Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, poslanice, građani Srbije, pred vama je danas osam predloga zakona koji se odnose, pre svega, na sektor transporta, bilo da je u pitanju vazdušni saobraćaj, drumski, železnički saobraćaj je direktno ili indirektno vezano takođe za transport. Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, kao i ukidanje viza, zakon o stanovanju, vezan za sektor građevinarstva i komunalnim delatnostima.
Pokušaću da budem najkraća i da objasnim šta je to zbog čega je Vlada Republike Srbije zajedno sa svim ministarstvima ove zakone predložila parlamentu na usvajanje.
Zakon o potvrđivanju multilateralnog sporazuma o komercijalnim pravima u vanrednom vazdušnom prevozu, to je inače sporazum koji je usvojen još 1956. godine, usvojile su ga četiri države: Francuska, Belgija, Luksemburg i Švajcarska. Koliko je bio važan za razvoj vazdušnog saobraćaja pokazuje podatak da je danas 21 zemlja potpisnica tog sporazuma. Naša intencija jeste da to bude i Srbija.
Suština sporazuma o kome ćemo danas razgovarati odnosi se na jedan uzak deo vanrednog javnog avio-prevoza, pre svega avio-taksi, prevoz vazduhoplovima, dakle, do šest sedišta, hitni medicinski letovi, zatim letovi za neka izdvojena područja. Omogućava se dakle svim onim koji potpišu ovaj sporazum, svim avio-prevoznicima koji obavljaju ovakvu vrstu prevoza, da mogu da vrše prevoz bez posebnog odobrenja. Ovaj sporazum je usklađen sa svim dokumentima naših vazduhoplovnih vlasti, ali isto tako sa direktivama i dokumentima evropskih vazduhoplovnih vlasti.
Drugi sporazum jeste sporazum između naše vlade i UN o Centralnoj kancelariji projekta trans-evropske železnice. Srbija, odnosno Beograd će biti domaćin Centralne kancelarije Trans-evropske železnice. Mislim da je to veoma važno za našu zemlju, budući da Srbija, pre svega ima odličan položaj koji se trudimo da upravo kroz razvoj infrastrukture i dalje razvijamo.
U tom smislu je naša situacija da ćemo biti domaćini koja je potvrđena u aprilu 2015. godine, vrlo važna. Ovaj sporazum koji je ispred vas, pre svega, tretira određene tehničke detalje našeg predsedavanja koji se odnose na sve ono što mora jedna kancelarija da ima u trenutku kada bude predsedavala ovako vrlo važnim projektom Trans-evorpske železnice. Podsetiću vas samo da 1992. godine je Srbija i još 16 zemalja potpisala ovaj sporazum sa UN.
Treći zakon je zakon o izmenama i dopunama Zakona o javno privatnom partnerstvu i koncesijama, prvi put u Srbiji donet 2011. godine, bilo je određenih izmena, jer onako kako je život tekao i kako su se videli određeni problemi, tako se jednostavno i zakon uređivao da bude još bolji, da bude naravno u skladu sa svim evropskim direktivama.
Imali smo određene izmene i u martu mesecu ove godine, ali ono što mi danas radimo o izmenama i dopunama ovog zakona jeste da, pre svega, još više povećamo sigurnost cele procedure i celog procesa. Za vašu informaciju, ukupno je Komisija za javno-privatno partnerstvo, koju je Vlada Srbije osnovala 2012. godine, usvojila 41 predlog projekata javno-privatnog partnerstva i koncesija, 27 su javno-privatno partnerstvo, 14 su koncesije, a 17 ugovora je do sada potpisano.
Uopšte, ovaj zakon treba da nam zaista omogući da nekako smanjimo taj raspon koji postoji između velike želje i tražnje za jednom dobrom infrastrukturom, naročito u lokalnim samoupravama, a sa druge strane, često sa nemogućnošću da za tu infrastrukturu imamo određene izvore finansiranja i da zaista uspemo da napravimo takvu infrastrukturu. Zato se ovaj vid, kao neki novi vid, izvora finansiranja i koristi sa tom razlikom, što kada pogledate projekte koji su odobreni i realizaciju tih projekata, odnosno ugovora koji su zaista potpisani, onda to nije dovoljan broj. Dakle, nama mnogo više treba privatno-javnog partnerstva, nego što ga imamo do sada.
Ovaj zakon, izmene ovog zakona, takođe, pojašnjavaju se, ovom prilikom, i posebni oblici koncesija, dakle, koncesija za javne radove i koncesija za javne usluge. Takođe, videćete u članovima, verujem da ste već prethodno na odboru imali prilike da to komentarišete, a to je da se pravi tačna razlika između javno-privatnog partnerstva sa elementima koncesije i bez. Ova razlika je bila uglavnom tretirana kroz neke druge zakone, a sada se nalazi unutar ovog Predloga zakona.
Sledeći zakon jeste Zakon o upravljanju aerodromima. Mislim da je donošenjem i nadam se donošenjem i usvajanjem ovog zakona u parlamentu konačno zaokružena ta jedna slika u vazdušnom saobraćaju, kada govorimo o kompletnom vazdušnom saobraćaju, zato što smo nedavno, kada kažem nedavno, u prethodnom sastavu parlamenta, usvojili Zakon o vazdušnom saobraćaju koji jeste tretirao sistem bezbednosti i obezbeđivanja vazdušne plovidbe. Kada su u pitanju aerodromi, uređivao je pitanja koja se odnose na vrstu aerodroma, namenu itd.
Ovaj Zakon o upravljanju aerodromima po prvi put praktično tretira vrlo jasno delatnost upravljanja aerodroma kao opšti interes, i to je jako važno, imajući u vidu da, kada pogledate naš vazdušni transport i kada pogledate šta je sve Srbija uradila u prethodne dve godine, onda je potpuno jasno da se nekako vazdušni transport govoto izdvaja u odnosu na sve druge vidove transporta i da smo mi u tom smislu zaista već sada uređeni po svim standardima EU, što je za nas važno da imamo evropske standarde da bi mogli da se razvijamo.
Sa druge strane, ne zaboravite da je samo pre dve godine, broj putnika na aerodromu „Nikola Tesla“ bio ispod dva miliona, a da mi danas govorimo već o 4,8 miliona putnika na aerodromu „Nikola Tesla“. Dakle, taj trend postoji i uopšte naš položaj, položaj našeg aerodroma daje mogućnost da se aerodrom dalje razvija.
Sa druge strane, takođe, na teritoriji Republike Srbije ima oko 30-ak malih aerodroma. Ne malih po svom izgledu, nego po kapacitetu, odnosno broju prevezenih putnika i to su: Morava, Kraljevo, Ponikve, Vršac, Novi Sad, Bor, Subotica, Zrenjanin, Kikinda, Mitrovica, Lisičiji Jarak, Smederevo, Kostolac, Valjevo, Paraćin, Čačak, Trstenik itd. Sve su to aerodromi koji mogu da se koriste. Neki za upravljanje nekim sportskim uslugama, a neki opet samo za određene prevoze, ali su to svakako aerodromi koje mi u određenim fazama i u strateškim pravcima nećemo ostaviti baš sa strane, nego ćemo voditi računa o njima.
Naredni zakona koji se danas nalazi ispred vas jeste Zakon o transportu opasne robe. Mi smo u oblasti transporta, uopšte i kada govorimo i o drumskom, železničkom saobraćaju, vodnom saobraćaju, puno zakona doneli, i o prevozu robe i o prevozu putnika. Ovo je vrlo važna oblast o kojoj moramo da vodimo računa, a to je Zakon o transportu opasne robe, koji praktično definiše vrlo jasno uslove obavljanja unutrašnjeg i međunarodnog transporta opasne robe u drumskom, železničkom i vodnom saobraćaju. Sa druge strane, takođe jasno definiše sve one uslove i obaveze koje moraju da imaju svi oni koji se uopšte bave ovakvom vrstom transporta.
Ovaj zakon je potpuno transponovao Direktivu Evropskog parlamenta i Saveta o kopnenom transportu opasne robe, što je osnovni razlog, između ostalog, zbog čega smo želeli da razgovaramo i da donesemo ovakav jedan zakon. Sa druge strane, ovaj zakon je nekako brana ka sivoj ekonomiji koja svakako postoji i ne možemo reći da ne postoji u transportu, ali se zaista sa svakim zakonom koji mi donosimo polako i smanjuje.
Takođe, Zakon o transportu opasne robe institucionalno menja jednu od organizacija. Pre određenog broja godina ustanovljena je Uprava za transport opasnog otpada. Ova Uprava prestaje da postoji donošenjem ovog zakona i kompletna delatnost se prebacuje u okvire Ministarstva saobraćaja. Mislimo da je to mnogo efikasnije. Mislimo da će se, u tom smislu, sektor za transport opasne robe baviti samo i isključivo tim specifičnim poslovima, a da će praktično sve one druge poslove, kojima se takođe bavila Uprava, dakle, finansijske, javne nabavke, računovodstvo… Toga prosto više neće biti, jer to će raditi u samom Sekretarijatu Ministarstva.
Vrlo važan zakon koji je probudio dosta komentara jeste Zakon o stanovanju i održavanju zgrada. Ovo je zakon koji, rekla bih, dotiče svakog građanina u Srbiji zato što svi negde živimo, stanovima ili kućama, i prosto je nemoguće da nismo zainteresovani za sve odredbe koje tretira ovaj zakon.
Prvi put, rekla bih, nakon puno, puno godina i mnogo zakona koji su donošeni, čak tri zakona koji tretiraju, na neki način, ovu oblast, a to su Zakon o stanovanju, Zakon o održavanju stambenih zgrada i Zakon o socijalnom stanovanju, mi stavljamo pred vas poslanike jedan zakon koji pokušava da obezbedi uslove da govorimo, jednog trenutka, o održivom načinu stanovanja, a koji takođe daje osnove da naredne godine, 2017. godine, konačno Republika Srbija ima svoju Strategiju stambene politike, da imamo Akcioni plan, da znamo tačno u kom smeru se praktično razvijamo kada govorimo o stanovanju, da obezbedimo onaj minimum održavanja koji mora da postoji u svakoj zgradi, da vodimo računa, jer to je sada postalo pitanje bezbednosti ljudi, zato što imamo situacije koje nam donose ozbiljne probleme kada govorimo o održavanju samih zgrada, ali sa druge strane daje i osnovu da počnemo da razmišljamo potpuno drugačije na temu energetske efikasnosti.
Gotovo 90% stambenih zgrada i kuća je napravljeno bez uvažavanja standarda energetske efikasnosti i to jeste problem sa stanovišta onih koji naravno žive u svojim stanovima i troškova koje imaju, ali sa druge strane i sa stanovišta države, jer treba racionalnije da se ponašamo u odnosu na energiju.
Ovaj zakon po prvi put vrlo detaljno definiše odnos prema stanovanju, pre svega, prema socijalnom stanovanju, zatim tačno definiše grupe koje imaju problem i koje se pojavljuju, u tom smislu, kao korisnici socijalnih stanova. Po prvi put, vi ćete u zakonu naći žrtve porodičnog i partnerskog nasilja. Isto tako i beskućnike i sve druge grupe.
Ono što su važne činjenice u ovom zakonu, a koje su budile puno komentara, pa ću ja na početku vrlo kratko da ih kažem, a posle ćemo u raspravi, verovatno, da ih dodatno objašnjavamo, jeste da smo mi sve vreme, prethodnih godina, izdvajali određeni novac za održavanje zgrada. Često ili prečesto nam se dešavalo da ne znamo da li se taj novac, odnosno kakva je struktura tog novca, da li zaista u rezultatu mi dobijemo održavanje zgrade. U isto vreme smo imali situacije da padaju fasade, da ne rade liftovi, da imamo milion problema koji nam se dešavaju u zgradama.
Kada govorimo sa stanovišta troškova, ovde nema novih troškova u odnosu na ono što mi već izdvajamo kao stanari određenih stambenih objekata.
Vrlo je važno da konačno znamo kako i na koji način se upravlja stanovima i stambenim objektima, ko je odgovoran u našim zgradama, da nam upravo ne padne fasada i da nekoga ne ubije, jer smo imali takvih slučajeva u prethodnih 10 godina. Dakle, jasno su propisana prava i obaveze.
Drugo, pojava profesionalnih upravnika koja je, takođe, naišla na dosta otpora, rekla bih, upravo sa one strane koja ne želi red. Dakle, u zgradama mogu i ne moraju, dakle, nisu obavezni da postoje profesionalni upravnici. U drugim državama oko nas i u EU oni su uglavnom obavezni. Ovde je to izbor stanara. Dakle, ukoliko stanari u svojoj stambenoj jedinici izaberu svog tzv. ranijeg predsednika kućnog saveta, sada upravnika zgrade, onda će on biti taj koji će voditi računa, u skladu sa ovim zakonom koji jasnije definiše prava i obaveze, dakle, šta će i na koji način će se upravljati zgradom.
Ukoliko stanari ne žele da imaju svog komšiju za predsednika svoje jedinice, oni će zajedno sa Privrednom komorom, izabrati nekoga ko će upravljati na taj način zagradom. Takođe, pitanje prinudne uprave postoji samo u onim zgradama gde stanari ne mogu da se dogovore ko će zaista da upravlja održavanjem zgrade, ko je taj ko će da vodi računa o našem novcu koji mi izdvojimo i za koji treba praktično da dobijemo određenu uslugu, a pre svega minimalno održavanje u skladu sa principima bezbednosti.
Lokalna samouprava, dakle ne stanari, nego lokalna samouprava je ta koja će izabrati, nadam se, uvek, ako toga uopšte bude, na jedan određeni rok prinudnog upravnika, koga će, takođe, izabrati zajedno da Privrednom komorom. Prinudni upravnici moraju da polože određene ispite, da imaju svoje licence itd., da bi uopšte mogli time da se bave.
Vrlo važan deo ovog zakona po prvi put nakon dosta decenija rešava pitanje zaštićenih stanara i vlasnika stanova. Njihovi interesi su potpuno suprotstavljeni, naravno svo ovo vreme i nije bilo lako razgovarati sa jednima i sa drugima, i pokušati da nađemo ono što je najpravedniji način da ovo pitanje rešimo, jer kad tad, ovo pitanje mora da se reši. Takođe, sve zemlje oko nas su ovo pitanje rešile. Mi smo to nekako stalno stavljali sa strane. Dat je jedan ozbiljan rok, od deset godina, lokalnim samoupravama da reše ovo pitanje. Najveći broj tih stanova se upravo nalazi, odnosno tih stanara se nalazi na teritoriji Beograda, i to u centru Beograda.
Sledeći zakon koji je jednako važan kao i ovaj i kao svi koje sam do sada pominjala, jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima. Često se susrećemo sa problemima. Prvo šta su zaista komunalne delatnosti? Da li lokalne samouprave imaju novca da zaista sprovode svoju komunalnu delatnosti? Kako se finansiraju? Sa druge strane, da li zaista dobijamo kvalitetnu uslugu koja nam je potrebna, ako govorimo o komunalnim delatnostima.
Ovaj zakon je mnogo detaljnije precizirao i definisao šta su komunalne delatnosti. U nekim oblastima je vrlo jasno uveden princip konkurentnosti, takođe ovaj zakon obezbeđuje, na taj način, mogućnost da se mnogo stabilnije finansiraju komunalne delatnosti. Ono što mislim da je važno, po prvi put u ovom zakonu postoji, pre svega, mišljenje, i uvažava se mišljenje korisnika, to znači građana, o kvalitetu određene komunalne delatnosti. Najmanje jedanputa godišnje, a bilo bi dobro da to bude i malo češće.
Zakoni koji su ispred vas, verujem da ćemo danas, i koliko god je potrebno, o svakom od ovih zakona razgovarati, o svakom članu zakona za koji smatrate da možda nije dovoljno jasan, ili za koji imate predlog da bude još bolji, ali mislim da svaki od ovih zakona daje mogućnost, prvo, da podignemo kvalitet života građana Srbije na mnogo viši nivo, jer to je naš posao i da uspostavimo jasna pravila, jasne kriterijume, u svakoj oblasti koju ovi zakoni, koje sam do sada pomenula, diraju. Hvala vam.