Zahvaljujem.
Poštovane kolege narodni poslanici, htela bih da iskoristim priliku što imamo retko zadovoljstvo da se viđamo sa ministrom i njegovim saradnicima oči u oči i, eto, to je prilika da postavimo neka pitanja koja nisu toliko u opticaju javnosti.
Zajedno sa mojim koleginicama i kolegama, imala sam priliku da pre jedno godinu dana prisustvujem izložbi koja je bila ovde upriličena u holu Narodne skupštine, gde su bile fotografije usamljene dece. Zašto kažem usamljene dece? Tada je iznet podatak da u preko 100 škola u Srbiji imaju samo jednog, eventualno dvoje đaka. To je bila jedna potresna slika oronulih škola, zaboravljenih, koja zaista, sada čitajući ovaj Predlog zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, izgleda kao da živimo u nekom paralelnom svetu. Lica te dece, lepe dece, usamljene dece, sigurno vredne dece, koja se ujutru spremaju da idu u školu, koja kilometrima pešače i ovaj portret učenika, đaka koji je napisan jednim birokratskim, tehnokratskim rečnikom, koji je pretočen u Predlog zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, to su zaista dva paralelna sveta.
Budimo realni, budimo iskreni, ovde su neke moje koleginice i kolege koji rade skoro celog života u prosveti, u nauci, u obrazovanju, zaista svedoče kako to izgleda, koliko je težak posao profesora, nastavnika. Svi smo prošli kroz neko obrazovanje, imamo različita iskustva, ali znamo da bi bilo idealno kada bi ovo što je predočeno kao predlog zakona zaista zaživelo u praksi. Kada sam čitala početak tog zakona, o ciljevima, o ishodima, tu se koristi jedan, da tako kažem, tehnokratski rečnik, govori se o digitalnoj kompetentnosti, govori se o preduzetničkom duhu, govori se o životnim stilovima. Mi znamo da je bivši premijer, sadašnji predsednik Republike Srbije govorio o njegovoj ambiciji da unapredi nivo higijene. Da sada prosto ne ulazimo u tu tematiku, ali vi znate koliko je teško održati, da tako kažem, životni stil učenika na nekom nivou u ovim uslovima siromaštva.
Naravno, siromaštvo je reč koja se izbegava u politici, ne samo u toku ove vlasti, nego i ranije. Ali, Srbija nije prosperitetna zemlja. Zaista bih želela da ukažem na to koliko ima smisla razgovarati o Predlogu zakona, jer, evo, želim da pohvalim, predsednica naše poslaničke grupe Sanda Rašković Ivić je već ukazala da je jedna narodna inicijativa dala rezultate. Ovde u Predlogu zakona je proglašena nulta tolerancija na nasilje. Koleginica Rašković Ivić je već rekla da u ovaj zakon uopšte ne ulazi reč koje smo svi svesni i koja izlaže decu riziku, a to je vršnjačko nasilje. Znači, ušle su mnoge druge inovativne, nove reči, novi govor, ali vršnjačko nasilje je izgleda još jedna zabranjena reč, kao što je i siromaštvo koje ne ulazi u naše zakone.
Ovaj zakon, ova dva zakona se u stvari najviše odnose, odnosno Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, na đake koji još uvek nemaju biračko pravo. I nastavnici i učitelji i profesori imaju biračko pravo, ali za decu zaista nemamo mogućnost da utiču. Ali, pomenula sam tu narodnu inicijativu i hoću reći da set predloga koji je organizovan i koji je poznat u javnosti zahvaljujući roditeljima nažalost nesrećno stradalog dečaka, Aleksin zakon i upravo toj peticiji i toj akciji koja se prikupljala podrškom na Fejsbuku je dala rezultate. Neki od tih pravnih instituta za koje su se oni zalagali, kao što je oduzimanje, recimo, licence direktoru ili nastavnom osoblju, su ušli u ovaj zakon, što je dobro. Znači, ima smisla razgovarati.
Zaista se čudim ministru Šarčeviću što prilikom promocije dualnog obrazovanja, što će reći preduzetničkog duha, u Srbiji uspostavlja, nemam ništa protiv, ali saradnju sa predsednikom Privredne komore. Mislim da to nije ta relacija, da zaista naši đaci po završetku osnovnog i srednjeg obrazovanja neće odmah uhvatiti tašnu i staviti mašnu, pa čak i da mi zaista njima stavimo te lepe uniforme, gledajući engleske ili belosvetske koledže. Vi znate da to nije realnost u Srbiji. U Srbiji se teško živi, živi se najviše od rada, a ne od preduzetničkog duha. Zato bih savetovala da vašu saradnju tokom vašeg mandata orijentišete ka SANU, tu su umni ljudi. Znači, učimo od onog što je najkvalitetnije obrazovanje, ne samo u Evropi nego i u svetu.
Već sam, pominjala, naravno, to medijski nije interesantno, tu listu koja postoji, recimo, u Americi, gde postoji 5.000 termina koje je jedan čovek, prof. univerziteta u Virdžiniji, sakupio. To su ne samo fraze, ne samo ono što mi možemo da naučimo iz hrišćanstva, iz islamske kulture, što je deo naše nacionalne tradicije, što je deo naših narodnih poslovica, što su činjenice, što je tradicija iz latinskog ili starogrčkog jezika, ali na kojoj naša deca ne mogu da razviju čitalačke kompetentnosti i da postignu bolje rezultate na PISA testovima. Ovde je naveden podatak u obrazloženju Zakona koliko je loš, nezadovoljavajući performans naših učenika na PISA testovima – čitalačke, matematičke kompetentnosti, funkcionalne pismenosti, naučne pismenosti. Nije preduzetnički duh nego inovativnost, znači sposobnost učenika u Srbiji da razmišlja i da kreativno daje doprinos, a ne samo da buba informacije i sve ostalo.
Mislim da strateški ovi predlozi zakona idu u jednom pogrešnom pravcu, u oblasti Zakona o visokom obrazovanju neguju mediokritetstvo, jer vi kada zacementirate u zakonu da je 48 evropski prenosivih bodova dovoljno, vi jednostavno mladom čoveku, akademskom budućem građaninu, budućem naučniku govorite – dovoljno je da budeš osrednji student, evo ti 48 bodova. U moje vreme se cenila izuzetnost i zaista još uvek, hvala Bogu, čak i u ovoj Vladi, a pogotovo i u opoziciji, ima izuzetno dobrih đaka, briljantnih đaka. Završiću ja sa nekom poslovicom – um caruje, snaga klade valja. Mislim da SNS treba da bude zaista na oprezu i na kraju će pobiti znanje i obrazovanje.