Hvala, predsedavajući.
Poštovana ministarko Mihajlović, članovi Ministarstva, poštovane kolege poslanici, govoriću prvo o Zakonu o stanovanju i hoću na samom početku da kažem da nam je on potreban, ali mislim da ste napravili jako velike rezove od kojih se naši građani plaše i da je to možda trebalo da se uradi parcijalno, a ne ovako da se preseče, pa šta bude – biće.
Pokušavamo da se približimo EU i ovaj zakon to jasno potvrđuje, ali naši standardi su daleko od toga. Niske plate i penzije i dugovanja građana dovode do toga da je svaki komunalni trošak problem. Hoću da kažem i to da naši građani vole da žive u uređenom prostoru, ali jednostavno ova situacija do koje smo dovedeni, neću govoriti u kojim godinama i kada, je dovela do toga da građani jednostavno ne mogu da održavaju prostor u kome žive, zato što jednostavno nemaju za to sredstava.
Naši građani su svesni svega toga, svesni su i toga da im opadaju fasade i da su ispisane grafitima i da treba da imaju nekoga ko će profesionalno da se brine o njihovoj zgradi, ali mislim da će ih to dovesti do velikih troškova i da će to biti stvarno jedan problem, koji ne znam kako će se rešiti. Možda će se stanari zaduživati po nekim kreditima, jer će ih ovaj zakon navoditi na to da održavaju ta mesta gde žive.
Naš mentalitet je takav da o nekom zajedničkom stanovanju možda ne brinemo tako kao što brinemo o tom nekom svom privatnom stanovanju do vrata. Ovaj zakon će to najverovatnije urediti, jer održavanje zgrada ovim zakonom se proglašava javnim interesom.
Pitam se, da li je ovaj zakon stvarno uzeo u obzir materijalnu situaciju građana i kako će se rešiti, na primer, pitanje utopljavanja zgrada, promene prozora, vrata, krečenja zgrada koje stvarno jako ružno izgledaju grafitima, da li će naši građani morati zato da odgovaraju, da plaćaju te poene, da se nekako zadužuju u kredite koji im stvarno nisu potrebni u ovoj ekonomskoj situaciji?
Drugi navod zbog kojeg se građani boje ovog zakona je baš uvođenje tog profesionalnog upravnika, kome su data velika ovlašćenja. Ja živim u zgradi u kojoj davno imamo osobu koja vodi računa o našoj zgradi, ali u toj zgradi imamo svoje prihode. Znači, zgrada dole ima prodavnicu, advokata, prostor gde pekara ostavlja svoje brašno, proizvode, itd, tako da od tih prihoda zgrada stvarno može jako dobro da funkcioniše. O tome i brine, da kažem upravnik, osoba koja želi da nama stanarima, a zgrada ima 140 stanova, nekako olakša život. On to ne radi besplatno. Sami smo mi stanari uveli da od uplaćivanja tih prihoda, imamo prihode, zgrada ima prihode, tako da i plaća tog upravnika. Ja ne znam ko će te poslove upravnika raditi besplatno. Stvarno je najbolje ako naš komšija sa kojim živimo bude i taj upravnik, ali ja se bojim, ko će prihvatiti da bude upravnik zgrade besplatno?
Jednostavno ćemo možda svi biti primorani da nam lokalna samouprava angažuje upravnike, što će opet biti neki dodatni trošak za građane. To nije puno, ali za neke građane je to stvarno puno. Stanari, građani, onako čitajući o ovom zakonu po novinama, možda nisu dovoljno upućeni, ali boje se i toga da upravnik, on će stvarno moći da nadgleda sve stanare, mislim da će moći da gleda ko u koji stan dolazi, da špijunira da li se taj neko zadržava duže u tom stanu ili je to samo gost koji tu ostaje možda nedelju dana. To smo možda u nekim amandmanima i naveli, da će možda postojati i neke manipulacije oko toga da će oni koji izdaju stanove, a neće da prijave podstanare jer će im morati svakako povećati stanarinu, možda biti u nekoj tajnoj vezi sa upravnikom i da će oni jednostavno, možda im je lakše i da podele tih 20% poreza koje treba da plaćaju državi. Ne znam, možda će tu biti nekih manipulacija.
Ustav govori da nema svako pravo da kontroliše ko gde živi, jer registar o tome vodi MUP. Zato se tu građani nekako i boje svega toga, da će upravnik moći da im uđe u stan. Rekli ste da neće imati ključ, ali jednostavno ljudi se boje možda svih tih velikih ovlašćenja upravnika koji ovaj zakon daje. Zato sam i na početku rekla da je to možda trebalo uraditi parcijalno, da je trebalo uvesti upravnike, jer stvarno zgrade su nam jako zapuštene i u unutra i spolja i treba neko da brine o zgradama, ali mislim da su ta ovlašćenja prevelika i da je to nekako trebalo uraditi parcijalno.
Drugo što hoću još da naglasim oko tih skupština stanara. Na primer, u zakonu navodite da ko tri puta ne dođe na sastanak skupštine stanara gubi pravo glasa i tako se govori da ga se te stvari ne dotiču. Upravnik zakazuje skupštinu i on može jednostavno da zakaže skupštinu pre podne tri puta i da neko ko radi pre podne ne dođe na tu skupštinu i on će jednostavno biti zauvek isključen, neće više imati pravo glasa.
Još jedan primer. Ko hoće da nadzida stan, ne znam koji je to član zakona, može da dobije dvotrećinsku većinu stanara. Do sada je to bilo da svi stanari treba da daju tu neku podršku da se nešto dozida, možda nešto proda, neki deo zgrade itd, mislim da to nije dobro. Da li upravnik sa srednjom školom može da bude menadžer i da li on može time na neki način da rukovodi, da određuje šta će gde da se nadograđuje i uzme neku dvotrećinsku većinu stanara i da oni o tome odluče.
Ako ima više vlasnika posebnih delova u jednoj zgradi koji bi zajednički deo pretvorili u stan za stanovanje porodice, prednost ima vlasnik posebnog dela koje ima više članova domaćinstva. Ovako predloženo rešenje otvara manipulacije. Ovakav spor treba da rešava sama stambena zajednica uz određene smernice, umesto što se zanemaruju sve druge okolnosti osim broja prijavljenih osoba na određeni stan. To smo dali i u amandmanu da o tome treba da se razmisli.
Većina koju čine dve trećine ukupnog broja glasova za donošenje odluka o raspolaganju zajedničkim delovima zgrade, poveravanje upravljanja profesionalnom upravniku i kreditnom zaduženju stambene zajednice. To je naš amandman na član 44. Smatramo da ovako kvalifikovana većina u praksi zapravo dovodi do opstrukcije odlučivanja skupštinske stambene zajednice, te da je dovoljna demokratska većina u odlučivanju.
Sledeće o čemu bih htela da govorim je Zakon o transportu opasnog tereta. Predlogom zakona o opasnom teretu se predlaže gašenje Uprave za transport opasnog tereta. Inače, ova Uprava je osnovana Zakonom o transportu 2010. godine. Znači, zakon postoji samo šest godina, a Uprava je počela da radi tek 2013. godine. Znači, mi posle tri godine gasimo Upravu, a posle šest godina menjamo ceo zakon.
Hoću da vas pitam ministarko, šta se to promenilo u standardima da moramo da menjamo ceo zakon?
U obrazloženju se govori da se Uprava za transport gasi zbog nekih nepravilnosti u radu i da je izveštaj o tome dala Državna revizorska institucija, ali ne znam da li je neko od poslanika, od građana video taj izveštaj. Znači, sad možemo da pretpostavimo da taj izveštaj ne postoji i da nema nekih velikih osnova da se ukida ta uprava i da sve ovo što vi uvodite, uz sve te poslove oko transporta opasnog tereta, centralizujete, odnosno daje se Ministarstvu svo pravo da odlučuje, da imenuje, da daje tehničke instrukcije, itd. Znači, centralizacija nikada nije ništa dobro donela, pa mislimo da neće doneti ni transportu opasnog tereta ništa dobro.
Uprava je do sada imala sedmoro zaposlenih. Njene poslove će sada preuzeti poseban sektor, kažem, u Ministarstvu građevinarstva i saobraćaja. Taj posebni sektor će se tek formirati. Ako je stvarno ta uprava imala neke propuste, zašto do sada Ministarstvo nije reagovalo? Zašto niste, recimo, smenili direktora ili zašto niko nije odgovarao zbog tih propusta? Mislim, to što je navedeno, ništa nije navedeno zašto se konkretno ta uprava gasi i zašto se centralizuje. Treba valjda navesti razloge zašto nam uprava više nije potrebna.
Rad uprave je, barem po nekim informacijama, bio dobar. Oni su se ipak u svemu ovome starali o tome da dve i po hiljade vozača polože ispit u Upravi za transport i stekli su sertifikat za vozače ovih vozila za transport opasnog tereta, radili su u nekim svojim minimalnim uslovima. Srbija je imala samo dva savetnika za transport opasnog tereta. Nisu samo kandidati iz Srbije polagali te ateste, odnosno testove, nego sam negde pročitala da su tu dolazili državljani Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske da polažu kod nas te neke ispite.
Hoću još da pitam – da li je bilo nekih nepravilnosti u polaganju ispita i zašto se stvarno ta uprava gasi? Broj zaposlenih u upravi nije bio veliki i mislim da Ministarstvo, ako hoće da uredi tu oblast, treba da uvede više inspektora, da je transport opasnog tereta jako, da kažem, rizičan, dovodi do nesagledivih posledica i za ljude i za životnu sredinu. Ja sam nedavno putovala autoputem i vidim da se vozi kamionom neki opasni teret, neke boce koje nisu zaštićene, one se pripijaju jedna uz drugu. Znači, mislim da Ministarstvo, ako već ukidate upravu, stvarno treba da se tome posveti jer nerado su stvarno ugroženi i ljudi, a i životna sredina.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala.
Hvala vam na pitanjima. Možda upravo da krenem od ove uprave. Delatnost uprave se prosto vraća u nadležnost Ministarstva saobraćaja, i to kroz poseban sektor, gde ćemo se, upravo ovako kako ste i vi sugerisali, najstručnije baviti delatnošću koja jeste prevoz opasnog tereta, a sve ono drugo što nije delatnost prevoza opasne robe, naravno, neće biti u sektoru Ministarstva saobraćaja. Ti ljudi koji rade, dakle, ta struka koja taj posao radi, će raditi ali u sektoru, baš zato što smo potpuno svesni važnosti ovakvog zakona, odnosno važnosti da vodimo računa o ovako važnoj temi.
Drugo, ogroman broj pritužbi je upravo bio pre svega privrede, ne samo na način sprovođenja ispita koje ste vi pomenuli, koji će nastaviti i dalje da se sprovode, ali će to biti u Ministarstvu, ne samo iz Srbije, nego i iz drugih država koje ste pomenuli. Ogroman broj pritužbi je upravo bio i na rad same inspekcije. Budući da mislimo da na ovaj način ćemo to da radimo efikasnije i bolje i stručnije, to je osnovni razlog zašto praktično delatnost Uprave za prevoz opasnog tereta prebacujemo u sektor Ministarstva. Možemo mi to da zovemo centralizacijom, ali mi prosto mislimo da tako važne stvari ne mogu da budu negde rasute sa strane, nego moraju da budu pod budnim okom upravo Ministarstva.
Dalje, vezano za zakon koji pominjete, mislim, u svakom zakonu i na svakoj temi moguće je napraviti čitavu priču koja uopšte ne mora da bude ni blizu, koja će možda imati jednu reč tačnu, a sve drugo neće biti vezano nimalo za zakon. Tako se i ovde stvara priča. Kao što smo imali priču da su tuneli, ne znam, niski, a nisu niski, pa smo se objašnjavali. Svaki dan sam objašnjavala da nije tako i nijednog trenutka nisu bili niski. Tako i sad imamo situaciju da oko profesionalnih upravnika se misli kako će oni sada da stoje iza nas, da budu tu, da prate ko dolazi, ko odlazi iz zgrade. Ne. Sve odluke u svakoj zgradi donose vlasnici stanova. Profesionalni upravnik, ukoliko zgrada izabere profesionalnog upravnika, tu je da pomogne da se bolje upravlja novcem koji već izdvajamo. Na kraju krajeva, evo vam primer. Ako izdvajamo novac i plaćamo, na primer Infostan, postoji jedan deo tamo koji se odnosi upravo na održavanje zgrade.
Pa, valjda moramo da znamo jesmo li dobili uslugu, jel ta usluga kvalitetna ili nije. Na kraju krajeva, vremenom će se na tržištu pojavljivati i neke druge firme kod kojih ćemo možda moći da održavamo naš stan, možda to neće biti Infostan, nego neka druga firma. Dakle, moramo da imamo nekoga, da li je to naš komšija koji je do sada bio predsednik skupštine stanara ili ćemo kao zgrada odlučiti da imamo nekog drugog sa strane, to je opet odluka vlasnika stanova, ali niti će oni imati ključeve, niti će nas oni pratiti, špijunirati, ništa od toga. Oni su tu da pomognu da zaista konačno i jednom uvedemo red u održavanje naših zgrada.
Pomenuli ste lokalne samouprave koje će angažovati prinudne upravnike. Da, ali će one određivati naknadu, upravo zbog toga da prinudni upravnici ne bi imali neke druge svoje cene. Vrlo važan deo i jeste energetska efikasnost i kako će to da se finansira. Po prvi put u ovom zakonu o stanovanju energetska efikasnost, odnosno podizanje energetske efikasnosti u zgradarstvu se tretira kao javni interes. To znači da može da postoji i potpuno ili delimično sufinansiranje, da li je to od strane države ili neke druge institucije, ali to je jedan od načina kako vidimo da možemo da popravimo ono što se zove pre svega neracionalna potrošnja energije u zgradarstvu. To bi bilo najosnovnije što sam želela da vam kažem. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pokušaću da svoje komentare, opaske i pitanja o osam predloga zakona koji su pred nama podvedem pod jedan naslov, koji je jedna reč koja glasi „priuštivost“. Reč je iz Strategije pristupanja Srbije Evropskoj uniji i podrazumeva jasno uputstvo svima koji se bavimo pristupanjem, prevod u originalu engleske reči „affordability“, dakle, šta možete sebi da priuštite i kada. Zašto biram taj naslov? Zato što mislim da ne možemo više sebi da priuštimo da onaj ko predlaže zakon viče – „sve je super, najbolje, nikad bolje nije bilo, fantastično, sve će biti rešeno“, a onaj ko osporava da viče – „ništa ne valja, nikad gore nije bilo“. Ne možemo to sebi da priuštimo. To je smrt dijaloga, smrt razvoja i u suprotnosti sa pristupanjem Evropskoj uniji i sa reformama oko kojih se slažemo.
Zašto ću gledati zakone kroz priuštivost? Krenuću od najlakšeg – međusobno ukidanje viza. Da li možemo to sebi da priuštimo? Šta to znači? Ja sam prva za bezvizni režim sa svim zemljama, ali nedostaje ovde obrazloženje o priuštivosti.
Dalje, javno-privatno partnerstvo. Dobro je što se menjaju odredbe. Da li možemo sebi da priuštimo da kažemo – ovo nije zaista javno-privatno partnerstvo, ali je u ovom trenutku najviše što možemo?
Da li možemo sebi to da priuštimo ili ne 2016. godine i da pod maskom javnog privatnog partnerstva, u stvari stoji još uvek nedovoljna spremnost. Ne ministar u Vladi, ja kada budem imala nešto da je odgovorna ministarka, ja ću reći nego narativa koji postoji u upravi, koji postoji u ministarstvima gde sede ubedljivi ljudi koji pokušavaju, pa uspevaju da ubede članove Vlade, teže im ide sa narodnim poslanicima, da li je nešto dobro odmereno, da li je priuštivo. Ja mislim da nije i vratiću se na taj zakon.
Aerodrom, koncesije, dakle da li je priuštivo da tridesetak, dvadesetak, koliki god, broj aerodroma dajemo u koncesije ili je priuštivost u privatizaciji aerodroma. O tome mora biti dijaloga. Zato ne možemo više da priuštimo sebi da ovi koji predlažu viću sve je super, divno, nikad ovako nije bilo, vi ste krivi za sve, a ovi koji osporavaju viču, nikad ovako nije loše bilo, ni zašta niste sposobni.
Pitanje je privatizacije aerodroma i koncesija za manje aerodrome i za Aerodrom „Nikola Tesla“, jeste pitanje koje je važno za ovu Vladu biće i za buduću, ako je ova ne reši.
Prevoz opasnog tereta. Možemo li mi sebi da priuštimo ovde rečenicu da sve će biti kao da uprava postoji, samo uprave neće biti. Ja ne pamtim koliko sam puta već čula tu rečenicu. Tako je bilo sa Agencijom za nejonizujuće zračenje, s tim što je meni ovde rečeno da sam ja izmislila nejonizujuće zračenje, što bih ja volela, ali nisam.
Nije dobro. Nije dobro, pogotovo što smo ostali bez objašnjenja šta će biti u ovom međuprostoru vremenskom, kada ljude iz uprave prebacite u ministarstvo, a poslovi dalje moraju da se obavljaju. Privreda se žali. Na šta se privreda žali? Je li bilo traženja mita u upravi? Je li bilo korupcije, bilo krivičnih dela? Ne možemo više sebi da priuštimo da iz pogrešnih procena radimo ovde rasprave o zakonima, jedni da viču super, drugi da viču ništa ne valja. Nemamo mi vremena za to. Na vama će biti da kažete – ma, samo vi pričajte, ja ću da uradim kako ja hoću. Od toga zajedničke štete samo bude i neproduktivno je.
Obrazloženje je bilo da ukidanje uprave ima veze i sa boljim radom inspekcije i da je brana sivoj ekonomiji, i da će sve raditi Ministarstvo, ministarka kaže – pod budnim okom Ministarstva. Gde je to budno oko, dok je sad uprava postojala i da bez obzira koliko se ja slagala jer se radi o trans direktivama, a to mora, pa mora, da ćemo za neku godinu ili mesec doći, pa ćemo opet razgovarati o tome gde je mesto upravi i da li je bilo bolje onako ili ovako. Nemamo mi vremena to sebi priuštiti, ali na volju je sa vama kako god smatrate da nam dijaloga nije potrebno, da bismo bez ikakve dileme utvrdili šta je najbolje za opasni teret.
Onda Zakon o stanovanju i održavanju. Obrazloženje o tome kakva je priuštivost ovog zakona u Srbiji. U tri tačke stoji obrazloženje. Nemamo skupštine stanara. Ja nisam uspela da nađem podatak, a koliko ih imamo. Nigde. Mora da bude pravno lice, neće da ih registruju u APR, neće da radi lokalna samouprava. Dakle, ne možemo sebi da priuštimo da dođemo da menjamo zakon, jer nemamo dovoljno skupštine stanara, a ne znamo koliko ih ima.
I najdobronamernije, nemojte da uzimate Novi Sad kao primer. To što mi umemo u našoj maloj varoši retko ko gde ume, osim što volimo da se pravimo važni. Dakle, to radi zbog narativa društva, te varoši, zato postoje upravnici koji su plaćeni od strane skupštine stanara zgrada.
Znači, imamo obrazloženje, da uvodimo prinudne upravnike i da uvodimo upravnike, a ne znamo koliko skupštine stanara ima. Ostavili ste u zakonu odredbu da skupština stanara sklapa ugovor sa upravnikom. Koja skupština stanara? Kako će da sklopi ugovor kad nema skupštine stanara, a ne znate da mi kažete broj. Ako ima tri miliona stambenih jedinica, ako 500.000 nije stalno naseljeno, ako ih ima dva i po miliona, koliko je to skupštine stanara? Sto hiljada, trideset hiljada, dvanaest hiljada, petnaest hiljada? Ne možeš da menjaš ono što ne umeš da izmeriš.
Ne možemo sebi da priuštimo više obrazloženja koja su takve vrste opštosti, bez obzira koliko ja mogu da se složim da su i saradnici ministarkini i ministarka sama kazali – ne radi nam taj sistem sa skupštinom stanara, ne mogu da se dogovore. Nedovoljno dobro je.
Šta znači da će lokalne samouprave onda birati prinudne upravnike? Onda nam ne treba skupština stanara. Kako će nam onda biti obrazloženje zato što ih nema sad dovoljno da se formiraju. Pravo glasa, identifikacija stanara, vrlo pažljivo moramo sa tom odredbom pogotovo što ovde imate – ko ne bude glasao nekoliko puta, njegov glas se i ne računa. Što ga onda uopšte pa tražite? Da li je podstanar ili nije? Evo, onaj što ste ga našli, nije došao tri puta, njega brišite i ne računajte. Manje više na to se svode odredbe ovako kako su interpretirane.
Ne spadamo u nekog ko voli u ovom Zakonu o stanovanju da čita nameru bilo koga da zapošljava svoje prinudne upravnike, to se uvek pokazalo loše po političku stranku ili ideju ako je to imalo. Niti spadam u one koji smatraju da će to da bude opšte praćenje ljudi što rade po stanovima, šta kuva komšinica i šta je posle bilo niti da će biti upada u stanove. Ono što me brine je što ne možemo trećom izmenom zakona da priuštimo sebi propuštanje, šanse da uradimo održavanje zgrada. To je problem. Ja to u ovom zakonu ne vidim. Volela bih da vidim zato što bi to bila zajednička korist za sve nas. Ima nas koji živimo u zgradama sa dobrim iskustvom, pogotovo nas iz Novog Sada i znamo da to nije svugde.
Problem ovog zakona je što izgleda kao da je pravljen na osnovu malo vesti o jednom malom dobrom modelu, pokupljenom i mešanom, ali u suštini nije domišljen do kraja. Tu, niti krivim koga niti mislim da bih smislila bolje, ali ono što znam je da je i javna rasprava i ono što su bile primedbe iz javne rasprave da se poštuje ceo proces dijaloga kada je u pitanju ovako važna oblast da bi zajedno došli do boljeg rešenja.
Govori se o odgovornosti. Ko je odgovoran što je pala fasada sa smrtnim ishodom? Ja to pozdravljam. Ja u ovoj Skupštini pitam ko je odgovoran za pad helikoptera i smatram da je dobro da za svaku nesreću, za svaki ishod, da ne bio on smrtni, da se zna ko je odgovoran. Da li će ovaj zakon to utvrditi? Ja to ne vidim ni u jednoj odredbi. Prinudni upravnik će biti odgovoran? Profesionalni upravnik će biti odgovoran? Predsednik skupštine stanara će biti odgovoran? Po kom osnovu? To je lepo da se kaže ali ja to volim da vidim u zakonu i kako god da mi pojasnite kao i da mi pokažete broj koliko ima skupštine stanara, ja ću vam iskreno reći hvala, jer to znači da smo počeli da gledamo kako da kroz dijalog priuštimo bolja rešenja u zakonu.
Da li će Privredna komora zajedno sa lokalnom samoupravom imati najbolji mogući način da se obuče budući upravnici? U sledeća tri, četiri meseca kako reče ministarka? Mi smo ovde prisustvovali razmeni monologa koje po mom mišljenju nikada nismo mogli sebi da priuštimo ali smo to činili, te sam ja slušala da će se za tri, četiri meseca ustanoviti pravosudna akademija, pa sam slušala da će sva obuka komunalnih policajaca biti gotova za tri, četiri meseca. Pa, sam slušala da će sva specijalizovana obuka policajaca koji učestvuju biti gotova u najkraćem mogućem roku. Ništa se od toga nije dogodilo. Ja za to ne krivim ni ministarku ni njene saradnike ni ovu Vladu.
Apelujem da počnemo da govorimo o tome šta možemo sebi da priuštimo nadalje. Još jedan krug toga da ćemo pričati – može, biće, ovo je super, ništa pre nije valjalo, ili ćemo sa druge strane pričati – ovo sad ništa ne valja, pre je bilo super, ili ćemo zaista da probamo, recimo, da izbrojimo skupštine stanara. Koliko to mora biti komplikovano da znamo koliko skupština stanara ima u Srbiji, trenutno? U broj. Gde je taj podatak?
Po tako jednostavnim stvarima vidi se s koliko problema se susreće svako onaj ko hoće da u bilo kojoj oblasti zaista uvede red. Ja nema nikakvu sumnju da i ministarka i saradnici žele da uvedu red u ovu oblast. Moj je posao, moja obaveza da probam da vidim da li će tog reda stvarno biti.
Zato je moj izbor da uložim na Zakon o stanovanju protesne amandmane, jer ne možemo sebi da priuštimo da se ovde razgovara, kako da vam kažem, samo o tome šta je sve besprekorno ili šta sve ništa ne valja, a da ne razgovaramo o kontekstu sa podacima sektora koji želimo da menjamo.
Komunalne delatnosti i u vezi sa javno-privatnim partnerstvom komunalne delatnosti, ja nisam protiv ni javno-privatnog partnerstva, nisam protiv ni koncesije, ni privatizacije aerodroma, pogotovo nisam protiv stroge inspekcije kad je u pitanju prevoz opasnog tereta, te tako nisam ni protiv da se uvede red u komunalne delatnosti. Na šta se svodi ideja? Dakle, kod opasnog tereta ideja se svodi na to da Ministarstvo ima apsolutnu nadležnost, i to je nedostatak poverenja za uopšte mogućnost da negde neko decentralizovano takođe bude odgovoran.
Drugi deo ideje je da kod javno-privatnog partnerstva u stvari imate preformulisanu ideju da se samo sa javnim sredstvima obavljaju razne delatnosti i da se u jednoj modifikovanoj varijanti, onome ko privatno želi da se bavi nekim poslom, omogućava da taj svoj rizik privatnog poslovanja deli sa javno prikupljenim sredstvima u lokalnim budžetima ili u centralnom budžetu, svejedno.
Nemam ja ništa protiv te ideje. Vaša politika, vaša ideja. Moja je obaveza da probam da skeniram sve ono što ne valja i da proverim da li je priuštivo sa tačke gledišta podataka kojima raspolažem, pa tako i za komunalne delatnosti.
Detaljisali ste sve komunalne delatnosti, gledajući, tu ja vidim nameru zakonopisca da se u najkraćem mogućem roku popravi sektor komunalnih usluga tako da korisnici, građani mogu da imaju uticaj na to i da kažu svoju reč o kvalitetu usluge.
Za sve ove zakone meni nedostaje, inače ono što mi nedostaje u predlozima zakona to je da se vidi da je građanin centar svega. Ne vidim ga ni u centru Zakona o stanovanju, ne vidim ga ni u centru javno-privatnog partnerstva, ne vidim ga ni u prevozu opasnog otpada, ne vidim ga ni u komunalnim delatnostima. Ne vidim da smo mi rešili da reformišemo svoj pogled na svet i da razumemo da su ideje sa kojima se slažemo i koje želimo da vidimo ostvarene u Srbiji ideje uređenih država EU sa vladavinom prava, da je građanin centar svakog sistema.
Prvi podatak koji bi mi rekao da nisam u pravu bio bi da, ako srećom imate, koliki je broj skupština stanara u Srbiji, da podelite sa mnom. To bi već bio dobar početak da vidimo koliko kvalitetan dijalog možemo sebi da priuštimo ubuduće. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka dr Zorana Mihajlović.

Razumem da vi predložite iz protesta na 158 članova Zakona o stanovanju 158 amandmana briše se. To mogu da razumem. Ne verujem baš da to građani razumeju kojima je interes da čuju postoji li neka dodatna ideja koja može da popravi zakon i učini ga boljim i kvalitetnijim.
Kada kažete da nema dijaloga, ja ću vam odmah reći da smo mi, kao Vlada, kroz ove amandmane, mnoge koje smo dobijali od opozicionih političkih partija, usvajali amandmane koji su zaista doprineli da imamo bolji Zakon o stanovanju i to je za mene dijalog, jer je bilo dosta takvih amandmana koje smo usvojili i kod socijalnog stanovanja, gotovo u svakom delu.
Što se tiče dijaloga sa vama, nažalost, kod vas su svi amandmani briše se i tu onda dijaloga nema.
Na ovu vašu načelnu raspravu, koja jeste po meni načelna, da li mi sebi možemo ili ne možemo da priuštimo, i te kako sebi možemo da priuštimo jasne zakone, zakone koji imaju tačno utvrđene kriterijume od toga da će Ministarstvo voditi računa o prevozu opasne robe, zato što je to jako važno, jer nebrojen veliki broj agencija, uprava, kancelarija koji se osnivao prethodnih 15-ak godina nije nam doneo svuda, u svakoj dobre rezultate.
Imamo iskustva sa Agencijom za prostorno planiranje koja je, kao agencija ukinuta, ali unutar Ministarstva imamo Sektor za prostorno planiranje, a to je bilo izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji.
Prema tome, mislila sam zaista da po svakom zakonu ponovo govorim, ali bih zaista rekla da nema dijaloga sa vaše strane, pa ću to iskoristiti kada budem odgovarala nekoj drugoj poslaničkoj grupi, a ne vama.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, pravo na repliku. Izvolite.

Koliko skupština stanara ima u Srbiji? Da li postoji jednostavnije pitanje? Da li postoji veći dokaz da ne želite da Srbiji priuštite dijalog i razvoj od odbijanja da mi saopštite – koliko skupština stanara ima u Srbiji? Gde su registrovani?
Na tom broju vam se bazira odbrana zakona. Na tom nepostojećem broju vam se bazira rešenje da ta skupština stanara, za koju ne znamo da li postoji, sklapa ugovore sa upravnicima. Na tom nepostojećem broju vam se bazira ceo zakon koji kaže – ako ne može skupština stanara da se dogovori, onda će lokalna samouprava da ima prinudnog upravnika. Koliko ima skupština stanara u Srbiji?
Malo stvari poštujem i u malo procesa u Srbiji učestvujem toliko privrženo koliko u dijalogu. Ne postoji replika, uvreda, nepromišljena reč, bilo šta izrečeno od bilo koga ko će me ikad zaustaviti da dijalog u Srbiji gradim. Zato pitam – koliko skupština stanara ima u Srbiji?

Reč ima ministarka dr Zorana Mihajlović.