da tu saradnju unapredimo u svim oblastima, ne samo u oblasti bezbednosti.
Značajno je naglasiti da je Rusija stalna članica Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija i da snažno zastupa interese naše države u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije.
Razmenom tajnih podataka se na vreme sprečavaju namere pojedinaca da pre svega ugroze građane ili nanesu štetu narodima i državama. Srpskoj i široj javnosti je poznato da između Srbije i Rusije postoji veliki stepen međudržavnog poverenja. Po mnogim pitanjima smo saglasni, a potpisivanjem ovog sporazuma i današnjom njegovom podrškom u parlamentu samo ćemo saradnju još više proširiti.
Poslanici Socijalističke partije Srbije će glasati za ovaj sporazum. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Mujo Muković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine Selakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave o četiri zakonska predloga ja ću reći nešto o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Zašto? Zato što smatram da je ovaj zakon, to slobodno mogu reći, jedan dugo očekivani zakon, čijom će primenom biti značajno unapređena sudska zaštita naših građana, onemogućeno odugovlačenje sudskih procesa, kao i neažurnost učesnika u sudskom postupku.
Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je jedan od važnijih zakona kojim se uređuje ova oblast, a kojim se još jednom potvrđuje proevropski kurs ove Vlade. Kao država kandidat za članstvo u EU, koju uskoro očekuje otvaranje pregovaračkih poglavlja, među kojima je i oblast pravosuđa, Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predstavlja važan akt u tom procesu.
Znamo da su godinama unazad sudski postupci, bilo da je to u krivičnom, parničnom, vanparničnom, izvršnom ili upravnom postupku, trajali u nedogled i time kod njihovih učesnika unosili neizvesnost i ogromne dodatne troškove. Problem koji je postojao zbog nerazumno dugih suđenja i pored postojanja ustavne žalbe delimično je rešen 2013. godine, kada je Zakonom o uređenju sudova uvedena mogućnost zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Iako je i Ustavom zagarantovano suđenje u razumnom roku, i ovim odredbama u Zakonu o uređenju sudova, za svaku je pohvalu ovo što je Ministarstvo sada izašlo sa kompletnim, posebnim zakonom, jer smo u praksi videli da praksa pokazuje, i to smo čuli danas i u izlaganju ministra i nekolicine poslanika, da je stanje takvo da, nažalost, imamo mnogo predmeta koji su duži i od deset godina, a takođe, ogroman broj predmeta koji traju između dve i deset godina.
Ovde se postavlja pitanje – šta je to razumni rok? Kada gledamo evropsku praksu, zapravo praksu Evropskog suda za ljudska prava, dolazimo do podatka da je svako trajanje predmeta preko dve godine, zapravo, prelazi se taj razumni rok.
Zaista je veliki napredak, da još jednom ponovim, što se predlagač odlučio da ove probleme reši donošenjem posebnog akta koji je i te kako nedostajao i koji, nadamo se da će kada ovaj zakon stupi na snagu, naši građani konačno dobiti mehanizme za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.
Pravo na suđenje u razvojnom roku očigledno se nije moglo ostvariti na osnovu ustavne norme i neophodno je da se ovakvim jednim zakonom propiše njegova zaštita. Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Srbija je izgubila brojne sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava. U nizu predmeta taj sud je zaključio da u pravnom sistemu Srbije građani nemaju na raspolaganju delotvorni pravni lek radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, koje je garantovano Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a ta ista konvencija je i sastavni deo našeg pravnog poretka.
Više hiljada postupaka pred tim sudom još uvek je u toku, pa se očekuje da se takvi procesi preduprede i svedu na najmanju meru kroz rešenja iz ovog zakona.
Zakon ima i preventivnu ulogu, jer sama sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku trebalo bi da deluje kao sredstvo koje sprečava nastanak budućih povreda i ubrzava postupak pred sudovima. U skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, pravo na suđenje u razumnom roku imaju stranke u građanskim i sudskim postupcima, pre svega u parničnom, učesnici u vanparničnom postupku, stranke u upravnom sporu.
Posebno je naveden i naglašen izvršni postupak. Da bi se naznačilo da država odgovara i za sporo postupanje izvršitelja, oštećeni u krivičnom postupku, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, mogu biti imaoci prava na suđenju u razumnom roku samo ako su u krivičnom postupku istakli imovinsko pravni zahtev, i to je takođe značajno. Stranka ne plaća sudsku taksu za podneti prigovor, žalbu ili zahtev za pravično zadovoljenje, a ti postupci su hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.
Iako zakon predviđa naknadu nematerijalne štete od države u slučaju trajanja suđenja van razumnog roka, moje lično mišljenje je da je građanima važnije da se njihov postupak završi u roku, da se ubrza, da se tim povodom nešto preduzme, nego da dobiju tu naknadu. Siguran sam da pravo na sudsku zaštitu samo po sebi nije dovoljno ako nije zaštićeno dodatnim pravima koja pospešuju njegovu delotvornost. Teško je, gotovo nemoguće govoriti o poštovanju prava na sudsku zaštitu ako se sudi dugo i sporo, ako se odugovlači, toleriše ne ažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku, ako su česte promene sistema uređenja sudova itd.
Pravo na suđenje u razumnom roku jeste važan element prava i ne treba zaboraviti da je to jedno od osnovnih ljudskih prava. Cilj ovog zakona na suđenju u razumnom roku jeste i da se strankama zapravo pruži zaštita od sporog i dugog vođenja istrage u krivičnom postupku. Sistem krivično-procesnog prava u Srbiji, kao što znamo, je izmenjen i sada istragu vrši tužilaštvo. Praksa Evropskog suda za ljudska prava izjednačava trajanje krivičnog postupka koje vodi javno tužilaštvo sa sudskim krivičnim postupkom, pa se i u takvoj istrazi može povrediti pravo na suđenje u razumnom roku.
Siguran sam da će rešenje iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku omogućiti građanima Srbije veću pravnu zaštitu i sigurnost, kao i da će značajno smanjiti trajanje sudskih postupka.
Na samom kraju da kažem da ću, kao poslanik Bošnjačke narodne stranke i član poslaničkog klub SNS-a, u danu za glasanje podržati i ovaj zakon, kao i ostale zakone koji su u okviru ove objedinjene rasprave. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, uvažene kolege narodni poslanici, imajući u vidu da sam danas kao ovlašćeni predstavnik govorio isključio o Zakonu o zašiti prava na suđenje u razumnom roku i u iskrenoj želji da u ime poslaničke grupe SPS ukažem na sve ono što podrazumeva i kvalitet tog zakona, a samim tim i prednosti koje građani na osnovu tog zakona dobijaju u odnosu na dosadašnja sistemska rešenja, naravno, i određene propuste za koje smatramo da su više nomotehničke prirode, želim sada da ukažem da poslanička grupa SPS nedvosmisleno podržava i ostala akta, zakonska akta o kojima se danas raspravlja, a prevashodno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Zašto? Zbog toga što se radi prevashodno o izmenama koje se vezuju za sudije Vrhovnog kasacionog suda.
Hajdemo onda sada zbog građana da priču pojednostavimo i ukažemo šta je to što je najvažnije kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Naravno, tu se kao esencijalno postavlja ono što podrazumeva nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, a to je da jedini Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost da ujednačava sudsku praksu u pravosudnom sistemu Republike Srbije.
Poznato je da je neujednačene sudska praksa ogroman problem koji opterećuje, koji predstavlja balast za sudove u Republici Srbiji, ali to nije jedini posao i jedina nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Građani treba da znaju da, osim ujednačavanja sudske prakse, Vrhovni kasacioni sud razmatra primenu zakona i drugih propisa, kao i rad samih sudova. Vrhovni kasacioni sud imenuje sastav Ustavnog suda. Vrhovni kasacioni sud predlaže i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i obavlja sve druge poslove koji su mu zakonom dati, odnosno propisani kao njegova nadležnost.
Poštovani građani Srbije, ko to može? Mogu samo oni koji su najstručniji, najosposobljeniji i najdostojniji. Zašto ovo govorim? Zbog toga što su stručnost, osposobljenost i dostojnost zakonom propisani uslovi za izbor sudije Vrhovnog kasacionog suda, pored opštih uslova koje zakon propisuje i potrebnog radnog iskustva, a to je 12 godina.
Hajde i tu da izvršimo jednu kratku analizu. Nisu sve sudije odmah nakon 12 godina radnog iskustva stečenog u pravosuđu postale sudije Vrhovnog kasacionog suda. Takvih je veoma mali broj. Daleko veći broj su oni koji su ostavili svoj duboki trag savesnim, profesionalnim, odgovornim i stručnim radom u sudovima da bi tek nakon dužeg vremenskog perioda od 12 godina postali sudije Vrhovnog kasacionog suda. Kao takvi, u Vrhovnom kasacionom sudu treba da se zadrže što duže i da, kao takvi, u tom vremenskom intervalu ostvare sve ono što podrazumeva opis poslova u okviru nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda.
Ovde je danas apostrofirano ime uvažene koleginice sudije Andrejević, ali hajde da budemo korektni. Osim njenih nespornih visokih, stručnih referenci, zar je moguće pomisliti da u Vrhovnom kasacionom sudu nema isto tako dobrih sudija, kao što su Milomir Nikolić, Gordana Ajnšpiler i mnogi drugi, jer je krajnje nekulturno, a nisam siguran da je u skladu sa Poslovnikom, alimentirati imenima? Bitno je reći da sve sudije Vrhovnog kasacionog suda i te kako zaslužuju da imaju ovaj tretman, a taj tretman im se sada daje ovim zakonom.
Mi u poslaničkoj grupi SPS im želimo dobro zdravlje i potrebnu životnu i radnu energiju da mogu da iznesu teret ovog posla, koji će sada podrazumevati i dve godine dužeg rada u odnosu na vreme koje im je kao starosni uslov za ostvarenje prava na penziju bilo propisano.
Prema tome, ovo su sasvim dovoljni razlozi da se prihvati predlog Ministarstva pravde za podršku ovom zakonu, a da se ni u kom slučaju ne stvaraju insinuacije da se zakon podvodi pod tzv, kako je ovde opozicija istakla, lični interes.
Na kraju, moram u ime poslaničke grupe SPS i zaštite interesa naše stranke da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ovde neće dovesti u sumnju, jer se od strane opozicije sve vreme lamentira o tome kako ne treba Skupština da bira sudije. Mi to govorimo, istrajavamo na tom stavu godinama u ovom parlamentu, u ovom sazivu, u prethodnom sazivu, u svim sazivima. SPS smatra da Republička skupština ne treba da bude taj faktor koji će na bilo koji način participirati u izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Nadamo se, iskreno, da će ustavnim promenama takvo rešenje zaživeti i da će se iz Skupštine Republike Srbije izmestiti izbor nosilaca pravosudnih funkcija u celosti, a kada se to ostvari onda će se ostvariti ono što podrazumeva ideal, a ideal jeste nezavisno, nepristrasno, stručno i dostojno pravosuđe i isto takve sudije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirjana Đoković.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici, mi danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o suđenju u razumnom roku i ja ću tim povodom reći nekoliko reči.
Pravo na suđenje u razumnom roku je ljudsko pravo i ne može neposredno da se ostvari na osnovu ustavne norme i neophodno je da se zakonom propiše način njegove zaštite. To pravo je element, derivat prava na sudsku zaštitu. Ovo pravo ostaje bez dejstva ako se ne garantuje i ukoliko se ne oživotvori. Izuzev ustavne žalbe pravo na suđenje u razumnom roku gotovo nikada nije bilo štićeno u Srbiji do 2013. godine. Stranka nije imala gotovo nikakva prava da sama zahteva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već se to prepuštalo sudskoj i pravosudnoj upravi i njihovoj diskrecionoj oceni.
Jedini instrument koji je figurirao osim ustavne žalbe je bilo podnošenje pritužbe, ali je taj postupak bio nedovoljno uređen. Novelama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine u naš sistem je uvedena zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Po sredi je nekoliko odredbi koje stranka u sudskom postupku garantuju dva kombinovana prava. Najpre zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku praćen žalbom i naknadu za povraćaj prava na suđenje u razumnom roku.
Potrebno je doneti zakon koji će u celini uređivati pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Osnovni cilj ovog zakona je da se predvide delotvorna pravna dejstva koja bi omogućila zaštitu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku i sudovima treba da se omogući fleksibilnost u odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Sve zavisi od okolnosti pravne stvari. Treba postići da stranke učestvuju aktivno u otklanjanju povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Smatram da osnovni motiv stranke treba da bude ubrzanje sudskog postupka, a ne novčana naknada. Mora se vodi računa da se ovim ne opterete sudovi, kao što je jedan od ciljeva ujednačenja prakse za određivanje visine obeštećenja, tj. novčana naknada za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku.
Jedan od ciljeva ovog zakona jeste smanjenje broja pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava za povredu prava na suđenje koji se podnosi protiv Republike Srbije. Pravna sredstva kojima pribegavamo moraju biti takva da mogu da se podnesu u svakoj fazi sudskog postupka, čime se uzima u obzir ukupno trajanje postupka. Pravno sredstvo mora biti takvo da može da obezbedi korekciju postupka izričito ili pak prećutno priznanje države da je došlo do povrede prava stranke. Najdelotvornije je ono koje je namenjeno ubrzanju postupka. S toga, zakonodavac smatra da je najefikasnije u pravni sistem uvesti dve vrste pravnih sredstava. To su ona koja ubrzavaju sam postupak i ona kojim se garantuje obeštećenje.
Pravno sredstvo kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku smatra se delotvornim samo ukoliko je ispunilo dva uslova, da delotvornost postoji u stvari normativiteta i da ona postoji u praksi. Na državi Srbiji je teret dokazivanja ove činjenice pred sudom. Prvi korak, reč je na zakonodavcu, a poslednji korak na sudovima i javnim tužilaštvima.
Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku dužni su da primene predsednici sudova kada odlučuju o osnovanosti prigovora i žalbe, ali i pravobranilaštvo kada primi predlog stranke za poravnanje i parnični sud kada primi tužbu kojom stranka zahteva novčano obeštećenje.
Zakon svakako ima i preventivnu ulogu, sama sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku trebalo bi deluje kao sredstvo koje sprečava nastanak budućih povreda i ubrzava postupak pred sudovima. Moramo da konstatujemo da je sumorna statistika u našem pravosuđu, ali to ne datira od poslednje dve godine, već dugi niz godina pre toga. opšti strateški cilj jeste da se ukupan broj predmeta u sudovima Republike Srbije smanji za 80% do 2018. godine. Plan je da 2018. godine ne bude nijednog predmeta starijeg od 5 godina, da se za 80% smanji broj predmeta starih između dve i pet godina i da se za 60% smanji broj predmeta koji traju dve do tri godine.
Na mene poseban utisak ostavlja podatak da postoji 10.000 radnih sporova, a znamo da moraju biti rešeni u roku od šest meseci. Zanima me šta će država preduzeti po pitanju radnih sporova koje će svakako dobiti radnici usled dobijanja nezakonitih otkaza i usput bahatih direktora koji sada možda nisu na rukovodećim pozicijama, ali su vršili zloupotrebe dajući otkaze. Sve te naknade šteta država će svakako morati da podnese i isplati iz svog budžeta, a ti direktori možda sada u nekom drugom poslovnom ambijentu kreiraju politiku rukovođenja.
Sasvim nam je jasno šta hoćemo sa ovim predlogom zakona, da ubrzamo sudski postupak, da rasteretimo sudski postupak, da smanjimo žalbe građana pred Evropskim sudom za ljudska prava. Na kraju, u Danu za glasanje kao pripadnik poslaničke grupe SNS svakako da ću podržati i ovaj zakon i druge zakone koji se nalaze danas na dnevnom redu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković.

Uvaženi ministre sa gostima, dame i gospodo narodni poslanici, godinama unazad građani Srbije slušaju o reformama u pravosuđu, naročito o onim reformama iz 2010. godine, ali ja ću sa stanovišta nekoga ko nije pravnik da kažem neko moje viđenje stvari, a verujem da će se većina građana sa mnom složiti da upravo 2010. godine su udareni temelji ovom haosu koji je nastao u pravosuđu kada su ispremeštani predmeti iz jednih sudova u druge, iz jedne fioke u drugu i tu su ostali zaključani.
Tome u prilog upravo ide činjenica koju smo malo pre čuli, da blizu jedan milion predmeta je staro oko pet godina. Statistika pokazuje ono o čemu sam i govorila. Dakle, veliki broj građana imao je ili još uvek ima problema zbog čega je ova tema i te kako aktuelna, a ovaj zakon pred nama izuzetno značajan, kako zbog zaštite prava građana tako i zbog obezbeđivanja, odnosno uređenja pravosuđa.
Cilj je stvaranje efikasnog, transparentnog nezavisnog sudstva, jednakog pristupa pravdi za sve građane i ono što je danas pred nama suđenje u razumnom roku. Najveći broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu upravo je na ovu temu, odnosno kada je izvršena povreda prava na suđenje u razumnom roku kao pravnog standarda.
Ono što bi trebalo da obezbedi suđenje u razumnom roku jeste pre svega stvaranje preduslova da sudije neometano rade. To podrazumeva da imaju dostupnost informacionih tehnologija i da se donose novi zakoni koji će ići tome u korist. Najveći problem srpskog pravosuđa jesu dugi i spori postupci koji kvare ugled kako u našoj zemlji, tako i naš ugled u inostranstvu, odnosno van naše zemlje u svetu.
Kao što je rečeno, ukoliko je sudstvo nedelotvorno, onda se dovodi u situaciju da bude pod pritiskom moćnijeg, pod pritiskom onog koji je navalentniji. Dakle imamo rešavanje sporova pod uticajem ljudi koji su navalentni da zovu ili koriste svoje kontakte da bi ubrzali svoj postupak. Sudstvo definitivno mora biti oslobođeno od toga.
Ono što ovaj zakon donosi jeste zaštita prava na suđenje u razumnom roku, ali i nezavisnost rada sudija i napraviće se ravnoteža između ove dve sfere. Bitno je obezbediti efikasan i brz rad jer stranku ne bi trebalo da zanima materijalna dobit koju će postići usled čekanja da se reši spor, nego rešenje spora.
Bitno je napomenuti da se ovaj zakon odnosi samo na razvoj postupka vezanog za vreme njegovog rešavanja, ali ne i pravca rešavanja i to je potrebno napomenuti. Dakle ovde se ne utiče na predmet istrage. U tom smislu nema pritiska na sudove, ovaj zakon ne nosi tu vrstu pritiska na sudove, već se podstiče veća organizovanost i odgovornost za bržu realizaciju.
Kao inženjer volela bih da uporedim ovaj zakon, odnosno primenu sa uvođenjem objedinjene procedure za postupak izdavanja građevinskih dozvola za 28 dana. Tada je postojalo nepoverenje da ovaj postupak za izdavanje građevinskih dozvola može da se ubrza i da ta procedura može da traje samo 28 dana, međutim rezultati su pokazali da je to moguće kada se odgovornost spusti do onih koji direktno učestvuju u procesu izdavanja građevinskih dozvola. Tako se i ovde zasigurno može očekivati da će ovaj zakon postići da se iz tih fioka izvade svi nasleđeni postupci i da se krene u njihovo efikasno rešavanje.
Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku još jednom bih napomenula, Srbija je samo u prethodne dve godine Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu isplatila oko 4,5 miliona evra, što je našoj državi načinilo veliku štetu. Suđenje u razumnom roku je sada kao pravni instrument izmešteno iz nadležnosti Ustavnog suda u nadležnost sudova.
Dakle, kao što smo već više puta čuli, predloženi zakon omogućava strankama da se požale, da podnesu prigovor predsedniku suda ako nisu zadovoljni brzinom postupka, zatim na osnovu izveštaja sudije i tužioca predsednik je dužan da u roku od dva meseca da odgovor. Stranka takođe može da podnese tužbu i za novčano obeštećenje, ako je povređeno pravo na to i pomenuli smo da će to biti u rasponu od 300 do 3.000 evra.
Sudovima je omogućena fleksibilnost odluke o pravnim sredstvima kojima se štiti ovo pravo i zakon sadrži tzv. merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, ali ona nisu taksativno nabrojana, tako da u tom smislu sudovi mogu da sami imaju pravo primene drugih merila u zavisnosti od težine slučaja.
Još bih samo napomenula ono što je jako značajno, da građanima koji su pokrenuli postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ovim zakonom je omogućeno da se obrate pravobranilaštvu podnošenjem predloga za poravnanje o novčanom obeštećenju.
Zbog svih onih benefita koje smo danas u načelnoj raspravi slušali i koje sam i ja između ostalog napomenula SNS će definitivno podržati ovaj zakon sa zadovoljstvom i mislimo da će ovo biti jedan od kvalitetnijih zakona i jako dobrih zakona u pravosuđu o kojem će se dugo pričati i koji će postaviti temelje pravnoj reformi u pravosuđu i naravno podrška i svim ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.