Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje tražim da se ovaj amandman odbije zato što je neposlovnički, zato što je protivustavan.
Ja nisam sporio pravo nijednom kolegi narodnom poslaniku da predlaže amandmane. Kaže – evo mene u sali. To je odraz poštovanja prema invalidima. Evo mene u sali da govorim. Dotle je bio prisutan duhom kartice, a onda je uleteo u salu da bi govorio, uhvatio i počeo da fotografiše, što je takođe protiv pravila u ovoj Narodnoj skupštini.
Ja nemam ništa protiv. To rade oni sa kojima bi se slikali da su oni ostali na vlasti. Ali, vredelo bi proveriti koliko je kartica bila pre toga u sistemu. To bi bilo zanimljivo videti, ali ne insistiram na tome. Nisam zakeralo.
Ja bih podržao ovaj amandman u ime invalida, podržao bih najverovatnije zbog toga što do invalidnosti možete da dođete rođenjem ili u toku života, posebno možete da budete u riziku zbog rada i rata. Mi poljoprivrednici, koji smo vekovima imali jednu ruku na plugu, a drugu na maču, mi radnici koji smo vekovima imali jednu ruku na strugu, a drugu na puški, mi smo uvek bili u povećanom riziku da ostanemo invalidi.
I dan danas berači, kombajni, poljoprivredni strojevi, mašine koštaju, ljudi gube ekstremitete, gube zdravlje na radu, na poslu. Nažalost, svedoci smo da smo u zadnjih deset godina prošlog veka to gubili u ratu. I zato bih ja podržao ovaj amandman o tome da se izveštaji podnose Narodnoj skupštini da bi mi videli sa koliko pažnje pristupamo brizi onima koji su izgubili delove svog tela na radu, u ratu, izgubili zdravlje itd, i da su postali predmet ovog zakona, da ne mogu da se potpišu itd.
Mislim da je to vredno pažnje da svakom onom ko pojačava takvu vrstu propisa, pravi ispravke zakona, treba dati podršku i takav amandman treba prihvatiti. Ja bih bio voljan da to učinim. Sećam se i Blagoja Kazandžije i njegovog sina, to najbolje oslikava pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“ koja je za vreme stranke bivšeg režima glasila, otprilike, „sve će to narod pomlatiti“.
Dakle, nisu vodili dovoljno brige o invalidima. Danas mi koji ispravljamo njihove propise smo predmet te kritike. Ja bih prihvatio taj amandman, ali i dalje insistiram na tome.
Član 161. daje za pravo da predlog za izmenu i dopunu predloga amandmana može da podnese Ustavom ovlašćeni predlagač zakona. Pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata ima svaki narodni poslanik. Da vidimo šta kaže Ustav, gospodine Martinoviću, vi ste predsednik Odbora, Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, pa ide dalje – izbore za narodne poslanike… I neko ko kritikuje Vladu u zadnjih godinu i po dana treba da kaže da je promenio četiri organizacije, samo još Jehovin svedok nije bio.
Mandat narodnog poslanika, sada će na izborima biti skraćen, kaže – narodni poslanik, član 102. Ustava, ne može biti poslanik. To piše u Ustavu. Nije ovo izmislio Marijan Rističević. Ja ne predajem pravo na fakultetu, ali toliko znam.
Predlog amandmana je podneo poslanik, a u Ustavu piše – narodni poslanik ne može da bude poslanik. Prema tome, i dalje tvrdim da su ovi amandmani neuredni, usput je i pomalo nepismeno napisati u obrazloženju „s obrizirom“. Ja takvu reč ne znam u srpskom jeziku. Ja sam stvarno zabrinut za kvalitet nastave našim studentima po ovim pitanjima.
Zato kažem, ja bih prihvatio ovu vrstu amandmana, ali u našim propisima stoji, a to bi doktori prava trebali da znaju, da informacije o svom radu ministarstva daju češće Narodnoj skupštini od godine dana, kao što je ovde predloženo, svaka tri meseca. Gospodine ministre, vi se sigurno toga sećate, te vaše obaveze. Prema tome, ja više volim da vi to četiri puta uradite u toku godinu dana, nego jednom kao što predlagač amandmana predlaže.
Verujem da će se moje kolege poslanici složiti da je džabe što ja delim savete, jer kad delite savete to je kao kad donirate organe. Ako ga ugroženi organizam ne prihvati, savet je uzaludan. Hvala.
