Zahvaljujem. Reč ima predstavnik predlagača, ministar dr Dušan Vujović. Izvolite.

Hvala lepo.
U nekoliko prethodnih diskusija pojavile su se i ideje i pitanja na koja mislim da ne bi bilo loše da odgovorimo. Jedno je bilo pitanje koliko su zastupljene konsultantske usluge i slične usluge u ovim projektima. Mogu da vam kažem da su, po mojim podacima, u projektu otpepeljavanja, tj. o projektu od 45 miliona evra, da su 2,5 miliona evra predviđene konsultantske usluge, u projektu unapređenja mreže EMS-a, da je 1 milion predviđen za konsultantske usluge, koji se finansira iz granta koji ide paralelno sa ovim kreditom, prema tome, to apsolutno neće biti sredstva kredita.
Drugo vrlo, čini mi se, značajno pitanje koje sam pokretao na mnogo mesta do sada uključujući sednice koje smo imali u sklopu tzv. Berlinske inicijative, to je bilo pitanje ravnopravnosti pristupa srpskih firmi sredstvima koja se obezbeđuju kroz finansiranje kredita. Jedna stvar je tu želeti dobre principe, druga stvar je to realizovati u praksi.
Prvih godina posle sankcije srpske firme su bile u podređenom položaju zato što nisu mogle da ispune čuvene elemente pretkvalifikacije za te tendere. Znači, oni nisu mogli da pokažu za tri godine izveštaja o poslovanju, koji su prošli reviziju koja se priznaje međunarodno. Time se međunarodne organizacije i oni koji su glavni konkurenti štite od konkurencije. Znači, oni kažu – ako nemate tri godine račune, odnosno izveštaje o vašem poslovanju, koje su prošle reviziju poznatih svetskih kuća, vi jednostavno ne možete da prođete taj prvi test. Neke firme naše su sada u situaciji da to mogu da prođu.
Drugi element je bio kvalitet i sposobnost da se obezbedi finansiranje, tj. bankarske garancije i svi ostali uslovi, i tu polako izlazimo i tu na zelenu granu i tu pokušavamo da dođemo u bolju situaciju. Prava rešenja će se pojaviti tek kada završimo pregovore o Petoj glavi evrointegracija, koja se tiče upravo javnih nabavki i kad nam budu priznavali domaća pravila javnih nabavki u međunarodno finansiranim projektima. Do toga nije lako doći, ali su sve zemlje prolazile kroz to. Postoje analize koje pokazuju da se veliki deo sredstava koji se daje iz subvencionisane pomoći, ovo je za AJDU bilo rađeno, znači, za onu granu Svetske banke koja se bavi finansiranjem najnerazvijenijih zemalja u svetu, da se veliki deo reciklira i vraća u najrazvijenije zemlje, pošto one uspevaju da dobiju te tendere.
Znači, to je cela jedna profesija koja se time bavi. Mi možemo da se žalimo, ali mislim da je mnogo bolje da se organizujemo da što pre zaključimo Petu Glavu i da budemo u situaciju da možemo ravnopravno da konkurišemo. Ne samo to, nego moramo i da vratimo naše projektovanje i sposobnosti naših firmi da budu konkurenti. To je nešto što smo imali, znači nećemo mi lako da budemo mnogo bolji, ali barem da vratimo ono što smo imali pre 20 ili 25 godina. To je prvo pitanje.
Drugo pitanje, takođe, gde se potpuno slažemo, ali je je lakše reći nego uraditi, to je pitanje Razvojne banke. Vi znate da smo mi, da se nalazimo na žalost, sa najgore moguće strane tog problema, da su svi pokušaji do sada kod nas dali, neću da ocenjujem globalno, ali dali dovoljno loše rezultate da se sada niko ne usuđuje da krene u to dok ne pripremimo teren. Znači, Razvojna banka je dobra ideja, ali su rizici ogromni. Razvojna banka ima smisla ukoliko može da privuče sve ove bilateralne resurse u tu Razvojnu banku.
Drugim rečima, dobre razvojne banke u zemljama koje to kvalitetno urade privlače sigurno sredstva svih donatora koji nemaju nameru da se bave mikro menadžmentom tih grantova. Privlači sredstva drugih zemalja, privlači sredstva na tržištu i tako dalje i uspeva ta sredstva strateški da usmeri u prave projekte. Oni moraju da imaju pogotovo inicijalnim dekadama rada, više nego striktna pravila poslovanja.
Samo da vas podsetim, Evroazijska banka, gde su glavni akcionari Ruska federacija i Kazahstan, ima striktnija pravila nego što imaju standarde međunarodne finansijske organizacije. Setite se oni su nama morali de fakto da kanseluju drugu tranšu kredita za podršku budžetu zato što tada nismo imali program sa Fondom. Znači, oni često moraju da budu veći katolici od pape, kako to narod kaže i da poštuju ta pravila više nego drugi.
Znači, slažem se da treba da razvijamo Razvojnu banku ali tu ima jako mnogo tehničkih i finansijskih pitanja koja moramo da rešimo na pravi način da se ne bi dogodila situacija da imamo sredstva koja neće biti usmerena na prave prioritete, koja neće dati efekte koje očekujemo. U principu je to moguće, realizacija je jako teška.
Proveo sam ceo svoj radni vek radeći u takvoj organizaciji, tamo nije lako, ovde bi bilo tri puta teže to uraditi zato što su očekivanja veća, mogućnosti manje, rizici i pritisci ogromni. Hvala lepo.

Zahvaljujem ministre.
(Marija Janjušević: Molim vas, da li mogu da imam repliku.)
Nemate pravo koleginice Janjušević, nijednog trenutka niste pomenuti u izlaganju ministra, vrlo sam precizno pratio, niti je u negativnom kontekstu govorio ono o čemu ste vi govorili.
Reč ima narodni poslanik, Vladimir Orlić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, želeo bih pre svega na prvom mestu, u najkraćem da izrazim podršku predlozima zakona. Dakle, i Zakon o osiguranju depozita i Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, jer zaista smatram da više nego ima smisla, potpuno je ispravno zaštiti novac građana ove države i kroz predloženo rešenje u ova dva zakonska predloga.

Drugo, kada je reč o novcu koji treba da posluži na modernizaciju jednog sistema u TE Nikola Tesla, i novcu koji treba da posluži za unapređenje kapaciteta prenosnog sistema EMS. Dakle, i jedno i drugo je bez ikakve sumnje korist za ovu državu, korisno za njene građane, i tokom raznoraznih rasprava, teoretisanja i ostalih naklapanja, ponekada mi nismo danas čuli nijedan jedini razlog, a zašto bi bilo koji od ova dva programa bio loš, pogrešan, štetan, bilo šta slično.

Čuli smo što šta drugo, ali da nema smisla uložiti na primer na ove dve teme, to nismo. Da li smo mogli uopšte da čujemo da finansijski uslovi koji su predloženi nisu dobri. Bio je jedan pokušaj, nije bio baš najspretniji, moram da priznam, ali da pogledamo malo konkretno i realno, da li su ovi uslovi, a dati su vrlo detaljno u materijalu koji je dobio svaki narodni poslanik, vrlo precizno, da li su oni nepovoljni. Da li je recimo, 0,8% kamate godišnje nepovoljno? Vrlo je dobro što je konkretno i ministar Vujović tu, ja sam više puta pozdravio činjenicu da baš svaki put kada je tu i kada se postave određena pitanja, veliko je zadovoljstvo slušati obrazloženja i kako se šta dešavalo u ovoj zemlji i kako je danas i kako iznose određeni brojevi, zbog čega i zašto.

Velika je šteta, i to moram i danas da ponovim, što mnogi, na žalost propuštaju priliku da iz toga što ministar kaže nešto i nauči, da nešto bolje razumeju. Ako ni zbog čega drugog da sutra ne ponavljaju istu grešku, pa da pričaju iznova i iznova izanđale fraze, na koje je lako odgovoriti i zaista je ponekad mučno i tužno gledati narodnog poslanika koji se sramoti iznoseći jedno te isto i uvek prolazeći na jedan te isti način kada dobije kontra argumentaciju od ministra. No dobro. Svako neka brine o sebi i u tom smislu, dakle ovo su uslovi dobri i ovo su uslovi koje uvek mi napravimo, paralelu ne može ni da poredimo ni sa deset puta većim iznosom kamate na godišnjem nivou kakve smo imali.

Evo, koliko sam ja ovde u ovoj sali, ima par godina. Kada god dođemo do budžeta, obavezno se podsetimo i neke stavke koja se odnosi na uslove zaduživanja sa 8%. Evo, uporedite ovih 0,8% sa 8% i kažite da nije dobro. Ne može to niko. Par komentara samo na nešto što se moglo čuti u smislu određenih napomena danas, pri tom ne mislim na one pokušaje dobacivanja likovne sekcije žutog preduzeća, video sam da je čovek doneo danas neki crtež, verovatno da nam se pohvali kako je nešto lepo nacrtao. Šteta jeste što izgleda kao siva mrlja, pa nisam mogao da se nadivim koliko, siguran sam zaslužuje. Nadam se da ćemo dozvoliti preduzeću da u budućnosti koristi bojice, kada bude crtao.

Što se tiče, recimo napomena da neki istorijat odnosa između Nemačkog i Srpskog naroda nije dobar, pa zbog toga treba da sumnjamo u ove sporazume. Dakle, molim vas da budemo ozbiljni do kraja, da se bavimo ovim poslom tako da to bude sigurno u interesu društva. Da se ne pitamo da li je važno ili nije važno, ne samo negovati dobre odnose, nego razvijati privrednu saradnju. Da se podsetimo, ako ih ne znamo da saznamo na kom je ona nivou, koliko nam je važna privredna aktivnost kompanija koja dolazi iz te države, koliko nam je važna i značajna politička podrška, koliko nam je važna, evo baš ovakve korisne sporazume, mi možemo da dobijemo sutra i da ih iskoristimo još jednom za nešto što direktno služi ovoj zemlji i njenim građanima, našim javnim preduzećima ali i važnim sektorima na bilo koji način, dakle to apsolutno nije način.

Druga stvar, što se tiče Železare, razumem da je bilo malo šire rasprave danas, opet nije dobro da ona ide previše u širinu ali Železara je interesantno pitanje evo i danas iz bar dva razloga.

Prvi razlog, i moj pozdrav i moje divljenje likovnoj sekciji žutog preduzeća, prvi razlog zato što Železara zaista jeste jedan dobar primer, jedan vrlo efektan primer. Kako može veliki i krupan problem da se reši? Kada se tim problemom bavi neko kome je zaista stalo i neko ko zaista ume da rešenje nađe? Ja to sigurno, opet mislim pre svega na Aleksandra Vučića i Vladu koju vodi. Železara jeste nastavila da radi, iako su oni koji su i danas nešto ovde pričali o njoj imali fenomenalna rešenja u vidu da se ona likvidira, da se zatvori. Nisu čak ni krili da to misle i to su doslovce govorili. Mogu da se pronađu izjave iz 2013. i 2015. godine.

Imamo problem sa Železarom, šta ćemo sa njom? Ma katanac na vrata, pa svako neka brine svoju brigu, kako zna i ume. E pa, ne dame i gospodo, ne, drugarice i drugovi kako god se vi tamo oslovljavali, pronađe se rešenje, tako da ne samo sistem nastavi da radi i ne samo da 5.000 porodica opet ima izvor prihoda, nego da taj sistem nastavi da radi tako što ima i veći rezultat nego što je imao pre nego što je došlo do uspešnog partnerskog odnosa sa našim prijateljima iz Republike Kine pa beleži bolje rezultate i to se moglo u medijima pročitati, ako se samo neko potrudi da to pogleda. Pa, zbog toga što ima bolje rezultate, zapošljava i više ljudi nego što je zatekao, pa zbog toga što ima bolje rezultate, on i podigne primanja tim ljudima koji su angažovani, pa zbog toga što ima bolje rezultate najavi i prijem novih ljudi u redu veličine od stotina, dakle, o stotinama pričamo.

Sada, uporedite to što se dogodilo, to je zaista više nego uspešno rešenje sa onim što su veliki politički geniji i ekonomski stručnjaci, razno-razni eksperti opšte prakse sa druge strane predlagali, katanac na vrata, svi na ulicu i kud koji mili moji. E, recimo i to je dobar primer razlike u odnosu između onih kojima je stalo i koji hoće da rešenje nađu, i koji imaju načina da ta rešenja nađu, koji to umeju i oni koji bi samo nešto pričali i ponašali se po sistemu - brigo moja pređi na drugog.

Što je još recimo interesantno ovo pitanje? Pa zato što je aktuelno. Evo i ovih dana mi smo imali više, veoma, veoma važnih vesti, baš zbog delegacije koju lično predvodi Aleksandar Vučić, 20 i ministara i gradonačelnika, delegacija na najvišem mogućem nivou u poseti Narodnoj Republici Kini. Bavi se, podjednako važnim pitanjima, bavi se npr. mogućnošću da rešimo sudbinu RTB Bora, koju smo takođe pominjali danas i tako se recimo traže rešenja kada zaista hoćete da ih nađete i tako se recimo otvaraju vrata da tog rešenja zaista i bude. Neću da pitam, znamo već šta je predlog rešenja sa druge strane. Opet onaj katanac na vrata i opet svako kako zna i ume. Samo da niko tamo ne brine ni o čemu, da se ne zamara dok crta, bez bojica za sada.

Slušali smo, recimo, i o tome da postoje veoma dobre šanse i značajna politička podrška od samog vrha, najviših autoriteta u Narodnoj Republici Kini da se uspostavi direktna avio linija.

(Radoslav Milojičić: Jel to tema?)

Šta bi to onda značilo za ovu zemlju? Da se unapredi turizam i u infrastrukturi, a tema je taman koliko i ona „Železara“ za onoga ko pita.

Kako beše, kolega? Univerzitetski profesor, jel tako? Dakle, taman je toliko tema.

Koliko bi značilo za ovu zemlju da dalje unapređujemo infrastrukturu? Mi smo i memorandum potpisali, a i ugovor se potpisuje za putnu infrastrukturu sve do granice sa Crnom Gorom.

Da ne pričam o svemu onome za šta ugovori već postoje. Na papir su stavljeni konkretni uslovi koji će omogućiti da se i ona brza pruga do Beograda do Budimpešte uradi. Sve je to podjednako važno kao i ova „Železara“, jer je od životnog značaja za građane ove zemlje. Pa kada se tako nešto pomene, na čemu ja zahvaljujem, red je da se što god i dalje čuje na tu temu, o njemu promisli, možda nešto i nauči. To nikad nije loše. To je uvek korisno.

Kada se pominju javna preduzeća i to što neko u jednoj rečenici kaže da nema odgovarajućeg menadžmenta, a ima, ima jedan, ima tri, koliko sam zna o čemu priča, to nek ostane pitanje za te druge.

Pošto su se pominjale kvake, za sam kraj jedno pitanje s moje strane – pa, u čemu je kvaka? Zašto neki ljudi ovde uporno odbijaju da se stvarima bave na ozbiljan, ispravan način, da izvuku određene zaključke i pohvale, ono što je zaista dobro, makar i sami ne prošli na izborima mnogo bolje zbog toga, ali gore od ovoga kako su prošli, teško?

Dakle, šta je kvaka? Kvaka je da se neke stvari ovde, dame i gospodo, zaborave, da se nekako izbace iz prvog plana. Na primer, činjenica je da se ovde o budžetu ove zemlje, o nivou novca kojim mi raspolažemo bave ljudi koji su u stanju da sami sa sobom potpisuju ugovore kako bi tim novcem koji dobiju od države raspolagali na nepošten način, da sa svojim fantomskim udruženjem fantomski pokret potpisuje neki ugovor. Zamislite, sam sebi izdaje grejalice, zamislite taj nonsens, a onda brine o budžetu, brine o profesionalnom menadžmentu, brine o biografijama, kvalifikacijama i transparentnosti?

Inače, uzgred budi rečeno, imali su priliku da pokažu i biografije i kvalifikacije i transparentnost i da li znate šta je bilo od svega toga onda kada su imali priliku? Pa jedno veliko ništa. Znači, ono o čemu su pričali pokazali nisu, a imali su evo baš ovde, u glavnom gradu, više od dve godine prilike da pokažu to u praksi. Ništa, slovo na slovu. Dakle, jedna obična priča, potpuno prazna.

Šta se još želi, recimo, zaboraviti ili izbaciti iz prvog plana? Pa evo oni koji pominju s vremena na vreme Mlađana Dinkića, nekako bi hteli da se zaboravi da sa njegovim okruženjem druguju, da sa njima šetaju na onim neuspelim protestima. Ne znam da li još uvek ima tih protesta? Nešto ih ne viđam ovih dana. Oni bi voleli da mi to nekako nemamo u vidu.

Kad spomenuh procente, da se ne setimo šta je rezultat tih i takvih priča, teorija i tog nedostatka odgovarajućeg znanja. Taj se rezultat meri baš procentima, nekim procentima na nekim izborima. Sada ću ja ovo da završim citatom, jer sam video da to kolega Atlagić radi veoma efektno. Stavili su kao zvaničan stav, kao zvaničan zaključak ti veliki politički geniji iz internet pokreta sledeću misao u jedan svoj materijal pre samo neku godinu: „Stvorio se utisak“, dakle, oni imaju neki utisak, „da su građani maloumni i da samo demagogija može da se proda“. Svaka čast.

Kao što se i moglo zaključiti, dame i gospodo, debelo su potcenili građane Srbije. to što ih doživljavaju ovakvima, pa se ponašaju tako kako se ponašaju, pa to građani vide. To građani prepoznaju, pa se građani tome na odgovarajući način i oduže, zahvale im se onim malopre pomenutim procentima – jedan posto glasova na izborima, dva posto glasova na izborima. Ima tamo i četiri. Bio je jedan i šampion od pet posto. To je plafon političkog domašaja onih koji se politikom bave ovako ozbiljno koliko se bave.

Što se nas tiče koji ove stvari ipak malo bolje razumemo i malo više cenimo, još jednom, ovakvi predlozi zakona dobiće podršku. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od 60 minuta.
Sa radom nastavljamo u 15 časova i 8 minuta. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Poštovani poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, ako bude bilo potrebe za to, zbog potrebe da Skupština danas završi načelnu raspravu i unesemo akte iz dnevnog reda ove sednice.
Po članu 96. Poslovnika javio se narodni posalnik Marko Đurišić.
Preostalo vreme odmah ću vam pročitati - tri minuta i 21 sekundu. Izvolte.

Hvala.

Evo u nekoliko rečenica da kažem o ovim zakonima i dve garancije koje treba da damo. Mi smo kao Skupština da preuzmemo garanciju.

Mi smo ovde čuli i o tome kako su ovo povoljni krediti i kamate na njih su 0,8%, ali naša intervencija, ministre, vi ste to rekli i u raspravi, da nemate ništa protiv da Narodnoj skupštini, odnosno poslanicima, bude dostavljen sporazum. Naš amandman jeste da kao deo ovog Zakona o garanciji budu i sporazumi potpisani sa bankom, ali mislim da bi bilo fer i prema poslanicima, jer nisu svi možda dole vešti da prave računice, kao što smo doneli zakon da kada građanin ode u banku, banka mora da mu onu efektivnu kamatu stopu objasni i jasno iskaže, da i ovde jasno kažemo kolika je kamatna stopa, jer nije samo 0,8%. Imamo i front-end fee 0,85. Imamo i ovu kamatu 0,25% za nepovlačenje sredstava. Kada bi sve to sračunali, ta kamata bi bila kud i kamo veća 0,8%, kao kad se računa kada vi odete sada u banku da uzmete kredit. Imate jednu kamatnu stopu, po troškovi ovi, pa troškovi oni i na kraju banka mora sve da vam izračuna po efektivnom kamatnom stopom. Mislim da bi takav isti podatak i mi ovde trebali da dobijemo i onda bi videli razliku u priči i raspravi da je minus 0,7% kamata danas kada se zadužujete ili kada držite sredstva deponovana negde u inostranstvu zbog kojih menjamo zakon o Agenciji za osiguranje depozita i kamata pod kojom se zadužujemo. To je nekih 2,5%, ta razlika. To je normalno verovatno ovamo za deponovanje sredstava, ali kada uzimate kredite, takva razlika mora da se pojavi i neko tu mora da zaradi. Treba da govorimo tačno o tome.

O priči kako je važan ovaj kredit za EPS zbog zdravlja građana Obrenovca, ja nemam ništa da dodam, ali postoji još jedan kredit, dogovoren 2011. godine, potpisan 2013. godine, 260 miliona dolara za odsumporavanje. Šta se uradilo sa Japanskom bankom? Šta se uradilo sa tim kreditom? Da li je on krenuo u realizaciju ili plaćamo penale zato što on nije povučen. Šta je sa zdravljem građana Obrenovca zbog svega toga?

Kada pričamo o EMS, postoje razni primeri lošeg poslovanja tog preduzeća u prethodnom periodu. Ja ću da navedem ovde samo jedan. Nikada građanima Srbije nije bilo objašnjeno zašto je EMS kupio 10% akcija Elektro-prenosnog sistema a.d. Crna Gora, zašto je tih 10% akcija plaćano 9% skuplje nego što su bile cene akcija dan pre trgovanja na berzi. Šta ćemo sa tim što su akcije plaćene 95 centi, a danas ovde kada vidite, ta akcija vredi 65 centi. Znači, pet miliona evra je izgubljeno na tom nikad objašnjenom poslu, da EMS kupuje 10% akcija u prenosnoj mreži Crne Gore.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet nam ovde izmešaše babe i žabe u okviru ovih šest tačaka dnevnog reda. Imamo stvari koje jednostavno ne mogu da se u istom trenutku raspravljaju.

Zadržao bih se na onome što je najvažnije, zadovoljan što je ovde ministar Vujović, pa očekujem da će on dati neko objašnjenje.

Ministre, prvo vas podsećam na vašu obavezu i obavezu Vlade Srbije da do kraja juna dostavite završni račun budžeta za prošlu godinu. Upozoravao sam vas kada je vaša Vlada formirana da to više neće moći da ide bez završnog računa budžeta, pa makar mi na svakoj sednici Narodne skupštine pravili scene ako vi ne poštujete taj propisani rok.

Završni račun budžeta se mora podneti i mora biti o njemu raspravljano u Narodnoj skupštini. Nemojte misliti da se možete tako lako izvući kao ranijih godina, kao što su se dosmanlije izvlačile, pa posle naprednjaci. To traje negde valjda od 2003–2004. godine.

Ovde imamo nekoliko zakona po malo čudnih. Ovaj zakon o Agenciji za osiguranje depozita i prateći zakon kojim se omogućava plasiranje depozita iz osiguranja u samoj Srbiji kroz kupovinu domaćih obveznica je nešto prilično čudno zbog toga što nam je stanje u bankarskom sistemu veoma loše.

Mi na ovaj način, omogućavajući Vladi da troši sredstva iz depozita, odnosno iz Agencije za osiguranje depozita, to je fond, jedna vrsta fonda, država time što te pare menja za sve obveznice, zapravo počinje pare da troši. Te pare su, u principu žive pare, a ono što država daje zauzvrat, to su obveznice, to su hartije od vrednosti i one u jednom trenutku mogu da budu obična hartija, a ne hartija od vrednosti. Mogu biti hartija koja se prodaje u staru hartiju.

U bankama imamo prilično uznemirujuću situaciju. Poznato je da je nekoliko banaka u Srbiji, 21, u stečaju ili pred stečajem. Dakle, potreban je gotov novac za osiguranje depozita. Taj gotov novac još nije upotrebljen, a kada dođe vreme da se upotrebljava, pitanje je da li će biti dovoljan.

Republički budžet za 2017. godinu predviđa izdatke za kamate samo milijardu i 200 miliona evra za ranije kredite. Vlasnici 89% kapitala u našim bankama su inostrana lica, kapitalisti, pravna ili fizička lica, a banke više nisu u stanju da plasiraju taj novac privrednim subjektima, ni građanima. Došlo je do jednog zasićenja. Privredni subjekti i građani nisu više u stanju da podnesu kreditna zaduženja i oni prestaju da se zadužuju po tom osnovu.

S druge strane, počela je prava hajka na građane da im otimaju kuće, stanove i ostalu imovinu da bi se naplatila potraživanja od banaka, pa ne samo građanima kojima su davali kredite, nego i građanima koji su bili žiranti. A, mi sada u našem pravnom sistemu u zakonima nemamo socijalne klauzule kojima bi sprečili izvršenje nad onim što se zove obezbeđenje nužnog stanovanja, nužni smeštaj, nego se porodice sa decom direktno izbacuju na ulicu, iz kuća, umesto da se kaže – evo vam po 20 kvadrata po članu porodice, ili ne znam koju brojku, e, u tome možete da ostanete, jer to ne može da dođe pod prinudnu naplatu, kod nas sve može da dođe pod prinudnu naplatu, pa čak i ljudska duša. Mi smo videli na ovim izborima kako se ljudske duše kupuju.

Kad naša država, odnosno Vlada plasira te hartije od vrednosti ili blagajničke zapise itd, ona obično daje između 5% i 6% kamate godišnje. A, u EU, vi kažete ovde da je negativna kamatna stopa, a ja bih to radije nazvao nepostojanjem kamatne stope, jer osim Švajcarske, mislim da nema zemalja kojima vi morate plaćati kamatu na štedni ulog koji im poverite. U Švajcarskoj ima jedino takvih banaka. Vi ste stručni, možda znate bolje gde ih još ima.

Kad se pogleda samo ova problematika hartija od vrednosti, imamo podatak da na današnji dan država je dužna 629 milijardi dinara. I, vi ministre, i predsednik Vlade Aleksandar Vučić često ste se hvalili kako imate suficit u budžetu. Ja taj suficit ne vidim. Ne možete vi imati nikakv suficit ako imate danas 629 milijardi dinara dugova na osnovu hartija od vrednosti, koje ste sami emitovali da biste začepili budžetske potrebe.

Drugo, imamo pouzdane podatke da veliki broj budžetskih korisnika ne dobija sredstva iz budžeta ili uopšte ili ih dobija neredovno ili ih dobija nedovoljno. U takvim uslovima nema suficita budžeta, ne postoji. Postoji deficit budžeta koji vi uspešno prikrivate, dok oni koji treba da koriste budžet jauču, iz početka tiho, a onda sve jače i jače.

Vidite, naše domaće banke, moram da pogledam ove brojčane iznose, jer nisam bio u stanju sve da ih zapamtim, trenutno imaju 4,5 milijarde evra novca spremnog za plasiranje i nemaju kome da plasiraju osim državi, a kad plasiraju državi, strašno ga skupo države kupuju, kredit. Mogli bi i sa 1% da prođu ili sa 2%, a ne sa 5% ili 6%. Zašto je to tako? Gde je odgovor? Ne mogu nigde da nađem odgovor, nema u stručnoj literaturi, nema u zvaničnim izveštajima naših institucija finansijskog sistema ili naučnih i fakultetskih ustanova. Zašto i kod nas ta kamatna stopa nije pala po uzoru na evropske zemlje? Ako su već banke u krizi i grčevito moraju nekome da plasiraju novac, a one ga ne plasiraju nikome, jer drže kamatnu stopu na 5% ili 6% jer su sigurne da će ga plasirati državi.

Zamislite da država nije pristupila plasiranju ukupno valjda do sad četiri milijarde evra blagajničkih zapisa, u kakvoj bi situaciji tek onda bile ove banke. Da ste vi njih lepo pustili, da ste umesto tih blagajničkih zapisa domaćim bankama i nešto građanstvu, al malo, uzimali kredite po tržišnoj ceni u Evropi, po 1% ili po 2% na primer, po 2% možete uzeti kad poželite kineski kredit, još vas ljubazno dočekaju i pitaju treba li još više itd. I ostali koji raspolažu u svetu sa mnogo novca vrlo su zadovoljni sa 2% kamata na kreditni plasman, a kod nas 5%, 6%. To je nepodnošljivo.

Ja ako budem posle sledećih parlamentarnih izbora mandatar za sastav nove Vlade, ja ću ovo znati da raščistim, ali od vas ne očekujem…

(Marijan Rističević: Ti mandatar?)

Šta je bilo, Marijane? A ko drugi bi bio sposoban?

(Marijan Rističević: Po lepoti ti.)

Ovo je vrlo ozbiljna stvar i ovim pitanjima mogu da se bave samo ljudi koji se u to razumeju.

Vidite, još jedan ovde čudan detalj, ukupni kapital banaka u Srbiji je pet milijardi i dvesta miliona evra. Ali, po metodologiji NBS, one imaju navodno kreditni potencijal od 21 milijarde evra, jer pored tih svojih 5,2 milijarde evra, imaju i 8,5 milijardi evra devizne štednje, pet do šest milijardi evra gotovine privrednih subjekata i preduzetnika, pa po tom osnovu se formira taj portfelj za plasman. Četiri i po milijarde nemaju kome da daju. I domaćim štedišama su kamate na štednju veoma niske, zanemarljive.

Država bi mnogo bolje prošla kada bi imala jednu jedinu svoju banku u kojoj bi se zaduživala samo na osnovu štednih uloga i depozita privrednih subjekata, pa da se zadužuje sa 1%, 2%, a ne stranim bankama da plaća 5% do 6%.

Vidite, oni koji imaju novac u bankama ne učestvuju u upravljanju tim novcem, pa kada banke puknu, a sve smo bliži tom trenutku, oni ostadoše bez tog novca. Samo građani pojedinci mogu računati da će im država nadoknaditi do 50.000 evra po štednom ulogu, a ostali su prepušteni svojoj sreći ili nesreći.

Ovo što se ovde odredili za Agenciju za osiguranje depozita neće biti dovoljno, biće kap vode u moru, a vi se spremate da i to potrošite, onda neće biti ništa. Vi dovodite u pitanje sve privredne subjekte koji su orjentisani na banke da bi sprovodili uobičajenu tehniku plaćanja, jer kod nas sistem izbegava plaćanje u gotovo, zapravo vrlo teško je nešto plaćati u gotovom u okviru sistema, osim dnevnica, putnih troškova, ja ne znam da se još nešto isplaćuje u gotovom, sve drugo ide preko bankovnih računa. Subjekti moraju imati bankovne račune, moraju imati novac u bankama, ne mogu upravljati tim novcem, a posle im je sudbina neizvesna ako te banke propadnu.

Trebamo, dakle, menjati te zakone i moramo tražiti soluciju u kojoj će građani i privredni subjekti biti sigurniji, a banke više izložene uslovima na tržištu. Banke se razmeću i visinama plata i zidanjem luksuznih objekata. Ogroman deo profita se iznosi u inostranstvo, ne ostaje u Srbiji i Srbiji su ruke vezane na osnovu sopstvenog kapitala ona ne može da svoje potrebe rešava, nego mora preko stranih posrednika.

Za poslovanje banke treba da odgovaraju njeni akcionari, oni privredni subjekti koji koriste kredite te banke, a kojima se omogućuje upravljanje u tim bankama, a ne da budu potpuno obespravljeni.

Vidite, postavlja se ovde pitanje – kako je mogla Narodna banka Srbije da odobri Evropskoj banci za razvoj da u Srbiji, iako ta Evropska banka za razvoj nije banka u pravom smislu reči, može trgovati dinarskim papirima od vrednosti? Kako? To objašnjenje bi trebalo dati javnosti.

Agencija za depozite o kojoj danas ovde raspravljamo vodi 21 banku u stečaju. Tu je sedam osiguravajućih kuća u sličnoj situaciji. Ne može agencija sama sa tim da se nosi i suviše je mala suma novca kojom raspolažem. Nemojte joj uzimati tu malu sumu novca. Tražite novac tamo gde je najjeftiniji. Ako imate iz zadnjeg perioda kredite sa enormno visokim kamatama, četiri, pet, šest, sedam, čujem da je bilo i osam posto kamate, uzimajte kredite od 1-2% kamate pa odmah vratite ove stare, pa da lakše dišemo.

Za ovih pet godina ste Srbiju zadužili za nekih 10 milijardi, novih. Nasledili ste od dosmanlija 15, vi ste tome dodali 10 i sad ste nešto valjda vratili, pa ste to smanjili ispod 10.

Vidite još jednu stvar, samo stečaj šest naših banaka, to su „Agrobanka“, „Nova agrobanka“, „Razvojna banka Vojvodine“, „Privredna“ i „Univerzal banka“, kao i tihi stečaj „Srpske banke“ koji se ispod žita odvija, koštali su nas jednu milijardu i 200 miliona evra. Nepovratno je to izgubljen novac.

Ovim izmenama Zakona o Agenciji za depozite omogućuje da se država Srbija i dalje zadužuje devizno, a garancije koje daje zapravo ne mogu ništa značiti u sistemu u kome treba rešavati problem banke u stečaju. Ko će nama garantovati i dalje da će se kurs dinara održavati na ovom nivou, kada je reč o HOV i kolika će biti kamatna stopa u buduće?

Imamo problem sa Narodnom bankom Srbije, sve ozbiljniji problem i krajnje je vreme, mislim, sada i guverneru ističe mandat, da se otvori i to pitanje. Dosadašnji guverner je po inerciji održavao staro stanje stvari, ponašao se kao guverner Svetske banke i MMF-a, ali Jorgovanka Tabaković kao guverner je, na primer, odgovorna lično za bankrot „Dajners kluba“. Ona je imala neku ličnu spregu sa, kako se zvaše ovaj direktor, Obradom Sikimićem, jedan od direktora „Dajners kluba“, njega je kontrolisala godinu i po dana. Kada je taj klub došao u teškoće u Srbiji, od centrale iz Amerike je dobio još tri miliona evra. Pošto je i to proćerdano, rukovodstvo i vlasništvo su preneti na „Erste banku“, prevarom.

Nije mi žao što je došlo do te prevare. Nije to preneseno na „Erste banku“ koja posluje u Srbiji, nego na „Erste banku“ koja posluje u Hrvatskoj. Neka sada malo Hrvati jauču. Zbog toga mi nije žao. Međutim, što se tiče srpskih privrednih subjekata, oni su opet tu u problemima, jer veliki deo novca su izgubili…

Vreme je isteklo.