Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Đorđe Milićević, prof. dr Snežana Bogosavljević Bošković, Danija Stojadinović, Snežana Paunović, Stefana Miladinović, Milisav Petronijević, Vesna Ivković i dr Danica Bukvić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović. Izvolite.

Hvala vam, predsedavajući.
Uvažena ministarka, o ovom amandmanu smo govorili i u raspravi u načelu, a tiče se predloga moje poslaničke grupe da u članu 6. predvidi se nacionalna strategija kao obavezujuća.
Moram da priznam da za nas obrazloženje koje smo dobili nije zadovoljavajuće ili bar adekvatno, budući da ste rekli da se amandman ne prihvata, jer se njime vrši zakonsko obavezivanje, što je po svojoj pravnoj prirodi politički akt.
Možemo da se složimo da je politički akt, ali svakako da strategija jeste i određenje države prema određenim pitanjima i kao takva ona treba da sprovodi političke odluke. Čini mi se da je nasilje u porodici ozbiljno društveno pitanje, samim tim i političko, pa smatramo da je izuzetno važno da nacionalna strategija kao takva ipak postoji, budući da smo kao država se odredili prema nasilju u porodici kao nulta tolerancija, jer jeste nešto što je neophodno. Verujem da je strategija obavezujuća kao takva i može u mnogome da doprinese upravo u borbi protiv nasilja, jer to jeste nešto što obezbeđuje i nedvosmislenu aktivnost naše države. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministar sa saradnicima, osvrnuću se na potpuno isti amandman i probati da koleginicu Stefanu eventualno dopunim kada je u pitanju naš predlog da zakon zapravo sadrži obavezujući stav da se nacionalna strategija za sprečavanje nasilja u porodici donese.
Nesporno je da je zakon sam po sebi tretirao prevenciju kao takvu, ali mi se čini pre svega sekundarnu i tercijalnu, pa smo u tom smislu razmišljali da je primarna neophodna. Zašto? Zato što bi na duži rok, kako smo amandmanom i predvideli, ona prosto ostavila mogućnost da se eventualno utiče na postojeće stanje. Zakon tretira ono što jeste činjenično stanje i posledica učinjenog, ali smatramo da bi prevencija u velikoj meri prosto umanjila možda broj ovakvih krivičnih dela.
U tom smislu smo čak i u obrazloženju amandmana, dozvolićete da se na to osvrnem, rekli da bi strategiju za period od pet godina donosila Vlada, a da bi u donošenju učestvovala nadležna ministarstva, stručna javnost, akademska zajednica i nevladin sektor. Ovo je kompleks institucija koje bi se bavile ovim pitanjem i, sigurna sam, na neki duži period uspele da umanje ono što je sada statistika koja zabrinjava.
Opet se osvrćem, za sve ovo inspiracija je pre svega bila u stavu da je nulta tolerancija u odnosu na porodično nasilje, kada je u pitanju odnos države prema ovom fenomenu. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Srđan Nogo, Boško Obradović, dr Dragan Vesović, Marija Janjušević, mr Ivan Kostić i Zoran Radojičić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Srđan Nogo.

U članu 7. stavili smo amandman na specijalizovanu obuku kroz koju bi trebalo da prolaze službenici policije. Najpre, mislim da uloga policije prosto u svemu ovome treba da bude najmanja, manja i od centara za socijalni rad, tužilaštva i sudova. Odnosno, znate u kom smislu najmanja? Pre svega, mislim da bi svi policajci morali da obavljaju svoj posao u skladu sa zakonom i da je to sasvim dovoljno u ovom slučaju, a da procene koje ovaj zakon nalaže bi trebalo prepuštati što je više moguće ostalim organima.
S tim u vezi, smatram da nema potrebe za takvom vrstom specijalizovane obuke, a pogotovu što je pitanje ko će vršiti tu obuku, odnosno umesto da se te obuke poveravaju proverenim akademskim institucijama, zakonodavac izgleda voli da forsira jednu promašenu instituciju i jednu instituciju koja apsolutno nije do sada opravdala razloge svog postojanja. Nema nikakve planove i programe, nema sopstveni kadar. Umesto da se takve obuke poveravaju pravnom fakultetu, poveravaju se Pravosudnoj akademiji, koja će angažovati za dobre honorare iste te profesore pravnog fakulteta, tako da je to jedan apsolutni apsurd.
Mislim da zbog toga generalno, na sva tri naredna amandmana, mi se protivimo tim specijalizovanim obukama. Razlika je, kažem, kod tužilaštva i kod suda, oni su apsolutno kompetentni ljudi da obavljaju tu svoju nadležnost samim tim što su završili pravni fakultet i što su polagali pravosudni ispit i što imaju velikog iskustva i što su izabrani na tužilačke, odnosno sudske funkcije, dok kod pripadnika MUP dovoljno je da se poštuje Zakon o policiji i da poštuju Krivični zakonik i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i sasvim sigurno će odraditi svoj deo posla ako se drže tih slova zakona.
Nisam siguran da je tu neka dodatna specijalizovana obuka potrebna, jer, ponavljam, mislim da bi svi pripadnici policije morali da budu dužni i da budu kompetentni za ovo krivično delo, odnosno za sprečavanje nasilja u porodici i da nema potrebe da uvođenjem jednog posebnog, da bi to smanjilo nivo zaštite.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Dodatna specijalizacija i obuka je neophodna i obrazložiću zašto. Mi smo za proteklih nekoliko godina, od kada je u primeni Porodični zakon i od kada su ustanovljeni protokoli jedinice saradnje i koordinacije između policije, centara za socijalni rad, sudova za prekršaj itd. imali policajce koji su smrtno stradali. Oni ulaze u kuću da pomognu na poziv i ogroman problem je u tome što postoji predrasuda koju mi ovde delimo – pa to je porodica. Pa, kao ne može tamo ništa strašno da se desi.
Policajac koji je obučen da spreči krađu ili pljačku benzinske pumpe, zlatare, fizički napad, on zna da su ono tamo neprijatelji spremni da izvrše krivično delo. Svest koja ovde se često čuje – dobro, malo se tuku, pa sad, šta da radimo, sprečila je policajce koji su na žalost delimično i zbog toga izgubili živote na dužnosti, da imaju svest o tome koliko porodica može da bude opasno mesto za ljude koji žive zajedno nesrećno.
Ne specijalna obuka, nego neprekidna specijalna obuka za sve one koje policija šalje da intervenišu po pozivu na mesta dešavanja porodičnog nasilja, zato da zaštitimo policajce. Oni se svakog jutra oblače, pa štite sve nas. Ovo jeste bilo novo krivično delo i jeste se policija brzo prilagodila i osnovala odlične jedinice za delovanje, ali bez obzira što znam da nije ministarkina nadležnost, prosto moram da podelim to na javnoj sceni, i zbog stenograma Skupštine, pri intervencijama policija ume da bude jednako ugrožena kao oni koje ugrožava neko ko čini nasilje u porodici.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Pešić.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarska sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, član 7. Predloga zakona definiše da rukovodilac područne policijske uprave određuje policijske službenike koji su završili specijalizovanu obuku da bi sprečavali nasilje u porodici i pružali zaštitu žrtvama nasilja u porodici.
Predlagači ovog amandmana traže da se brišu reči – koji su završili specijalizovanu obuku. Pozivam vas da ovaj amandman ne prihvatimo, jer ako se izbrišu reči koje se traže predloženim amandmanom, to znači da se podnosioci amandmana slažu da je potrebno da postoji policijski službenik koji će se baviti problemom nasilja u porodici, ali smatraju da nije potrebno da taj nadležni policijski službenik i prođe tu specijalizovanu obuku, čime bi stekao dodatna znanja i veštine iz oblasti zakona koji treba da primenjuje. Stvarno ne razumem zašto neko misli da je višak ili možda čak štetno ako neko stekne dodatna znanja i veštine iz ove oblasti.
Oni u obrazloženju kažu da je sprovođenje obuke u stvari način da se tom obukom nekim predavačima omogući finansijska korist. Ni jedna obuka nije skupa ukoliko spašava ljudske živote.
S druge strane, obuka je definisana članom 27. Predloga zakona i ako su podnosioci amandmana smatrali da je neko drugi bio kompententniji da sprovodi ove obuke, a ne Pravosudna akademija, oni su trebali da podnesu amandman na član 27. ovog zakona.
Nisam sigurna da li je u pitanju prosto nesnalaženje ili, kako bih rekla, promašena tema ili se radi o tendenciji da prosto tri dana sedimo u parlamentu i raspravljamo zakon u pojedinostima.
Još jednom vas pozivam da ovaj amandman ne prihvatimo. Hvala.
(Srđan Nogo, s mesta: Replika.)