Imali ste puno vremena od 2000. godine da utvrdite sve skupštine stanara. Odgovoriću vam. Znači, ni jedan zakon koji ste definisali nije, nažalost, mogao da napravi spisak stanara. Donošenjem ovog zakona, koji spaja tri zakona iz oblasti stanovanja, Srbija će konačno imati i spisak skupština stanara, odnosno broj skupština stanara i dodatno imaće održavane zgrade.
Imali ste, ne dovoljno samo vremena za to, vremena da nikada ne dođe do ove situacije da čitam da padaju fasade i da umiru deca. Toliko ste imali vremena za svih 12 godina koliko ste bili na vlasti, direktno, indirektno, kako god, i niste to uradili.
Što se tiče vaše borbe, to vrlo poštujem i zato mi je jako žao što Zakon o stanovanju, gde po prvi put imamo, recimo, žrtve porodičnog i partnerskog nasilja prepoznate u određenoj vrsti socijalne pomoći za korišćenje socijalnih stanova. Na primer, i za taj član zakona ste napisali – briše se. Ta borba o kojoj vi pričate nekako se ne vidi na delu koji se zove Zakon o stanovanju.
Ovaj zakon, pre svega, građanima treba da pomogne da žive u normalnim održavanim zgradama i da svi konačno znamo odgovore na sva pitanja koja nismo mogli da dobijemo dok su neki drugi bili na vlasti.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodna poslanica Sonja Pavlović. Izvolite.
SONjA PAVLOVIĆ: Hvala lepo predsedavajući, pozdravljam sve goste i gospođu Zoranu Mihajlović.
Moram da izrazim svoje nezadovoljstvo, zašto su toliko mnogo zakona spojeni u jednu raspravu. Pokušavala sam da pronađem zajednički imenitelj za sve te zakone, jedini zajednički imenitelj je Ministarstvo građevinarstva, prostornog planiranja i infrastrukture.
Međutim, svaki, pojedini, od ovih zakona traži dostojan tretman i ozbiljnu raspravu, tako da ovaj paket, koji smo danas dobili da raspravljamo, šest zakona, može biti samo izraz želje da o njima ne raspravljamo previše, kako bi javnost o njima saznala što manje. Upravo iz tog razloga se obraćam građanima Srbije, sa porukom da će poslanička grupa DJB učiniti sve u ovim skupštinskim neuslovima, kako bi teme koje ih najviše interesuju, jer zadiru i u njihov privatni život, učinile dostupnim javnosti.
Poštovani građani Srbije, Zakon o stanovanju i održavanju zgrada počinje, tako reći, jednim lirskim uvodom o održavanju razvoja stanovanja, unapređenje uslova stanovanja, kao i unapređenje vrednosti stambenog fonda i energetske efikasnosti, kao i smanjenjem negativnih uticaja na životnu sredinu. Zaista smatram da je sve to u redu i da mi treba da imamo takav jedan zakon, i on bi savršeno funkcionisao, takav kakav jeste u državi, u nekoj Švajcarskoj, ili Austriji.
Nažalost, stanje na terenu kod nas nije tako, i zakon nije prilagođen realnim potrebama i mogućnostima građana Srbije. Volela bih da pomislim da je nesvesno zakonodavac napravio ovaj zakon, koji mi u radnom naslovu zovemo, kao zakon četiri nepravde, i o tim nepravdama koje su učinjene građanima Srbije, želim da i obavestim građane Srbije.
Četiri nepravde su: nepravda vezana za smanjivanje broja priznatih članova porodičnog domaćinstva, nepravde vezane za održavanje zgrada, nepravde vezane za socijalne stanove i nepravde vezane za zaštićene stanare. Naime, predloženom definicijom ovog zakona, krug članova domaćinstva, smanjuje se krug priznatih članova domaćinstva u odnosu na raniji Zakona, jer u taj krug ne ulaze članovi, isključuju se supružnici i isključuju se deca zakupaca i unuci zakupaca, koji u stanu žive u istom porodičnom domaćinstvu. To izaziva posle dalje posledice u strukturama i kvadraturama stanova koji trenutni zakupci, a kasnije dobijaju za preseljenje.
Nepravde koje su vezane za održavanje zgrada, smatramo da sva ova tri upravnika, znači mi imamo običnog upravnika, imamo prinudnog upravnika i imamo profesionalnog upravnika, i ne vidim ni jedan razlog zašto bi nadležnosti tih upravnika bile različite. Znači, oni treba da obavljaju isti posao. U Zakonu ne treba da stoje, sada posebno da se naznače nadležnosti običnog upravnika i nadležnosti profesionalnog ili prinudnog upravnika.
Obaveze u upravljanju i održavanju zgradom imaju samo vlasnici posebnih i samostalnih delova, kao i zakupci stanova u javnoj svojini na neodređeno vreme. Dovoljno je da upravnik zgrade vodi evidenciju o ovim licima. Znači, upravnik zgrade treba da vodi evidenciju o vlasnicima, posebnih i samostalnih delova, i zakupcima stana u javnoj svojini na neodređeno vreme.
Ne postoji odredba ovog zakona ustanovljena potreba da upravnik zgrade vodi evidenciju o licima koja su zakupci ili drugi korisnici stanova, osim ako se putem upravnika zgrade ne namerava vršiti poreska kontrola za iznajmljivanje stanova. Ukoliko je, pak, namera predlagača zakona da se putem upravnika zgrade ipak vrši poreska kontrola, to bi bilo potrebno izričito zakonski regulisati. Volela bih da mi, gospođa Mihajlović, pojasni taj deo.
Sledeći deo koji se odnosi na nepravdu u održavanju stanova, možda nehotice su došle do toga u zakonu, obzirom da bi se odluka skupštine stambene zajednice mogla doneti i bez saglasnosti pojedinih vlasnika posebnih delova. Član 43 ovog Zakona predviđa većinsko odlučivanje. Te obzirom na odredbe člana 47 Zakona kojim se predviđa i solidarna odgovornost vlasnika posebnih delova za neispunjenje ugovornih obaveza stambene zajednice, uzimanje kredita od strane stambene zajednice bi moglo u celini da padne na teret vlasnika posebnih delova koji su protivni uzimanju kredita.
Stambena zajednica nije predviđena da ima prihode veće od neophodnih troškova upravljanja i održavanja zgrade, nadam se da se tu slažemo. To nije profitna orjentisana organizacija. Sledstveno tome, nema prihoda iz kojih bi se mogao vraćati kredit, te se mogućnosti uzimanja kredita apsolutno mora sprečiti da ne bi došlo da ljudi koji su bili vlasnici posebnih jedinica, vraćaju kredit, za koji uopšte nisu bili saglasni da se uzme.
U istom tom delu zakona, postoji odredba da prolaz kroz poseban deo zgrade, može biti ustavno opravdan samo ako ne postoji drugi način da se izvrši popravka ili održavanje. Zapravo, mi insistiramo da tako stoji. U Zakonu piše, kada je to neophodno. Šta to znači neophodno? Uvek je neophodno da se nešto odradi što može da se ugrozi. Ali ako postoji drugi način da se to uradi, a da se ne naruši privatna svojina, onda to treba tako da se uradi. Šta to znači u praksi? Izvolite, ne možete da rešite fasadu na drugi način, postavite skelu, postavite auto-dizalicu i jedino ako ne možete to tako da uradite, onda imate pravo pristupa kroz privatnu svojinu vlasnika posebnih jedinica.
Najinteresantniji deo, i ono što bih volela sa pažnjom da propratite, je deo član 61 na koga sam na Odboru čula da su vrlo ponosni članovi Ministarstva na taj deo, koji su se bavili ovim Zakonom, a zapravo se odnosi na različite visine naknada za održavanje stambenih objekata u različitim urbanističkim zonama grada. To znači da će, recimo, vlasnici posebnih jedinica u užoj gradskoj zoni plaćati veća sredstva za održavanje svojih posebnih stambenih jedinica, i prinudno zbog nemogućnosti veoma teških uslova života u ovim vremenima, biti prisiljeni na prinudnu migraciju.
Još jednom molim zakonodavca, jer smatram da je ovo veoma dalekosežna i kontraverzna politička odluka koja zahteva širu i transparentnu društvenu debatu, i ekonomsku i socijalnu analizu efekata. Praktično se otvaraju vrata džentrifikaciji i getoizaciji naselja i diskriminaciji siromašnih populacija. Smatramo da je državno sufinansiranje aktivnosti na unapređenju izgleda, kao i energetske efikasnosti zgrade, za koju se vezuje ovaj član, u današnjim društvenim okolnostima primerenija mera javne politike od državne prinude.
Treća grupa tih nepravdi za koje želim da smatram da su učinjene nenamerno su nepravde koje se odnose na socijalno stanovanje. To je po meni fantomski član 78. ovog zakona. Fantomski član za koji je naš radni naziv „Savamala“, odnosno „Beograd na vodi“. Pretpostavljam reakcije na ovo što sam ja sada rekla da smo mi svi opsednuti „Beogradom na vodi“, međutim vlast je opsednuta prethodnim vladavinama i prethodnim vlastima, mi smo u našim izlaganjima opsednuti „Beogradom na vodi“.
U tom članu gde se priča o iseljavanju i koji su razlozi iseljenja, vrlo jasno stoji nešto što ja samo mogu da podvedem pod „Beograd na vodi“. Nisam predvidela brisanje ovog člana jer mislim da on može i humanije da se sredi. Nisam predvidela, jer tu ima delova članova koji mogu da se primene i za neke druge stvari.
U stavu 2. tačka 3) se iseljavanje vrši u sklopu priprema za sprovođenje investicionog projekta i ukoliko je prethodno dokazano da ne postoji alternativa za preseljenje. To je deo koji je potpuno pilot projekat. Zašto ja insistiram na „Beogradu na vodi“ i „Savamali“? Smatram da je pilot projekat taj projekat i da će to biti model za sve druge investicione projekte radi ostvarivanja javnog interesa. Ipak ne bi trebali da se ponašamo i da to ubacujemo u zakon tako što ćemo reći da rešavamo pitanje socijalnog stanovanja.
Šta je tu bitno, konkretno u „Savamali“? Tu imamo stanove koji nisu legalizovani i objekte koji su u procesu legalizacije. Kako smo uopšte mogli da izvršimo iseljenje ako nisu dobijena rešenja da je proces legalizacije odnosno odobrenja završen?
Četvrta tačka, odnosno moja četvrta tačka, a na neki način nepravda ovog zakona su zaštićeni stanari. Vidite gospodo, država Srbija je pre 50, 60 godina napravila nepravdu prema vlasnicima stanova. Da li smatrate da je potrebno da se nepravda koju je država napravila pre 50 i 60 godina ispravlja činjenjem nepravde novim stanarima? Smatram, kao i poslanička grupa DJB da to zaista ne bi trebala ni jedna ozbiljna vlast da učini.
Šta je razlog ovoga što kažem? Po ovom novom zakonu povećava se zakupnina za 200% plus. Ljudi koji žive u tim stanovima, zaštićeni stanari koji su u ozbiljnim godinama, penzioneri kojima su smanjene penzije takav namet, koliko god to nekom izgledalo da nije veliko ne mogu da izdržim. Oni će se iseljavati u stanove, ne zna se gde je preseljenje i to je odloženo za 2016. godinu, tako da imamo još jedan primer prisilne migracije.
Država umanjuje prava građanima samim tim što stavlja sudbinu zaštićenih stanara u ruke opštinskih i gradskih činovnika, krši Ustav Srbije i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koji garantuju da svako ima pravo da o njegovim pravima odluči nezavistan sud.
Diskriminacija onih koji naslede nepokretnost je takođe vezana za ovu grupu zaštićenih stanara. Znači, ako je neko u bilo kom delu Srbije nasledio neku nepokretnost koja može da bude i neuseljiva, on nema pravo da dobije stambenu jedinicu adekvatnu. Koliko su te stambene jedinice adekvatne veliki je znak pitanja, jer tu je zakonodavac malo nejasno odredio površine, strukturu stanova. Mislim da bi taj deo zakona trebao da se vrati na doradu.
Šta je moj predlog za konkretno ovu situaciju? Ako razmišljamo kao humani ljudi ne možemo reći da ćemo kredite povoljne na 40 godina sa rokom od 40 godina otplate ljudima koji imaju 80 godina. Manje-više starosna struktura je takva. Predlog je sledeći, pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom, ne treba da snose posledice ove nepravde od pre 60 godina zaštićeni stanari, ne treba da snose vlasnici stanova, oni zaista treba da dobiju na ime zakupnine adekvatnu vrednost.
Kako to može da se reši? Tu država treba da plati račun i da prihvati to nasleđe koje zaista jeste nasleđe od pre 60 godina, ali moram da poručim vladajućoj većini kao predstavnicima Vlade, vi ste se gospodo prihvatili projekta zvani „Srbija“ u zemlji u kojoj kontinuitet življenja imaju građani Srbije. Taj projekat ste prihvatili sa svim njegovim plusevima i svim njegovim minusima. Sa tim projektom možete da izađete na kraj ili ne možete da izađete na kraj. Ako možete da izađete na kraj, ja ću to pohvaliti, a ako ne možete da izađete na kraj, onda ga prepustite legalnim, demokratskim načinima drugima, ali nemojte da i ono od pre 60 godina bude greška prethodni vlasti, a da zbog toga trpe građani Srbije. Hvala.

Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović.

Hvala lepo.
Prvo da vas ispravim, ministarstvo u Vladi Republike Srbije koje trenutno ja vodim, a danas sam kao ministar tog ministarstva, zove se Ministarstvo građevinarstvo, saobraćaja i infrastrukture, a ne ministarstvo građevinarstva i prostornog planiranja.
(Radomir Milojičić: To je jako važno.)
Da, to je jako važno.
(Radomir Milojičić: Jako je važno, najvažnije.)
Jeste, to je važno zato što je ovo Vlada koja sada ima svoj sastav, a kada bude bila možda neka druga vlada onda će ona možda da nazove svoja ministarstva drugim imenom.
Dalje, kada govorite o tome kako počinje objašnjenje Zakona o stanovanju, kažete – lirski smo se izrazili. Sve što ste nabrojali jesu standardi, evropski standardi vezani za kvalitet stanovanja i svega onoga što svaki zakon o stanovanju u jednoj ozbiljnoj i modernoj državi treba da sadrži.
Nepravde koje pominjete, moram da ih objasnim, pre svega zbog građana Srbije, a to je da krenemo prvo sa upravnicima pa ćemo doći do zaštićenih stanara. Govorite o nadležnostima upravnika i zašto se deli ta nadležnost upravnika, odnosno onih upravnika koji će biti izabrani od same skupštine stanara, dakle od članova same zgrade ili vlasnika stanova, oni ne dobijaju nikakvu nadoknadu dok profesionalni upravnici koji ispune određene uslove, imaju obuku u Privrednoj komori, samim tim i licencu i eventualno ukoliko to želi određeni stambeni objekat, postaju profesionalni upravnici u tom stambenom objektu. Dakle, mogu i ne moraju, nije obavezno.
Takođe, rekli ste da će se ovim vršiti dodatna poreska kontrola. Zna se ko vrši poresku kontrolu, to su inspektori poreske uprave, to svakako ne radi i nije ni delokrug rada ovog zakona, niti to rade profesionalni upravnici.
Govorite o odnosu između zaštićenih stanara i vlasnika. Pre svega, da svima bude jasno, a i građanima Srbije koji često slušaju ta dva pojma – zaštićeni stanari i vlasnici, zaštićeni stanari dugi niz godina, gotovo 70 godina i nešto manje žive u stanovima kojima nisu vlasnici, dakle, žive u stanovima gde imaju vrlo male zakupnine i to je prosto nepravedno i nefer u odnosu na one koji jesu istinski vlasnici tih stanova. Govorimo, pre svega, o stanovima i zgradama u centralnim gradskim zonama, u tom vremenu, u tom periodu kada su dobijali te stanove, a to je bio pre svega Beograd i nešto malo nekih drugih gradova.
Prošle godine smo doneli zakon da evidentiramo, da uopšte znamo koji je to broj stanova gde postoje zaštićeni stanari i vlasnici i taj zakon nam je dao evidenciju da ukupan broj stanova zakupaca na neodređeno vreme na teritoriji naše zemlje je 1.489, od čega je 1.402 u Beogradu, i to centralnoj gradskoj zoni, znači, ona prva zona, Terazije itd.
Naš interes, koliko god suprotstavljeni interesi i jedne i druge strane bili, jeste da pokušamo da nađemo neki zajednički imenitelj, da pomognemo i onima koji jesu vlasnici stanova, da dobiju i da se vrate u svoje stanove, ali, isto tako, da oni koji su zakupci u nekom periodu, koji jeste period od 10 godina, dobiju adekvatan stan, koji takođe mogu da otkupe, kao što su svi građani ili većina građana Srbije otkupljivala po nekim zakonima prethodnim po vrlo povoljnim cenama.
Kada govorite o tome da je diskriminatorski odnos i da je zakupnina koju će sada zakupci plaćati neprimerena i da tu razliku treba da plati država, Vlada Republike Srbije, a i ja kao resorni ministar, smatramo da ne možemo sa svim stvarima stalno opterećivati državu. Ovo je najbolji način da to rešimo na drugi, na način koji je predložen zakon.
Ali, zbog javnosti, primer jednog stana, na primer, u Knez Mihajlovoj ulici od 76 metara kvadratnih, zaštićen stanar koji je dobio na korišćenje taj stan u Knez Mihajlovoj ulici, u centralnoj gradskoj zoni, danas plaća, u skladu sa trenutno važećim zakonom, zakupninu od 9.000 dinara. Nacrtom zakona koji danas raspravljamo, on će je plaćati 18.000 dinara i biti u procesu da lokalna samouprava, grad Beograd, obezbedi adekvatan stan koji će on kasnije moći da otkupljuje. Kada bismo posmatrali tržišnu vrednost zakupnine, kada bi taj stan bio na tržištu, odnosno kada bi se plaćalo po tržišnim cenama zakupnina, taj iznos bi bio najmanje 49.000 dinara. Dakle, u prethodnih 50, 60 godina, stanari koji su zaštićeni stanari su, morate priznati, ne govorimo više sada ni čijom, da li greškom, krivicom itd, ali su defakto imali i te kakve koristi od toga što se zove život u centralnim gradskim zonama po vrlo, vrlo niskim zakupninama.
Kako god to bilo iza nas, to je situacija koja mora da se reši. Način koji mi mislimo da je najpravedniji jeste da damo mogućnost lokalnim samoupravama da to reše. Vodili smo se, takođe, jedino i isključivo standardima u stanovanju koji postoje. To znači da se tačno znaju stanovi koje će zaštićeni stanari, kako ih danas nazivamo, dobiti od lokalne samouprave – osnova je 30 metara kvadratnih plus 15 metara kvadratnih za člana domaćinstva, znači, tročlano domaćinstvo će imati 60 metara kvadratnih stan, koji će imati kao mogućnost rok od 40 godina, da ga otkupi i da postane njegovo vlasništvo. Kada govorite o tome do kad će živeti ti ljudi, oni imaju svoje naslednike i ti naslednici takođe imaju pravo na te stanove. Danas, pak, imamo situaciju da se u stanovima gde žive zaštićeni stanari, koji nisu vlasnici stanova, nalaze ljudi od jednog ili dva člana domaćinstva na po 150, 200 i više metara kvadratnih. Ne bih se ja sa vama složila da je u pitanju diskriminacija, nego pokušaj da konačno jednom rešimo i taj problem koji dira, praktično, i jedne i druge.
Rekli ste da je državna prinuda to što smo stavili da je pitanje energetske efikasnosti jako važno i da moramo da učinimo sve zajedno i da to često ne može da uradi samo lokalna samouprava ili samo stambena jedinica, da moramo da povećamo energetsku efikasnost i to tako što smo energetsku efikasnost posmatrali kroz zakon kao javni interes, omogućavajući da sufinansiranje, povećanje energetske efikasnosti sada mogu da pomognu i država ali i sve druge institucije i organi.
Što se tiče socijalnog stanovanja i tog tzv. fantomskog člana, kako ga vi nazivate, što uopšte ne razumem, prvi put u ovom zakonu, i to je ono gde smo se takođe konsultovali sa Evropskom komisijom, prvi put u ovom zakonu u Srbiji mi imamo tačno podeljeno i jasno određeno upravo sam postupak i proces raseljavanja. Nama se to često dešava, recimo, kada su u pitanju romske porodice, imamo problem i sa beskućnicima, ali, takođe i prvi put u tom članu mi imamo obuhvaćeno u skladu sa svim evropskim standardima, evropskim poveljama, Međunarodnom poveljom o poštovanju ljudskih prava, dakle, nijednu stvar ovde nismo stavili što je protiv ili što nije obuhvatilo tako važne povelje o zaštiti ljudskih prava, jer nam je bilo stalo da imamo tako nešto u ovom zakonu, jer to upravo često ume da bude problem.
Kada gledate taj član 78, onda morate da ga čitate od početka, gde se jako lepo u prvoj rečenici kaže: „Iseljenje lica iz objekta koji je izgrađen suprotno zakonu kojim se uređuje planiranje prostora i izgradnje objekata i koji se nalazi na zemljištu u svojini drugog fizičkog ili pravnog lica“, dakle, odnosi se, pre svega, na takve vrste objekata, ide u taj proces iseljavanja, koji je vrlo jasno, do tančina određen. I rekla bih da je to mnogo bolje nego da nije definisano tako jasno kako smo mi želeli da bude.
Mislim da su to osnovne zamerke koje ste dali na zakon, govoreći o nepravdama. Naše mišljenje jeste da ovaj zakon, naprotiv, konačno uvodi red i konačno rešava decenijske nepravde koje su postojale i omogućava da imamo jednu stabilnu stambenu politiku koju do sada, nažalost, nismo imali.

Zahvaljujem.
Replika, reč ima narodna poslanica Sonja Pavlović. Izvolite.
SONjA PAVLOVIĆ: Ja bih prvo želela da vas ispravim u jednom delu koji nisam tako izgovorila. Nisam rekla da su vaše namere da uprava putem upravnika vrši poresku kontrolu. Izričito sam rekla – ukoliko je namera, to su dve različite reči, predlagača zakona da se putem upravnika zgrada ipak vrši poreska kontrola, to bi bilo potrebno izričito zakonski regulisati. Znači, ne da se provlači kao nešto što mi ne možemo da razumemo, ali predlagač zakona i oni koji poštuju zakon, koji razgovaraju o njemu, očigledno čitaju zakone različito.
Šta je sporno kod tog člana 78? Mi smo podneli dosta amandmana po ovom zakonu, nisu bili maliciozni, želeli smo da ga unapredimo, a koliko smo u tome uspeli, videćemo. Znači, iseljavanje. Vi ste maločas pročitali prvi član, a ja ću poslednji. Postupak iseljenja iz st. 1. i 2. ovog člana ne utiče na postupak ozakonjenja nezakonito izgrađenih objekata, u skladu sa odredbama zakona kojim je uređeno ozakonjenje objekata. Kako ga ja čitam, znači ne mogu lica biti iseljenja ako nije završen proces ozakonjenja tog objekta. Znači, mora da se donese rešenje da bi lica bila iseljena, a ne tek naknadno kad iselimo lica mi im dajemo rešenja da je završen proces ozakonjenja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Stefana Miladinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena ministarka, gosti iz Ministarstva, pred nama su zaista izuzetno važni zakoni. Neki od ovih zakona direktno utiču i na naš svakodnevni život i, složićemo se svi ovde u sali, zahtevaju punu pažnju i nas poslanika, a i javnosti.
Na samom početku bih se osvrnula ukratko na dva sporazuma koja se tiču oblasti saobraćaja. Prvi multilateralni sporazum o komercijalnim pravima u vanrednom avio-saobraćaju jeste izuzetno važan, olakšaće poslovanja avio-prevoznika koji obavljaju i avio-taksi saobraćaj i hitan medicinski prevoz, vanredne čarter prevoze ili prevoze pošiljki i tereta. Ovo je značajno za ove privredne subjekte budući da će im olakšati njihovo poslovanje.
Drugi izuzetno važan sporazum koji zaista zaslužuje i pohvalu i podršku jeste sporazum koji se odnosi na Centralnu kancelariju projekta Trans-evropske železnice. Uspostavljanje trans-evropskih mreža predviđeno je Ugovorom o Evropskoj zajednici i malo je poznato da celo Poglavlje 21 pri pristupanju u EU zapravo se odnosi na evropske Trans-evropske transportne mreže, trans-evropske energetske mreže i telekomunikacijske mreže. Kako je od strane Ekonomske komisije UN ocenjeno da Srbija ima kapacitete da bude domaćin ovoj kancelariji, zaista verujem da će doprinos razvoju železničkog transporta u regionu sigurno biti u dobrim rukama i verujem da je ovo izuzetno važno, ne samo za državu, već i za naše stručnjake, posebno iz oblasti železnica.
Kada je u pitanju Zakon o transportu opasne robe, na samom početku želim da istaknem da sam transport kao privredna delatnost predstavlja možda i najznačajniji dinamički proces, neophodan i za društveni i za privredni razvoj svake države. Organizovati bilo koju vrstu prevoza, posebno prevoz opasnih materija, predstavlja jedan kompleksan i zahtevan sistem koji mora da sadrži jasne procedure i pravila iz različitih oblasti i odgovornost i profesionalnost svih učesnika u ovom procesu, odgovoran menadžment i svakako državu koja mora da odgovorno vrši nadzor.
Savremeno društvo poznaje više različitih modela transporta. To su pre svih, drumski, železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, svakako kombinovani, ali postoji i cevni saobraćaj. Za razliku od drumskog, železničkog, vodnog i vazdušnog saobraćaja i kombinovanog, ovaj cevni se u kontekstu transporta opasnih materija izuzima. Činjenica da opasne materije po svojim osobinama, koje jesu i otrovnost i radioaktivnost, ali i po svojim reakcijama, kao što je eksplozivnost ili zapaljivost, mogu pričiniti ogromne materijalne štete, ugroziti zdravlje, bezbednost ljudi i životnu sredinu, čine ovu vrstu transporta specifičnom i po mnogo čemu zahtevnom.
Nakon Drugog svetskog rata pojavila se potreba u Međunarodnoj zajednici da se zakonski regulišu i definišu načini na koje će se prevoziti opasne materije. Osnovni zadatak bio je da se obezbedi prevencija, odnosno da se spreči nekontrolisano ispuštanje opasnih materija u životnu sredinu. Međunarodne organizacije i njihova regulatorna tela pristupile su donošenju globalne regulative usaglašavanjem svih međunarodnih dokumenata, implementacijom ovih propisa na nacionalnim nivoima i tako je formiran jednoobrazni pravni okvir u cilju zaštite i čoveka i životne sredine od svih štetnih dejstava.
Na međunarodnom planu postoji niz normativno-pravnih akata koji regulišu transport opasnih materija, bilo da su u pitanju konvencije, različite deklaracije, rezolucije, međunarodni ugovori i druga pravna akta. Za nas najvažniji međunarodni sporazumi, u kontekstu ovog zakona, budući da pokrivaju železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, jesu pre svih poznat ADR, a ADR je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasne robe u drumskom saobraćaju, koji predstavlja osnovni međunarodni sporazum kojim se reguliše celokupan transport u drumskom saobraćaju i praktično se koristi u čitavom svetu. Drugi važan međunarodni sporazum jeste Konvencija o međunarodnom transportu železnicom, koja je nekoliko puta bila modifikovana, i naročito je važan Međunarodni pravilnik o prevozu opasne robe železnicom, poznat kao RID. Treći sporazum jeste Sporazum na unutrašnjim plovnim putevima, važan Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta unutrašnjim plovnim putevima, koji je usvojen 2000. godine. Na osnovu ova tri, a i nekih drugih međunarodnih ugovora, i EU je donela nekoliko direktiva, čijim usvajanjem zapravo su svi propisi postali sastavni deo nacionalnih zakonodavstava i praktično važe na teritorijama svih država članica u EU.
Poslednjih nekoliko godina i naša zakonska regulativa u vezi sa prevozom opasnih materija teži ka tome da se u potpunosti usaglasi sa propisanim svetskim standardima, pa smo tako ratifikacijom ovih sporazuma, ali i usvajanjem novog Zakona o transportu opasnog tereta 2011. godine i usaglašavanjem drugih sistemskih zakona, ne samo iz oblasti saobraćaja, ali i donošenjem brojnih podzakonskih akata započeli proces formiranja jednog savremenog sistema u upravljanju transportom opasne robe. Tada je zakon, 2011. godine, uneo brojne novine i praktično je bio novina i za struku i za državu, budući da 20 i nešto godina, do 2011, nije se bavila država modernizacijom ovih propisa. Tako da je u vršenju upravnog nadzora tada nadzor poveren i osnovana je Uprava za transport, uvedene su različite dozvole za transport i procedure njihovog izdavanja. Uveden je i institut savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta.
Svakako da je ovaj zakon tražio dalja usaglašavanja i dopune i uklanjanje pojedinih rešenja, kao što su bile odredbe koje se tiču osiguranja u transportu, jer su se pokazale nesvrsishodnim. Stoga je i donošenje novog zakona za poslaničku grupu SPS, ono što je navedeno u obrazloženju, a što smo imali prilike da čujemo, svakako prihvatljivo.
Ovaj novi zakon uvodi sve relevantne sekundarne izvore komunitarnog prava. Umesto pojma „transport tereta“ koristi se pojam „transport roba“, koji podrazumeva jedan širi broj operacija u samom procesu transporta, nešto drugačiju institucionalnu postavku, ukida se ova Uprava za transport i razumljivo je zašto ona mora da bude kao sektor u okviru ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja. Nadzor nad primenom zakona, takođe inspekcijski nadzor, pretrpeo je izvesne izmene, ali ono što je dobro i što pozdravljamo jeste da su zadržana i neka rešenja koja su prethodnim zakonom bila uvedena i odredbe koje su imale pozitivnu primenu.
Novi zakon na sveobuhvatan način usklađuje sva međunarodna dokumenta i propise, kao što sam rekla, i konačno verujem da ćemo ovim zakonom zaokružiti sistem upravljanja transporta opasnih roba. Svaki vid saobraćaja, od sva tri koja su predmet ovog zakona, ima svoje specifičnosti u odnosu na bezbednost pošiljki i projekcija rizika zavisi od niza faktora i potpuno je razumljivo grupisanje odredbi prema vidovima saobraćaja u samom zakonu. Transport opasnih materija predstavlja vrstu transporta za koju se vezuju najveći rizici, sa potencijalno velikim, da ne kažem i najvećim štetnim posledicama, ne samo po zdravlje ljudi, već i životnu sredinu, a svakako može izazvati i velike materijalne štete.
Da bi se postigla maksimalna bezbednost ljudi i okoline i saobraćaja prilikom transporta ovih opasnih roba i predmeta sa opasnim materijama, neophodno je da svi učesnici u procesu poštuju zakonske propise i primenjuju preventivne mere zaštite na radu. One moraju biti u skladu sa prirodom opasne materije koja se prevozi i stepenom njene opasnosti. Takođe, i ove mere se prožimaju kroz ceo zakon i jesu u skladu sa direktivama, a imaju preventivnu funkciju.
Svrha svega ovoga jeste da se izbegnu eventualne incidentne situacije. One, iako se ne dešavaju često, mogu da prouzrokuju, kao što smo rekli, velike gubitke i bitno je da se sve procedure u tom smislu ispoštuju. Opasne materije u životnu sredinu, po pravilu, dospevaju naglo i ispoljavaju trenutno i vidljivo dejstvo, pa možemo reći da sistem upravljanja transportom opasnog materijala je povezan i sa sistemom upravljanja zaštite životne sredine. Same reakcije na akcidente koje za posledicu imaju ovo trenutno dejstvo zahtevaju uobličen sistem mera kao odgovor za incidente i oni jesu neodvojivi od organizacionog delovanja nadležnih službi i u sistemima odbrane i u sistemu bezbednosti. Odgovore na udese regulišu i drugi sistemski zakoni, ne samo zakoni iz oblasti saobraćaja, a Zakon o transportu opasne robe u ovom smislu ima isključivo preventivnu ulogu.
U cilju prevencije i pravovremene reakcije na akcidente želim da istaknem da u svetu postoje unapređeni savremeni sistemi, i to sistemi koji vrše nadzor samih vozila koja prevoze opasne materije. Kod nas, kako imamo informaciju, u železničkom i vodnom saobraćaju u izvesnoj meri se ovi savremeni sistemi i primenjuju.
Ono što nam kao državi nedostaje jeste definisana jedinstvena mapa kojom su određene rute kojima se mogu kretati vozila koja prevoze opasnu robu u drumskom saobraćaju. Za transport robe u drumskom saobraćaju vezuju se najveći rizici jer je ovaj vid saobraćaja, rekla bih, najelastičniji, u tom smislu najteže je zbog gustine putne mreže ga kontrolisati. Pored ovih mapa koje doprinose efikasnijem i bezbednijem transportu, postoje i brojni primeri pojačanih kontrola samih vozila koja prolaze kroz naseljena mesta.
Pored nacionalne infrastrukturne mreže, postoje različiti modeli praćenja. Ovo ističem kao temu možda i za lokalne samouprave, posebno za grad Beograd, koji jeste čvorište mreža, puteva i pruga i u njemu se, svedoci smo, odvija i vodni i železnički, drumski saobraćaj. Slično je i kada je u pitanju i grad Novi Sad, a i grad Niš. Po ugledu na svetske gradove, verujem da bi ovo bilo interesantno gradovima i da bi možda u narednim decenijama mogli da unaprede svoje sisteme i da opasan teret koji prolazi kroz njihova naseljena mesta i kontrolišu.
Činjenica je da apsolutna zaštita od udesa prilikom prevoza ovih roba ne postoji, ali može se zaključiti da se bezbednost postiže i povećanjem opšte bezbednosti saobraćaja unapređenjem i saobraćajne infrastrukture, stručnim osposobljavanjem. Važnu ulogu, kao što sam rekla na početku, ima i država po pitanju stroge kontrole i nadzora, ali i uvođenje novih sistema praćenja i kontrole od strane države može umnogome doprineti i bezbednosti uopšte.
Na kraju kada je u pitanju ovaj zakon, želim da zaključim da ovo jeste još jedan korak, ka modernizacija naših sistema upravljanjem ovim transportom, i sigurno je da ćemo u narednim godinama ako ništa drugo usaglašavati ovaj zakon sa svim budućim standardima.
Kada je u pitanju Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, rekla bih na samom početku da sama činjenica da je ovo izuzetna životna tema. Jasna i opravdanost koju ovaj zakon tj. ovaj predlog zakona izaziva i u parlamentu, a i u javnosti nakon više od dve decenije primene važećih propisa i brojnih problema u kojima su i kolege govorile pred nama je jedan potpuno novi zakon koji treba da na sveobuhvatan način reguliše ovu oblast i da na izvestan način postavi jedan efikasniji i celishodniji sistem upravljanja i održavanje stambenih i stambeno poslovnih objekata, kao i objekata javne namene.
Predlog o stanovanju predviđa tri ključne novine. Svaka zgrada će se u sledećoj godini imati svog upravnika, svi stanari moraće da snose obavezu i odgovornost za održavanje zgrada u kojima žive, a stanodavci više neće moći da izbegnu plaćanje poreza na ne iznajmljivanje stana, čime je do sada budžet Republike Srbije bio poprilično oštećen.
Pored ovoga uvode se još neke novine, stambenoj zajednici kao organizaciji vlasnika stanova, drugih posebnih i zajedničkih delova zgrade, ovaj predlog zakona daje puno svojstvo pravnog lica, kako bi sada bila ravnopravni nosilac prava i obaveza u svim pravnim odnosima radi efikasnijeg upravljanja i održavanja zgrade.
Takođe, dobro je da imamo i registar o zgradama, odnosno jedinstvenu evidenciju podataka o stambenim jedinicama koju će voditi Agencija za privremene registre. Jedan od razloga za donošenje ovog zakona, jeste i taj što na tržištu već postoje fizička i pravna lica koja se bave upravljanjem zgradama, stoga je dobro da postoje ova rešenja, jer do sada je u praksi zabeleženo da postoje fizička i pravna lica koja se bave, ali sa njihove nadležnosti, niti obaveze na bilo koji način definišu.
Svakako predloga zakona uvodi institut profesionalnog upravnika, pozdravljamo i dobrovoljni princip, kada je u pitanju angažovanje ovih upravnika, dobro je što stavlja mogućnost da stambenoj zajednici da se sama organizuje. Smatramo da je dobro rešenje i to što vlasnici svojih stanova, svoja prava i obavezu u pogledu upravljanja i održavanja mogu urediti pravilom o međusobnim odnosima.
Posle sedam decenija konačno se rešava i pitanje zaštićenih stanara, odnosno nosioca stanarskog prava koje se odnosi na građane koji su posle Drugog svetskog rata, kao zakupci useljavani u privatnu svojinu na neodređeno vreme, kao i oni građani koji žive u prostorijama zadužbine i fondacije.
Ovde treba istaći da je Vlada napravila jedan balans vodeći računa i o vlasnicima stanova, ali i o zaštićenim stanarima. Podsetiću da je još Zakon o restituciji 2011. godine, predvideo da se upravo novi Zakon o stanovanju bavi ovim pitanjima. Pristupilo se ozbiljno, prema našem mišljenju ovom višedecenijskom problemu, gde zapravo građani nemaju nikakvu odgovornost, jer je sva odgovornost zapravo bila na državi, o čemu će nešto detaljnije govoriti i moj kolega Neđo Jovanović. Ono što je za SPS od posebne važnosti, jeste svakako činjenica da se ovim predlogom zakona poseban akcenat stavi na socijalno stanovanje, odnosno na stambenu podršku.
Složićemo se da je pravo na adekvatan prostor za stanovanje, zapravo spada u osnovne životne potrebe i samim tim je utvrđivanje minimuma za rešavanje stambenih potreba ove grupe građana od izuzetnog značaja na to nas obavezuje i Ustav, i zakoni, i brojni međunarodni pravni akti koji jesu sastavni deo našeg zakonodavstva.
Takođe, ovde se radi i usklađivanju sa istambulskom konvencijom, koju smo ratifikovali 2013. godine, a koja definiše i obaveze države potpisnice na stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja ili nasilja u partnerskim odnosima i predstavlja odgovor države kada se radi o podršci žrtvama nasilja.
Činjenica da se godinu dana u javnosti intenzivno vodi rasprava o ovom zakonu, da su sve zainteresovane strane bile uključene u proces izrade propisa. Da je predlagač imao sluha, čak i početkom godine, prvi predlog je povučen iz procedure kako bi se usvojila još neka rešenja i činjenica da je pozitivno mišljenje na ovaj zakon dalo 27 institucija, govori da je predlagač uložio veliki napor za rešavanje ovih pitanja. Uz uvažavanje različitih stavova i zainteresovanih strana i poslaničkih grupa koji o ovom zakonu danas diskutuju, ja zaista želim da kažem da je ovo izuzetno važan zakon, da ga treba urediti i sigurno da ovo nije oblast koja treba biti politizovana na bilo koji način.
Još jedna vrlo važan zakon koji direktno utiče na život svakog od nas i normalno funkcionisanje lokalne zajednice jeste Zakon o komunalnim delatnostima. Ova oblast jeste uređena brojnim propisima. Izuzetno širok spektar, obuhvata različite delatnosti od snabdevanja vodom i grejanjem, organizovanje javnog prevoza, održavanje čistoće javnog prostora i tako dalje. Kako bi se izbegla dosadašnja različita tumačenja i različite prakse u pogledu shvatanja sadržaja i obaveze pružanja komunalnih usluga, ovim predlogom zakona se po prvi put daje objašnjenje značenja ove obaveze tako što se ove delatnosti ne definišu samo kao pojedine komunalne delatnosti već i kao aktivnost na jačanju kapaciteta i funkcionalnosti komunalne infrastrukture, aktivnosti na praćenju kvaliteta komunalnih usluga, kao i preuzimanje mera za kontinuirano vršenje komunalnih delatnosti u cilju obezbeđenja životnih potreba lokalnoj zajednici.
Do sadašnja praksa je funkcionisanja komunalnih sistema pokazala je i neke nedostatke u pogledu efikasnosti i racionalizaciju komunalnih preduzeća ali u pogledu kvaliteta njihovih usluga. Ako bismo pitali građane verovatno bi imali brojne primedbe na svaki deo ovih komunalnih sistema i ipak i te primedbe građana ali i negativna iskustva samih preduzeća treba da budu podsticaj za poboljšanje ovih usluga. Naravno, vodeći računa da cene svojih usluga moraju da se formiraju tako da one budu prihvatljive i za građane a ekonomski isplative i za preduzeća.
Ulazak privatnog sektora u oblast komunalnih usluga u nekim sredinama je poboljšao kvalitet samih usluga dok je nažalost u drugim povećao samo cene. Analiza efekata važećih propisa pokazala je potrebu za nadogradnju i unapređenje zakonskog okvira ovog sektora kako bi se otvorila vrata različitim svojinskim i institucionalnim modelima poslovanja.
Predlog zakona uvodi i jasnije i transparentniji procedure za poveravanje komunalnih delatnosti i drugim pravnim licima. Ono što je posebno važno da se kaže da se novim rešenjima ojačavaju instrumenti zaštite životne sredine i zdravlja ljudi kroz jasno propisane instrumente kontrole koji će vršiti inspekcija. Inspekcija će i kroz vršenje nadzora omogućiti postepeno usklađivanje poslovanja sa ekonomskim principima i obezbediti jednake uslove za sve korisnike komunalnih usluga. Pozdravljamo i kombinovane vlasničke modele komunalnih preduzeća uz naravno apel da odnos cena i kvaliteta bude optimalna.
Od uvođenja privatnog sektora u komunalne delatnosti mi očekujemo i obezbeđivanje uslova za njihovo dugoročno održivo poslovanje bez budžetskih intervencija ili subvencija. To podrazumeva da vršioci usluga treba da iz sopstvenih prihoda finansiraju ne samo tekuće izdatke već i kapitalna ulaganja u investicije i opremu i objekte komunalne infrastrukture. Bez obzira na vlasnički model država mora da uspostavi mehanizme za razvoj i korišćenje poverenih resursa infrastruktura odnosno da širi prostor za rad samim komunalnim preduzećima koja bi pored osnovnih mogla da obavljaju čak i niz srodnih ili komplementarnih delatnosti što bi omogućilo i samostalno finansiranje ne samo budžetsko.
Brojne su mogućnosti za to i savremena praksa razvijenih zemalja je to potvrdila, pa tako na primer gradske pijace mogu biti svojevrsni integrator proizvodnje, prerade i plasmana poljoprivrednih i drugih proizvoda koji se na pijacama plasiraju ili pak mogu skupljati biljne ostatke koje sada odnose na deponije i umesto toga da ih recikliraju. Viškove voća i povrća da uz mala investiciona ulaganja pakuju i plasiraju sami a od tetrapak ambalaža dodatno zarađuju. Ako im poveravamo mogućnost da sve ovo odnose na deponije zašto im ne bismo proširili delatnosti odnosno dozvolili da svoje delatnosti prošire.
U svakom slučaju naša poslanička grupa je razmotrila sve predloge zakona. U danu za glasanje ćemo ih podržati, a moje kolege će o drugim zakonima govori.
Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Miladinović.
Pre nego što pređemo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč, pitam da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč a ko nije iskoristio svoje pravo?
Reč ima Sreto Perić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, na osnovu vaše izjave, ja imam jedno relaksirano stanje. Naime, ja nisam predsednički kandidat kao moj kolega Obradović. Naš predsednički kandidat, a po želji građana Srbije nadamo se, većine građana Srbije, biće predsednik stranke prof. dr Vojislav Šešelj. Pošto ste vi pravili jedan kratak komentar da se ovde iznose politički stavovi, pa najveći broj narodnih poslanika se nalaze kao predstavnici određenih političkih stranaka i valjda to nije zabranjeno.
Sada bih malo rekao o spajanju ovih osam zakonskih predloga. Malo ću koristiti geografske pojmove, a vi znate o čemu se radi. Osam ovih zakonskih predloga imaju zajedničko kao nadmorska visina Loznice 142 metra i jedne planine kod Ljubovije, Tornička Bobija, 1272 metra. Šta je tu zajedničko? Zajedničke su ove dve reči nadmorska visina. Kod ovih osam zakonskih predloga zajedničko je – predlog zakona.
Predlog zakona o upravljanju aerodromima i Predlog zakona o potvrđivanju multilateralnog Sporazuma o komercijalnim pravima u vanrednom vazdušnom avioprevozu u Evropi, moglo bi se reći da ima dosta zajedničkog osnova i možda bi moglo zajednički i da se razmatra. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o međusobnom ukidanju viza za nosioce običnih pasoša, e to je ono nešto o čemu je SRS i pre dve decenije govorila, kome treba da se okrenemo, s kim treba da napravimo i političku i ekonomsku i svaku drugu moguću saradnju. Tada je to bilo kužno i nije bilo baš prihvatljivo od strane onih koji se danas zalažu za uspostavljanje dobre, ja bih rekao, izuzetno dobre saradnje, i to je u redu. Ovo je jedan sporazum koji zaista, i po ceni predstavnika SRS, ima svoje dobre osobine.
Svoje vreme ću koje imam na raspolaganju podeliti i fizički na dve celine i na takav način i izneti mišljenje u ime SRS. Predlog zakona o upravljanju aerodromima. Nigde ne piše – privatizacija aerodroma, ali ste vi ukazivali, naprotiv neki narodni poslanici su prevodili kao da se o tome radi ili kao da mi želimo da to sprečimo.
U Srbiji postoji oko 40, tačnije 39 aerodroma. Neki su vojni, neki su civilni, neki su kombinovani, neki sportski i ovaj predlog zakona, koji ste vi uputili Narodnoj skupštini, se uglavnom najviše odnosi i tretira problem aerodroma „Nikola Tesla“ Beograd i niškog aerodroma. Zasigurno znam da ovakav zakon ne bi nikad bio donet zbog aerodroma u Valjevu, odnosno aerodroma „Divci“. Rekli ste vi šta ćete da uradite, rekli ste vi da ste planirali, odnosno da je osnovano i Javno preduzeće Aerodromi Srbije, kako bi se lakše pomoglo i tim aerodromima. Naravno da je to dobro.
Pre svega, apelujem da se ubrzano pristupi rehabilitaciji i čišćenju ostataka od bombardovanja 1999. godine sa aerodroma na „Ponikvama“, iako država Srbija je određene mere preduzela i ne treba se praviti slep, kao da se tu ništa ne radi. Taj aerodrom ima veliki značaj za kompletnu zapadnu Srbiju i nešto sredstava je uloženo. Treba još mnogo sredstava obezbediti da bi se taj aerodrom mogao dovesti u željenu funkciju. On bi doveo do ubrzanog oblasnog razvoja predela, odnosno opština i gradova u Srbiji.
Ima jedna stvar, gospođo ministar, u kojoj ću vas potpuno podržati. Rekoste danas pre podne da su se neki zakoni menjali ovde ispred skupštinskih vrata. To je potpuno tačno i tu vas ja podržavam, ali sam onda pomislio da vi niste bili slučajno član SRS, pa sa sigurnošću znam da nikad niste bili to, ali ste bili jedne stranke koja je upravo imala mogućnost da spreči da se tako nešto ne dešava i nije nikakva uteha što vi sad naknadno sporite neke stvari, proglašavate ih vrlo štetnim za građane Srbije, ali mi smo s vama tu potpuno saglasni, i to je zaista tako i bilo.
Godine 2013. posebna pažnja se posvetila već pomenutom aerodromu kod Užica „Ponikve“, čak je bilo i padobranskih skokova An-2 je bio prisutan. To je jedan avion ruske proizvodnje koji se uglavnom u sadašnje vreme i koristi za padobranske skokove. Kada sam ja rekao da ovaj zakon posmatra dva aerodroma, ja ne mislim da ostalim ne treba posvetiti pažnju i da se neće raditi na tome, ali vidite kako je to zanimljivo – javno-privatno partnerstvo. Ono će dati određene rezultate i kolega Jovanović je govorio da se u njegovoj lokalnoj samoupravi, odnosno kod njega u opštini, već vide konkretno dobri rezultati. Da li je vama poznato da ima možda obrnutog procesa privatno-javnog partnerstva? Vi, kao ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, znate da postoji jedan most na granici, na Drini, na granici dve opštine, odnosno jedne opštine i jednog grada Bogatić i Bijeljina, u mestu Vadovinci, i nikad onaj ko je sagradio taj most nije razmišljao o tome da uđe u javno-privatni odnos, odnosno javno-privatno partnerstvo kako bi napravio veći profit. Nije, nema ni potrebe.
Proces privatizacije, da bi se mi razumeli, je nešto što je krenulo i nešto što ne može da se zaustavi i što ne treba ni zaustavljati. Mi smo principijelno za privatizaciju. Ne svih resursa, naravno. Postoje neke kapitalne vrednosti, kapitalne investicije i resurse koji ni u zemljama koje su već odavno u kapitalizmu, odavno privatizovale sve što je imalo da se privatizuje, ali određeni resursi ostali su u državnom vlasništvu, pa tako treba i ovde da se uradi.
Kod građana Srbije reč „privatizacija“ odmah podrazumeva pljačku, a nije uvek tako bilo. Nažalost, mali je broj, ali imamo primera dobro i uspešno privatizovanih bivših društvenih preduzeća. Nažalost, njih nema mnogo.
Zbog čega je sad veoma zanimljiv za ulagače, odnosno ljude koji bi želeli da privatizuju ili da budu partneri na beogradskom aerodromu? Sami ste rekli, gospođo ministar, da je nekad manje od dva miliona putnika koristilo usluge tog aerodroma, a danas preko četiri miliona ljudi na godišnjem nivou koristi usluge aerodroma „Nikola Tesla“ i onda, naravno, tu dolazi do eksplozije u njihovim željama da se to privatizuje ili da na bilo koji način dođu u kontakt sa tim aerodromom, odnosno dođu u mogućnost da mogu da ostvaruju svoju privrednu aktivnost preko tog aerodroma.
Vaša želja da unapredite aerodrome, odnosno da odgovorimo zahtevima koji se pojavljuju u svetu je na mestu, ali se ona mogla realizovati i zakonom koji reguliše oblast vazdušnog saobraćaja, a to je Zakon o vazdušnom saobraćaju koji već postoji. Mi smo preplavljeni zakonima specijalne namene ili specijalnim zakonima, a možda ste ovo svesno uradili i nazvali ga Zakonom o upravljanju aerodromima, misleći na sve aerodrome u Srbiji, a pre svega misli se samo na jedan, a možda i dva.
Kada u članu 7. ovog zakona kažete kako i na koji način operater, koji je zadužen da organizuje sve ono što je obaveza jednog aerodroma, pa nabrajate šta on treba da uradi, pa to se podrazumeva. Možete reći da se ne podrazumeva, a kako je to bilo do sada, pre ovog zakona?
Neko je danas o tome govorio. Postoji mogućnost da se izvrši eksproprijacija zemljišta zbog aerodromske infrastrukture, pa ste rekli – dobro je da se prave hoteli, moteli, tržni centri u okviru aerodroma. Jeste i upravo vam zato kažem – povećanje putnika sa dva na četiri miliona otvara velike apetite kod ljudi koji su želeli da se ovde uključe, ali nikada ne može i nikada nije dovoljno samo želja sa jedne strane, nego mora da bude potpomognuta od strane nekog ko vrši javna ovlašćenja. Sami ste rekli da niste bili zadovoljni privatizacijom, odnosno pokušajem ili nečijom željom privatizacije beogradskog aerodroma 2003. godine, jer su bili umešani ili bar sa strane podržavali neki tadašnji ministri.
Mi ne patimo od teorije zavere, ali smo potpuno sigurni da je i danas slična, ili možda čak ista situacija, ali ako se želi izgradnja infrastrukture kako bi ti aerodromi bili uspešniji, onda vi u članu 15. kažete ko sve može da ulaže u tu infrastrukturu, pa sad, zavisno u tom trenutku ko raspolaže i upravlja aerodromom, ali u jednom momentu se kaže da Vlada RS, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, takođe, mogu da intervenišu sa svojim sredstvima, ukoliko nije dovoljna mogućnost operatera, koncesionara, koji ima ambiciju ili nameru da osposobi taj aerodrom, odnosno da ga učini poslovno boljim i da ga stavi u bolju nameru.
Srbija ima dobar putni promet. Prosto, nalazi se na takvom mestu da ima dobar putni promet, svakako vazdušni je, možda čak, i na prvom mestu i sve veći broj ljudi koji brzo žive, brzo rade, brzo i stvaraju, isključiv način njihovog putovanja je avionski prevoz. Svakako da je upravljati aerodromom velika prednost. To ne bi ni bilo sporno ako bi bilo sve u redu, i vi ćete nama da kažete da jeste sve u redu, pa kako da nije, i da nam pričate i kažete da je nekad neko osporavao nešto što ste vi kao Vlada imali nameru da uradite, a vi ste rekli da to može i mora. Sve skoro može, ali se samo postavlja pitanje cene.
U drugom delu ću govoriti o Zakonu o stanovanju i održavanju stambenih zgrada. Vi ste danas, sad ću malo da se našalim, pa da kažem – zabranili da se pomenu izvršitelji, ali vidim ih tamo. Vidim ih, niste doslovno zabranili, ali ste rekli – tamo nigde ne piše čak ni u pred, pred nacrtu nacrta, nije niko pomenuo privatne izvršitelje. Vidim ih, jer naši građani su u jednom periodu dosta dugovali po osnovu stanovanja, po osnovu Infostana i drugih javnih usluga, i onda su, čak i oni sitni njihovi troškovi, koje oni nisu blagovremeno mogli da plate uz pomoć tih izvršitelja, naplaćeni, i oni su to, da ne kažem desetostruko, ali mnogo skuplje plaćali nego što je to trebalo i nego što je bilo ikakve mogućnosti.
Kad nam nije pomoglo ni 10 milijardi novih zaduživanja, kad nam nije pomoglo, odnosno Vladi RS, kad nije pomoglo ni povećanje poreza opšte i posebne stope, kad nisu pomogli ni sudski izvršitelji, odnosno privatni izvršitelji, onda smo mi rekli – ajde da malo menjamo Zakon o stanovanju, hajde malo da donesemo zakon o upravljanju aerodromima, kako bi na taj način dodatno napunili kasu. Zvuči uvredljivo kada neko izjavi – povećaćemo penzije penzionerima od 1. januara 2017. godine za 1,5%, to bi značilo kada bi ja posudio od Zorana Živkovića neki iznos novčani, 100 novčanih jedinica, i vratio mu 20, i kažem, povećaću sad tvoj imovinski konto. Tako je od prilike obećanje koje vi dajete i penzionerima i građanima Srbije. U ovom delu toliko, u drugom delu ćemo o drugim zakonima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka dr Zorana Mihajlović. Izvolite.