Dame i gospodo narodni poslanici, ova dnevna tačka je jednostavno iznuđena iz razloga što smo kašnjenjem radova na koridoru autoputu došli u situaciju da na zahtev azerbejdžanske Vlade moramo da ratifikujemo ovaj sporazum na novi period od dve godine.
Šta je interesantno kada je u pitanju ovakav ugovor, odnosno ovakav sporazum? Pre svega, ovaj sporazum kada se potpisivao je bio jedna velika prekretnica u načinu razmišljanja i načinu postupanja dotadašnje vlasti. Do ovog sporazuma uvek se insistiralo na tome da se sredstva koja su potrebna za razvoj infrastrukture u Srbiji traže obično od finansijskih organizacija EU ili od Svetske banke. Delimično se u tome uspevalo.
Podsećanja radi, kada je bila u pitanju rekonstrukcija Koridora 10, autoputa, konkretno, Beograd-Niš nije se žalilo od strane Svetske banke, odnosno EU da se odobravaju sredstva, ne iz razloga što je tada EU bezrezervno podržavala petooktobarsku revoluciju i vlast koja je tada došla, nego iz razloga što su unapred računali da će ta sredstva biti potrošena, da efekat koji se očekuje od strane Srbije neće biti postignut i taman fino, na više strana višestruka korist. Evropska unija, odnosno Svetska banka je davala kredite da bi se presvlačili novi slojevi asfalta. Te slojeve asfalta u to vreme su radili kriminogeni ili kriminalni krugovi koji su bili bliski sa vlašću i niste mogli jednostavno da povučete liniju koja bi razdvajala one koji su presvlačeći asfalt pljačkali Srbiju od onih koji su pod okriljem vlasti davali im te iste poslove.
Ostalo je samo da te kredite koji su u početku zagovarali tadašnji nosioci vlasti, kao bespovratna pomoć, sada Srbija vraća pod veoma, veoma nepovoljnim uslovima. I kada se apliciralo za sredstva za ovaj koridor, mislili su tadašnji vlastodršci da će Svetska banka jedva dočekati da uloži sredstva, da odobri kredit kako bi se ekonomski isplativa investicija veoma, veoma brzo isplatila i Srbiji, a pogotovo Svetskoj banci. Međutim, oglušili su se o jedno upozorenje koje smo mi, srpski radikali, isticali,a to je da kada je u pitanju interes EU, globalni interes, oni su spremni da pomažu uvek, uz jasno naznačen njihov interes.
Kada je u pitanju nacionalni, ekonomski, strateški interes Srbije, tu nema nikakve dileme, EU okreće leđa i pokazalo se na ovome projektu autoputa da EU i Svetskoj banci ne pada na pamet, bez obzira što su svi ekonomski relevantni pokazatelji ukazivalo na to da je to jedna od najisplativijih investicija u ovome regionu.
Jedan od pokazatelja koji je veoma bitan za investiciju jeste frekvencija saobraćaja na određenoj saobraćajnici, odnosno na određenom putu. Na ovoj saobraćajnici, dnevno, frekvencija je 20 hiljada vozila. Po svim standardima, opšte prihvaćenim, računa se ako je iznad 16 hiljada, odnosno 16 hiljada, to je veoma, veoma isplativa investicija. Vi dobro znate, vi koji sedite ovde da se ta investicija ne zadrži se samo u naplati putarine, već se njena isplativost sadrži u onome što se ogleda u svim pomoćnim objektima, od ugostiteljstva, benzinskih pumpi, svega toga, gde država prihodi ne mala sredstva. Ovaj autoput, sa svih tih ekonomskih aspekata, bio je veoma značajan.
Da bi Svetska banka to pratila, falilo je samo da nema tu nacionalnu notu ili dimenziju izgradnje ovog autoputa. Koja je nacionalna nota i dimenzija? Povezuje jedan narod koji živi u Srbiji i Crnoj Gori. To je žila kucavica za Srbiju. Srbiju ova saobraćajnica izvodi na more. To je strateški interes Srbije uvek bio i ostao. I šta se desilo? Desilo se jednostavno da nisu hteli da razgovaraju o tome i pojavila se mogućnost. Azerbejdžanska Vlada je iskazala dobru volju, pod znacima navoda, da uđe sa kreditnom linijom u investiciju autoputa od Beograda do Crne Gore.
Zašto je ovo veoma zanimljivo? Zanimljivo je što se na ovaj način jasno pokazalo da i na drugoj strani imamo nekog ko je zainteresovan da ekonomski opravdane investicije podrži, pa smo imali primer mosta Mihajlo Pupin, gde se pojavio kineski investitor, jasno ističući šta je njegov interes, a nama je to i te kako mnogo značilo. Vodila se uvek polemika u javnosti, a pogotovo među političkim akterima da li je moglo bolje, da li je moglo jeftinije.
Ali, ono što je nedopustivo, to je što su se poslednjih godina uključili i oni koji su na vlasti u Srbiji, koji su resorno zaduženi u pojedinim ministarstvima, dozvolili su sebi taj luksuz da oni, ne samo raspravljaju o tome, da li ima povoljnije, da li ima neka alternativa koja je bolja za Srbiju, nego da oni budu meritor da li je to uopšte korisno za Srbiju i da li srpska Vlada treba da se upušta u takve investicije.
I ovo je najbolji primer. Resorni ministar, na svaki mogući način, prelazeći ovaj resor, trudio se ili trudila se, kako god hoćete da čitate ili gledate, da napravi opstrukciju. Kada je došlo u završnu fazu jedne deonice, a to je deonica od Ljiga do Preljine, onda je jasno koristeći se medijskim manipulacijama pokušala da diskredituje, ne samo zajmodavca, nego i nosioca ove investicije, u javnosti, tako što je obelodanila neistinit podatak da su tuneli problem u narednom periodu, zbog njihove visine, odnosno nizine neće moći da se odvija saobraćaj.
Ovo je karakteristično, naglašavam, za ministarku. Setite se samo kada je bila na čelu Ministarstva za energetiku i ekologiju, Srbija je na osnovu primedbe Evropske zajednice imala najveće primedbe na oblast ekologije. U energetici lično je učestvovala u opstruiraju izgradnje „Južnog toka“, to je od bitnog, krucijalnog, vitalnog značaja za Srbiju, „Južni tok“ je magistralni gasovod koji je i te kako potreban Srbiji. Hvala vam.