Koliko imam vremena?
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici VSS i Državnog veća tužioca mi danas živimo u zemlji u kojoj je politika iznad institucija sistema, iznad života građana i postavlja se objektivno pitanje i u objektivnost današnjeg izbora predloženih kandidata.
U prethodnim godinama imali smo prilike da vidimo rezultate u pravosuđu koji su pompezno najavljivani, menjani su ministri. Od svega toga nismo videli nikakve rezultate. Stanje se pogoršavalo i pogoršava se iz dana u dan i zato ne treba da pitamo nikoga van zemlje, ne trebamo da pitamo ni Evropu, ni svet. Treba da pitamo naše građane, one koji trebaju svoja prava da ostvare upravo u pravosuđu RS.
Primeri dokazuju da politika itekako u prethodnom periodu i prethodnim godinama utiče na pravosudni sistem i zahvaljujući uticaju na politiku vlast vodi rat i političku borbu sa političkim neistomišljenicima, reketira privredu i privrednike, zastrašuje ih, naravno, ono što je najveći problem, sprečava konkurentnost upravo u ovoj oblasti i zato se realno postavlja pitanje – da li mi biramo one koji su podobni vlasti i vladajućem režimu ili one koji su zaista najstručniji?
Želim da verujem jer živim u ovoj zemlji da ćemo izabrati najstručnije ljude i da su ovi kandidati zaista ti ljudi koji treba da obavljaju te funkcije, ali gledajući praksu i istoriju koja je učiteljica života u prethodne četiri godine ne mogu biti siguran u to.
Ako pogledate sada kako funkcioniše i najavljena borba protiv korupcije o kojoj smo slušali unazad pet godina od premijera, ljudi koji danas vrše vlast da će to biti nešto prvo što će uraditi, da će stati na red korupciji, to se svelo zaista na medijske najave hapšenja pred kamerama i veliki broj krivičnih prijava bez epiloga suda, jako malo optužnica, a presuda još manje.
Zbog toga se i postavlja pitanje – da li u ovoj zemlji treba i da postoji sud, tužilaštvo ako imamo izvršnu i zakonodavnu vlast koja tuži, koja vodi postupke, koja dokazuje i koja na kraju presuđuje?
Imamo bezbroj primera iz prakse gde su bila pompezno medijski najavljivana hapšenja i razno razna druga krivična dela od najviših organa državne vlasti. Postavlja se pitanje – ko ovde obavlja koju funkciju? Da li premijer treba da najavljuje hapšenja ili to treba da rade nadležne institucije? Da li režimski mediji treba da govore o tome kako će da bude uhapšeno 100 tajkuna i 100 političara, kako postoje dokazi za ovog ili ono ili to treba da rade institucije sistema?
Jedan od najsvežijih primera je i postupanje ili ne postupanje u slučaju Savamale, gde je suspendovan deo teritorije Republike Srbije u određenom vremenskom periodu. Šest meseci posle toga u državi u kojoj mi živimo nemamo odgovor ko je tokom noći nekog vezao, izbacio iz svog objekta i to mu porušio. Šta više da govorimo o pravosuđu i zemlji u kojoj živimo. Dok ne dobijemo odgovor na to, iako ga je premijer najavio, ali ga nije dao, ne možemo biti ubeđeni u to da se stanje u Srbiji promenilo i da postoji sistem institucije. Očigledno da ne postoji.
Moram da pomenem i veliki broj predmeta koji su zastareli. Ovih dana slušamo i o predmetu Karića i o predmetu Miloševića, da ne zaboravim i Subotića i sve ostale predmete koji su zastareli i naneli veliku štetu ne samo državi, nego građanima od kojih se finansira danas Republika Srbija.
Takođe, postoji veliki broj predmeta u kojima se ukoliko sudije nisu podobne za te predmete, oni menjaju ili se na njih vrši pritisak ili se zastrašuju, kao što smo mogli da vidimo i u predmetu protiv brata premijera, Andreja Vučića, gde je to urađeno vrlo efikasno i na jedan način koji pokazuje da pravosuđe u Srbiji može biti i efikasno, ukoliko je u interesu vlasti.
Sa druge strane, mene moji građani Trstenika i Aleksandrovca i Kruševca pitaju kada će oni moći da ostvare svoja prava na sudu u predmetima koji traju godinama, u predmetima u kojima oni ne mogu da dostignu svoju pravdu ili kada će biti kažnjeni oni za koje su obični građani podneli možda neke prijave ili neki koji su zloupotrebili određene funkcije koje su oni obavljali.
Dakle, kao što istraživanja pokazuju, 80% građana Srbije ne veruje u pravosudni sistem i to je ocena. Ova Vlada i Skupština ne treba da budu otuđeni od svojih građana i njih treba da pitaju za ocenu svog rada i kvaliteta svog rada.
Mi imamo i situaciju da su tužioci i sudije zaplašeni i zaplašeno osluškuju šta će im reći političari. Ne govorim ovo samo ja, ovo će vam reći svi oni, samo što ja govorim javno. Svi će vam ljudi to reći. Dakle, tuži se preko medija, ljudi se zastrašuju, i danas imamo jednu situaciju hroničnog straha u zemlji u kojoj živimo i u kojoj treba da vlada pravo, da živimo u zemlji vladavine prava, a ne u zemlji u kojoj se vlada bahatošću, osionošću, zastrašivanjem i zloupotrebom vlasti.
Upravo zbog svega toga, naravno, ne zbog procene naše, jer ja nisam stručan i kompetentan da procenjujem kvalitet ovih ljudi, to treba da rade institucije koje se time bave, ali učen dosadašnjom praksom ovoga režima kako se zloupotrebljava pravosuđe, pravosudni sistem i kako se ponaša sa ovim ljudima, ne mogu biti ubeđen da ovo neće biti ponovo grupa ljudi koji će biti partijski poslušnici i koji će suditi onako kako to odgovara vladajućem režimu. Zbog toga Poslanička grupa SDS i Narodnog pokreta Srbije neće glasati za ove predloge. Hvala.
