Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, evo ja ću se uključiti u ovu raspravu i sa posebnom pažnjom sam se bavila Zakonom o stanovanju, kao i moja poslanička grupa, iz vrlo jednostavnog razloga, jer se taj zakon tiče svih i zato što se tiče jedne od tri elementarne ljudske potrebe. U osnovnoj školi se nauči, u petom razredu, da su to potreba za stanovanjem, potreba za hranom i potreba za odevanjem.
Ako na bilo koji način jedna od te tri potrebe nije zadovoljena adekvatno, naravno da čovek doživljava osećanje lične posramljenosti i gubitak dostojanstva, ali mislim da je nemati dom, nemati mesto za stanovanje nešto što do kraja urušava ljudsko dostojanstvo i u diskusiji, odnosno u svom obraćanju želim da dam doprinos razumevanju svih ovih programskih pitanja koje smo postavili i koja ćemo postaviti, a i ja ću neke od njih.
Ono što je potpuno jasno, to je u ciljevima koje je Ministarstvo postavilo, kao razloge zbog kojih želi da donese ovaj zakon, a ti ciljevi su zaista potpuno jasni i ja sam sa njima apsolutno saglasna.
Prvi cilj je da je došlo do promene društvenih i ekonomskih okolnosti. To svi znamo. Te okolnosti su nam poznate. Godine 1992, kada pričamo o stanovanju, donošen je jedan zakon kojim su tadašnji vlasnici stanovi, po cenama vrlo pristupačnim, mogli da otkupe svoje stanove i sada ne mogu, a da, čak i ako neko kaže zloupotrebim, ne kažem sledećih par rečenica na tu temu.
Svi znamo da su u prethodnim državama, da ih sada ne prozivam po imenu, svi zaposleni bili obavezni da budu, da učestvuju u stambenim fondovima. Iz tih stambenih fondova neki su dobili stanove, a kasnije su ih otkupili za novce koji su zaista bili jako simbolični. Jako veliki broj građana Republike Srbije i iz svake države koja se tada tako zvala nije uspeo da to svoje pravo ostvari. Ta piramida koja je, u jednom trenutku, prestala da se puni, jednima je donela dobrobit, a drugima je nanela izvesnu štetu i ti građani nikada nisu doživeli nikakvu društvenu satisfakciju i, ono što bih ja rekla, socijalna nepravda koja je tada učinjena nije pokušala da se razreši nikada. Možda nekim poreskim povlasticama ili na bilo koji način, a ne zaboravimo da ljudi koji su davali u fond, koji nisu bili spremni da čekaju dugo vremena da im neko drugi, odnosno država reši stambeno pitanje, nego su to pitanje života sebi i svojoj porodici, uzimali u svoje ruke.
Mislim da je to jedan trenutak nepoverenja koje se polako gradi, kada imamo ovu temu i prosto sve ovo što čujemo kada govorimo o temi stanovanja u velikoj meri je, naravno, rezultat naših, toga što se mi znamo, što znamo kako funkcionišemo, što znamo kako se teško dogovaramo oko zajedničkog interesa i onda kada nam je jedna od najvažnijih stvari u pitanju, a to je upravo stanovanje.
Sada je, naravno, koncept tržišne ekonomije i prosto okolnosti su dovele do toga, neću ni tu da se sporim, ali ono što takođe moram da kažem, to je da je uloga države u aktivnostima kojima treba da pripomognem da bi svi građani mogli da zadovolje pravo na stanovanje, od izuzetne važnosti. Naravno, program socijalnog stanovanja i zakon koji je, deo koji se tiče, naravno, ovog Zakona o stanovanju, o tome razmišlja, ima jako veliki broj članova koje to doprinose, a ono što je takođe važno, a to je za onu drugu kategoriju građana koji nisu kategorije onima kojima treba podrška, socijalna podrška o stanovanju, za njih je naravno važno da njihovo pravo na rad i pravo na kvalitetnu novčanu zaradu, bude tako visoko, da kažem, postavljeno i realizovano da mogu da se posvete tom pitanju koje je od životnog značaj.
U podacima koje smo dobili u ovom materijalu, mi smo videli da je kod nas taj parametar koliko godina prosečnih plata treba da izdvajate da biste mogli da kupite stan 1 prema 13, znači sve što činimo u ovoj zemlji kada je u pitanju ekonomija, jer to je alfa i omega, svega zaista, mora da, nadam se da doprinese i rešavanju ovakvih problema. Ono što je negde, kao važan cilj i neosporno izuzetno važan, to je cilj koji se tiče unapređenja uslova stanovanja, da bi uslovi stanovanja mogli da se obezbede, naravno, potrebno je da se dogovorimo oko načina na koji će se zgrade održavati oko načina na koji će se unapređivati stambeni fond i, naravno, sa ciljem da se taj stambeni fond i očuva kao jedna od apsolutnih vrednosti jednog društvenog trenutka i ukupnog, da kažem, bogatstva jedne zemlje, jer je i to je svakako parametar koji ulazi u tu skalu.
Činjenice govore da je u periodu od 1946. do 1970. izgrađeno 39% ukupnog stambenog fonda, od 1970. do 1980. godine 24% stambenog fonda, i naravno najveći procenat zgrada koje su pravljene u to vreme nisu pravljene po standardima koje tatiraju pitanje energetske efikasnosti.
Mi smo tada, verovatno je to tada i postojalo, u nekom svetu mi smo na razne načine bili od toga udaljeni, i zbog toga, naravno, danas imamo ozbiljne probleme. Ozbiljne probleme, kada govorimo o kvalitetu stanovanja i ozbiljne izdatke. Mislim da je ovo pitanje izuzetno važno. Zašto? Zato što je energetska efikasnost, bogatstvo, odnosno očuvanje energetske efikasnosti je bogatstvo jedne zemlje. Mislim da zakon, ovako kako je definisan, nudi mogućnosti zajednicama stanara da donesu odluke, da uzmu i kredite da bi mogli, ako ne mogu na drugačiji način, da bi mogli da svoje zgrade učine energetske efikasnim. Ovo pitanje će biti posebno značajno onog trenutka kada se naša potrošnja energije za grejanje bude na drugi način obračunavalo i kada budemo plaćali baš onoliko koliko trošimo. Sve je u jednom trenutku trošak, a u jednom trenutku postaje značajna ušteda.
Mislim da je dobro rešenje, ali ono što mene brine, jeste platežna moć naših građana, koja je u velikom broju apsolutno upitna. Ako dve trećine članova stambene zajednice ima pravo da donese ovu odluku, pitam sve šta je sa jednom trećinom, koja ne verujem da neće razumeti, jako će želeti da ima prozore dobre, da ima izolovan krov, da ima izolovanu fasadu, ali se pitam i bez obzira na njihovo razumevanje i njihovu ličnu potrebu, da li će biti u mogućnosti da dovoljno participiraju u kreditu koji će biti usvojen na nivou zajednice.
Ono što bi nam jako pomoglo da nemamo ove dileme, i da pre svega građani ne budu zabrinuti, jer zaista svi smo zabrinuti, to je ono, ministarka vi ste puno puta pričali, i ministri su pre vas su puno pričali, to su socijalne karte. Mislim da bi nam ova, da ih imamo sada u ovom trenutku, jako puno pomoglo da brojne građane, da im skinemo teret straha i brige i da im kažemo da društvo na osnovu evidentnih podataka, tačnih i preciznih, zna ko i u kojoj meri može i treba da izdvoji novac. Ne možemo nikada svi da imamo isto, ne možemo u svim okolnostima svi da imamo isto, a ono što je za svako društvo od apsolutne vrednosti, to je solidarnost. Solidarnost prema onima koji nemaju.
Kada govorimo o upravnicima zgrada, to pitanje ne mogu da kažem i neću sakriti, da kada sam čitala zakon da sam i ja bila uznemirena. Videćemo kako će sve to funkcionisati, ali ono što želim da kažem to je da niko nikoga ne sprečava, ni u zgradi u kojoj ja živim, niko nikoga ne sprečava da donese dogovor o tome ko će biti upravnik zgrade. Ta prepreka ne postoji. Da li postoji prepreka zbog naših narušenih susedskih odnosa, zbog naših surevljivosti, zbog naše nezainteresovanosti, zbog 1.000 razloga? Da, sigurno da postoji. Mislim da je jako važno da kažemo iskreno, prepreka ne postoji. Hajde dogovorimo se. Tamo gde neko neće, ne želi, ne želi sam da se angažuje, ne želi da prihvati onoga ko to želi, a uvek ima bolje, među svima nama ima neko bolji. Tamo gde niko ne želi, tamo će se zaista dogoditi da će dobiti upravnika koji će doći sa strane.
Ono što mene interesuje, ministarka, kada govorimo o toj vrsti, da kažem novih zanimanja, prosto mi svi znamo da i u nekim zgradama u Beogradu postoje već profesionalni upravnici, gledali smo te priloge na televiziji, gde je upravnik bio odgovoran, potpuno svesno biće, gde su stanari bili zadovoljni. Ne moram da imam puno dilema, ali imam jedno pitanje, i u tom smislu je naša poslanička grupa i podnela jedan amandman. U slučaju kada je upravnik zgrade neko iz zgrade, da kažemo, on to pravo crpi, između ostalog, zato što je vlasnik stana, on tu živi i takav je kakav je. Međutim, kada neko dolazi sa strane, mislimo da bi u tim uslovima, da kažem konkursa, ili zadovoljavanje kriterijuma po kojima taj neko može da obavlja taj posao, trebalo da se nađe i odredba po kojoj to lice ne bi trebalo da bude kažnjavano za krivična dela. Taj ko nam dolazi, ko nam ulazi u kuću, mi ga ne poznajemo. Svog komšiju znamo. Ovoga ne poznajemo.
Mislim da bi bilo jako važno, zbog zaista mira građana, za početak elementarnog mira, da znamo da je to neko ko nije osuđivan za krivično delo, pa sad ko zna kriterijume kako se to već navodi. Druga stvar je ovo lice mora biti, kriterijumi moraju biti jako čvrsti i nepokolebljivi. To je neko ko će upravljati zajednicom, to je neko ko će donositi odluke, to je neko ko će raspolagati novcem, to je neko ko će moći da uđe u naš stav onda kada mi nismo u zgradi, a kada postoji ili vidljiva ili sumnja da se nešto dešava što može da izazove veliku štetu žrtvi i tako redom. Ako dobro razumem, to je neko ko će imati ključ od mog stana i ko će u takvim okolnostima moći da uđe. Do sada je to mogla da bude komšinica, kojoj kažem proveri da li sam isključila peglu. Ali, ovde se radi o nečemu drugom.
Ne bi bilo dobro niti građane, niti tu osobu da dovedemo u bilo koju nelagodu, bilo koju kompromitujuću situaciju u kojoj će neko sumnjati da mu je nešto nestalo iz stana, jer je taj ušao sam, jer taj može verovatno da uđe kad pomisli da postoji izvesna sumnja, odnosno razlog. Mislim da je jako važno da dobijemo te odgovore zato što, zaista treba da budemo mirni. Cilj je u stvari, da ovaj zakon profunkcioniše i da donese dobrobit, iz razloga iz kojih se predviđa da će tu dobrobit doneti.
Kada govorimo o tome da taj upravnik zgrade će nas popisivati, on će naravno imati podatke i o svima nama. Ne mislim da je njemu to specijalno važno, prijave stanovanja se nalaze u MUP-u. Kada govorimo o stanarima, to je zaista jedna posebna kategorija mučenih ljudi u našem društvu i naši roditelji i mnogi od nas smo naravno, jedan deo života verovatno proveli i u tim okolnostima, ja zaista mislim da je potrebna zakonska zaštita i onoga koji izdaje stan i onoga ko ulazi u stan. Tu se dešavaju zaista neverovatne povrede, da kažem, svih mogućih prava.
Ugovor to može vrlo jasno da definiše da štiti i jedne i druge, a da li će taj ugovor biti osnovica za plaćanje poreza, nisam sigurna, zato što kažem – mi se znamo, pa će onda mnogi svoje stanare prijavljivati kao rođake, tetke, strine itd. Mnogi će, ako to ne žele tako da urade, prijaviti manju nadoknadu za stan, ostatak će primati na ruke i mislim da će se tu stvoriti neka dodatna pitanja i dodatne dileme.
Kada govorimo o kategoriji zaštićenih stanara, to je još jedna, da kažem, od istorijskih posledica koja se vuče 70 godina. Donet je Zakon o restituciji. Došlo je vreme da se i ovo pitanje razreši. Ja se zaista zalažem za to da prava ovih ljudi na svaki način budu očuvana, da se taj problem njihovog raseljavanja realizuje u skladu sa svim mogućim i ustavnim pravom i sa svim drugim i konvencijama o međunarodnim ugovorima koje smo potpisali, ratifikovali, koje se na kraju krajeva uvek tiču isključivo ljudskih prava. Ti ljudi će imati pravo da otkupe, ako sam dobro razumela, svoj stan po osnovu Zakona iz 1992. godine. Ako sam dobro ministarku razumela, mislim da je pravedno jer kada su drugi otkupljivali stanove oni to nisu mogli, nije nuđeno, pa nisu mogli.
I ono što je takođe dosta značajno, taj period od deset godina, nadam se da će biti dovoljno dugačak i činjenica da se sada u sudovima vodi 10.000 sudskih sporova po ovom pitanju, a da će ovo pitanje, prosto i to pitanje skinuti sa dnevnog reda, zaista može da bude od velikog značaja.
Ono što je takođe važno, to je, ja bih rekla, tako se pravi sistem jedne države, pre par dana smo doneli Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Sada već u ovom zakonu prosto vidimo tu vezu u razmišljanju, povezivanju, da i osobe koje su žrtve porodičnog nasilja, imaju, naravno sada država na jedan ozbiljan način razmišlja i o njihovoj zaštiti i o njihovom krovu nad glavom i u svakom slučaju važno je pitanje.
Pitanje o kojem mislim da niko ovde od nas nije govorio, to je pitanje osoba sa invaliditetom. Čitala sam zakon i zaista nisam našla u ovom pojmovniku za koji smatram da je dobro što je naveden, ovde nismo našli ni pod jednom tačkom definiciju ko su osobe sa invaliditetom, jer prosto i te osobe su građani ove zemlje i raspolažu svim mogućim pravima pa i pravom za stanovanje, pravo na socijalnu podršku kada je u pitanju stanovanje, naravno i mnogima od njih država u tom smislu mora da da dovoljnu podršku. I tu se sada otvara pitanje kod izvesnog broja članova, o kojima ćemo u raspravi o pojedinostima razgovarati.
Postavlja se pitanje – da li je moguće sprečiti da, obzirom da te osobe ponekada imaju, ne ponekada nego često imaju i podršku drugog lica, tzv. tuđa nega i pomoć i zbog toga imaju uvećane prihode, da li to može biti osnova zbog kojih oni neće imati pravo na socijalno stanovanje, odnosno onaj ko ima niži stepen invaliditeta će biti u prednosti u odnosu na osobu za koje je ovo pitanje takođe veoma važno. Ja neću da poredim to se prosto ni ne radi, ali postavljam pitanje.
Takođe, kada se govori o stambenoj podršci ovim osobama, veoma je važno uključiti i strukturu stanova koji su za njih predviđeni, jer ti stanovi zaista moraju da imaju osobenosti drugog tipa, da li imaju prag, koje je širina zbog kretanja, zbog pomagala itd. Jer, ako već mislimo i činimo za dobrobit svih naših građana, ovi građani su ravnopravno važni i o svim ovim pitanjima apsolutno treba razmisliti.
Samo bih se na kraju vratila na trenutak, to su ona pravila vlasnika stanova. Tim pravilima vlasnici odnosno članovi stambene zajednice mogu da donesu svoja pravila, svoje dogovore koja mogu da ih štite. Još jednom hoću da podvučem, stvar je dogovora, stvar je podrške, stvar je razumevanja. Ako živimo pod jednim krovom ne vidim razlog da ne možemo da se dogovorimo da štitimo svoju privatnu imovinu, ako smo se za nju na različite načine uplašili. Hvala.
