Zahvaljujem poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, danas treba da raspravljamo o važnim predlozima zakona. Po meni, poljoprivreda spada u jedan od najvažnijih privrednih grana naše zemlje i treba joj prići sa velikom ozbiljnošću.
Nažalost, da li je to tako bilo u prošlosti, nije, i naročito u prethodne četiri godine, odnosno evo pet već da se ne vraćamo unazad. Godinama unazad mogu reći deceniju, ne postoji adekvatna poljoprivredna politika, nema hrabrosti, nema vizije u Ministarstvu da se sprovode one adekvatne mere koje bi iskoristile potencijale koje mi danas imamo u Srbiji. Ti potencijali bi najlakše mogli zaposliti građane Srbije i smanjiti najveći problem, a to je nezaposlenost u Srbiji.
Dakle, počeću o tome da za početak u članu 4. Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju stoji stav koji kaže – budžet Ministarstva ne može biti manji od 5% budžeta Republike Srbije za određenu godinu u smislu Zakona kojim se uređuje budžetski sistem.
Dakle, vi ste prekršili zakon i ove godine, dakle, za budžet za 2017. godinu. To je bilo i prošle godine i pretprošle i svake od 2012. godine, jer je budžet za poljoprivredu bio manji od 5% koliko je predviđeno zakonom. Nemojte mi samo ministre reći da su to radili i neke vlade pre 2012. godine, jer to nije dobar odgovor, zato što vi vladate, odnosno ne vi, ja se vama izvinjavam, ali vlade Aleksandra Vučića vladaju već pet godina i ovo je treća Vlada uz nekoliko rekonstrukcija. Nažalost vi ste četvrti ministar u Ministarstvu poljoprivrede, dakle, menjamo jednog ministra godišnje i očekujemo da ćemo imati konzistentnost i predvidivost mera i poljoprivredne politike u Republici Srbiji. To tako ne ide, a najavljuju se sad još jedni izbori, pitanje je ko će zapravo biti i nadalje novi ministar.
Što se tiče onoga šta su vlade Aleksandra Vučića razne govorile o poljoprivredi, ja ću to citirati. Od 2012. godine najpre u ekspozeu Ivice Dačića rečeno je sledeće – dame i gospodo poljoprivreda može značajno da doprinese ukupnom ekonomskom rastu u kratkom roku, ukoliko se merama agrarne politike definiše održivi i ravnomerni razvoj. Planiramo da zajedno povećamo agrarni budžet i da u kratkom roku Zakonom o podsticajima utvrdimo agrarnu politiku, koja će biti predvidiva na dugi rok, kako bi poljoprivrednici mogli dugoročno da planiraju svoju proizvodnju. Apsolutno se slažem sa navedenim, ali da li je to realizovano? Nije. Takođe 2012. godine u ekspozeu – učinićemo sve da brzo dobijemo nacionalnu akreditaciju za korišćenje IPARD fondova, govorimo o 2012. godini.
Godine 2014, ekspoze Aleksandara Vučića, kaže – povećanje poljoprivredne proizvodnje za 30%. Laž. Nije se desilo. Dalje kaže – u narednom periodu čeka nas dalji rad na aktivnostima za uspostavljanje akreditacije potrebnih struktura za korišćenje predpristupnih fondova Evropske unije IPARD, čime bi se ispunili uslovi za privlačenje predpristupnih sredstava ispred pristupnih fondova od 32 do 38 miliona. Laž. Ništa se nije uradilo.
Govorim dalje, ekspoze 2016. godina, ponovo Aleksandar Vučić kaže – krajem prošle godine podnet je zahtev za upravljanje IPARD sredstvima i 11. septembra ovde na izboru Vlade je rekao da je Srbija konačno dobila akreditaciju za povlačenje sredstava iz IPARD programa.
Ministar Nedimović je ovog trenutka rekao da to očekujemo da dobijemo u aprilu 2017. godine, a mi smo tri dana pre objave Aleksandara Vučića da smo dobili akreditaciju, Ministarstvo je 8. avgusta dobilo obaveštenje da je privremeno obustavljena akreditacija. Dakle, toliko o tome.
Sada kada govorimo o poljoprivredi tu su priče lepe, ja podržavam sve ovo što govori ministar Nedimović. On je nov ministar i ja se nadam da će on biti taj koji će uspeti da uradi nešto u poljoprivredi za razliku od prethodna tri ministra, ali postoji velika nepodudarnost između političke retorike i između realizacije. To je suština problema. Kada treba da se govori u kampanji o poljoprivredi, tada su nam poljoprivrednici super, tada se pričaju bajke o podršci koliko je poljoprivreda nama važna, a zapravo kad treba da se bavimo poljoprivredom i da realizujemo nešto iz oblasti poljoprivrede, to ide daleko teže.
E, sada, što se tiče konkretno IPARD programa – IPARD program je nešto što Srbija ima veliku šansu da propusti za razliku od drugih zemalja koje su bile u procesu pristupanja Evropskoj uniji, mi se tu najneodgovornije ponašamo. Dakle, IPAR program je program koji važi od 2014. do 2020. godine. Mi smo danas u 2017, mogu slobodno reći, da pritom nismo do sada uradili apsolutno ništa da stvorimo uslove da nam te pare ne propadnu.
Dakle, što se tiče IPARD-a, tu postoje dve stvari, jedno je da se ispune politički uslovi, a drugo je da se ispune tehnički uslovi da bi imali pravo na korišćenje ovih sredstava. Srbija je politički uslov ispunila onog trenutka kada je postala kandidat za članstvo u EU, a što se tiče tehničkih podataka oni se tiču administracije, odnosno osposobljenosti institucija koje još nisu ni izgradili ni osposobili.
Mi nismo bili sposobni da cele ove godine primimo 106 radnika koji treba da rade u Upravi za agrarna plaćanja, da ih obučimo i da ih pripremimo za rad. Primljeno je u prvoj fazi 46, a ostalo je 60. Ne znam da li je to završeno do kraja. Dakle, ozbiljan problem je prijem službenika.
Onda, što se tiče toga koliko sredstava nam je odobreno, odobreno je 175 miliona evra koje se povlače u tranšama. Koliko je godišnje odobreno zemljama u okruženju? Mađarska - 53 miliona evra godišnje, Rumunija - 193, Poljska - 236 miliona, a mi negde oko 25 miliona. Dakle, mi smo dobili isto ili nešto manje od Hrvatske, koja ima dva puta manje zemljišta i dva puta slabiju poljoprivrednu proizvodnju od Srbije. Ali, dobili smo manje zato što su iz EU znali da mi nemamo izgrađen sistem institucija i da ne ulivamo poverenje da ćemo biti u stanju da povučemo i ovih 175 miliona, i to se upravo tako dešava.
Dakle, što se Hrvatske tiče, u Hrvatskoj je 600 službenika radilo na obradi 280 zahteva za podsticaj iz IPAR programa. Mi možemo očekivati da ćemo imati barem 1.000, ja se nadam, a imamo stotinu i nešto službenika. U Hrvatskoj je njima trebalo 18 meseci da tu proceduru završe. Ne znam koliko će trebati nama, s obzirom da se nalazimo u 2017. godini i s obzirom na rokove koji su dosta dugi.
Što se tiče onoga što je za mene problem u IPAR programu, jesu dve stvari. Prvo, ne govorite ništa o predfinansiranju. IPAR program podrazumeva da se sredstva vraćaju po realizaciji investicija. Dakle, to znači da ako neki poljoprivrednik želi da podigne voćnjak, želi da kupi određenu opremu, želi da osnuje farmu krava, on to mora da uradi sopstvenim sredstvima, a da onda konkuriše i aplicira da se ta sredstva refundiraju. U ovakvoj situaciji jako je mali broj naših poljoprivrednika, koji su osiromašeni u prethodnim godinama, koji su spremni da ovo finansiraju. Hrvatska je to rešila tako što je uz pomoć Hrvatske banke za obnovu i razvoj po vrlo povoljnim uslovima kreditirala poljoprivrednike i omogućila im da mogu da apliciraju kroz ovaj program.
Šta je sledeći problem IPAR programa? Dakle, troškovi same aplikacije iz prakse drugih zemalja su se kretali u iznosu od 10 do 13 hiljada evra za konsultante, za raznoraznu papirologiju, za programe, aplikacije, itd. To je takođe još jedan ozbiljan problem koji dovodi do toga da svako ko aplicira za iznos ispod 50 ili 100 hiljada evra nema opravdanosti da konkuriše na projektu.
Dalje, ono što je najveći problem, i to je ono o čemu vi ne govorite, ministre, a ne govori ni Vlada, ni niko pre vas, je ko ima pravo i šta su uslovi da bi uopšte neko mogao da konkuriše po osnovu IPAR programa i ostvari ta bespovratna sredstva koja će biti 50, 60 ili 70%, u zavisnosti od projekta i oblasti. Dakle, u Srbiji imate, kao što znate, 631 i nešto više hiljada poljoprivrednih gazdinstava, od toga imate 298 hiljada, skoro 300 ispod dva hektara površine po gazdinstvu i 182 hiljade do pet hektara. Dakle, sa površinom do pet hektara imate 480 hiljada poljoprivrednih gazdinstava od 631 hiljade, što je negde oko 75% ukupno poljoprivrednih gazdinstava. Kada se na to doda i sposobnost ekonomska da investiraju u poljoprivredu da bi mogli da konkurišu za IPARD, odnosno da investiraju projekte, dolazimo do toga da desetak procenata poljoprivrednih gazdinstava neće biti sposobno da učestvuje na ovom projektu, a evo i zašto.
Šta su specifični uslovi? To govorim poljoprivrednicima Srbije i građanima Srbije. Da bi neko mogao da aplicira kod IPARD-a, potrebno je da, ukoliko se bavi proizvodnjom mleka, ima minimum 20 grla krava do 300 krava ili preko 300 krava. Zatim, ukoliko se bavi proizvodnjom mesa, potrebno je da ima 20 do 1.000 goveda, 150 do 1.000 ovaca ili koza, 100 do 10.000 svinja, četiri do 50.000 brojlera. Zatim, ukoliko se bave ratarstvom, poljoprivredna gazdinstva koja imaju pravo moraju da imaju minimum dva do 50 hektara pod zemljištem ili 50 do 100 hektara ili preko 100 hektara. Ukoliko se bave proizvodnjom voća i povrća, da bi mogli da konkurišu kod IPARD-a, neophodno je da imaju zasađene površine od dva do 20 hektara ukoliko je u pitanju jagodičasto voće, odnosno od pet do 100 hektara nekog drugog voća. Dakle, ukoliko neko ima 4,5 hektara zasada šljiva, on nema pravo da konkuriše za sredstva IPARD-a.
Takođe, što se tiče proizvodnje u zatvorenom prostoru ili plastenicima, poljoprivredna gazdinstva koja imaju minimum 500 kvadrata do 10.000 imaju pravo da konkurišu po ovom programu.
E sad, šta je vaš odgovor? Vaš odgovor je – mi ćemo za te male poljoprivrednike, a njih je mnogo više nego velikih u Srbiji, obezbediti nacionalni program. Tu sada dolazimo do Zakona o podsticajima. U Zakonu o podsticajima iz bednog budžeta, kažem opet bednog, uz uvažavanje, ministre, vašeg angažovanja da se budžet poveća ove godine, ja ću vam reći da je Hrvatska, uzimam nju kao primer jer je najbliža, pre ulaska u EU imala agrarni budžet 600 miliona evra, duplo više nego mi. Mi imamo 300 i hvalimo se time kako smo mi napravili neki veliki pomak jer smo nešto povećali agrarni budžet. U Srbiji se i danas, ministre, uvoze jabuke, uvozi se paprika, uvozi se paradajz, a uvoziće se i mleko. Dakle, mi smo zemlja u kojoj se polovina godine izvoze jabuke, a u drugoj polovini godine se uvoze jabuke u Srbiji.
Ono što je najveći problem, to što izvozimo, ja sam to rekao i premijeru, veliki deo ide na reeksport, reeksport iz zemalja EU koji ide preko Srbije. Ne treba to da radim ni ja ni bilo ko od poslanika, da danas kontroliše te sive tokove, nego treba da rade nadležne institucije, inspekcijske službe Vlade Republike Srbije i da se izbore sa reeksportom, a ne da naša roba naših poljoprivrednika propada dok se prodaje roba iz EU.
Dalje, što se tiče podsticaja, kozmetičke su promene u Zakonu o podsticajima, zato što nema podsticaja ako nema para. To je valjda jasna stvar. Pozdravljam uvedenu odredbu da će se dati podrška mladim poljoprivrednim proizvođačima. Pozdravljam i odredbu koja se odnosi na ruralna područja i za posebne programe. Pozdravljam i to što ste prvi put sada prepoznali proizvodnju loznih kalemova i voćnih sadnica u Zakonu od podsticajima, s tim što na to imam jedan amandman kako bismo to mogli da još razvijemo dalje, jer je i to grana poljoprivrede koja je jako važna.
Ali, molim vas, vi ne menjate suštinu Zakona o podsticajima. I dalje dajete podsticaje po hektaru umesto investicije. Ostavili ste 6.000 dinara po hektaru, sedam dinara po litru mleka, to ne znači ništa. U zemljama EU, u Evropi, koja je već prošla proces osnaživanja svojih poljoprivrednika, po hektaru se daje 900 evra, a u Srbiji se daje 6.000 dinara. Šta mislite, da li će naš poljoprivrednik sa 6.000 dinara moći da bude konkurentan bilo kome iz Evrope? Neće moći. Neće moći da bude konkurentan. Potpuno promašene mere. To ste ostavili na istom nivou. To je suština i najveći obuhvat mera je upravo to, kao što su i regresi za đubrivo i za gorivo. Vi ne menjate to što je suština.
Što se tiče mleka, ne možete vi prelevmanima doveka braniti naše proizvođače. Morate ih osnažiti, gospodo. To je suština podsticaja, da naši poljoprivrednici budu snažni i ekonomski jaki da mogu da primene nove tehnologije, nova znanja, i da mogu da budu konkurentni u smislu prinosa, u smislu jeftine proizvodnje sa konkurencijom iz Evrope i sveta. Ne možemo zatvaranjem granica braniti poljoprivredne proizvođače.
Što se tiče voćnog sadnog materijala, evo tipičnog primera kako se razvija poljoprivredna proizvodnja u Srbiji, samo ću vam to navesti kao primer isto i u drugim oblastima. Godine 2012. izvoz voćnog loznog sadnog materijala iz Srbije bio je šest miliona i 600 hiljada sadnica, a uvoz dva miliona i 800 , 2013. godine izvoz je bio 9,5 miliona, a uvoz četiri miliona i 700, 2014. godine 8,5 miliona, a uvoz pet miliona i 800, da bi 2015. godine došli dotle da je izvoz nešto ispod sedam miliona, a uvoz nešto preko sedam miliona.
Mi zaboravljamo nešto u čemu mi imamo stogodišnju tradiciju, a to je upravo proizvodnja loznog sadnog materijala i voćnih sadnica. Sada se u Srbiji više uvozi nego što se izvozi, a da vam ne govorim koliko smo prihoda bili, bili smo lider u Evropi osamdesetih godina u toj poljoprivrednoj proizvodnji. Nažalost, danas naši poljoprivrednici, zbog nepostojanja podsticaja, podižu svoje zasade u Makedoniji. Zašto? Zato što u Makedoniji ostvaruju 40 evro centi po jednom loznom kalemu i jednoj voćnoj sadnici ako podignu u Makedoniji i to isto izvezu. To je realnost danas u Srbiji.
Što se tiče Zakona o vodama, pozdravljam inicijativu da se ta oblast koja je potpuno neuređena uredi, potpuno neuređena. Dakle, mi smo pretrpeli ogromne štete, ali nismo morali da čekamo pet godina da Vučić promeni četiri ministra poljoprivrede, da promeni 40 ministara, tri vlade, ne znam koliko svega, da bi došli dotle da nešto uradimo i pozdravljam tu inicijativu. Dobro je da se tu uvede red u toj oblasti, naročito zbog posledica koje su pretrpeli tokom poplava 2014. i 2015. godine i očekujem da će se opredeliti sredstva jer zakon je mrtvo slovo na papiru, ukoliko nema budžeta da se to u praksi realizuje i da se mere sprovedu.
Što se tiče poplava, samo u Trsteniku poplave su bile višemilionske, govorim u evrima. Najveću štetu su upravo poljoprivrednici pretrpeli. Najveća šteta je napravljena upravo od Zapadne Morave, koja je vodotok prvog reda, koja nema odbrambene nasipe, koja nije regulisana i koja pravi ogromne štete, menjajući svoj tok odnosi i čitave površine i hektare obradivog zemljišta. Pitanje imam jedno, a to je – šta će se dešavati sa pratećim uredbama koje se odnose na deo sredstava za eksploataciju mineralnih voda, koji ne pripada lokalnim samoupravama, konkretno u pitanju je fabrika vode „Mivela“? Opština Trstenik ne dobija ni jedan jedini dinar od takse za eksploataciju mineralne vode „Mivela“ koja je na njenoj teritoriji, kao i izvorište.
Na kraju, nadam se da će se Zakonom o vodama uvesti red i da će se u skladu sa Zakonom sprovoditi aktivnosti i da će se verovatno, ukoliko budemo poštovali Zakon, uticati i na to da se bespravno podignuti objekti, poput vikendica predsednika republike Tomislava Nikolića, sklone ili sruše. Ako se to već moglo uraditi sa objektima u Savamali tokom noći i na jedan netransparentan način, ovde imate potpunu zakonsku utemeljenost, da ne ponovite slučaj Savamale, nego da uradite to onda kada treba. Hvala.
