poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2016. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 95 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sednici sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: prof. dr Milorad Mijatović, Nataša Mihailović Vacić, Jasmina Karanac i Nenad Konstantinović.
Nastavljamo rad i prelazim na zajednički, načelni, jedinstveni pretres o Predlozima zakona iz tačaka od 15. do 22. tačke dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju: prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade i ministar građevinarstva; saobraćaja i infrastrukture, Aleksandar Damjanović i Miodrag Poledica, državni sekretari u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Jovanka Atnacković, Zoran Ilić i Veljko Kovačević, vršioci dužnosti pomoćnika ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Mirjana Čizmarov, direktor Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije; Andrijana Jovanović, zamenik predsednika Komisije za javno - privatno partnerstvo; ambasador Zoran Đurišić, koordinator Sektora za konzularne poslove u Ministarstvu spoljnih poslova i Vasilije Petković, načelnik za viznu politiku u Ministarstvu spoljnih poslova.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički, načelni, jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21. i 22, a pre otvaranja zajedničkog načelnog, jedinstvenog pretresa, podsećam vas, da shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički, načelni, jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o upravljanju aerodromima; Predlogu zakona o stanovanju i održavanju zgrada; Predlogu zakona o transportu opasne robe; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javno- privatnom partnerstvu i koncesijama; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i UN o Centralnoj kancelariji projekta Trans-evropskih železnica; Predlogu zakona o potvrđivanju multilateralnog sporazuma o komercijalnim pravima u vanrednom vazdušnom avio-prevozu u Evropi i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o međusobnom ukidanju viza za nosioce običnih pasoša.
Da li predstavnici predlagača prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade i ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, želi reč?
Reč ima narodni poslanik potpredsednik i ministar Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, poslanice, građani Srbije, pred vama je danas osam predloga zakona koji se odnose, pre svega, na sektor transporta, bilo da je u pitanju vazdušni saobraćaj, drumski, železnički saobraćaj je direktno ili indirektno vezano takođe za transport. Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, kao i ukidanje viza, zakon o stanovanju, vezan za sektor građevinarstva i komunalnim delatnostima.
Pokušaću da budem najkraća i da objasnim šta je to zbog čega je Vlada Republike Srbije zajedno sa svim ministarstvima ove zakone predložila parlamentu na usvajanje.
Zakon o potvrđivanju multilateralnog sporazuma o komercijalnim pravima u vanrednom vazdušnom prevozu, to je inače sporazum koji je usvojen još 1956. godine, usvojile su ga četiri države: Francuska, Belgija, Luksemburg i Švajcarska. Koliko je bio važan za razvoj vazdušnog saobraćaja pokazuje podatak da je danas 21 zemlja potpisnica tog sporazuma. Naša intencija jeste da to bude i Srbija.
Suština sporazuma o kome ćemo danas razgovarati odnosi se na jedan uzak deo vanrednog javnog avio-prevoza, pre svega avio-taksi, prevoz vazduhoplovima, dakle, do šest sedišta, hitni medicinski letovi, zatim letovi za neka izdvojena područja. Omogućava se dakle svim onim koji potpišu ovaj sporazum, svim avio-prevoznicima koji obavljaju ovakvu vrstu prevoza, da mogu da vrše prevoz bez posebnog odobrenja. Ovaj sporazum je usklađen sa svim dokumentima naših vazduhoplovnih vlasti, ali isto tako sa direktivama i dokumentima evropskih vazduhoplovnih vlasti.
Drugi sporazum jeste sporazum između naše vlade i UN o Centralnoj kancelariji projekta trans-evropske železnice. Srbija, odnosno Beograd će biti domaćin Centralne kancelarije Trans-evropske železnice. Mislim da je to veoma važno za našu zemlju, budući da Srbija, pre svega ima odličan položaj koji se trudimo da upravo kroz razvoj infrastrukture i dalje razvijamo.
U tom smislu je naša situacija da ćemo biti domaćini koja je potvrđena u aprilu 2015. godine, vrlo važna. Ovaj sporazum koji je ispred vas, pre svega, tretira određene tehničke detalje našeg predsedavanja koji se odnose na sve ono što mora jedna kancelarija da ima u trenutku kada bude predsedavala ovako vrlo važnim projektom Trans-evorpske železnice. Podsetiću vas samo da 1992. godine je Srbija i još 16 zemalja potpisala ovaj sporazum sa UN.
Treći zakon je zakon o izmenama i dopunama Zakona o javno privatnom partnerstvu i koncesijama, prvi put u Srbiji donet 2011. godine, bilo je određenih izmena, jer onako kako je život tekao i kako su se videli određeni problemi, tako se jednostavno i zakon uređivao da bude još bolji, da bude naravno u skladu sa svim evropskim direktivama.
Imali smo određene izmene i u martu mesecu ove godine, ali ono što mi danas radimo o izmenama i dopunama ovog zakona jeste da, pre svega, još više povećamo sigurnost cele procedure i celog procesa. Za vašu informaciju, ukupno je Komisija za javno-privatno partnerstvo, koju je Vlada Srbije osnovala 2012. godine, usvojila 41 predlog projekata javno-privatnog partnerstva i koncesija, 27 su javno-privatno partnerstvo, 14 su koncesije, a 17 ugovora je do sada potpisano.
Uopšte, ovaj zakon treba da nam zaista omogući da nekako smanjimo taj raspon koji postoji između velike želje i tražnje za jednom dobrom infrastrukturom, naročito u lokalnim samoupravama, a sa druge strane, često sa nemogućnošću da za tu infrastrukturu imamo određene izvore finansiranja i da zaista uspemo da napravimo takvu infrastrukturu. Zato se ovaj vid, kao neki novi vid, izvora finansiranja i koristi sa tom razlikom, što kada pogledate projekte koji su odobreni i realizaciju tih projekata, odnosno ugovora koji su zaista potpisani, onda to nije dovoljan broj. Dakle, nama mnogo više treba privatno-javnog partnerstva, nego što ga imamo do sada.
Ovaj zakon, izmene ovog zakona, takođe, pojašnjavaju se, ovom prilikom, i posebni oblici koncesija, dakle, koncesija za javne radove i koncesija za javne usluge. Takođe, videćete u članovima, verujem da ste već prethodno na odboru imali prilike da to komentarišete, a to je da se pravi tačna razlika između javno-privatnog partnerstva sa elementima koncesije i bez. Ova razlika je bila uglavnom tretirana kroz neke druge zakone, a sada se nalazi unutar ovog Predloga zakona.
Sledeći zakon jeste Zakon o upravljanju aerodromima. Mislim da je donošenjem i nadam se donošenjem i usvajanjem ovog zakona u parlamentu konačno zaokružena ta jedna slika u vazdušnom saobraćaju, kada govorimo o kompletnom vazdušnom saobraćaju, zato što smo nedavno, kada kažem nedavno, u prethodnom sastavu parlamenta, usvojili Zakon o vazdušnom saobraćaju koji jeste tretirao sistem bezbednosti i obezbeđivanja vazdušne plovidbe. Kada su u pitanju aerodromi, uređivao je pitanja koja se odnose na vrstu aerodroma, namenu itd.
Ovaj Zakon o upravljanju aerodromima po prvi put praktično tretira vrlo jasno delatnost upravljanja aerodroma kao opšti interes, i to je jako važno, imajući u vidu da, kada pogledate naš vazdušni transport i kada pogledate šta je sve Srbija uradila u prethodne dve godine, onda je potpuno jasno da se nekako vazdušni transport govoto izdvaja u odnosu na sve druge vidove transporta i da smo mi u tom smislu zaista već sada uređeni po svim standardima EU, što je za nas važno da imamo evropske standarde da bi mogli da se razvijamo.
Sa druge strane, ne zaboravite da je samo pre dve godine, broj putnika na aerodromu „Nikola Tesla“ bio ispod dva miliona, a da mi danas govorimo već o 4,8 miliona putnika na aerodromu „Nikola Tesla“. Dakle, taj trend postoji i uopšte naš položaj, položaj našeg aerodroma daje mogućnost da se aerodrom dalje razvija.
Sa druge strane, takođe, na teritoriji Republike Srbije ima oko 30-ak malih aerodroma. Ne malih po svom izgledu, nego po kapacitetu, odnosno broju prevezenih putnika i to su: Morava, Kraljevo, Ponikve, Vršac, Novi Sad, Bor, Subotica, Zrenjanin, Kikinda, Mitrovica, Lisičiji Jarak, Smederevo, Kostolac, Valjevo, Paraćin, Čačak, Trstenik itd. Sve su to aerodromi koji mogu da se koriste. Neki za upravljanje nekim sportskim uslugama, a neki opet samo za određene prevoze, ali su to svakako aerodromi koje mi u određenim fazama i u strateškim pravcima nećemo ostaviti baš sa strane, nego ćemo voditi računa o njima.
Naredni zakona koji se danas nalazi ispred vas jeste Zakon o transportu opasne robe. Mi smo u oblasti transporta, uopšte i kada govorimo i o drumskom, železničkom saobraćaju, vodnom saobraćaju, puno zakona doneli, i o prevozu robe i o prevozu putnika. Ovo je vrlo važna oblast o kojoj moramo da vodimo računa, a to je Zakon o transportu opasne robe, koji praktično definiše vrlo jasno uslove obavljanja unutrašnjeg i međunarodnog transporta opasne robe u drumskom, železničkom i vodnom saobraćaju. Sa druge strane, takođe jasno definiše sve one uslove i obaveze koje moraju da imaju svi oni koji se uopšte bave ovakvom vrstom transporta.
Ovaj zakon je potpuno transponovao Direktivu Evropskog parlamenta i Saveta o kopnenom transportu opasne robe, što je osnovni razlog, između ostalog, zbog čega smo želeli da razgovaramo i da donesemo ovakav jedan zakon. Sa druge strane, ovaj zakon je nekako brana ka sivoj ekonomiji koja svakako postoji i ne možemo reći da ne postoji u transportu, ali se zaista sa svakim zakonom koji mi donosimo polako i smanjuje.
Takođe, Zakon o transportu opasne robe institucionalno menja jednu od organizacija. Pre određenog broja godina ustanovljena je Uprava za transport opasnog otpada. Ova Uprava prestaje da postoji donošenjem ovog zakona i kompletna delatnost se prebacuje u okvire Ministarstva saobraćaja. Mislimo da je to mnogo efikasnije. Mislimo da će se, u tom smislu, sektor za transport opasne robe baviti samo i isključivo tim specifičnim poslovima, a da će praktično sve one druge poslove, kojima se takođe bavila Uprava, dakle, finansijske, javne nabavke, računovodstvo… Toga prosto više neće biti, jer to će raditi u samom Sekretarijatu Ministarstva.
Vrlo važan zakon koji je probudio dosta komentara jeste Zakon o stanovanju i održavanju zgrada. Ovo je zakon koji, rekla bih, dotiče svakog građanina u Srbiji zato što svi negde živimo, stanovima ili kućama, i prosto je nemoguće da nismo zainteresovani za sve odredbe koje tretira ovaj zakon.
Prvi put, rekla bih, nakon puno, puno godina i mnogo zakona koji su donošeni, čak tri zakona koji tretiraju, na neki način, ovu oblast, a to su Zakon o stanovanju, Zakon o održavanju stambenih zgrada i Zakon o socijalnom stanovanju, mi stavljamo pred vas poslanike jedan zakon koji pokušava da obezbedi uslove da govorimo, jednog trenutka, o održivom načinu stanovanja, a koji takođe daje osnove da naredne godine, 2017. godine, konačno Republika Srbija ima svoju Strategiju stambene politike, da imamo Akcioni plan, da znamo tačno u kom smeru se praktično razvijamo kada govorimo o stanovanju, da obezbedimo onaj minimum održavanja koji mora da postoji u svakoj zgradi, da vodimo računa, jer to je sada postalo pitanje bezbednosti ljudi, zato što imamo situacije koje nam donose ozbiljne probleme kada govorimo o održavanju samih zgrada, ali sa druge strane daje i osnovu da počnemo da razmišljamo potpuno drugačije na temu energetske efikasnosti.
Gotovo 90% stambenih zgrada i kuća je napravljeno bez uvažavanja standarda energetske efikasnosti i to jeste problem sa stanovišta onih koji naravno žive u svojim stanovima i troškova koje imaju, ali sa druge strane i sa stanovišta države, jer treba racionalnije da se ponašamo u odnosu na energiju.
Ovaj zakon po prvi put vrlo detaljno definiše odnos prema stanovanju, pre svega, prema socijalnom stanovanju, zatim tačno definiše grupe koje imaju problem i koje se pojavljuju, u tom smislu, kao korisnici socijalnih stanova. Po prvi put, vi ćete u zakonu naći žrtve porodičnog i partnerskog nasilja. Isto tako i beskućnike i sve druge grupe.
Ono što su važne činjenice u ovom zakonu, a koje su budile puno komentara, pa ću ja na početku vrlo kratko da ih kažem, a posle ćemo u raspravi, verovatno, da ih dodatno objašnjavamo, jeste da smo mi sve vreme, prethodnih godina, izdvajali određeni novac za održavanje zgrada. Često ili prečesto nam se dešavalo da ne znamo da li se taj novac, odnosno kakva je struktura tog novca, da li zaista u rezultatu mi dobijemo održavanje zgrade. U isto vreme smo imali situacije da padaju fasade, da ne rade liftovi, da imamo milion problema koji nam se dešavaju u zgradama.
Kada govorimo sa stanovišta troškova, ovde nema novih troškova u odnosu na ono što mi već izdvajamo kao stanari određenih stambenih objekata.
Vrlo je važno da konačno znamo kako i na koji način se upravlja stanovima i stambenim objektima, ko je odgovoran u našim zgradama, da nam upravo ne padne fasada i da nekoga ne ubije, jer smo imali takvih slučajeva u prethodnih 10 godina. Dakle, jasno su propisana prava i obaveze.
Drugo, pojava profesionalnih upravnika koja je, takođe, naišla na dosta otpora, rekla bih, upravo sa one strane koja ne želi red. Dakle, u zgradama mogu i ne moraju, dakle, nisu obavezni da postoje profesionalni upravnici. U drugim državama oko nas i u EU oni su uglavnom obavezni. Ovde je to izbor stanara. Dakle, ukoliko stanari u svojoj stambenoj jedinici izaberu svog tzv. ranijeg predsednika kućnog saveta, sada upravnika zgrade, onda će on biti taj koji će voditi računa, u skladu sa ovim zakonom koji jasnije definiše prava i obaveze, dakle, šta će i na koji način će se upravljati zgradom.
Ukoliko stanari ne žele da imaju svog komšiju za predsednika svoje jedinice, oni će zajedno sa Privrednom komorom, izabrati nekoga ko će upravljati na taj način zagradom. Takođe, pitanje prinudne uprave postoji samo u onim zgradama gde stanari ne mogu da se dogovore ko će zaista da upravlja održavanjem zgrade, ko je taj ko će da vodi računa o našem novcu koji mi izdvojimo i za koji treba praktično da dobijemo određenu uslugu, a pre svega minimalno održavanje u skladu sa principima bezbednosti.
Lokalna samouprava, dakle ne stanari, nego lokalna samouprava je ta koja će izabrati, nadam se, uvek, ako toga uopšte bude, na jedan određeni rok prinudnog upravnika, koga će, takođe, izabrati zajedno da Privrednom komorom. Prinudni upravnici moraju da polože određene ispite, da imaju svoje licence itd., da bi uopšte mogli time da se bave.
Vrlo važan deo ovog zakona po prvi put nakon dosta decenija rešava pitanje zaštićenih stanara i vlasnika stanova. Njihovi interesi su potpuno suprotstavljeni, naravno svo ovo vreme i nije bilo lako razgovarati sa jednima i sa drugima, i pokušati da nađemo ono što je najpravedniji način da ovo pitanje rešimo, jer kad tad, ovo pitanje mora da se reši. Takođe, sve zemlje oko nas su ovo pitanje rešile. Mi smo to nekako stalno stavljali sa strane. Dat je jedan ozbiljan rok, od deset godina, lokalnim samoupravama da reše ovo pitanje. Najveći broj tih stanova se upravo nalazi, odnosno tih stanara se nalazi na teritoriji Beograda, i to u centru Beograda.
Sledeći zakon koji je jednako važan kao i ovaj i kao svi koje sam do sada pominjala, jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima. Često se susrećemo sa problemima. Prvo šta su zaista komunalne delatnosti? Da li lokalne samouprave imaju novca da zaista sprovode svoju komunalnu delatnosti? Kako se finansiraju? Sa druge strane, da li zaista dobijamo kvalitetnu uslugu koja nam je potrebna, ako govorimo o komunalnim delatnostima.
Ovaj zakon je mnogo detaljnije precizirao i definisao šta su komunalne delatnosti. U nekim oblastima je vrlo jasno uveden princip konkurentnosti, takođe ovaj zakon obezbeđuje, na taj način, mogućnost da se mnogo stabilnije finansiraju komunalne delatnosti. Ono što mislim da je važno, po prvi put u ovom zakonu postoji, pre svega, mišljenje, i uvažava se mišljenje korisnika, to znači građana, o kvalitetu određene komunalne delatnosti. Najmanje jedanputa godišnje, a bilo bi dobro da to bude i malo češće.
Zakoni koji su ispred vas, verujem da ćemo danas, i koliko god je potrebno, o svakom od ovih zakona razgovarati, o svakom članu zakona za koji smatrate da možda nije dovoljno jasan, ili za koji imate predlog da bude još bolji, ali mislim da svaki od ovih zakona daje mogućnost, prvo, da podignemo kvalitet života građana Srbije na mnogo viši nivo, jer to je naš posao i da uspostavimo jasna pravila, jasne kriterijume, u svakoj oblasti koju ovi zakoni, koje sam do sada pomenula, diraju. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana gospođo Mihajlović, želim da pozdravim vas i vaše saradnike, kao i predstavnike Ministarstva inostranih poslova, i želeo bih u ime Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije, da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona, o kom će se Skupština danas izjasniti, a to je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine u međusobnom ukidanju viza za nosioce običnih pasoša.
Odbor je juče većinom glasova usvojio predloženi tekst zakona. Nije bilo negativnih komentara, naprotiv, svi su verbalno podržali ovaj Predlog zakona. Prilikom izjašnjavanja nisu svi glasali, ali to je deo skupštinske atmosfere i odnosa koji postoje u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovo govorim zato što svi poslanici Odbora za spoljne poslove su podržali Predlog zakona, jer smatraju da je reč o izuzetno važnom zakonu kojim se dalje unapređuje, izuzetno visok, nivo međudržavnih odnosa između Narodne Republike Kine i Republike Srbije. Želim da, kolege narodne poslanike i javnost, upoznam sa činjenicom da će Srbija biti sa prihvatanjem ovog zakona prva zemlja u Evropi koja će omogućiti kineskim građanima da bez vize borave u Republici Srbiji, u trajanju od 30 dana, i biće jedna od 11 zemalja sveta koja ima takav režim odnosa u oblasti viza sa Narodnom Republikom Kinom.
Ovo je za Republiku Srbiju samo dalja nadogradnja visokog kvaliteta odnosa koji postoje. Želim da podsetim sve prisutne da boravak građana Narodne Republike Kine, u vremenskom roku od 30 dana, će i te kako značiti za unapređenje sadržaja naše saradnje. Nije reč samo o onome što je do sada sadržaj saradnje nego i o onome što će biti. Ljudi pojednostavljeno smatraju da je reč samo o unapređenju saradnje u oblasti turizma. Međutim, nije reč samo o tome. Biće i toga, ali i u svim drugim oblastima i te kako se pruža prilika da se odnosi unaprede.
Želim da javnost zna da je Srbija sa Kinom uspostavila najveći nivo međudržavnih odnosa u Evropi, nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, da smo imali zadovoljstvo da juna meseca ove godine, predsednik Si Đinping poseti Republiku Srbiju, da bude gost našeg predsednika i naše države, da je to prvi put posle 32 godine da jedan kineski predsednik dolazi u Srbiju. želim da obavestim javnost da je 2014. godine Republika Srbija bila domaćin Trećeg samita procesa saradnje 16 plus jedan, procesa saradnje između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, da je predsednik Vlade Narodne Republike Kine, Li Kećang, koji je posetio tada Srbiju, bio prvi predsednik koji posle 28 godina je posetio Srbiju.
Želim da javnost zna, da naši odnosi imaju i te kako dobar, kvalitetan sadržaj, da nismo prvi samo po ukidanju viza. Mi smo prva zemlja u Evropi gde je kineska kompanija napravila jedan most. To je most Zemun – Borča, da smo prva zemlja u Evropi, gde je napravljen jedan blok termoelektrane Kostolac B, to je projekat revitalizacije izgradnje termoelektrane. Da ćemo biti prva zemlja koja zajedno sa Kinom realizuje projekat pruge rekonstrukcije, modernizacije, izgradnje pruge između Budimpešte i Beograda, da ako se realizuju brojni drugi potpisani sporazumi, u ovom trenutku imamo 92 sporazuma koja su potpisana sa Narodnom Republikom Kinom, plus ovih šest koji su potpisani sada u Rigi, jedan od tih sporazuma koji su potpisani u Rigi je Sporazum o kojem mi sada raspravljamo. To će za nas biti izuzetno, izuzetno velika korist i za Republiku Srbiju, u različitim oblastima prilika da što veći broj građana Narodne Republike Kine dođe u Srbiju.
Govoriću o ovoj temi i uopšte u raspravi, ali želim da naglasim, da je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, da su drugi nadležni organi, resorna ministarstva, dali podršku za usvajanje ovog zakona, procenili sve aspekte primene ovog zakona, uključujući bezbednosne i druge, otklonili bilo kakvu mogućnost da eventualno primena ovog zakona može proizvesti bilo kakve, da kažem, negativne efekte, naprotiv, svi smatraju da je ovaj zakon jako, jako dobar.
Naravno, naša želja je da se saradnja sa Narodnom Republikom Kinom unapredi, a kada je reč o turizmu, da to ne ostane na 14.692 ili obrnuto, kako je bilo 2015. godine, da njihov broj poraste, čemu će sigurno doprineti i unapređenje saradnje u oblasti avio-saobraćaja, ali otom-potom, jer ćete i vi sigurno kao ministar nas upoznati sa svim onim što Vlada radi. Jednom rečju, Odbor je juče usvojio ovaj predlog.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović.

Uvaženi predsedavajući, gospođo ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama je set veoma bitnih zakona. Ja bih se koliko mi bude vreme dozvolilo osvrnuo, pre svega, na Zakon o izmenama Zakona o privatnom i javnom partnerstvu. To smatram da je jedan zakon od izuzetnog značaja za sve građane Republike Srbije. Pre svega ste u uvodnoj reči već pomenuli da je do sada potpisano 17 ugovora o privatno-javnom partnerstvu na nivou Srbije, a ja moram reći da sam u opštini, koju vodim, u Topoli, sam nosilac pet takvih ugovora i po tome smo najbolja lokalna samouprava, ubedljivo u Srbiji.
Zbog toga hoću da kažem, pre svega, da ohrabrim i druge lokalne samouprave, a i zbog građana Republike Srbije, da kažem da su projekti privatno-javnog partnerstva jedna ogromna neiskorišćena šansa, jer na takav način možete da rešite gomilu problema, od prevoza, odnošenja smeća. Mi smo prvi u Srbiji kao lokalna samouprava uradili projekat privatno-javnog partnerstva za odvoženje smeća sa seoskog područja i zbog toga smo zvanično u 2016. godini proglašeni za najčistiju opštinu u Srbiji, javna rasveta i sve ostalo.
Šta je ono što je u stvari, u suštini, možda i problem i zbog čega je do sada postojala i odbojnost kod lokalnih samouprava vezano za projekte privatno-javnog partnerstva, jeste par stvar. Pre svega mislim, još uvek mala informisanost samih, kako građana tako i lokalnih samouprava i određene edukacije bi bile potrebne da prosto to jače zaživi u samoj Srbiji.
Zatim, moram da kažem, malo je komplikovana i procedura. Ovde je, i meni je drago da mogu da pozdravim uvaženu gospođicu Andrijanu, ili gospođu, koja je sekretar Komisije za davanje saglasnosti na privatno-javno partnerstvo Vlade RS, ali ona je najbolji svedok koliko nekada imamo i muke i problema da dobijemo saglasnost.
Meni su trenutno u proceduri još dva projekta, jedan je za recikliranje otpada, drugi je projekat koji smatram da je izuzetno bitan, a to je za održavanje grobalja na seoskom području, jer nažalost, mi smo kao narod po malo i nemarni i veoma malo radimo, gde su javno komunalna preduzeća u gradovima i varošima tu se i groblja i održavaju na bolji način ili lošiji način, ali na primer, na seoskom području, situacija širom Srbije je u veoma lošem stanju. To je ostavljeno mesnim zajednicama da se snalaze kako znaju i umeju, a oni se nažalost najčešće snalaze veoma loše.
Ono što sam hteo da kažem, šta je dodatni problem. Kada se ugovori potpisuju i u starom zakonu je stajalo da će se ti ugovori dostavljati Ministarstvu privrede i trebalo bi ti ugovori da se javno objavljuju na sajtu Agencije za privredne registre. To bi bilo dobro. Niko od nas ko je već radio dosta tih ugovora, ne beži da prosto i neki drugi koji su to radili, da vidimo različita iskustva i da pogledamo na koji način su određene lokalne samouprave rešavale pojedine probleme i tom razmenom iskustava bi se moglo toga dosta dobrog doprineti.
Zbog toga bi vas zamolio gospođo ministre, da jednostavno zaživi centralni registar svih ugovora o privatno-javnom partnerstvu. Ako to zaživi i zaživi jasna edukacija, tek će tada taj zakon dati prave rezultate.
Ono što bih još, pre svega, pozvao, a to sam i rekao, nadležne u resornom Ministarstvu koji daju državnom sekretaru komisiju za davanje saglasnosti na privatno-javna partnerstva da se tu malo efikasnije i ažurnije radi i to bi bilo bolje za sve nas iz lokalnih samouprava. I naravno, da sama ideja bude jasnija, šta je to što hoćemo i što možemo, koje je to javno dobro da dajemo privatnom partneru ili koncesionaru.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati ove izmene zakona kako o privatno-javnom partnerstvu, tako i izmene zakona o koncesijama, ali ono što bih ja sada, naravno kao i većina poslanika koja će govoriti posle mene, a to je, vezao se za zakon o stanovanju koji je izazvao dosta reakcija i u javnosti Srbije, a moram da kažem i kod nas, narodnih poslanika, ja sam i zbog građana Srbije koji gledaju ovaj prenos, hteo da izvučem nekih desetak stvari koje su bitne i koje možemo zajedno i kasnije da komentarišemo, šta donosi novi zakon o stanovanju. Vi ste već opomenuli malo čas, kada ste govorili o zakonu, upravnike zgrada. Mi smo do sada imali predsednike skupštine stanara. Nažalost, većina zgrada u Srbiji te skupštine nije ni imala.
Mi imamo lošu praksu lokalnih samouprava, devedesetih godina su ljudi dobijali za par stotina maraka stanove, zgrade su postale privatne, a kada treba da se da neki dinar da se te zgrade, i naročito zajedničke prostorije, liftovi, stepenište održavaju, mi svi tu imamo strašnih problema i onda isti ti ljudi dolaze u opštine i kažu – ajde vi nama sada pomozite, dajte neki dinar. Tačno je da je nekada u lokalnim samoupravama postojao SIZ ili fond ili kako se već zvao, solidarne stambene izgradnje čija su sredstva korišćena za održavanje zgrada, ali toga više nema.
Ono što ste već napomenuli, upravnika zgrada koji će birati stanari između sebe po proceduri kao što je birano ranije i predsednik skupštine stanara, upravnika koga izaberu sami stanari neće biti plaćen, ali imamo sada to, kako sam ja nazvao prinudni upravnik, ukoliko stanari ne mogu da se dogovore između sebe, tu je lokalna samouprava. Ona će imenovati tog prinudnog upravnika i to kaže – angažovati profesionalnog upravnika sa liste koji će voditi Privredna komora Srbije. Njega će plaćati stanari dok ne izaberu među sobom upravnika, što ga pre izaberu manje će plaćati. Inače to plaćanje će biti po stanu od 200 do 350 dinara.
Sada, mene uvažena gospođo ministar interesuje kada kažemo do 200 do 350 dinar, kvadratura, to sve razumem, ali sami kriterijumi na koji način će biti za pojedine stanove određivano koliki će biti iznos plaćana naknade na mesečnom nivou? To je nešto što bih voleo da čujem podrobnije od vas.
Interesuje me takođe i na koji način će biti samo određivanje i kakva će biti procedura polaganja i za koji vremenski period ćemo mi u Srbiji imati te ljude koji će biti sutra ti tzv. prinudni upravnici? Koliko će vremena proći, da li će to biti u prvoj polovini 2017. godine, do kraja 2017. godine? Voleo bih da čujem kolika će biti njihova neto plata na mesečnom nivou? To će zavisiti naravno od broja ne znam, stanova, koliko ko bude imao sreće da dobije koliko veliku zgradu ili koliko ima firmi u toj zgradi, ali da li Ministarstvo ima procene koliko će to sve skupa da iznosi?
Ono što je novina to je da je upravnik zgrade nešto što bi mi danas popularno rekli menadžer. Upravnici zgrada će imati sličnu funkciju kao dosadašnji predsednici skupštine stanara, to sam već i rekao. Ono što je bitno je da je upravnik taj koji treba da obavesti nadležne organe da obave neku hitnu intervenciju, ukoliko je potrebno da vodi računa o olucima, o samim drugim delovima, bilo da li je u pitanju krov, lift ili sve ono što sam već napomenuo, odnosno da zastupa zajednicu stanara u svim pravnim poslovima.
Sada jedno pitanje, to kada kaže da treba da zastupa zajednicu stanara u svim pravnim poslovima, naravno to znači da će prikupljati i novac za sve te zajedničke stvari koje treba popraviti, održavati, servisirati, pa kako smo mi onako dosta nemarni, a svi mi koji imamo neke stanove u nekim zgradama to dosta znamo, pitanje je ko nadzire i ko kontroliše rad ovog prinudnog upravnika, jer je očigledno iz svega ovog što govorim, da će on raspolagati određenim novcem. Pitanje je ko će to nadzirati, da li on ima obavezu da sprovodi nekakvu javnu nabavku, npr. ako je popravka krova na jednoj zgradi to iziskuje značajna materijalna sredstva. Ako u zgradi imate firme u zakupu, plus privatni stanari sakupi se određena količina novca i vi onda trebate sa tim da raspolažete. Da li obavezuje prinudnog upravnika Zakon o javnim nabavkama?
Zatim, dalje, podaci o podstanarima. To je isto interesantno. Ovaj zakon nalaže da će upravnici ili da kažem ovi prinudni upravnici vršiti precizan pregled da li postoje podstanari u zgrada ili ne postoje. Ako postoje da li njihove gazde, odnosno davaoci stana plaćaju porez na zakup, kakvi su ugovori, koje su visine?
Ono što bih pitao jeste jedna nedoumica koja se javlja u javnosti, a to je da imamo veliki broj stanova, naročito u Beogradu gde imate ljude koji su u inostranstvu ili ne žive u Beogradu, a dali su rođacima, prijateljima ili nekome, nebitno, tzv. čuvanje stana. Svi mi koji smo i studirali i u srednjoj školi obijali pragove različitih gazda bojimo se da će ovaj zakon sa 20% poreza biti udar finansijski na studentariju, kako ja to kažem, na učenike. Voleo bih da mi kažete na koji način će se izvršiti selekcija ko je stanar, a ko je rođak ili čuvar nekog stana? Da li će se tu praviti bilo kakva selekcija?
Zatim, šta će se dešavati, ko će procenjivati, da li će to biti lokalne poreske uprave, visinu ugovora za zakup stana? Jer, pazite, ako je jedan prosečan zakup stana za studenta 150 evra u Beogradu, a to je zakup stana od 40 do 50 kvadrata, da li će neko ko iznajmljuje stan od 100 ili 150 kvadrata moći fiktivno da upiše da to iznajmljuje za 150 evra i ko će biti taj koji će sve te procene vršiti i ko će moći da natera nekoga da kaže da li je to stvarna cena i kakve su kazne?
Pošto sam u onoj kaznenoj politici gledao da će kazne za neplaćanje održavanja zgrade iznositi od 5.000 do 50.000 dinara, to je interesantno i to potpuno podržavam, ali suština je da nigde nisam mogao da pročitam kolika će biti kazna za lažno davanje informacija oko samih zakupa stanova, ko je u tim stanovima i šta se oko toga dešava.
Ono što je takođe interesantno jeste to da će stanari odgovarati za štetu. Eto, to je jedna novina koju građani Srbije treba da znaju. Mnoge zgrade trenutno nemaju ni skupštinu stanara, a kamoli predsednika, pa je to interesantno sada kada budu izabrani, ili će biti upravnici ili ti prinudni upravnici, oni će biti, naravno, odgovorni za održavanje zgrade, ali je samo pitanje sada podstanara na koji način će oni imati same obaveze oko održavanja zgrada i svega ostalog. Zatim, kaže – zgrade ne smeju da ugrožavaju treća lica niti imovinu trećih lica, a ukoliko dođe do štete nastale neadekvatnim održavanjem zgrade odgovaraju svi stanari. Samo bih voleo da čujem komentar i od vas na ove konstatacije.
Ono što mi je takođe zaparalo uši, pa bih isto molio određeno objašnjenje, tiče se toga da ukoliko neko od stanara ne bude želeo da plaća naknadu za održavanje zgrade, upravnik će imati pravo da dokaze o neplaćenoj naknadi podnese privatnim izvršiteljima. Ako je to izbačeno, to je odlična stvar.
Ono što bih pohvalio posebno u ovom zakonu, to je da više neće biti zaštićenih stanara. To je nešto što je veoma pohvalno. Dolazim iz Šumadije gde je nažalost posle 1945. godine bila divljačka nacionalizacija. Mnogi ljudi igrom slučaja su došli u stanove koji su nacionalizacijom oduzeti od bivših vlasnika. Prošao je proces restitucije i bivšim vlasnicima, ili njihovim naslednicima, trebaju da se vrate stanovi ili određene čitave zgrade, gde sada žive ljudi i neće da izađu iz tih stanova i zgrada.
Ovaj zakon na jasan način treba da reši šta treba da uradi grad, odnosno opština, lokalna samouprava, na koji način njih treba raseliti. Naravno, ne možete te ljude ostaviti na ulici, ti ljudi moraju da dobiju adekvatno stambeno rešenje, ali to stambeno rešenje ne može biti u najatraktivnijim zonama kao što je to sada, već jednostavno tamo gde postoji mogućnost socijalnog stanovanja i mogućnost da se tu na adekvatan način reši pitanje tih ljudi. Nije njihova krivica, imate tu i naslednika i sve ostalo, ali ne možete ni oni koji su dobili rešenje o restituciji da trpe zbog toga što neko sada kaže – ja sam zaštićen stanar, ja tamo živim 30-40 godina, živeli su moji roditelji, pa neka žive i moji unuci. To prosto tako ne može.
Ono što je interesantna stvar, to je registar o samim zgradama. Jedinstvenu evidenciju podataka o stambenim zajednicama vodiće Agencija za privredne registre i biće javno dostupna na internet stranici Agencije. Rok za formiranje registra svih stambenih zgrada u Srbiji je 12 meseci.
E sad, ja bih to malo vezao za onu prethodnu temu, kad sam rekao o centralnom registru ugovora, o Zakonu o privatnom javnom partnerstvu. Mi smo imali u prethodnom zakonu jasno definisane rokove, ali ti rokovi, nažalost, nisu zaživeli, pa bih ja prosto i u ovoj načelnoj raspravi pomenuo ovu temu kao veoma, veoma bitnu, da bi mogli svi skupa jasno da gledamo, jer sve ovo o čemu sam pričao dovešće do malih
nedoumica, pre svega za one ljude koji i danas plaćaju i kojima je interes da žive u zgradama gde ima reda i neće biti problema, ali uvek će imati onih koji će sve živo kritikovati.
Ono što sam hteo samo da vas pitam, ako vi možda ne možete da mi odgovorite, može neko od saradnika, tiče se plaćanja kod stanarina, odnosno plaćanja poreza na imovinu za stanove. Vi imate u svim lokalnim samoupravama u Srbiji punu cenu, odnosno na punu cenu poreza na imovinu umanjenje od nekih 50% ako vlasnik stana na toj adresi živi gde plaća i imovinu svoju. Ako se ne vodi na toj adresi, on to umanjenje nema. Ja sada pitam, ako imate ugovor o davanju tog stana u zakup i taj zakupac plaća porez, da li će automatski ovom vlasniku stana biti poreska osnovica umanjena za 50% kao da živi on tu? Jer, pazite, ako imate ugovor o zakupu stana, plaćate porez, taj stanar plaća sve obaveze i oko održavanja zgrada, zajedničkih prostora i sve ostalo, onda je logično da ti ljudi imaju sutra umanjenje kao vlasnici stanova od 50%, kao što imaju i na one stanove gde im se vodi u ličnoj karti i gde to na veoma lak način mogu dokazati.
Ono što je važno jeste da će Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj set zakona i nadam se da će ovo ipak na jedan pravi i adekvatan način zaživeti. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Prvo želim da vam se zahvalim na diskusiji i na svim pitanjima i nedoumicama koje ste izneli i da vam se, naravno, zahvalim na tome što ćete ove predloge zakona podržati.
Sada ću pokušati da odgovorim na sve ono što ste postavili kao pitanje.
Prvo, vezano za izmene i dopune Zakona o javnom privatnom partnerstvu, već sada postoji registar javnih ugovora. Dakle, nijedan ugovor se ne drži negde sa strane i možete ih videti, koliko ja znam, na portalu javnih nabavki. Ukoliko možda svi mislimo da u nekom trenutku to nije dovoljno, pitanje je samo sad kapaciteta, možemo možda da razgovaramo i sa Agencijom za privredne registre, ali svakako ti ugovori postoje, mogu da se vide i vodi se registar, što je na kraju krajeva propisano i zakonom.
Da li je to dobro? Evo predloga možda za razmišljanje vezano za samu Agenciju za privredne registre. Mislim i slažem se sa vama da je veoma važno da se razmišlja uvek, ne samo kada su u pitanju veliki projekti, nego upravo i kada je u pitanju manja vrednost projekata i lokalnih samouprava, da se i ovaj vid finansiranja koristi. Pokazalo se prosto da u tom smislu imamo mnogo konkurentniju cenu, da je mnogo efikasnije sprovođenje određenog projekta i da, na kraju krajeva, lokalna samouprava dobije ono što joj je zaista i potrebno.
Mislim, takođe, da ste potpuno u pravu oko informisanosti. Ozbiljno je, takođe, pitanje u mnogim lokalnim samoupravama i kapaciteta, da li jedno javno privatno partnerstvo zaista može od početka do kraja da se realizuje. U tom smislu, ja mislim da svi zajedno, Ministarstvo i Komisija, treba da pomažemo da bi takvi projekti prosto zaživeli, da bi ljudi videli da je to realno i moguće i da postoje projekti koji bez problema mogu da idu u javno privatno partnerstvo.
Što se tiče ovog drugog zakona, Zakona o stanovanju, krenuću od najupečatljivije stvari, a to su privatni izvršitelji. Ovaj zakon ni u jednom svom predlogu, ni u jednom svom prednacrtu, a da ne govorim o predlogu koji je došao na Vladu, nikada nije imao ni jednu reč, odnosno dve reči – privatni izvršitelj. Nigde se to nije pominjalo i ne postoji uopšte njihova mogućnost da se po ovom zakonu pojave. Dakle, ni u jednom članu ovog zakona.
Da krenem sada redom. Održavanje zgrada, sami ste rekli, kroz sve vreme dok ste uopšte govorili o ovome nekoliko puta ste pominjali kakvi smo mi, koliko smo nemarni i kakve situacije imamo u zgradama i šta nam se sve to dešava iz raznih razloga prethodnih najmanje deset i više godina. Neodržavanje zgrada zaista dovodi do velikih šteta, ali je činjenica da nam se poslednjih godina dešavaju čak i smrtni slučajevi i da nikada nismo seli i videli kako ćemo to da rešavamo, ne samo po pitanju toga ko je na kraju odgovoran, ali kada nastane šteta i kad se izgubi ljudski život zbog toga što zgrade nisu održavane, onda je to još teže pitanje.
Podsetiću vas, recimo, imate situaciju u martu 2015. godine, to je bilo prošle godine, od pada fasade u Makedonskoj ulici, koja pri tome nije imala formiranu skupštinu stanara, a vlasnici stanova nisu prijavili problem sa fasadom koja je bila dotrajala, povređen je petnaestogodišnji dečak. Ima puno primera koje smo živeli praktično prethodnih godina.
Dakle, upravnici zgrada mogu i ne moraju da postoje ukoliko su u pitanju profesionalni upravnici, ali upravnici zgrada kao predsednici skupštine stanara, kako smo ih ranije zvali, su neophodni da postoji. Dan danas, u većem broj zgrada ih nema, upravo zbog toga što stanari ne mogu da se dogovore ko je taj ko će da ih okuplja. Makar zgrada bila mala, sa malim brojem stanara ili sa velikim brojem stanara.
Kada govorimo o prinudnom upravniku. Da, njega daje lokalna samouprava. Visinu naknade, dakle, kada je u pitanju prinudni upravnik ili kad su u pitanju, na primer, stanari koji koriste socijalne stanove ili diskriminisane grupe ili svi oni koji ne mogu da plaćaju, određuje tačno lokalna samouprava. Upravo zbog toga da prinudni upravnik ne bi imao neku drugu cenu koja bi posle onemogućila da se obavlja taj posao.
Privredna komora Srbije je dužna prvo da napravi obuku. Mi ćemo imati u naredna tri do četiri meseca podzakonski akt koji će tačno i jasno definisati koliko traje obuka, šta se to i ko se sve obučava da bi uopšte mogao da bude upravnik, dakle profesionalni upravnik, da zatim, nakon te obuke polaganja određenog ispita i dobijanje licence. Dakle, taj deo naknade određuje sama lokalna samouprava, kada je u pitanju privatni upravnik.
Kada je u pitanju profesionalni upravnik koji će stanari da odluče i da kažu da jednostavno neće svog predsednika, neće svog člana praktično stambene zajednice nego hoće nekog profesionalnog upravnika koji će da vodi računa i da upravlja održavanjem zgrade, u tom slučaju ta cena, prvo to je ugovorno odnos koji će se napraviti između licenciranog profesionalnog upravnika i skupštine stanara i u tom smislu će se oni dogovoriti o ceni.
Procene koje smo mi radili, praveći ovaj zakon koji između ostalog je već godinu i po dana se radi i pravi, jeste da je to taj iznos između 200 do 350 dinara. Može da bude i manji. To ćemo videti kad počne stvar da funkcioniše i kada budemo u realnom životu videli kako će izgledati ti ugovori koji se budu pravili.
Dalje, pitali ste ko njih kontroliše? Oni su dužni, pre svega, da podnose izveštaj skupštini stanara. Skupština stanara je ta koja će reći da li je zadovoljna sa svojim profesionalnim upravnikom ili nije i svakog trenutka moći da prekine svoj odnos sa profesionalnim upravnikom. Prema tome, konačno će sami stanari određivati da li neko dobro vodi njihovo, odnosno upravlja održavanjem zgrade ili ne.
Kada ste govorili o raznim poslovima koje će on da radi. Predviđeno je zakonom da se koriste tri ponude. Dakle, moraju da budu za svaki posao date tri ponude i u odnosu na to da se onda bira ona koja je najpovoljnija. I, opet će odluku donositi u skladu sa prioritetima koje će doneti sama skupština stanara.
Kod evidencije podstanara. Pitali ste šta interesuje uopšte profesionalnog upravnika kada imamo podstanare? Samo, dakle, zašto nas zanima da li ima podstanara ili nema podstanara, samo da vidimo ko će da plaća praktično održavanje pod jedan, i pod dva ko će da učestvuje u upravljanju. Dakle, ko će u skupštini stanara da glasa za, recimo, plan toga šta ćemo da radimo u narednih, ne znam, pet, šest meseci ili godinu dana. Dakle, ko će da učestvuje u upravljanju. Samo sa tog stanovišta profesionalnog upravnika zanima da li je vlasnik stana tu ili je podstanar. Samo po dva osnova možete da posmatrate stvar kada govorimo o zakupcima, odnosno vlasnicima. Ili možete da koristite stan po pravu vlasništva ili po osnovu zakupa, ali zakup može da bude bez naknade. Kada govorite o studentima, prijateljima, rođacima, itd, mora da postoji određeni dokument koji će reći da to jeste zakup ali bez naknade, nula dinara, jer je to činjenično stanje ili neka druga vrsta zakupa koja je sa naknadom.
Zatim, ko plaća održavanje, to mislim da sam odgovorila. Šteta, mislim da je to takođe važno. U zavisnosti od toga koja je vrsta štete, štetu će plaćati praktično stambena zajednica ili vlasnik stana u zavisnosti od toga šta je šteta. Razne su vrste šteta koje mogu da nastanu.
I jedna važna stvar, mislim da ste tu čitali možda neki od prednacrta kada ste rekli – centralni registar stambenih zajednica vodi RGZ, dakle Republički geodetski zavod i mislim da je to mnogo bolje rešenje od nekih rešenja koja su bila ranije predlog. Iako nije u domenu ovog zakona i ne tretira uopšte ovaj zakon, prorez na imovinu koji ste pominjali, tih 50% umanjenja. Ukoliko je zakup celog stana ili cele kuće, onda tog umanjenja svakako nema bez obzira da li je taj zakup sa naknadom ili bez naknade. Ukoliko je zakup dela stana ili dela kuće, e onda može sa poreskom upravnom da se govori o nekom umanjenju. Nadam se da sam delom odgovorila.

Dva minuta, narodni poslanik Dragan Jovanović.

Zahvaljujem se, gospođo ministre, na adekvatnim odgovorima. Samo sam hteo da pojasnim kada sam pomenuo privatne izvršitelje, pošto sam pomenuo jasno kaznenu politiku koju imate za neodržavanje zgrada, potpuno je realno i u životu će to tako biti, da će se ili ti profesionalni upravnici ili upravnice koje izaberu sami stanari preko svog regularnog zbora, odnosno skupštine stanara, obraćati privatnim izvršiocima. Ako ste me pogrešno razumeli, da se u zakonu pominju privatni izvršitelji. Naravno da se ne pominju, ali prosto mislim da će nas život dovesti do toga da će oni u ovakvim situacijama imati svoju ulogu. Eto, samo u tom delu sam pomenuo privatne izvršitelje. Hvala puno.