Poštovani ministre, pred nama su tri zakona kojim sa kantom ovde gasimo požar u ovom trenutku. Znamo zašto ih usvajate i o tome ćemo verovatno u pojedinostima posebno da pričamo.
Moje pitanje jeste upućeno ka vama, a to je šta mi želimo od poljoprivrede u Srbiji? Da li mi želimo i dalje da koristimo u dnevnopolitičke svrhe kao pitanje Kosova, malopre sam to rekao, u demagoškim raspravama, u predizbornim kampanjama, da pričamo o tome kako je to najveći potencijal razvoja, kako od toga možemo da živimo, ili ćemo ozbiljno da se bavimo ovim poslom?
Vi ste veoma kratko ovde. Podsetiću vas da su osnovni postulati evropske agrarne politike kojoj težimo izvesnost i predvidljivost. Predvidljivost znači da imate jasnu agrarnu politiku šta želite da uradite kroz neki dugoročni cilj, izvesnost znači da imate direktne mere kojima ćete taj cilj postići. Naravno da nije dobro kada, hajde sada da se ne okrenemo samo na proteklih pet godina Vlade Aleksandra Vučića, nego od 2000. godine, promenimo, ne znam, 11 ili 12 ministara, tu nema ni predvidljivosti ni izvesnosti. Ne možemo da se ne osvrnemo na ekspoze premijera Vučića, koji je rekao nekoliko čak dobrih stvari u tom ekspozeu, apropo onoga što želi od poljoprivrede, a nije završio te rečenice. On misli, a nadam se i Vlada, da to treba da bude privredna delatnost koja pravi dobit za ovu državu i nešto što je razvojna šansa, ali morao je da završi rečenicu – onda u takvoj industriji primarne proizvodnje ne može da radi 25% ovih građana ove zemlje. Prosto, morate biti konačno pošteni, jasni i odgovorni i reći – ako imate 25% zaposlenih u primarnoj proizvodnji, vi niste dovoljno ekonomski razvijena zemlja u 21. veku, čak niste ni krajem 21. veka. To su prvi postulati, ako se dogovorimo da je ovo industrija i biznis, onda moramo da se ponašamo tako.
Na naše pitanje da li vi treba da se bavite prerađivačkom industrijom, odgovor je – da. To je primarni cilj vašeg bavljenja. Ja očekujem da onih 11 milijardi pred kojih smo bili, koje treba da se daju po posebnim merama za direktne investicije, 90% bude uloženo u prerađivačku industriju. Nikola Knezić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, tamo negde u junu 1974. godine preuzeo je dužnost i tada je rekao na tom inauguracionom sastanku u Skupštini rekao sledeću stvar, to se tada odnosilo na Vojvodinu, a danas se odnosi na Srbiju – ako nastavimo i dalje da se bavimo primarnom proizvodnjom, Vojvodina će biti najnerazvijeniji region u SFRJ. Ta ista rečenica važi danas za Srbiju. Ukoliko se ne pozabavimo, profit po hektaru, a on može doći samo tako što ćemo pokušati ponovo da vratimo prerađivačku industriju u Vojvodinu, to je čovek završio za devet godina, okončanjem poslednjeg projekta, a to je šećerana u Pećincima, i tada dostigao bruto proizvod Vojvodine na nivo Slovenije, pokazao kako možemo da se bavimo poljoprivredom kao razvojnom šansom, a ne kao primarnom proizvodnjom, gde ćemo da merkantilne proizvode izvozimo a uvozimo finalne proizvode. To je kao u Bosni što se žale – izvoze balvan, a uvoze nameštaj. Mi smo to imali i treba da pokušamo da napravimo strategiju kako do toga da dođemo.
Kažete da smo mi odlučili da budemo otvoreno tržište. Nažalost, nismo sami odlučili. Mi smo imali predsednika Republike 1989. godine koji je posle nekoliko nedelja zakašnjenja u svojim memoarima napisao da je pao Berlinski zid, radi se o Borisavu Joviću. Nismo sami, nažalost, doneli odluku. Da smo znali šta se dešava, o ovome bi pričali 1994, 1995. ili 1996. godine, a ne 2016. godine, i tu smo gde jesmo.
Šta su to resursi u poljoprivredi? Prvi i osnovni resurs, kao u svakom poslu, jesu ljudi. Ne možemo mi administrativnim poslovima da nateramo i da menjamo demografsku politiku u radnoj snazi u poljoprivredi. Ne možete vi sada administrativnim merama da naterate nekog da se bavi poljoprivredom, ukoliko on nema svoj interes i profit. Na kraju, nije to takva situacija na celoj teritoriji ove zemlje. Imamo dva različita koncepta. Imamo prosečnog poljoprivrednika u Vojvodini koji je 33, 34, 35 godina i koji je prepoznao svoj interes onog trenutka kada je zakonom Ivana Dulić zemljište državno oduzeto privatizovanim kompanijama i dato na licitaciju. Tada nam se javlja fenomen da tek tada, 2007. godine, mi imamo višak vrednosti sa kojom možemo da izađemo na treća tržišta. Znači, nije svuda ista situacija. To je prvi problem.
Drugi problem jeste taj da ta izvesnost i predvidljivost mora biti jasno oličena u agrarnim politikama i ne možemo svake dve ili tri godine da menjamo strategiju poljoprivrede. Strategija ko strategija, ova i prošla su katastrofalne. Ne tiču se glavnih pitanja i tema koje treba da donese rezultat ovome o čemu razgovaramo. Ali, pre toga moramo reći šta hoćemo, da li hoćemo poljoprivredu sa 25% ukupne populacije, koja na ovaj ili onakav način radi, pa imamo taksiste koji su prijavljeni kao poljoprivredni proizvođači, da bi ostvarili prava na zdravstveno i socijalno ili imamo ozbiljne poljoprivrednike kojima ćemo da se bavimo.
Naravno, u tranziciji ne smemo da zaboravimo one o kojima ste vi pričali i o kojima pričamo stalno, a to su nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva. To su uglavnom staračka domaćinstva, to su ti koji imaju od jedne do četiri muzne krave, koji imaju katastrofalno niske prihode, iz nekoliko razloga. Prvo, nedostatak znanja, iskustva u smislu novih tehnologija, a s druge strane imamo katastrofalnu genetiku, uslove držanja, loš kvalitet finalnog proizvoda koji proizvode. Kada pogledate kvalitet mleka, ustanovićete da u najvećem broju takvih domaćinstava je najlošiji kvalitet, naravno da se oni onda najmanje i plaćaju, prema cenovniku onih otkupljivača koji kontrolišu to na čemu se radi.
Mi imamo problem i sa korupcijom velikom u poljoprivredi, odnosno vaš posao koji bez para možete da razrešite. Imate problem korupcije u Upravi za veterinu, ozbiljan problem, ozbiljan problem imate tu, mogu da vam i privatno pričam o tim temama, ali ne treba. Na kraju, imate poziciju u budžetu gde ćemo plaćati kazne zahvaljujući neodgovornom ponašanju. To nije vaša odgovornost ili odgovornost administracije koju danas vodite.
Mi imamo problem i malopre ste govorili o Upravi za zaštitu bilja. Da, nemojte se čvrsto vezati da nemamo zloupotrebe o reeksportu, neko je pominjao ovde reeksport, imamo ga još uvek, i ta situacija šteti domaćoj poljoprivredi. Prvo je neodgovornost tih ljudi koji rade jer se oni bazično bave tim poslom, ako dozvole da uvezu makedonsku jabuku, bez ikakvog kvaliteta, u čuvenim trapovima i da je izvezu u Rusiju, sami sebi seku granu na kojoj sede, a isto tako moramo pojačati kontrolu.
Niste vi krivi za 11 hektara GMO-a, to se džačić od dva kilograma prošvercuje u kolima, ali moramo pojačati kontrolu zato što ćemo sutra imati drugačije okolnosti, to će biti vaš najveći izazov i zadatak, kada budemo morali da usaglasimo naše propise sa VTO, tada morate imati potpunu kontrolu i tada moramo znate koja soja potiče iz GMO soje, a koja ne potiče i moramo znati šta se dešava na tržištu i pre svega u onome što mi svi jedemo, a to je u tom slučaju svinjsko meso.
Mi imamo priču oko vrlo komplikovanih stvari, sa vašeg ugla. Imamo jednu industriju koja u Vojvodini drugačije funkcioniše, imamo drugu industriju koja funkcioniše u centralnoj Srbiji, koja je opet vrlo različita i tu treba biti sposoban i naći te instrumente koji će to raditi. Apsolutno se slažem sa tim da moramo ići u komasaciju, ne samo u centralnoj Srbiji, nego čak i u Vojvodini. Moramo da povećamo površinu, ali površina koja nije krucijalna.
Ja se slažem sa vama da su kapitalna davanja u poljoprivredi ono što će povećati dodatnu vrednost u poljoprivredi i to negde u Zakonu o podsticajima čini mi se imate, uvodite mere koje će omogućiti malim primarnim proizvođačima da proizvode mleko i sir, a nisu oslonjeni na velike otkupljivače gde varira cena iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz kvaliteta u kvalitet, zavisno od bilansa cena tržišta i količine mleka na tržištu i to je jako dobro. Imate ograničavajuću meru da mogu da proizvode samo 40 kilometara od mesta proizvodnje, što je suludo. Kako će iz Pirota da prodaju najbolji kačkavalj i pirotsku peglanu kobasicu, osim na pijaci u Pirotu? Taj zakon se mora izmeniti. Taj koji je registrovan, koji ispunjava uslove mora da može da prodaje i u Beogradu. Na kraju, obiđite beogradske restorane, svaki domaći proizvod je na divlje u njima. Putuje autobusom, u bunkeru autobusa putuje, zato što nije dozvoljeno da primarni proizvođač proda svoj primarni proizvod u restoran u Beogradu. Može da se pojavi na zelenoj pijaci, isključivo na 40 kilometara daleko od mesta proizvodnje.
Pričamo o zaštićenom tržištu. Mi smo sada na pola puta, i to je najveći problem. Najveći problem je zato što ne možemo da privučemo strane investicije u prerađivačku industriju i domaće investicije u prerađivačku industriju, 150 namirnica za ljudsku ishranu i još toliko za medicinu se proizvodi od prerade kukuruza. Čuli smo malopre od kolege Jovanovića šta je to radio „Servo Mihalj“. Danas imamo preradu ne više od 15 takvih proizvoda. To nije samo problem što mi prodajemo merkantilni kukuruz, koji je, naravno, podložan berzanskim cenama, nego je problem i u tome što mi imamo fluktuiranje cene gotovo 80% svake godine.
Da bi sprečili da jedne godine, cena kukuruza koja ne zavisi, naravno od nas iako smo osmi proizvođač na svetu, nego zavisi od puno većih proizvođača, ne bude 24 dinara, a sledeće godine 12, morate imati prerađivačke kapaciteta ovde. Tada imate fjučerse, tada vam se pojavljuju ljudi koji se bave otkupom i za ta preduzeća i koji otkupljuju proizvodnju automatski dižu cenu.
Ostalo je ogromno pitanje robnih rezervi. Mi nismo intervenciju robnih rezervi od 2012. godine, imamo velike suše. Šta se dešava sa robnim rezervama? To mora vas, iako nije vaš resor da vrlo interesuje. Nemoguće da intervenišemo na tržištu barem sa nekim količinama iz robne rezerve. Kakve su zloupotrebe u sistemu robnih rezervi? Ko je zloupotrebio robne rezerve? Nemojte da čitamo po tabloidima i da slušamo priče po kuloarima.
Mi moramo da stvorim uslove i da ne štitimo samo tajkune u ovom slučaju. Imali smo situaciju i vi to dobro znate da kada Osečka šećerana i Županja ugovore Srem i Bačku za proizvodnju šećerne repe po 48 dinara, isplate to proizvođačima u Sremu i Bačkoj, a njih baš briga da li će prodati nekom Todoriću ili Kostiću, imamo administrativnu zabranu, tako što ne može seljak da izveze primarni proizvod, a onda mu otkupe za 28 dinara. Dvadeset dinara po kilogramu, pa računajte po 90 tona, po hektaru prinos prosečno u Sremu. To je pljačka. Nismo imali veće pljačke u ovoj zemlji od pljačke, administrativne pljačke u korist tajkuna, nego u agraru. I, to je radio svaki ministar. Pogledajte, vi još niste došli, takav je period godine, niste stigli na red.
Imali smo ono protiv čega sam se ja borio 2012. godine. Zašto zabrana izvoza? Hteli su da zabrane kukuruz i pšenicu, pa smo se izborili nekako, pa ostalo industrijsko bilje. Imate zloupotrebu otkupa kod suncokreta na 2013. godine. To je krivično delo u Americi, u jednoj liberalnoj ekonomiji, a ne ovde, tako što se dogovore primarni, odnosno prerađivači i kažu ovo je naš sastav cena i to bi bilo u redu, pošto možemo da izvezemo gde hoćemo taj suncokret. Ali, problem je sledeći što mi država zabrani da izvezem odavde, pa otmem taj višak vrednosti svake druge godine primarnom proizvođaču. Takve stvari dok ste ministar ne sme se desiti više nikada.
Da se vratimo na zakone. Tri su zakona. Zakon o ruralnom razvoju, o poljoprivrednom zemljištu. Zakon o poljoprivrednom i ruralnom razvoju je zakon koji usaglašen sa IPARD programima. Mi kao DS svaki zakon koji je nešto što se tiče evropskih integracija, pogotovo ovaj koji ima za cilj i implementaciju nekih sredstava koje će doći ćemo podržati. To odmah da vam kažem.
Problem je sledeći što nismo čuli odgovore kome je palo na pamet, a pala je ministru Kneževiću na pamet da ugasi Upravu za agrarna plaćanja u Šapcu i da izgubimo te četiri godine da još uvek vi morate da rešite problem koji nije vaš problem. Zašto je to urađeno? Nije tačno da ovde nema kadrova i da kadrovi samo žive u Beogradu. Nije tačno da Šabac, Sremska Mitrovica, Ruma, Valjevo, nemaju kadrove da rade Upravu za agrarna plaćanja. To nije tačno. Izgubili smo četiri godine na nečiji kapric, na privatnu odluku da vratimo to u Beograd zato što neki ljudi moraju da putuju iz Beograda, pa do Šapca, možeš misliti, pa veliki broj ljudi u ovoj zemlji putuju svaki dan od Beograd na posao, pa se ne žale.
Što se tiče resursa, resursi su vam ključna stvar. Resursi su ljudi, resursi su zemljište. Najveća sramota koja se desila, jeste Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu. Ako smo prepoznali zemljište i ljude kao resurse, a imamo dokaz kod poljoprivrednog proizvođača u Vojvodini, u Bačkoj Palanci, u Sremskoj Mitrovici, u Inđiji, gde god hoćete nemojte im oduzimati to zemljište zato što hoćete da pravite neke druge varijante, kombinacije, izmišljamo aldahe, aravade, već boga oca koga, a uzimamo onima koji to mogu da obrađuju i da prave višak vrednosti.
Danas prosečnost starost vrhunskih proizvođača je 30 i nešto godina. Kupili su mehanizaciju, založili su svoju dedovinu, svoje zemljište, ženu i decu, da bi mogli da povećavaju obim proizvodnje. Vrlo su uspešni u tome, ne treba im pomoć države. Ja mislim da im ne uzimaju te sad skromne subvencije koje im država daje u ovom trenutku da rade neke druge stvari i mi sada hoćemo da oduzmemo taj resurs zato što im je važniji, jer je premijer čuo negde da ovaj dobro se bavi poljoprivredom.
Ovde na taj dan kada je bio izbor Vlade, mi je ponudio da idemo da obiđemo sjajne rezultate i kapitalne investicije u Jadranu, Gajdobri, Bački Sivac i Karađorđevo. Sam sam otišao, nisu ni blizu rezultatima koje imaju poljoprivredni proizvođači iz Bačke Palanke, Mladenova i okoline. Ni blizu. I, nemojte da verujete da neće neko bolje od tih ljudi da radi te stvari.
Zemljište je resurs u ovoj našoj priči. Tim primarnim poslovima ne treba da se bavi 25% ljudi, treba da se bavi puno manje ljudi, a ostatak ćemo zaposliti u prerađivačku industriju tako što ćemo ukinuti administrativne zaštite u korist tajkuna tako što ćemo stati na put i SOJAPROTEIN i MK Grupi i Matijeviću i Peri, Miki, Simi i omogućiti da imamo tržišnu utakmicu ovde. To će da generiše nova radna mesta i ono što je radio Nikola Kmezić devet godina, jer to je dalo rezultat.
Što se tiče Zakona o vodama. Zakon o vodama, kome nije jasno da Vojvodina vode postoje od 1793. godine, one sa problematikom Srbijavode imaju samo toliko veze koliko su voda kao fluid postoji tu. To su dva različita posla. Ovde su bujične vode. Potpuno druga znanja neophodna za to. Potrebne su nove kapitalne investicije, a ovde se rade druge stvari. Trista hiljada hektara je svake godine izloženo podvodnim vodama. Morate da sprečavate spoljni i unutrašnje vode. Morate da se bavite time. To znanje je generisano od 1793. godine od braće Kiš i ugovora sa Marijom Terezijom.
Zato je ovaj zakon dobar i njega ćemo podržati. Nećemo podržati Zakon o podsticajima iz nekoliko razloga, pre svega što se nije ticalo najvažnijeg dela, a to je onaj o izvesnosti. Nismo mogli da intervenišemo na taj deo zakona ali ćemo predložiti ovih dana, taj naš zakon, možda je već u proceduri, ali prosto moramo da pričamo o ovoj delatnosti kao poslu, a ne kao socijalnoj grani. Socijalna kategorija ćemo da zaštitimo nekim jednokratnim davanjima u toku godine. A da se okrenemo prema onim poljoprivrednim proizvođačima koji to mogu da urade. Moramo da lociramo ta sredstva koja ste namestili i namenili za nove investicije u prerađivačkoj industriji. Tu postoji ogroman kapacitet i tu postoji ono što je jako važno, neophodno znanje da se taj posao završi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, kao neko ko od svojih 58 godina života gotovo sve vreme sam proveo na njivi, na selu, u poljoprivredi, uporedo sa tim sam radio i u fabrici traktora. Možda nisam studirao 12 godina kao neki koji upravo izlaze. Možda nisam bio Pokrajinski sekretar i nisam uspeo da realizujem svoje ideje. Možda nisam potrošač, već sam proizvođač, ali ovo je bilo dirljivo.

Kada sam čuo da se bivšeg režima bori protiv MK Komerca kome je sve dala, tri šećerane po tri evra, od kojih je ona u Kovačici imala 184 hektara zemljišta. Znači, negde oko 15 eura centi po hektaru. Jeste da ja nisam bio Pokrajinski sekretar, ali nisam zaboravio šta je ostalo iza ovoga, sto i nešto hiljada hektara uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta je ušlo u sistem.

Rekli su ovde vitlajući štapom da nije tačno da u Vojvodini nema uzurpiranog zemljišta, da u Vojvodini nema neobrađenog zemljišta, međutim kada smo promenili zakon voljom većine ispostavilo se da toga i te kako ima. Da pokrajinski sekretari nisu vodili računa ono što su zakonom bili obavezni. Našli smo u Inđiji preko 200 hektar uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta i skinuli te plodove. Našli smo na desetine hiljada hektara novog zemljišta, uvrstili u program i prihodovali na milione evra. Suzbili smo dermatitis, niko nije rekao ni hvala. Govorili su da će nas EU kazniti zbog toga, evo ministar je tu. Mi smo umesto kazne dobili, pohvalu i milion i 600 hiljada evra za utrošena sredstva i dobićemo još milion da se ubuduće borimo sa ovim.

Mi smo doneli Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji je doneo prihod državi Srbiji i na takav način je poljoprivreda i dobila 3,322 milijarde više nego prethodne godine.

Mi smo uveli prelevmane, uz silne otpore onih koji se sada zalažu za prelevmane. Kad su nam trebali prelevmani, oni su bili protiv. Sad kada nam ne trebaju, oni su za. Oni bi da nas sukobe sa EU. Ja nemam ništa protiv da se sukobimo sa EU, ali imam protiv da se sukobimo sa njihovim tržištem. Dve trećine našeg izvoza završava na tržištu EU. Da li je ekonomski opravdano to uraditi? Naravno da nije. Ali, hajde da vidimo za SSP, to za ove crkveno-pravoslavne, da vidimo šta su oni govorili. Oni hoće sredstva IPARD-a, ali neće u integraciju. Oni ne znaju šta hoće. Šta da kažem o vođi stranke kome profesor Poljoprivrednog fakulteta, dok on kao književnik govori, drži transparent, eno tamo?

Od onog velikog … projekta od 62.000 evra, a ministar zna da je to isplaćeno, ostao je samo transparent. Daj Bože da je obrnuto, da je seljacima ostalo 62.000 evra više, a ne transparent koji se ovde pokazuje protiv genetički modifikovanih organizama.

Da vidimo tog najmlađeg Titovog odbornika sa 18 godina i mesec dana u Beogradu, da vidimo te genetički modifikovane organizme, da vidimo kako je ujahao u ovu Skupštinu zahvaljujući onom Skotu, tako nešto beše. Hajde da vidimo ko je uvezao prvi genetički modifikovane organizme? Vlada Vojislava Koštunice i Ivana Dulić Marković. Jel to ona ista stranka pomoću koje je kao pomoću štapa upravo ova organizacija ušla u parlament?

Govorili su protiv SSP, čiji delovi su u poljoprivredi veoma loši, ali da vidimo kako se došlo do tog SSP? Pregovori su počeli, evo, ministar će to znati 25.11.2005. godine. Tada je vladala Vlada Vojislava Koštunice. Sporazum je parafiran 7.11.2007. godine. Tada je vladala Vlada Marijana Rističevića, jel, SNS? Ona nije bila ni osnovana. I sada nam oni zameraju na svojim greškama. Oni neće nama da oproste ni svoje greške. Onda je izašao vrlo književnik, uz pratnju profesora koji drži transparent, vredan 62.000 evra, da nam drži ovde predavanje o patriotizmu.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi menjali društvo, moramo mi da se menjamo. U svojoj karijeri od 57 godina, koliko pamtim, kad sam progovorio, prošao sam kroz razne faze poljoprivrede. Poljoprivreda se modernizuje, poljoprivreda ide napred. Nije nama problem ni tako mali posao, ali mi moramo spojiti tri stvari, najmanje tri stvari – poljoprivredu, energetiku i preradu.

Iz poljoprivrede se daju napraviti energenti i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Mi toliko zapuštenog poljoprivrednog zemljišta smo zatekli u zapuštenoj državi u kojoj nije bilo države posle njih da možemo da proizvedemo energente na tom zapuštenom zemljištu, ali nam treba vreme. Nijedna rana nije zacelila preko noći. Država je ozbiljan, složen i dugo pravljen proizvod.

Mi možemo da napravimo energente i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i za preradu. Primarna poljoprivredna proizvodnja, prerađivačka industrija, industrija koja treba da povuče poljoprivredu, isključivo poljoprivredne zemlje su siromašne zemlje. Nama treba industrija koja će nositi i mi se moramo približavati, hteli ili ne. Jedno je put, drugo je destinacija. Da li ćemo ući u EU ili ne, ne zavisi od Hrvata, već od nas i od EU. Ali, mi moramo proći taj put da bi iskoristili predpristupne fondove od 175 miliona evra. To je predmet Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Ne možemo biti protiv integracija, a hoćemo IPARD. Mislim, to može kod ovog profesora književnosti, koji kaže ono – grupa na odseku za srpski jezik i književnost, kako beše?

Mi moramo iskoristiti ta sredstva, ali to nije sve. Pored tih sredstava postojaće i dalje nacionalna sredstva. Naši poljoprivrednici treba da znaju da će jedni da koriste IPARD sredstva, drugi nacionalna sredstva, a treći imaju pravo na pokrajinsku i lokalnu podršku, i to, naravno, sve uz saglasnost centralne Vlade, da ne bi došlo do višestrukog finansiranja jedne te iste proizvodnje. Nama treba izmena tog zakona, naravno da nam treba izmena Zakona o podsticajima, jer smo dobili nešto više, a i zaokret zajedničke evropske poljoprivredne politike, a verovali ili ne, EU je nastala na poljoprivredi, uglju i čeliku, najviše na poljoprivredi.

Godinama je 70% zajedničkog evropskog budžeta, sada je to 45%, 58 milijardi se izdvaja za 104 miliona hektara i 12 miliona poljoprivrednika EU izdvaja, ali je industrijski moćna i to može da izdvoji. Jedno je destinacija, a drugo je put do te destinacije. Mi taj put treba da pređemo sebe radi da bi mogli da izvozimo i u Rusiju po standardima, ili bilo gde. Nažalost, Rusija je daleko, pa transportni troškovi opterećuju našu proizvodnju, inače bi iskoristili bescarinske aranžmane, to je sigurno, i koristimo za voće, a troškovi prevoza manje utiču na visinu cena, nego što je to slučaj kod pšenice, kukuruza itd.

Mi treba ono što seljaci proizvedu na njivi da preradimo što bliže mestu proizvodnje. Mi moramo da vodimo računa i o ruralnom razvoju, a to je preko milijardu više izdvojeno, oko milijardu više, da zadržimo tog malog čoveka tamo negde gde je sad živeo, da probamo da vratimo neke iz velikih gradova, i da to bude poljoprivredna politika, a oni koji prate zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku čak smatraju da su ta mala poljoprivredna gazdinstva i mešovita, mogu uz dobru podršku poljoprivredne politike, nacionalne i zajedničke mogu da budu u budućnosti za višak zapošljavanja, dakle da budu šansa da se više ljudi zaposli. To je šansa i da se održi životna sredina, divlja, seoski turizam, da možete imati koga da posetite nedeljom itd.

Mi moramo da se menjamo da bi društvo menjali. DŽaba vam zlato i dijamanti ako nemate hrane i pijaće vode. Umrećete gladni, umrećete žedni. Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće računati količinom zlata i dijamanata, već količinom hrane i pojaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može da proizvede. Imate bogate zemlje koje imaju zlato, dijamante, rudna blaga, ali su siromašni. Narod je siromašan. Imate zemlje koje nemaju ništa od toga, ali su bogate, jer ljudi znaju da iskoriste ono malo što imaju. U principu, sve je do organizacije i do ljudi. I mi moramo da organizujemo poljoprivredu na način da ispoštujemo posedovnu strukturu koja postoji. Italija, Grčka, Španija, nema velike posede. Nemoj da mislite da u EU postoje posedi od 1000, 2000, 3000, 4000, 5000 hektara. Prosečno je 10 do 15 hektara. Polovina poseda u EU je manja od 10 hektara.

Mi moramo da specijalizujemo našu poljoprivrednu proizvodnju shodno površinama koju naši poljoprivrednici, vredni ljudi, koji su uprkos teškoćama, sankcijama itd. nas izvlačili iz krize, ostvarivali izvoz. Netačno je da nije bilo izvoza do 2007. godine. Godine 2005. suficit je bio milijardu dolara. Sada je negde oko 1,2 milijarde evra i to ne zahvaljujući baš toliko našoj nekoj ekstremno visokoj proizvodnji i tajkunima, nego pre svega što nas ima 500.000 manje. Ima nas manje na hrani i to je jedan od razloga zašto nam se povećao izvoz, odnosno vrednost tog izvoza.

Ima stvari koje smo do sada uradili dobro, ali mislim da stvari kreću, ovde je i bivša ministarka, da stvari kreću nabolje, jer smo doneli dobar Zakon o poljoprivredom zemljištu, da je dobar i ovaj Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, da posle te normative i zaposlenih koje ćemo primiti da ovo prate, da još treba zgrada da ispuni te uslove i da naši poljoprivrednici dođu do tih para, jer nam rokovi tek, jedni rokovi su od 2018, jedni rokovi su 2020. godine.

Da bi ostavio sebi vremena, naravno, Zakon o vodama, najvažniji za naše poljoprivrednike, je ne da ćemo samo zbrisati iz vodotokova one vikendice koje oni pripisuju isključivo predsedniku Republike, a oni imaju daleko više, pa ako ćemo čistiti, onda ćemo čistiti sve, ako ćemo govoriti o Savamaloj, onda ćemo govoriti o devet zgrada u Inđiji, koje su bile zakonite i koje su nezakonito srušene. Govorićemo o svemu. Nećemo govoriti samo o protivniku. Nećemo, neću da se svađam sa ljudima, već da se svađam sa problemima.

Koliko vidim, oni nisu rešenje. Oni su i dalje deo problema i žele da ostanu deo problema, i njima mogu da poručim da će nam biti bolje, kada mi budemo bolji, da ćemo imati nešto više, kada mi budemo nešto više, a naravno, ovom produktivnijem delu opozicije moram da kažem, Srbija će biti velika, kad iznutra postane velika. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, zasnivaju se, pre svega, na pretpostavci ili tvrdnji, kako god hoćete, da će, iz predpristupnih fondova EU, Srbija dobiti 175 miliona evra. To je nešto što je i dalje neizvesno, bez obzira koliko ministar tvrdio da problemi koji su u međuvremenu bili, koji su bili prepreka, oni su otklonjeni i velika su šansa da se realizuje ta pomoć iz predpristupnih fondova koje treba da dobije Srbija.
Ono što treba voditi računa je sledeće. I ako se dobije tih 175 miliona, gospodo iz Vlade, da li vi mislite da su te pare date zato što je EU naklonjena Srbiji i njenom ulasku u EU ili ima svoje interese? Kakvi su to interesi EU prilikom dodele tih sredstava i u krajnjem slučaju, ako baš ne želite da raspravljamo o tome, da vidimo kakvi su uslovi korišćenja tih sredstava. Naravno, ovde u ovom Predlogu izmene i dopune se kaže – pristupiće se programima podsticaja ruralnog razvoja i u poljoprivredi. Ali, ono što je veoma, veoma ostalo nejasno, to je da li i pod kojim uslovima mogu da učestvuju ravnopravno poljoprivrednici Srbije, i kakvi su uslovi za dobijanje ovih sredstava u smislu garancije. Mora da postoji neko obezbeđenje koje će biti sigurnost za vraćanje ovih sredstava i za korišćenje ovih sredstava.
U svakom slučaju, ona moraju da se sastoje ili u bankarskim garancijama, ili u nekim hipotekarnim zalozima. Onda morate da vodite računa kako ćete ubediti seljaka u Srbiji da koristi ova sredstva. Da ne ulazimo u neke detalje, koliko će profitirati predstavnici tih istih fondova, odnosno EU, koji će doći ovde da svoje savetodavne uloge dobro naplate, koji će svoje programe, i te kako znati dobro da naplate, to smo već videli više puta kada oni daju, ''neka povoljna sredstva'', kako ta povoljna sredstva većim delom završe u njihovim džepovima.
Ali, ono što treba objasniti seljacima, to je pod kakvim će uslovima moći da dobijaju ova sredstva, da li će to biti bankarska garancija ili će morati da zalažu svoju imovinu. Nemojte gubiti iz vida da imamo veoma negativno iskustvo posle 5. oktobra. Sećate se samo kada su oni buldožer, revolucionari došli na vlast, šta je, tadašnji ministar Veselinov, govorio – evo boljitka za seljake, svi problemi seljaka su rešeni dolaskom DOS-ovske vlasti, upućivao seljake na obnavljanje njihovog voznog parka, na obnavljanje njihovih imanja, tvrdeći da dolaskom stranih banaka, se stvaraju mnogo povoljniji uslovi za unapređenje poljoprivrede u Srbiji. I šta se desilo?
LJudi su verovali da, najiskrenije tadašnji ministar, preporučuje da se pomoću kredita koji su, kako se kaže, bili povoljni, može obnoviti mehanizacija, a na taj način dolazi i do povećanja produktivnosti svakog domaćinstva. Odlazili su u te strane banke, za koje su tvrdili da, ne samo da su likvidne, nego su dobronamerne kada je u pitanju pomoć seljaka, podizali kredite, uslov za podizanje takvih kredita je bila hipoteka. To su hipotekarni krediti. Kako su seljaci računali? Kao uvek, tradicionalno što seljak računa i u Srbiji i svugde. Računa koliko mu je to robe mesečno na ime rate koju treba da otplaćuje. Ne može on da se snalazi u tim nekim finansijskim transakcijama i promenama, nego računa koliko ga to košta i koliko će morati da izdvoji kukuruza, koliko će to izdvojiti pšenice, koliko će oni što se bave stočarstvom izdvojiti stoke da bi platili i podmirili svoje obaveze na mesečnom i na godišnjem nivou. I do čega je došlo? Došlo je do najveće pljačke seljaka. Samo vas podsećam, hronološki, da ne bi ponovo pravili istu ili, ne daj bože, sličnu grešku.
Kada je seljak uzimao kredit, nije računao da će doći do povećanja cena repromaterijala, do povećanja cena hemijskih sredstava koje koristi seljak, do skoka cena energenata, a do smanjenja otkupnih cena. U početku je mogao da izdrži sve te promene, međutim, kako je vreme odmicalo, cene su varirale što naniže, kada je u pitanju input ulazni, u stvari, što više kada su inputi, a što niže kada je otkupna cena, i seljak je pao u probleme.
Kakav je sled dalji priče? Opšte je poznato. Imamo sada domaćinstva i seljake u Srbiji koji su u dužničkom ropstvu. Kako su pali u dužničko ropstvo? Kada nisu mogli servisirati svoje obaveze, kada nisu mogli da izmiruju dugove prema banci, onda im je banka ponudila alternativu. Te strane, dobronamerne banke, po preporuci ministra poljoprivrede tadašnjeg i ministra finansija, rekli su dajte još dodatno neki zalog, pa ćemo to da prolongiramo na više godina, biće vam malo veća kamata. To su vam životne priče u Srbiji?
Šta je čovek, seljak, mogao da uradi? Morao je da prihvati te uslove. Šta su mu dodatni bili zalozi? Kuća i okućnica. Već je zemlju stavio u zalog da bi kupio mašine, da bi se snabdeo sa novom opremom, ostala mu kuća i okućnica. I mnogi su sada u situaciji da ostaju bez ičega. Dovode ga u situaciju da služi kao najamna radna snaga. Kod koga je u najmu? Kod onih koji su preko noći postali veleposednici kada je u pitanju zemlja. Kako su postali? Tako što je taj isti, ili slični ministri, zajedno sa ministrom finansija, obezbeđivao im da kupuju ogromne površine zemlje bez ijednog jedinog dinara, sa garancijama njihovih banaka. Kada kažem njihovih, to su te iste strane banke u kojima su oni bili ili čelni ljudi, ili Upravni odbori, ili njima bliski prijatelji.
Sada seljaci moraju da rade kod onih koji nikakve veze nisu imali sa poljoprivedom, ni sa zemljom, osim sa onim što imaju u saksijama, ili što su imali u saksijama. Možete misliti kakva je situacija sada u Srbiji. Šta ako ovi fondovi su zasnovani na sličnoj osnovi? Šta ako hipoteku mora da založi? Šta ako mora da priloži bankarsku garanciju? Sve su to pitanja na koja treba dati jasan odgovor.
Koje su to povoljnosti kada je u pitanju krajnji korisnik? Sve je ovo zasnovano, ponovo kažem, zasnovano na onome ako.
Od toga – ako, ne može da se živi. Da li se slažete? Od 2015. godine, kada je trebala da se realizuje ova linija ispred pristupnih fondova evropskih, do dana današnjih, prošlo je puno vremena. Sve je manje i manje šanse da se ljudi nadaju. Mi bi voleli, srpski radikali, da dođe do realizacije ovoga, da se pomogne, iskreno, da se pomogne ovako ojađenoj, uništenoj poljoprivredi u Srbiji. Nije ona ojađena i uništena zato što srpski seljak ne zna da radi i ne zna da vodi ekonomiju domaćinstva, nego zato što je to bio projekat koji je planiran negde napolju, u Briselu ili u nekim drugim sedištima, koji je jasno rekao – Srbija ne može da ima svoju proizvodnju u poljoprivredi, Srbija mora da bude tržište gde će se plasirati prehrambeni poljoprivredni proizvodi iz EU. To je suština priče. O tome treba veoma, veoma voditi računa.
Ono što mi, srpski radikali, jasno govorimo kada je u pitanju izmena i dopuna ovoga Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, to je da ima ovde i dobrih stvari. Ima ovde nešto što je veoma, veoma dobar i koristan predlog. To je sistem tržišnih informacija poljoprivrede Srbije. Konačno da je neko došao na tu ideju da taj sistem zaživi, da se uradi jedan jedinstveni sistem na kome će ljudi moći da se informišu o svemu onome što je vezano za tržište poljoprivrede u Srbiji.
Ima i ovaj sistem, o kome je ministar govorio, a to je sistem za identifikaciju parcela. Veoma, veoma dobra stvar. Jednom treba stati se na kraj tom javašluku, tom haosu koji je vladao kada su u pitanju parcele, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište.
Mi smo svedoci da posle mnogo, mnogo vremena ne možemo još da saznamo, niti da imamo informaciju koliko je to poljoprivrednog zemljišta, vlasništvo države, uzurpirano od strane pojedinaca. Svakog dana otkriva se neki novi. I svako otkriće takvo i vraćanje tog zemljišta, a pogotovu kad imamo jedan informacioni sistem koji će nam dati podatke o tome, veliki je napredak. To je nešto što ne zavisi od evropskih fondova. To je nešto na šta ima uticaj Vlada Srbije. I o tome, mi srpski radikali, želimo da pohvalimo ovaj predlog izmene i dopuna.
Kada je u pitanju podsticaj za poljoprivredni i ruralni razvoj, ovde ima jedna novina koja se uvodi da bi se potpuno uništeni stočni fond iole obnovio, a to je da se akcenat stavlja na tov junadi, kao nešto što je konkurentno sada kao izvozni artikl i što može Srbiji da donese korist, što može da pokrene ruralne sredine u njihovom razvoju. Pogotovo ovaj sistem koji ste naveli, a to je krava – tele, omogućava ljudima, koji se odluče za bavljenje ovog, da u veoma kratkom roku mogu da zabeleže ne samo dobre rezultate, nego mogu da podignu svoju proizvodnju na mnogo viši nivo, imajući u vidu da se izdvajaju dovoljna sredstva za subvenciju u ovim delatnostima.
Ono na šta mi srpski radikali želimo da upozorimo je sledeće. Srbija u poljoprivredi ne može više da bude sirovinska baza. Ne može iz Srbije samo da se izvozi sirovina. Mora se pristupiti realizaciji programa koji svaka Vlada iznosi, a to je da se ide sa višim stepenom prerade, da se ide sa gotovim proizvodima. Mora prehrambena industrija konačno da zaživi u Srbiji. Mora prerađivački kapaciteti, kada je u pitanju poljoprivreda, da sve više i više dolaze do izražaja.
Svedoci smo da banke koje funkcionišu, komercijalne banke koje funkcionišu na teritoriji Srbije svakog trenutka, bilo kom od nas, a pogotovu onima koji se bave poljoprivredom, odmah će odobriti kredit da kupite novi automobil. Daće vam kredit i sredstva da kupite tehničke uređaje, daće vam čak i sredstva, odobriti i stambene kredite, a kada se zatraže sredstva da se ulože u privredu, da se uloži u podizanje neki proizvodnih programa, tu ćete uvek naići na objašnjenje – nisu još u fazi i u mogućnosti da daju takve kredite, ili ako daju, onda je to sporadično, u bukvalnom smislu reči. Onda su to pojedinačni slučajevi, a ne možemo da se oslonimo na takvu vrstu pomoći kada je u pitanju kreditiranje ili finansiranje inicijative koje se odnose na podizanje proizvodnih programa. Mora da budu realni izvori. Mora da bude realna podrška. Ne da mi sad, srpski radikali, apelujemo na Vladu da iz ovako siromašnog budžeta izdvaja dodatna sredstva kako bi se podizali takvi pogoni. Ne, samo je dovoljno da Srbija bude otvorena za svaki kapital i za onaj koji dolazi sa Zapada i onaj koji dolazi sa Istoka.
Uostalom, vi pokrećete jedno pitanje, odnosno inicijativu, bolje rečeno, koja treba da donese korist, a to je bavljenje tovom junadi. Najveća perspektiva za izvoz je upravo istočne zemlje. To je najveće tržište. Naravno, ne treba nijedno tržište zapostavljati. Ne treba ovde diskriminisati, po sistemu, da li se politički sviđa zapad ili istok, jednako je tržište i na jednoj i na drugoj strani. Mi moramo da otvorimo za investicije, moramo da otvorimo ulaz, slobodno kretanje kapitala.
Čuli smo ovde da treba da bude slobodna konkurencija. Može, po nama srpskim radikalima, ali onoga trenutka kada srpska poljoprivreda dovoljno ojača, kada bude dovoljno jaka i snažna da može da parira toj konkurenciji koja je sa zapada, koja je iz EU. Šta treba do tada da se uradi? Treba pomoći toj poljoprivredi da se oporavi, da postane snažna. Treba jednostavno sprečiti tu nelojalnu konkurenciju. Zašto nelojalnu konkurenciju? Ne možemo mi da se zanosimo idejom da možemo subvencionisati na nivou kako to rade članice EU. Daleko je od toga. Svaka zemlja EU podržava, subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju i nema tu neke ekonomske računice, da kažemo – sad je to ekonomski isplativo. To se radi sa namerom da se ne dovede u zavisnost od uvoza hrane. Ne sme stanovništvo jedne države da zavisi od uvoza hrane i roba široke potrošnje u najvećem delu. Naravno, postoji onaj procenat koji se podrazumeva da se uvozi. Zato poljoprivreda i poljoprivredni proizvođači moraju da imaju tu vrstu podrške, a to je podizanje carina za uvoznu robu.
Drugo, gospodo, ako mislite da ćete tovom junadi i ovim merama kojim predviđate podići stočarstvo, morate razmišljati kako ćete sprečiti taj uvoznički lobi koji uvozi zamrznuto meso iz robnih rezervi, kupljeno po belom svetu, koje su stare, kažu da su rariteti, čak i preko 20 godina. Da li je propaganda ili nije propaganda, ali slikovito je upozoravajuće. Morate sprečiti taj uvoznički lobi. Oni zajedno sa prerađivačima su uvek prepreka da se krene u obnovu stočnog fonda. Jeftinije im je da uvoze otpad, da ga prerađuju i ovde ga prodaju na domaćem tržištu, nego da ulažu u uzgoj stoke, odnosno u tov. I to je logika stvari. Niz mera koje mora da preduzme Vlada su neminovne. Moraju se što pre sprovoditi.
Ne možete uvek da razmišljate o tome da ulazak ili kandidatura za ulazak u Evropsku uniju podrazumeva da Srbija bude otvorena širom, a da pri tome nema mogućnosti da uzvratno ponudi svoju robu ili ako je nudi, nije konkurentna. Mora se razmišljati na potpuno drugačiji način.
Mi imamo primere gde se ukazivala šansa u proteklom periodu, Srbiji i te kako velika šansa kada je u pitanju rusko tržište. Imali smo situaciju i sada je imamo kada Evropska unija uvodeći sankcije, jednostavno ne može više da prodaje na tom tržištu.
Šta se dešavalo kod nas? Taj lobi uvoznički i prerađivački iskoristio je tu šansu tako što je uvozio svinjsko meso iz Hrvatske, a onda to isto meso izvozio u Rusiju. Šta se desilo? Došlo je do problema. Došlo je bukvalno do velikih problema. Mora se u paketu mera zajedno ispratiti ovaj predlog koji ima Ministarstvo u ovim izmenama i dopunama Zakona.
Mi srpski radikali ćemo u daljoj raspravi po pojedinostima svojim amandmanima pokušati da poboljšamo ove izmene i dopune, a na osnovu toga odlučićemo kako ćemo glasati za ovaj predlog izmena i dopuna zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Branislav Nedimović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Mirčiću, želeo bih ukratko samo nekoliko reči da kažem, da se osvrnem na sva izlaganja tri ili četiri govornika unazad, ali ću početi od ovih vaših poslednjih konstatacija.
Naša Uprava za veterinu ovih dana radi sveobuhvatnu kontrolu kako bi se sprečile postojanje na prostoru Srbije i mesa i svega onoga što ide uz meso, koje može da ugrozi srpskog kupca i to zajedno sprovodimo sa svim drugim nadležnim institucijama. Ovo je jedan od načina kojim želimo da ukažemo na permanentnu našu borbu, kako bi tržište hrane bilo bezbedno.
S druge strane, zahvalan sam na ovom delu koji se odnosi na sistem tržišnih informacija u poljoprivredi, ovo MLP to su stvari, alati koji će nama jako pomoći u budućnosti. Navešću samo jednu sitnicu. Neko je o tome govorio, čini mi se poslanik Jovanović. Kada je govorio o predviđanjima u medijima koliko će nečeg biti posejano, kakve će biti cene i na taj način stvarajući iluziju šta se stvarno dešava na tržištu. Da pođemo tako, kaže se cena u sledećoj godini, pšenica će biti toliko i toliko, biće jako niska i onda nemojte sejati.
(Milorad Mirčić, s mesta: Nije pšenice, nego brašna.)
Šta god bilo. Mi želimo ovim sistemom tržišnih informacija poljoprivrede Srbije da sa jednog državnog nivoa, na jedan konkretan način da ukažemo svim učesnicima u poljoprivrednoj proizvodnji kakvi su rezultati, kakve su perspektive.
Što se tiče poljoprivrednog zemljišta, mislim da ne treba više da pričam, nekoliko puta sam danas govorio o tome, nama je ideja da uđemo u svaki hektar državnog poljoprivrednog zemljišta i da ono bude predmet zakupa. Ove godine smo naterali svih 145 lokalnih samouprava da donesu godišnje programe, 120.000 hektara zemljišta više smo uterali u taj program i 27 miliona evra više prihoda u državni budžet.
Stvari koje se tiču IPARD-a samo javnosti radi, IPARD su bespovratna sredstva, nikakve kreditne linije, nikakva sredstva obezbeđenja. Ona funkcionišu na prostom principu. Neko investira po prethodnom odobrenju Uprave za agrarno plaćanja, sledeće godine, odnosno agencije koje se time bave u drugim zemljama i kada realizuje svoju investiciju ima pravo na povraćaj. Nema nikakvih bankarskih garancija, nema nikakvih problema te vrste koje postoje na kreditnom tržištu.
Znači, u zavisnosti od vrste opreme, mehanizacije, skladišta, šta je predmet konkurisanja. Ta sredstva mogu ići do 70% bespovratnih sredstava. Dakle, čitav sistem Evropske unije funkcioniše na ovome, počiva na ovome, da bespovratnim sredstvima, ali subvencijom mi želimo da budemo deo toga.
Što se tiče kredita koji su direktno povezani sa poljoprivrednom proizvodnjom, izneću jednu činjenicu, između 1,8% i 2% je broj takozvanih MPL-ova u poljoprivrednoj proizvodnji. Dakle, nizak nivo ne vraćanja kredita kod poljoprivrednih proizvođača. Drugačija je prilika kod prerađivača i kod nekih skladištara. Tu imamo mnogo kompleksniju situaciju i tu je problem. Time moramo da se ozbiljno pozabavimo.
Ono sa čime ću se sa svima složiti, to je da ne želimo više da budemo prostor na kome će se jeftina roba proizvoditi kvalitetna i kao sirovina distribuirati. Suština jedan od četiri stuba ovog ministarstva poljoprivrede, ove Vlade Republike Srbije u delu poljoprivrede, jeste prerađivačka industrija. Ona će biti disperzovana na dva puta. Prvi koji se odnosi prema malim prerađivačima, gde ćemo posebnim pravilnicima omogućiti malim prerađivačima da svoju sirovinu koju imaju mogu da prerade kod sebe i tako da distribuiraju na tržište u skladu sa pravilima. Niži nivo ograničenja će oni imati zato što nisu u stanju, ali obzirom na količinu robe koju proizvode moramo pružiti mogućnost da budu u legalnim tokovima.
Što se tiče ovih velikih prerađivača, njima će biti na raspolaganju svi alati koji postoje, između ostalog i ono o čemu je pričao gospodin Ješić, vezano za 11 milijardi dinara vezano za podsticaje. Nama je ideja da dobar deo tih sredstava bude usmeren na prerađivačku industriju. Ona nam je neophodna. Dvadeset sedam različitih investitora je u zadnjih 150 dana prošlo kroz Ministarstvo poljoprivrede. Znate koliko ih je poreklom iz Srbije, odnosno koji već obavljaju delatnost na prostoru Srbije, dvadeset četiri.
Znači, ima proizvođača koji žele da idu u viši stepen funkcionisanja i da od primarnih poljoprivrednih proizvođača prerastu u prerađivače. Kontrole su jako važne. Malopre se pričalo o fitosanitarnoj inspekciji, upravi za veterinu, a reći ću vam jednu stvar koja je postojala u prošlosti. Sistem tamo pre jedno šest, sedam godina bilo je tih priča sa repom i sa nekim drugim proizvodima, gde je administrativnim putem u trenutku kada je trebala roba da se proda za veću cenu, bile su uvedene barijere.
Ove godine su postojale, verujte mi posle 15, 20 dana kada sam postao ministar imali smo situaciju sa suncokretom. Sa proizvođačima suncokreta sam razgovarao. Postojale su ideje, ambicije ili već ne znam ni ja šta, da se zatvori tržište zbog ovih ili onih razloga administrativnim putem. Ja sam uvek pristalica otvorenih tržišta, roba, poljoprivredni proizvođač mora da plasira svoju robu tamo gde ima bolju cenu, kod onog prerađivača koji je spreman da mu plati više. Neće i nema više ovakvih mogućnosti za administriranje na granicama i da naši poljoprivredni proizvođači ne mogu to da prodaju.
Primer suncokreta ove godine svi će vam potvrditi šta je bilo. Nulta tolerancija na ovakve stvari. Isto kao što je nulta tolerancija za proizvodnju genetski modifikovanih organizama na našim njivama.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre i saradnici ministra, poštovane koleginice i kolege poslanici, mi smo danas čini mi se prvi put u zadnjih koliko godina dobili na raspravu u Skupštinu zajedno sva tri ova zakona koji su pred nama, dakle, o poljoprivredi i ruralnom razvoju, podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju i o vodama.
To je ono što se meni čini da je prvi znak jednog sveobuhvatnijeg zahvata u uređenju poljoprivrede od strane ovog Ministarstva, odnosno Vlade, uređenju poljoprivrede kao jedne od najznačajnijih privrednih grana za ovu zemlju i ujedno poljoprivrede kao grane sa najznačajnijim resursima koje ova zemlja ima. S toga, puno priznanje Ministarstvu i ovoj Vladi što je napravila taj pristup od strane poslaničke grupe PUPS.
Ovakav pristup ovoj ukupnoj problematici nama se čini da daje za pravo da očekujemo izradu, gospodine ministre, strategije poljoprivrede. Podsetiću, oni koji su bili, a ima ih dosta u Skupštini, da smo mi, čini mi se, taman negde u ovo vreme pre četiri godine takođe raspravljali o izmenama Zakona o podsticajima u poljoprivredi. Tada smo od tadašnjeg ministra dobili izjavu da se upravo pristupa izradi strategije poljoprivrede. Kasnije smo kod novog ministra pokretali, mi iz ove poslaničke grupe, kroz pitanja Ministarstvu tražili objašnjenje i rečeno nam je da se radi na toj strategiji.
Ja ću, iako moj običaj nije kada raspravljamo o ovome da u svom prilogu raspravi postavljam pitanja ministru, ali ću postaviti pitanje i molim ministra da odgovori da li se radi stvarno na toj strategiji i kada je planirano da ona bude završena? Zašto insistiram na toj strategiji? Zbog toga što ova zemlja nikada nije stvarno najsveobuhvatnije, najšire i najozbiljnije pristupila kompleksno planiranju dugoročnom razvoja poljoprivrede u ovoj zemlji i mislim da to treba neizostavno sada uraditi.
Danas je ovde dosta toga govoreno što po meni ne bi trebalo da bude ni predmet rasprave o zakonima, jer ne bi ni trebalo da ulazi u zakone, ali jeste korisno dosta toga što je govoreno zato što to treba da sačinjava strategiju poljoprivrede. Ne mislim danas da govorim na isti način o tome, ostavićemo to kada budemo raspravljali o predlogu strategije, ali hoću da kažem kad se tiče ovih zakona nekoliko stvari.
U Zakonu o podsticajima posvećena je, po meni, puna pažnja i ratarstvu i stočarstvu i voćarstvu, ali čini mi se, gospodine ministre, da je nepravedno izostavljeno, odnosno nije dovoljno tretirano voćarstvo kao deo poljoprivredne proizvodnje. Zbog čega to kažem? Zbog toga što mislim, možda grešim, ali mislim da ova zemlja ima resurse i uslove da veliki deo obradivih površina pretvori u celogodišnje plodonosje, da tako kažem.
Uzimam za primer, recimo, gospodine ministre, to je blizu vas u komšiluku, uzimam Mačvu, primera radi. Kvalitetna zemlja, leži na toploj vodi, opasana dvema velikim rekama. Dakle, svi osnovni temeljni uslovi za, recimo, razvoj povrtarstva postoji apsolutno, kao i staklenici da se razviju itd. Još pre 35 ili 40 godina, kada je pronađena topla voda u Mačvi, verovatno se neki sećate da su Francuzi žestoko navaljivali da sklopimo koncesioni ugovor na 20 godina upravo na Mačvu i na razvoj. Nisu sigurno uzalud uradili. Mi smo tada odbili, država je odbila računajući da ćemo mi to pokrenuti. Evo, kako vidimo, ni do danas dan to nije urađeno.
Čini mi se, danas je govoreno ovde o tome, a ja bih hteo samo da potenciram i jako mi je drago da je ministar nekoliko puta naglasio to ovde, da su Ministarstvo i Vlada zacrtali razvoj industrije, odnosno predaje plodova primarne poljoprivrede. Mislim da je to dobar pravac i da to treba raditi. Koliko se sećam, dosta naših, sada već i ugašenih poljoprivrednih dobara i kombinata su radili po onom sistemu, kako se to popularno zvalo – od njive do trpeze. Mislim da taj princip, gospodine ministre, treba u punoj meri primeniti.
Mislim, to ste pomenuli vi, ministre, u jednom odgovoru na pitanje, a ja sam mislio to podvući i evo sad to kažem, da nemamo na terenu po selima, po obradivim zemljištima itd, da li su to nekadašnje zadruge, seljačke, radne ili bilo kakve, nemamo dovoljno na terenu prisutnih stručnjaka koji svakodnevno treba da budu, ono što je ministar rekao, savetodavci, a ja bih rekao edukatori seljaku. Još imamo premnogo neukih seljaka koji rade oslanjajući se na tradiciju, kako su radili njihovi dedovi, pradedovi, itd. Upravo treba modernizovati proizvodnju i u tom pogledu opredeljivati se za ono što je najkorisnije.
Sledeća stvar koja je jako bitna, mislim da je to pitanje plasmana proizvoda. Ja se sećam, neću pominjati ime, pre jedno šest – sedam ministara unazad dama jedna je bila ministar poljoprivrede, na jednom skupu seljaka kada su je pitali kako im može pomoći u plasmanu proizvoda, ona je odgovorila – pa, pobogu ljudi, ako umete da proizvedete, valjda umete i da prodate. Moj komentar je tada pred televizorom bio, sam za sebe – a šta će im onda Ministarstvo, a šta će im država, ako im neće pomoći u tome? Ali, naravno, ne treba ni njih odvojiti od toga.
Zato ja mislim, gospodine ministre, da bi trebalo u poljoprivredi razmišljati o zadrugarstvu, naravno, modernijem nego što je nekada, ali svi znamo da imamo zadrugarstvo razvijeno upravo u najrazvijenijim zemljama. Zato mislim, kada sam malopre pomenuo edukaciju, edukatore, savetnike itd, treba da imamo i tu vrstu, da ne kažem, obuke.
Evo, to je ono što sam hteo u najkraćem da kažem, da na kraju samo podvučem da je poslanička grupa PUPS spremna da podrži sva tri ova zakona jer mislimo da je Vlada veoma ozbiljno, temeljno i kompleksno pristupila njihovoj izradi. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković. Izvolite.