Gospodine Jovanoviću, jeste pomenuti dva puta u kontekstu zahvalnosti kada je reč o konstruktivnoj raspravi.
Izvolite, dobićete dodatna dva minuta.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine ministre, opet predlažem da pročitate knjigu „Zašto narodi propadaju“, objavio je Klio, izašla je sada, na Sajmu knjiga ste mogli da je uzmete.
Ključno pitanje za opstanak svakog naroda je pitanje ekonomske slobode, a pitanje ekonomske slobode determiniše, određuje politički sistem, a ne naše želje. To od vas u oblasti agrara zavisi. Znači, od vas zavisi prvo da li ćete početi da govorite po cenu da to plaćate svojim rejtingom.
U Zrenjaninu smo imali industriju za preradu kukuruza, koja je pravila 110 derivata kukuruza, IPOK…najveća kompanija za preradu kukuruza iz Amerike tog vremena, kraj sedamdesetih je dolazila ovde da vidi šta se radi. Mi danas nemamo ni jednu skrobaru. Izvozimo primarne proizvode. Na to treba da se fokusirate, da postavite ta pitanja. Ključno, ekonomska sloboda, privatna inicijativa, preduzetništvo, ne „Kolhozi“, da kažete – kombinat je propao zato što je prošlo vreme i to više ne može da se vrati. Koliko će nešto koštati, onoliko koliko je neko spreman da plati. To se od vas očekuje.
A, naravno da je crna rupa pitanje penzija na svakom koraku, posebno poljoprivrednika. To je katastrofa i to moramo da vidimo kako ćemo to da rešavamo,
jer taj penzioni fond ne može da se puni tako što ćemo iz budžeta prebacivati pare, nego valjda treba da se digne performansa te grane privrede, a nećemo je dići mi jer i ovakvi kakvi smo nismo bili sposobni da uradimo to u međuvremenu.
Potreban je neko sa strane, neki „Tenisi“, po jasnim pravilima, uz poštovanje onog što je ovde autentični interes i agrarnog proizvođača i potrošača.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.

Uvaženi poslanici, uvaženi ministre, uvaženo predsedništvo, meni je drago da smo danas imali zaista jednu kvalitetnu raspravu i to, pre svega, mislim zahvaljujući samom ministru koji je u početku bio jako konkretan, jasan i decidan. Žao mi je što smo ulazeći u jedan populizam i nekakvu demagogiju došli do ovog sada trenutka, a to je trenutak prevaziđen u ozbiljnim nacijama, narodima i državama sukoba između etatizma ili koordinisanog, dirigovanog razvoja i u ekonomiji i poljoprivredi i slobodnog tržišta. Te teme su za sva ozbiljna društva završene, osim za društva u kojima populanti žele da vode glavnu temu.
Ima još poneka zemlja u južnoj Africi i u Južnoj Americi, u kojoj etatisti i populisti nameću svoje stavove. A, istorija je pokazala da dirigovana ekonomija nije ništa više nego jedna ozbiljna krađa građana i zloupotreba njihovog rada.
Mi, čini mi se, se odaljismo dosta od naše današnje teme, a to su zaista afirmativni i dobri zakoni koji su danas pred nama, koji idu na ruku našim poljoprivrednicima i, pre svega, stočarima. Bilo je pokušaja u pređašnjim govorima da se omalovaži povećanje koje imamo u budžetu i davanja koja smo imali u poljoprivredi u poslednje dve, tri godine, povećanje je značajno za sve one koji se njime bave. I, 43,8 milijardi dinara je veliki novac za jednu državu kakva je Srbija, a povećanje od 3,3 milijarde je zaista značajno, obzirom da će se direktno iskoristiti za donacije ljudima koji se bave ovim konkretnim stvarima, a konkretna je stvar uvećanje stočnog fonda u Republici Srbiji. Ne vidim mesta tu nikakvoj kritici.
I do sada je bilo podsticaja. Neki su imali zamerke na prethodne dve godine na neke druge ministre, ali molim vas, mi smo u prethodne dve godine celo društvo upregli u pravcu štednje da bismo danas izašli na zdrave noge, na mogućnost da podižemo budžet u poljoprivredi i da damo ovakve subvencije koje su zaista od ogromnog značaja za sve one koji se bave uvaćanjem stočnog fonda u Republici Srbiji.
Ja bih zamolio ako možete da mi omogućite da debatujem na pravi način.

Izvolite, kolega.

Mislim da je red u odnosu na građane Srbije da jedni druge slušamo. Mislim da ovo nema smisla.

Izvolite, kolega.
Ja, naravno, želim da naglasim da jedan od ključnih problema koji decenijama unazad pogađa naše poljoprivrednike jeste zastarela mehanizacija i oprema u proizvodnji. Poljoprivredne mašine su danas u Srbiji stare preko 20 godina i verujem da su starije od nekih mladih ljudi koji danas žele da pokrenu svoja poljoprivredna gazdinstva. A, ono što mi danas radimo ovim izmenama, odnosno podsticajima u poljoprivredi jeste da omogućavamo da obnove svoju mehanizaciju čak 40% do 50% omogućavamo i dajemo mogućnost da oni refundiraju iz budžeta Republike Srbije i na taj način je to najbolji podstrek za njihovo ozdravljenje, odnosno ozdravljenje kompletne naše poljoprivrede.
Ovaj, ali i mnogi drugi problemi u poljoprivredi koje država planira da reši sadržani su u Strategiji koju sam ja iščitavao ovih dana i mislim da je zaista dobar okvirni dokument koji daje rešenja, Strategija od 2014-2024. godine, i njome su definisani ciljevi i prioriteti u kojima treba da reformišemo našu poljoprivredu.
Jedno od najdelikatnijih pitanja budućeg razvoja poljoprivrede jeste i nepovoljna starosna struktura i obrazovna struktura naše radne snage. Mislim da na tome Ministarstvo treba posebno da radi i da je to zaista jedan ozbiljan problem.
Ja ovde imam pitanje za ministra poljoprivrede. Nedavno ste izjavili da Ministarstvo želi da stvori povoljnu klimu za poljoprivredni razvoj u našoj republici i da naši proizvođači već sledeće, 2017. godine mogu da računaju na IPARD sredstva. Zanima me na koji način će poljoprivrednici moći da se upoznaju sa konkursima za projekte, jer složićete se u onim delovima iz kojih ja dolazim i nema puno interneta i nemaju ljudi direktnu vezu i ne mogu da isprate sajt Ministarstva poljoprivrede, pa da li planirate da ovim ljudima date neku drugu mogućnost da se obaveste na pravi način?
Ovde je danas mnogo pominjana Hrvatska, a mi zaista iz lošeg primera Hrvatske možemo mnogo naučiti. Loš je primer kada se Hrvatska uzima ovde za primer u napretku u poljoprivredi i korišćenju evropskih fondova. Zato što su bili nespremni, u prve dve godine se dešavalo da hrvatski poljoprivrednici ne uspeju da povuku sredstva iz ovih fondova i ostale su pare koje oni nisu mogli da koriste. Mi, upravo danas ovim Zakonom pokušavamo da naše poljoprivrednike snabdemo, kako vi kažete alatima, da se ovo ne dešava.
Evropske integracije, kako smo čuli i to je velika stvar, su verovatno i najbitnije za agrar. Jeste evropska agrarna politika najprepoznatljivija, a dovoljno govori podatak i dovoljna je motivacija, podatak da Republika Hrvatska od 2014. Do 2020. Godine od EU je predvidela da povuče 2,4 milijarde evra za poljoprivredu. Ja mislim da je ovde izbor lak. Uspaljivati populističkim pričama naše proizvođače, kao što čine neki u ovoj Skupštini i sa druge strane dati im šansu da trče i razviju svoja gazdinstva, da ih stave na zdrave noge, izbor je ovde vrlo jasan. Nema boljeg motivacionog faktora od direktne finansijske pomoći. Dve milijarde i 400 miliona evra za sedam, osam godina će dobiti članica EU, pa to je zaista prava motivacija i jasan izbor.
Moram da se malo okrenem i kraju iz kojeg ja dolazim, ja sam iz Novog Pazara, blizina Pešterske visoravni. Ovo će mnogo pomoći ljudima koji se bave stočarstvom na Pešteri, to je bogom dana zona za najkvalitetnije vrhunsko stočarstvo i mislim da ova sredstva neće biti mala za naše proizvođače. U ovom smislu želim da kažem da su lokalne samouprave Novi Pazar, Sjenica i Tutin zaista puno radile na polju podizanja stočnog fonda. Moram da pohvalim rad Kancelarije za poljoprivredne savetodavne službe u Novom Pazaru, koja puno čini na edukaciji, na obrazovanju, ali i kroz konkretne projekte zaista pomaže našim poljoprivrednicima.
Mi smo uz pomoć stranih donacija, pre svega Republike Turske, uspeli da delimo jako puno sadnica malina, uz pomoć Turske razvojne agencije „TIKE“ košnice za pčele, uz pomoć naše države smo delili steone junice i čini mi se da smo jako puno pomogli. Tako da mi je zaista drago što našim zakonom i da našim koracima ćemo osnažiti ove ljude.
Ja ne želim da budem pesimističan, kao tonovi koje ovde čujem ceo dan. Na Pešter i u Sandžak se puno ljudi vratilo. Mladi ljudi žele da se bave stočarstvom, imamo pojedinačna gazdinstva koja imaju od 300 do 500 ovaca. Čini mi se da idemo u jednom pravcu koji će zaustaviti raseljavanje ovih krajeva. I ovo je jedan korak napred i ovo je prava stvar koju ova Vlada čini za njene građane.
U povoju je u Sjenici razvoj regionalnog centra za razvoj poljoprivrede, vi ste informisani. Uz pomoć češke razvojne agencije i uz pomoć Republike Srbije je objekat završen. Imamo savremenu laboratoriju i puno se čini. Mislim da je ovako regionalne organizacije mogu puno da doprinesu u procesu pisanja projekata, jer glavni problem u povlačenju ovih fondova. Mi ćemo sada zakonski rešiti probleme koje imamo. Biće pisanje projekata i mislim da ministarstvo može ovakve regionalne centre u punoj meri iskoristiti za edukaciju, obrazovanje, instaliranje kadrova koji će pomoći ljudima da pišu projekte. To je za zaista zahtevan i težak posao.
Na nesreću mog kraja, iako danas nije ispražnjen, ima puno ljudi koji pokazuju želju, ovaj kraj ima strašno lošu infrastrukturu i veliki je problem transport proizvedene visoko kvalitetne hrane. Veliki je problem u slabosti električne energije, tako da se ne može niti skladištiti, niti čuvati kvalitetno hrana. Problem na Pešteru jeste priključiti običnu muzilicu, nema dovoljno električne snage da ona radi, da ohladi mleko. Tako da mislim da se mora puno učiniti na infrastrukturi, ne samo u ovom delu Srbije, i u delu južne Srbije koju ste spomenuli nekoliko puta, u regiji Svrljiga i drugih krajeva koji zaista imaju veliki potencijal.
Drago mi je da mogu da pohvalim veterinarsku službu u mom kraju koja je podigla svoj nivo usluga. Oni puno više rade, ne samo u smislu vođenja brige o zdravlju i ne širenju infekcija među zdravom stokom, već i puno toga rade u praćenju klanica. Mnogo više ljudi prijavljuje svoje delovanje, jer vide da usluge veterinarskih službi njima koristi i za njihovo su dobro.
Naravno, mi smo ovde pominjali i brojne probleme koje imaju poljoprivrednici, nerešen socijalni status, zaposlenih u poljoprivredi kojima se čini manje zanimljiva ova profesija.
Takođe, procenjuje se da je svaki peti poljoprivrednik osiguran i da su to pretežno vlasnici. Sezonski radnici su posebna priča i to se mora rešavati kvalitetnim zakonskim rešenjima.
Raduje me izjava ministra koji već nekoliko puta danas, a i pre ističe da se planira podrška prerađivačkih kapaciteta u sektoru mesa, mleka, voća, povrća da bi se ovaj sektor učinio konkretnim. Opredeljenje ove države da pomogne i ojača svoju poljoprivredu kao najstabilniji deo svoje ekonomije je očigledno, a zakoni koji su danas pred nama su najbolji korak, siguran korak i veliki korak u tom pravcu. Mi pokazujemo kao vlast da brinemo o običnim radnicima, da brinemo o seljaku, da pokušavamo kao siromašna država da mu na svaki način kvalitetno pomognemo, direktnim finansijskim sredstvima i mislim da je to maksimum koji može ova Vlada da učini za svoje građane u ovoj situaciji.
Stoga ćemo i mi kao socijaldemokrate podržati prava radnika, podržaćemo i prava privatnih preduzetnika i naravno opredeljenje ove zemlje ka otvorenoj ekonomiji, ka evropskim integracijama i ka dostupnosti evropskih, vrlo često i nepovratnih para koje ćemo direktno sprovoditi ka našim ljudima i proizvođačima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani ministre, saradnici, poštovani građani, dobili smo tri bitna predloga o izmenama i dopuna Zakona od kojih dva bitno opredeljuju poljoprivrednu proizvodnju u narednim godinama, a zakon koji je za poljoprivrednike najvažnije je ovaj o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Kada govorimo o predloženim zakonima, zapravo govorimo o kakvom je stanju naše selo i poljoprivreda kao delatnost od koje to selo primarno živi.
Jedan od mojih uvaženih prethodnika izneo je argument da učešće poljoprivrede u izvozu se povećava zbog reeksporta. Ne znam da li je to tačno ili nije, ali na osnovu podataka iz zelene knjige Ministarstva poljoprivrede vidi se da učešće poljoprivrede opada u zaposlenosti i po BDP, a raste po izvozu.
Možda je jedan od boljih indikatora stanja srpske poljoprivrede dolazi upravo iz sfere obrazovanja. Da je sa srpskom poljoprivredom i razvojem ruralnih sredina sve u redu, jedan od najpoželjnijih za upisati i najtežih za završiti bio bi recimo Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. To bi bio jedan od najpoželjnijih profila, a njega bi sledili agroekonomija, mašinski recimo, fakultet poljprivredne mehanizacije. Nažalost, mladi ljudi traže one obrazovne profile koji najbolje idu uz pasoš ili ih čine konkurentnim na inostranom tržištu rada, a standardna sudbina sela je da roditelji zemlju prodaju ne bi li im deca živela u jednosobnim ili dvosobnim stanovima, opterećeni kreditima ili kirijama, radeći slabo plaćene poslove u gradovima.
Kada govorim o predloženim zakonima, naravno, mi naravno govorimo i o evropskim integracijama i o tome da li te evropske integracije doprinose razvoju poljoprivrede i ruralnih sredina u celosti, jer okosnica predloženih zakona jeste korišćenje predpristupnih IPARD fondova. Korisno je čuti kako EU u svom poslednjem izveštaju iz novembra 2016. godine ocenjuje stanje i stepen napretka Srbije u oblasti poljoprivrede i ruralnih sredina. To je korisno čuti kako bi se građanima istinito, ili pokušalo istinito, objasniti koliko nam dobro ide i šta zapravo proces pridruživanja EU znači za njihov život i njihovu svakodnevicu, kako bi mogli oni sami pravilno da zaključe da li je to dobro ili loše za nas.
U pogledu prilagođavanja Srbije zajedničkoj evropskoj politici u oblasti poljoprivrede sugerisano nam je da treba dodatno da razvijemo jak sistem upravljanja i kontrole u oblasti očuvanja kvaliteta naših poljoprivrednih proizvoda i organske proizvodnje.
Danas, na kraju 2016. godine, mi i dalje imamo ocenu da moramo hitno da rešimo pitanja po kojima zaostajemo, deo tih pitanja su i rešenja u zakonima koji su predloženi, da organska proizvodnja obuhvata samo 0,4% poljoprivrednog zemljišta, da moramo da poradimo na regulisanju životinjskog porekla i zdravlja, bezbednosti hrane, fitosanitarnoj i veterinarskoj politici i slično. Zapravo, mi ništa od ovoga ne moramo. Možemo ostati svoj na svome, u stanju u kojem smo, a to stanje se sjajno vidi na snimku koji je danima dostupan na internetu gde radnici u prodavnici mesa, jednog od naših najvećih klaničara, tranzicionog dobitnika, sa mesarama po celoj Srbiji, prodavnicama mesa, metlom ispod frižidera vijaju i ubijaju pacova i onda ga tom istom metlom izbacuju iz prodavnice, sjajno se zabavljajući.
U izveštaju Evropske komisije, sa druge strane, rečeno nam je da moramo striktnije implementirati propisane vezane za higijenu hrane. Jedna od ključnih zamerki u izveštaju Evropske komisije, petostruko uvećanje dozvoljenog nivoa aflatoksina u mleku. To je nekako tema koja je zaboravljena u današnjoj raspravi, po čemu smo, po njihovim rečima, izašli iz evropskih okvira. Dakle, vratili se unazad u pogledu približavanja evropskim standardima.
Šta se još od nas traži? Da probamo da damo odgovor na večito pitanje, da li je to dobro za nas ili nije? Da donesemo propise o ograničavanju upotrebe pesticida, da poradimo na kadrovskoj popuni Uprave za veterinu, čije osoblje je izrazito nedovoljno i pred odlaskom u penziju, da se zakonski uskladimo u oblasti genetski modifikovane hrane, što je naravno tema koja pobuđuje mnogo kontraverzi, a o kojoj treba otvoreno i stručno raspravljati, jer to je preduslov za prijem Srbije u STO, tako piše u izveštaju Evropske komisije, da rešimo problem katastra, da sredimo evidencije, da uvedemo red.
Evropska komisija nam je između ostalog zamerila i proces donošenja zakona. Sugerisano nam je da je javna rasprava u tom procesu, u ovoj oblasti, za unapređivanje. Dakle, mora biti unapređena. Deo javne rasprave i ova skupštinska rasprava, za nju smo sada po standardnoj praksi po hitnom postupku, sa svega dva, tri dana pripreme, dobili zakone, pa se može zaključiti da je cilj da se rasprava maksimalno skrati ili se može osnovano pretpostaviti da je cilj da se rasprava skrati, da možda vlast ne bi izgubila neke političke poene. Ne znam šta bi drugo moglo biti. Onda, recimo, u toj brzini propustimo priliku da uradimo neka fina podešavanja, ostaje kratak period za amandmane, recimo, da amandmanima pokušamo sagledati mogućnosti u zakonskim rešenjima, recimo, podsticaj organskog pčelarstva za koji smo u ova dva, tri dana dobili sasvim solidne argumente da u Srbiji imamo samo četiri pčelara sertifikovana za organsku proizvodnju, da tražnja za tom vrstom proizvodima postoji i da imamo 30.000 pčelara i 792.000 košnica. To bi bila recimo interesantna stvar za podsticaj, ali naravno za tako nešto nije bilo dovoljno vremena.
Sugerisano nam je da nakon dve godine kašnjenja formiramo državne institucije čije postojanje funkcionisanja je nužno kako bi nam EU stavila na raspolaganje 175 miliona evra iz IPARD fondova za budžetski period 2014-2020. godina.
Molim građane i kolege poslanike da obrate pažnju da govorim o sredstvima koja se iz budžeta EU namenjuju za period koji je započet 2014. godine. Sada se nalazimo na kraju 2016. godine. Građani imaju pravo da dobiju barem neke osnovne informacije o tome koliko vredi i u kojim koracima se proces evropskih integracija u oblasti poljoprivredne proizvodnje sprovodi. Imaju pravo da znaju jesmo li mi u tom procesu, po nekim merama i poslovima, u docnji ili ne. Ako jesmo, zašto jesmo i čijom krivicom. Mora postojati načelo političke odgovornosti.
Uvažavam argumente ministra da njegov mandat ne traje dovoljno dugo da podnese odgovornost za sva ranija kašnjenja i uvažavamo nameru da se ispeglaju posledice ranijih kašnjenja, ali prosto o političkoj odgovornosti za sva ranija kašnjenja se mora raspraviti i neko je mora podneti.
Pripreme Srbije za korišćenje IPARD fondova EU započete su još 2009. godine. Izrada samog IPARD programa za Srbiju započeto je početkom 2014. godine, a okončano je 9. decembra 2014. godine slanjem programa Evropskoj komisiji na akreditaciju.
Građani treba da znaju da smo mi ti koji predlažemo mere i predlažemo u koje programe želimo da novac bude uložen iz tih evropskih predpristupnih fondova, i to je učinjeno predajemo IPARD programa na akreditaciju Direktorata za poljoprivredu. Građani takođe treba da znaju da te programe Evropska komisija akredituje, jer to je njihov novac. Čiji novac, njegova pravila trošenja. Ako nam se ne sviđa, ne moramo uzeti, ali da li možemo bez tih para, pitanje je. Nismo sigurni da možemo.
Program je akreditovan 20. januara 2015. godine i već tokom 2016. godine, po ranijem planu naše administracije, koja je radila stručni deo posla, su trebala biti iskorišćena prva sredstva. Naravno, očekivalo se da će prvi korisnici biti naprednija poljoprivredna gazdinstva sa jakom agrotehničkom bazom i višegodišnjim biznis planovima koji su preduslov i moraju biti napravljeni u skladu sa formom koju Evropska komisija i njen Direktorat za poljoprivredu propisuje. Čak su i formulari za prijavljivanje napravljeni i sa Briselom verifikovani 2015, početkom 2016. godine, osim informacija iz medija koje se bave poljoprivredom, a deo informacije i sa javnog slušanja iz decembra 2014. godine. Kada je sve ovo urađeno onda smo ušli u izborni ciklus.
Da je sve odrađeno kako treba, IPARD bi bio samo uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe uz koje bi srpska poljoprivreda, sudeći po primerima iz EU, profitirala. Sve zemlje koje su bile kandidati su sredstva samo dobijala iz predpristupnih fondova. Ulaskom u članstvo, morali su i da doprinose, ali su dobili i svoju kvotu u zajedničkom agrarnom budžetu, preko dva fonda i u proseku su uspevali da povuku po osam puta više sredstava. Slovenija čak 14,7 puta više sredstava. Poljska je uspela da povuče nepunih dve milijarde. Gde smo mi? Mi smo sada na polovini evropskog budžetskog perioda sa 0% iskorišćenja novca koji nam je iz tog budžeta pripadao.
U Šapcu je svojevremeno formirana Uprava za agrarna plaćanja, navodno u savremenoj poslovnoj zgradi, projektovanoj da primi stotinak zaposlenih. Prema informacijama iz struke, sve je bilo 90% spremno i akreditacioni plan bio je usaglašen sa Evropskom komisijom i njihova reviziona komisija davala je pozitivne ocene u tri navrata 2009, 2010. i 2011. godine, čak smo dobijali u izveštajima ocene da smo najnapredniji u regionu, a onda 2012. godine, zbog navodnih problema u pronalaženju kvalitetnih kadrova u Šapcu, odlučeno je da se Uprava za agrarna plaćanja preseli za Beograd i od tada je praktično ceo proces zaustavljen. Od tada je Uprava promenila pet podobnih direktora.
Konačno, inovirani akreditacioni plan dostavljen je Evropskoj komisiji i odbijen 8. avgusta 2016. godine. Zašto je premijer 11. avgusta rekao da smo akreditovani za IPARD? Zašto se Uprava morala seliti iz Šapca kada je tamo navodno sve bilo spremno za njen rad? Argumenti da zgrada ne omogućava prijem 125 radnika, već samo 100 radnika pretpostavljam da nisu nešto nepremostivo. Argument da u Šapcu i okolini nema preko 1.000 radnika, informatičkih stručnjaka, građevinskih inženjera, arhitekata, pravnika i ekonomista su argumenti koji ne stoje, jer to je kadrovski plan za kasniju fazu kada je Uprava trebala imati petnaestak filijala po celoj teritoriji Srbije. Stiče se utisak da je i ovde politika prevagnula nad strukom i javnim interesom.
Dakle, treba li Upravu vraćati u Šabac, očigledno je to sada strategija koja neće biti ta. Znači, Uprava će biti u Beogradu.
Zašto je ona uopšte bila u Šapcu, zašto ne u Mladenovcu? Zašto je poljoprivrednicima bliži Beograd, a ne Šabac, Mladenovac ili Novi Sad? To su neke stvari koje bi se morale objasniti.
Da je bilo onako kako je obećavano, naši poljoprivrednici bi zapravo iz prethodnog budžetskog ciklusa od EU dobijali 350 miliona evra, ali taj voz je prošao, upali smo u novi budžetski ciklus, pa je sada čak i ovih 175 miliona evra nedavno dovedeno u pitanje, a poljoprivrednici zapravo učešćem na konkursa iz IPARD-a trebali su da vežbaju za ubuduće mnogo ozbiljnije strukturne fondove iz kojih bi srpska poljoprivreda dobijala višestruko veću pomoć.
Da je sve kako treba, IPARD kao predpristupni finansijski instrument bi zapravo bio uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe, uz koje bi, ako je suditi po iskustvu zemalja članica EU, srpska poljoprivreda mnogo dobila. Neko mora političku odgovornost snositi i ta odgovornost mora biti srazmerna izmakloj koristi za srpsku poljoprivredu zbog svih ovih kašnjenja.
Evo nekoliko primera. Hrvatska, dok je imala status kandidata, godišnje je dobijala 25 miliona evra iz IPARD fondova, a to se nekad zvalo SAPARD. Isto toliko otprilike su dobijali u Slovačkoj, a Mađari oko 53 miliona, Rumuni 193 miliona, Poljaci 236 miliona. Kažem, ovo su podaci iz medija koji se bave poljoprivrednim, a slobodno, ministre, ako sam promašio cifre, ispravite me, ali mislim da su i ove cifre vrlo govoreće, možda nisu dovoljno precizne, ali služe svrsi.
Dakle, IPARD fondovi služe kao priprema i svojevrsno čistilište da se poljoprivrednici osposobe da koriste ogroman budući evropski zajednički agrarni budžet. Ako imamo u vidu da su IPARD fondovi sufinansirajući, ako znamo koliko smo izgubili do sada ne participirajući u njima, pa sagledamo koliko smo investicija izgubili, pa dodamo koliki je onaj deo koji bi se iz sopstvenih izvora finansirao, možemo doći možda i do brojke da je srpska poljoprivreda izgubila čak i preko šest miliona evra investicija sa kojima bi verovatno danas izgledala mnogo drugačije i zbog toga, umesto da budu najveći dobitnici evro integracija, srpski paori prete da postanu njeni najveći gubitnici.
Korisno je možda sagledati sa kojim su se sve problemima druge zemlje suočavale tokom korišćenja ovih predpristupnih fondova, na šta su sve nailazili pokušavajući da akredituju svoje projekte i da dobiju sredstva. Nedostatak kapaciteta u institucijama pokazivao se kao velika kočnica sprovođenja ovog procesa. Mi možemo reći generalno da sve naše institucije predstavljaju kočnicu za sprovođenje bilo čega inovativnog. Visoki standardi u pogledu zaštite životne sredine, bezbednosti hrane, zdravlja biljaka i životinja teško su dostižni korisnicima potencijalnih sredstava, a uslov su da se sredstva dobiju.
Nerešena vlasnička pitanja, kod nas imamo pitanje restitucije, konverzije prava korišćenja u pravo vlasništva i sve ostale raznorazne privatizacione repove. Nedefinisanost urbanističkih uslova, problemi izdavanja građevinskih dozvola, visok stepen korupcije, loša infrastruktura i činjenica da ciklus odobravanja sredstava IPARD fondova se ne uklapa u proizvodne cikluse poljoprivrede. Da ne shvatite da promovišemo bilo kakav evroskepticizam, ovo je samo spisak problema sa kojima se moramo blagovremeno suočiti, jer to je ono što nas očekuje da bismo zaista u aprilu uspeli da povučemo sredstva za nečiji prvi program, odnosno da zaista imamo jednog korisnika koji će u aprilu povući sredstva, kako je sugerisano da će biti i nadamo se da će tako biti.
Da bi predloženi zakoni dali efekta, da bi IPARD uspeo, da bi od ovoga, kao i od svakog drugog procesa u pridruživanju EU i generalno od svake druge društvene promene građani osetili korist, potrebna je pre svega vladavina prava. Sad, kako Vlada sprovodi politiku poljoprivrede i ruralnog razvoja? Šta to sve nije rešeno, a trebalo bi, kako bi podsticajne mere došle na plodno tlo, a ne u neki sektor koji je kontaminiran nezakonitostima?
Problem uzurpacije zemljišta? Može se izaći s njim na kraj. Pozitivan primer je, recimo, ono što je letos urađeno u opštini Irig, kada je lokalna samouprava, uprkos neprijatnostima koje su na njivama pravili uzurpatori, obavila žetvu 140 hektara suncokreta i pšenice. Ipak, sa druge strane, Vlada je uzurpatorima izašla u susret kada je donela uredbu kojom omogućava vansudsko poravnanje sa njima. Posledica je da je zemlja u Pančevu vansudskim poravnanjem u zakup izdata po cenama daleko ispod tržišnih i uzurpatori su praktično nagrađeni.
Posledica ovakve politike rešavanje problema uzurpacije zemljišta je i, recimo, primer poverenika vladajuće stranke u Somboru, koji se osetio slobodnim da sugeriše kako uzurpirati zemlju, pa ga televizija u tome snimi. On je u kafiću savetovao paore da slobodno uzurpiraju zemlju i pred poljočuvarom se pozovu na njega. Prepoznaje se princip po kome ova država postaje majka onima koji svoje interese protivpravno i na silu ostvaruju, a običnim građanima je maćeha. Zanimljiv je bio njegov izgovor, rekao je da je sugerisao uzurpaciju uz svoju zaštitu jer, navodno, ti paori nisu redovnim postupkom mogli da se dogovore. Poruka je da nema pravne države.
Kako ćemo onda sprovoditi predložene zakone? Kome će onda dopasti vodoprivredno zemljište, npr? Zakonom o poljoprivrednom zemljištu i odredbom kojom je omogućen višedecenijski zakup jedne trećine državne zemlje kroz netransparentne direktne pogodbe, Vlada je oštetila hiljade i hiljade paora i njihovih porodica koji su tu zemlju obrađivali. I bez ovih zakonskih izmena za najboljom državnom zemljom bila je jagma zakupnine arende koje su lokalne samouprave dostizale na licitacijama i bez ovoga su tanjile profit ratarima. Samo veliki su mogli raditi zemlju sa tako stanjenim marginama.
Matematika u proizvodnji soje, recimo, je da ako ne obrađujete svoju zemlju i nemate sopstvenu mehanizaciju, neto dobit vam se istanji kada platite arendu i kada platite uslužnu obradu, neto dobit vam se stanji na svega 100 – 110 eura po jutru, čak i kada imate prinos od preko dve tone po jutru, što je dobar prinos godišnje. Sada su poljoprivredna gazdinstva, pored domaćih tajkuna, za konkurentne dobili i razno-razne „Al dahre“, „Al ravafede“ i „Tenise“. Nije tajna da poljoprivrednici predložene, odnosno već odavno usvojene izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zapravo nazivaju „Tenisovim zakonom“.
Kada smo raspravljali o budžetu, podsetiću da smo spominjali stalno 70 milijardi dinara godišnje koji se daju na subvencije javnim preduzećima, zbog nespremnosti da se javni sektor reformiše i oslobodi partijskog kadrovanja. Cenu toga plaćaju i poljoprivrednici. Poljoprivreda, sa druge strane, nije budžetski dobitnik. Ona budžetu doprinosi barem onoliko koliko iz budžeta dobija ili koliko je budžet za poljoprivredu razrezan.
Kada pričamo o budžetu, jedna tehnička primedba, brojke koje su date u obrazloženju Predloga zakona o brojke koje se nalaze u famoznom članu 8. Zakona o budžetu se ne slažu. O obrazloženju Zakona dat je i Program 4002 „Podrška privatnom sektoru za jagodičasto i bobičasto voće u južnoj Srbiji“ i ja taj program u članu 8. Zakona o budžetu nisam našao. Sa druge strane, u programu jesam našao Program 4005 IPARD sa milijardu dinara, a njega u obrazloženju nema. Ostali programi koji se poklapaju sa Zakonom o budžetu ne poklapaju cifre, tako da pretpostavljam da u obrazloženju treba zapravo da stoji ono što je prošle nedelje usvojeno u okviru Zakona o budžetu. Dakle, primedba je tehničke prirode.
Da ne zapostavimo i Zakon o vodama, na nedavnoj sednici SO Bečej odbornici vladajuće većine su izglasali prenamenu ostrva između dve prevodnice na Tisi. Naši odbornici uzaludno su skretali pažnju na gomilu nezakonitosti na kojima takva odluka stoji. Bečejski katastar je pre godinu dana upisao pravo svojine Republici, „Vode Vojvodine“ izbrisao kao korisnika, a namena je promenjena u gradsko građevinsko zemljište. Bečejski katastar oglušio se i na reagovanja pokrajinskog pravobranilaštva da je postupak urađen nezakonito, a sve to urađeno je kako bi se stvorili preduslovi da kompanija „Alghanim National“ iz Kuvajta i kompanija „Arab Invest“ iz Novog Sada krenu u realizaciju svojih projekata, nekih velnes centara, banja itd, na jezeru između dve prevodnice na Tisi, na ostrvu između dve prevodnice na Tisi. To je takođe jedan od investitora koji u svojim investicijama pregovara direktno sa premijerom i ministrima u Vladi.
Na javnom slušanju, koje je u pogledu upravljanja vodama održano u parlamentu, spomenut je problem izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, čije ekološke posledice zvuče dosta alarmantno. Postoji plan, navodno, da se…

Zahvaljujem, gospodine Đuriću. Isteklo je 20 minuta.
Reč ima narodni poslanik Goran Ješić. Izvolite.