Opet novi zakon, a priča stara. Ovo je još jedan od predloga zakona koji ilustruje neefikasnost rada Vlade, a od narodnih poslanika se traži da po hitnom postupku prikriju tu neefikasnost.

Dakle, nastavlja se praksa Vlade da Narodnoj skupštini dostavlja predloge zakona koje treba doneti po hitnom postupku. To je slučaj i sa današnja dva zakona o obrazovanju, prvi zakon – Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i drugi zakon – Predlog zakona o visokom obrazovanju.

Srpska radikalna stranka smatra da ovakva praksa predlagača nije na liniji jedne dobre i temeljne, dugo najavljivane i dugo očekivane reforme obrazovanja. Višedecenijsko iskustvo na poslovima profesora na svim nivoima obrazovanja kandiduje me da na ovu temu kažem nekoliko rečenica. Usput ću sa ponosom pomenuti da sam bio i dugogodišnji profesor nadaleko čuvene Matematičke gimnazije. Svaka srećna i uređena država, kakvom pretenduje da bude i naša zemlja, pitanje obrazovanja tretira kao jedno od najbitnijih, ako ne i najvažnije državno pitanje. Zato mi smatramo da ove zakone nikako nije trebalo objedinjavati, već voditi pojedinačnu raspravu.

Zašto je obrazovanje tako bitna delatnost? Iz jednostavnog razloga što je obrazovanje proces sticanja znanja, a znanje je najkvalitetnija, najtraženija i najskuplja roba na svetskom tržištu. Mi proizvodimo znanje, ali ga ne koristimo, posedujemo znanje kao resurs, ali to drugi koriste, mladim ljudima nudimo radnu nesigurnost, a stalno ih pozivamo na demografsku obnovu. Kada čovek završi školovanje njega ne čeka radno mesto, ne čeka ga posao, pa je prinuđen da prihvati bilo koji posao, i ne u struci, i na određeno vreme, gde ne može da se stručno usavršava, gde ne može da napreduje u službi, gde ne može da konkuriše kod neke banke za kredit kojim bi rešio najbitnije životne probleme. Šta mu preostaje? Preostaje mu put pod noge.

Sledeća naša primedba na ovaj predlog zakona je hitnost postupka njegovog donošenja. Šta je razlog za donošenje ovih zakona po hitnom postupku? Gospodin ministar je juče govorio o nekim razlozima u prilog hitnosti postupka, pa zahtevam da nam još jednom navede makar najbitnije razloge za takav predlog. Narodne poslanike ne treba da zanima gde je nastao kur šlus ili kvar na liniji veze ili prekid komunikacije između pojedinih aktera u celoj ovoj priči. Smatram da je jedan od razloga za ovakvu žurbu i nestrpljivost naših kolega, prevremenih Evropljana, za članstvo u EU i mi želimo da uredimo naše zakone, naš sistem i našu zemlju, ali smo kategorički protiv članstva u EU, u tu naopaku veštačku tvorevinu, koja se i sama nalazi u fazi konfuzije i rasula. Isto tako smatram da je i EU kao takvoj mnogo bitnije i važnije da u Srbiji ima dobrog i pouzdanog partnera, nego lošeg člana.

Kod ovog prvog zakona naveli ste da se u ostvarivanju obrazovno-vaspitnog rada pored udžbenika koje odobrava ministar mogu koristiti i dodatna nastavan sredstva koja odobrava Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, ali u praksi imamo slučaj da su nam deca, naročito u osnovnoj školi, preopterećena i programom i udžbenicima. Srpska radikalna stranka se zalaže za obrazovanje u kome se učenici, nastavnici i roditelji neće utapati u moru informacija često i nepotrebnih.

Ilustrovao bih vam to samo jednim primerom, pre neki dan dete uzrasta osam, devet godina na leđima nosi ranac pun knjiga, a kakve je krhke građe prosto se od težine iskrivilo. Na naše pitanje da li su to sve knjige koje poseduje odgovorilo je – ne, samo po rasporedu za taj školski dan. Ne bih sada otvarao pitanje važnih ili manje važnih predmeta, ali je pravi nonsens da deca u tom uzrastu iz pojedinih predmeta koriste dva ili više udžbenika ili priručnika.

Videli smo iz ovog predloga zakona ko sve može obavljati obrazovno-vaspitni proces. Mi smatramo da se u obrazovanju moraju birati najbolji učitelji, nastavnici i profesori koji će posedovati iskustvo komunikacije sa mladim ljudima i koji će biti adekvatno nagrađeni za svoj rad, kako bi i dalje ostali u obrazovanju, a ne kao dosadašnja praksa da svako ko je mogao naći uhlebljenje negde drugde, napuštao profesiju koju voli.

Zalažemo se za školu u kojoj će se deci dati pravo na slobodu više, da ispolje neku svoju individualnost, sposobnost, kreativnost i ideju, za školu u kojoj ćemo učenike nagrađivati peticama za njihove ideje, a ne za naše, za školu u kojoj će deca biti slobodomisleća ljudska bića.

Nabrajajući ciljeve obrazovanja, pod brojem 18. naveli ste kao cilj povećanje efikasnosti obrazovanja i vaspitanja i unapređivanje obrazovnog nivoa stanovništva Republike Srbije kao države zasnovane na znanju. Možda bih i razumeo šta ste hteli reći, ali nekako, prosto, mislim da ste niste srećno izrazili.

Imao sam juče jednu dilemu koju sam pokušao da rešim sa svojim kolegama, a u pauzi sednice razgovarao sam direktno sa ministrom obrazovanja Šarčevićem, a tiče se fonda časova fizičkog vaspitanja.

Mi smatramo da je ovaj nedeljni fond časova fizičkog vaspitanja mali i s obzirom na značaj koje fizičko vaspitanje ima u razvoju mlade populacije, tj. u formiranju skeletno muskulaturne i mentalne konstrukcije čoveka.

Zato zahtevam od gospodina ministra da još jednom izvaga argumente za i protiv, da preispita mogućnost povećanja ovog fonda časova, bez obzira na sva ograničenja koja ima Ministarstvo u pogledu finansiranja povećanog broja nastavnog osoblja, jer da bi se negde nešto dobilo, negde se mora nešto oduzeti. Povećanjem broja časova za fizičko vaspitanje mlade generacije u Srbiji su svi na dobitku.

Kada je današnji predsednik države u svojstvu mandatara podnosio ekspoze pred ovim parlamentom, rekao je da se u njegovo vreme čekalo u redu da bi se oslobodio teren za basket, mali fudbal ili odbojku, a kolega Palma mu je tada dobacio, dobro se sećam, da nam se deca danas ne igraju ni na časovima fizičkog. Nažalost, to je istina.

U ovoj pomami i poplavi interneta elektronske i brze komunikacije i informacije deca su nam prestala da se druže, da igraju i da čitaju, deca su nam počela da žive u nekom svom virtuelnom svetu gde su kriminal, nasilje, alkohol i droga dominantni na društvenim mrežama i medijima.

Deca koja se igraju mešaju se sa drugom decom iz različitih socijalnih i intelektualnih sredina, razmenjuju iskustva. Pasivno sedenje za kompjuterom koji smo im mi odrasli nametnuli kao trend, kod dece stvara napetost i nervozu, a višečasovno sedenje u nefiziološkom, nepravilnom položaju, dovodi do raznih deformiteta na, pre svega, kičme, kvarenja vida, zračenja. S druge strane, dete zanemaruje društvene obaveze.

Kada je reč o Predlogu zakona o visokom obrazovanju, osim izmeštaja Nacionalnog saveta pod ingerencije Vlade, mi smatramo da se novi Predlog zakona i koncepcijski i metodološki ne razlikuje od starog zakona, osim u nekim sitnim detaljima. Mi smatramo da je pogrešna pretpostavka da će novo rešenje sa Nacionalnim savetom pri Vladi unaprediti razvoj i kvalitet visokog obrazovanja. Novo rešenje će u praksi dovesti do nepotrebnog osamostaljenja i otuđenja ovog tela, pa čak i njegove izolacije. Nepotrebno je donošenje ovog zakona po hitnom postupku i iz razloga što se njegova primena u pojedinim segmentima meri mesecima, od šest meseci do dve godine npr. donošenje podzakonskih akata.

Čuli smo juče od jednog narodnog poslanika koji pripada vladajućoj koaliciji, a koji je uz to bio i nosilac sistema u ranijem periodu, da nikakvih problema sa akreditacijama nije bilo, a vi doslovce kažete, pročitaću – u periodu primene Zakona o visokom obrazovanju, koji je u više navrata menjan i dopunjavan, 2008, 2011, 2012,13,15 i 2016. godine, uočeni su problemi u vezi sa postupkom akreditacije i vrednovanja kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Pošto sam prekoračio vreme, a kada smo ovde kod vrednovanja ovih tj. kod Bolonje, moram da izrazim naš negativan stav. Čak mislimo da je Bolonja unela mnogo konfuzije, zabuna i nejasnoća i nije se snašla na našem obrazovanom prostoru, čak je dovela i do urušavanja kvaliteta obrazovanja. Znači, donela je mnogo zvanja, a malo znanja. Dobili smo mnogo diploma iza kojih ne stoji znanje. Hvala.

Hvala, kolega Bojiću.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite, gospodine Šarčeviću.

Hvala, poštovani kolega Bojiću.
Dužan sam samo da završim onu repliku od juče, koju smo nas dvojica lično počeli sa informacijom da smo mi ove godine povećali fond časova fizičkog vaspitanja sa dva plus jedan predmet na tri i po.
U suštini radna lista nastavnika fizičkog je drugačija od matematike, jer on nema pismene zadatke, nema dopunsku, dodatnu nastavu, ali zato ima dovoljno nekakvih sekcija. Nama je cilj da deca svaki dan imaju fizičko, znači kao predmet, i kao vežbanje, kao sport. To su sada dve komponente, jedna je predmet fizičko koji je vraćen i ono zdravstveno, koje je bilo nekada, jer deca ga nemaju kao poseban predmet. Ovo drugo smo dali školama kao mnogo modela. Uključili jako mnogo ljudi iz struke da to osmisle, znači da u školi bude i turnira i svih drugih mogućnosti da deca koja ne mogu da imaju jake fizičke neke kondicije, rade orijentiringe, sve druge stvari. Mislim da smo na ovaj način počeli da podižemo nivo. Ni ja nisam zadovoljan, ali u ovom trenutku mislim da je ostvaren napredak.
Decenijama su deca nosila nenormalno mnogo knjiga u školu. Meni nisu jasni njihovi pedagozi, pre svega direktor škole ili razredni starešine, ili samo nastavničko veće, kako god, koji će propisati šta je to obavezno. Mi smo sada kada su kupovali udžbenike rekli šta je to obavezan paket. On nije za peti razred 16 hiljada, on može da se kupi za nepunih osam, a ostalo drži školska biblioteka. Ovo su stvari koje ulaze u domen nekakve trgovine špekulacija. Potpuno se slažem sa vama.
Mi ćemo vrlo brzo biti u ovom domu, rekao sam i juče oko izmena i dopuna Zakona o udžbenicima, jer jednostavno, kompetencije za digitalne udžbenike nisu ni stavljene u ovaj sadašnji zakon. Pošto ide izmena nastavnih planova i programa, znači to je idealna prilika da se i zapitamo i šta se čita od lektire, šta se sve radi na ovaj ili onaj način. Mi ćemo ponovo poslati preporuke da insistiraju nastavnici, nastavnička veća na toj đačkoj torbi dok je ne olakšamo na mnogo konstruktivnije načine.
Pominjao sam juče i đačko zadrugarstvo, jer nama je cilj da kroz jeftinije udžbenike roditeljima i lakšu torbu uštedimo značajna sredstva i pojačamo budžete za kategoriju besplatnih udžbenika. Tako da, lično mislim da je to sve u nekom boljem trendu, kako i vi predlažete. Hvala.

Hvala ministre.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite kolega.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo, narodni poslanici, dobro je da imamo danas zakone iz oblasti obrazovanja i vaspitanja na dnevnom redu. Moram na samom početku da iskažem, a ponoviću to i na kraju da će poslanička grupa SPS podržati ove zakone.

Vreme svakako donosi nove okolnosti, novu praksu, određene novitete koji utiču na sferu obrazovanja i vremenom zbog toga zakoni koji regulišu ovu oblast budu prevaziđeni, neprimereni i neupodobljeni sa onim što jeste realna stvarnost. Tako da smo imali u proteklom vremenu evoluciju zakonske regulative u ovoj oblasti, počev od 2003. godine, kada je donet npr. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojim su započete reforme u oblasti školstva. Imali smo donošenje novog zakona pod istim nazivom 2009. godine. Konačno, u 2017. godini, tj. sada ponovo donosimo novi zakon u potpunosti, koji reguliše ovu materiju, što govori o potrebi da se zakonska regulativa osavremeni i upodobi sa onim što je stvarnost danas kod nas i u širem okruženju.

Naravno, ne mislim da naš obrazovni sistem je tako loš kao što se često i ocenjuje, naprotiv. Naš obrazovni sistem proizvodi da tako figurativno kažem, odnosno daje dobre obrazovne proizvode, odnosno stručnjake koji su često veoma cenjeni sa zavidnim obrazovnim kvantumom i upotrebljivi i u širem okruženju, i na evropskom i na svetskom prostoru.

Daleko od toga da sve to ne može i ne treba da bude bolje i mi u tom pravcu treba i da stvorimo jedan ambijent koji će poboljšati naš obrazovni sistem, pa i kroz zakonsku regulativu. Zato, mi poslanici iz SPS pozdravljamo da je primarni cilj donošenja novog zakona postizanje optimalnih rezultata na svakoj etapi u obrazovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja. U tom smislu je važno da u punom kapacitetu funkcionišu svi delovi i sve karike u oblasti praćenja, unapređivanja, vrednovanja, stručno-pedagoškog nadzora obrazovnog procesa. Ove alate, odnosno mehanizme, u cilju podizanja kvaliteta, potrebno je razvijati i učiniti ih delotvornim i bez njih nije moguće učiniti nešto dobro i nešto bolje što se očekuje u obrazovnom procesu. Stručno-pedagoški nadzor naročito treba poboljšati.

Reći ću ono što je konstatacija često u ovim diskusijama da je nadzor u oblasti obrazovanja gotovo se sunovratio od 2000. godine na ovamo i da se on postepeno sada diže, ali on mora da bude zaista na jednom zavidnom nivou, jer bez te karike, bez te komponente ne možemo da popravimo ono što moramo učiniti u obrazovnom procesu.

Kada je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu, imamo smanjenje broja članova Nacionalno-prosvetnog saveta i ne bih tu imali neke primedbe, izuzev što mislimo da tu treba umesto onoga što je kategorija zajednica muzičkih i baletskih škola, da treba ubaciti strukovno udruženje, što je sasvim prirodno jer strukovna udruženja su najkompetentnija za učešće u onome što je uloga Nacionalnog prosvetnog saveta, a to je Udruženje muzičkih i baletskih pedagoga, koje obuhvata stručnjake i iz predškolskog i iz osnovnog i iz srednjeg obrazovanja iz visokog obrazovanja, dok zajednica muzičkih i baletskih škola predstavlja pravna lica. Tu imamo kategoriju gimnazija i kategoriju srednjih stručnih škola. Ako bi to išlo na zajednice škola onda bi bilo s pravom da i poljoprivredne škole traže da ubace svoje stručnjake, odnosno ne stručnjake nego predstavnike svoje zajednice ili zajednice srednjih hemijskih škola itd.

Uostalom, to obrazloženje ćemo dati kroz amandman koji smo podneli da ne bi sada o tome diskutovali i ulazili u detalje.

Kada je reč o autonomiji ustanove, veoma je značajno da u duhu onoga što jeste praksa na evropskom obrazovnom prostoru, da imamo unapređenje i proširenje autonomije ustanove. Jedna od komponenti autonomije ustanove jeste i predlaganje, odnosno izbor zaposlenih i predstavnika zaposlenih u organu upravljanja i stručne organe. Mi smo tu komponentu imali u dosadašnjem zakonu, odnosno još uvek važećem aktuelnom zakonu, pod jednom tačkom koja je glasila – izbor zaposlenih i predstavnika zaposlenih u organ upravljanja i stručne organe. Uostalom, u drugim delovima zakona i imamo to da tzv. kategoriju ovlašćenih predstavnika, odnosno subjekata koji predlažu članove školskog odbora i samim tim onda to predstavlja i kategoriju autonomnosti, zapravo to su autonomni ovlašćeni predlagači. Nema razloga, ako već to postoji, da to ne definišemo i u zakonu.

Kada govorimo o organima upravljanja, o organima rukovođenja, reći ću da nikada ne polazimo mi iz SPS da postoji tendencija predlagača da to politizuje i da praktično kontroliše taj sastav koji će rukovoditi i baviti se pitanjima od značaja za rukovođenje i donošenje odluka u školi.

Mislim da je i ranije i sada zakonodavac, pa i vi gospodine ministre, sada upravo tragate za nekim najboljim rešenjima sa najboljim namerama i sa druge strane i mi, pa i ja lično, to tako posmatram u želji da zaista tu stvar unapredimo i učinimo školu nepolitizovanom ustanovom, jer je ona od opšteg interesa i ne pripada nikakvoj političkoj opciji. Ona treba da pripada onome što je nacionalni interes naše države i ono što je interes društva i svih pojedinaca u njoj.

Tripartitni sistem, odnosno sastav školskog odbora je svakako jedan dobar pokušaj koji se pojavljivao u praksi, ne samo kod nas, nego i u drugim evropskim zemljama i da on daje dobre pretpostavke da se izabere jedan takav organ koji neće omogućiti politizaciju škole. Međutim, tu postoje i određeni problemi, a ti problemi su u onome što je praksa pokazala u proteklom periodu, da se često vrše pritisci, da jedinica lokalne samouprave ne izglasa ono što je predložio ovlašćeni predlagač tj. nastavničko veće u ime kolektiva i savet roditelja sa svoje strane.

Mislim da je dobro da u ovom trenutku imamo u zakonu da se posebnim stavom reguliše ovo pitanje, da je jedinica lokalne samouprave obavezna da uvaži predloge ovlašćenih predlagača. U lokalnim samoupravama nažalost imamo slučajeve da tamo politiku vode i utiču oni koji malo znaju o obrazovanju, koji su politički neiživljeni i koji zapravo po svaku cenu žele da na određenim mestima dovede one koji nisu kadri i nisu na visini zadatka da učestvuju u organu upravljanja, niti da rukovode školom. Iz tih razloga valjalo bi u zakonu još više učvrstiti tu klauzulu koja će garantovati autonomnost u predlaganju i uvažavati ono što je predlog ovlašćenih predlagača, ali ne bih dalje zalazio u detalje jer i tu imamo neke amandmane kojima ćemo obrazložiti zbog čega je to potrebno.

Lično mislim da je potrebno da vi, gospodine ministre, u ovom delu donesete određeno uputstvo u onome što je procedura predlaganja i izbora organa upravljanja, da ne bi bilo tumačenja koja mogu da iskrive ovu vašu nameru kao zakonodavca, da se oslobodimo opasnosti da dođe u tom delu i u tom činu do politizacije i zloupotrebe. Zato bi to i predložio.

Raduje nas i činjenica da je sada po ovim novim rešenjima ministar nadležan da na predlog školskog odbora izabere direktora i može ga izabrati ili ne izabrati. Ali, naravno, pred sobom vi ćete imati sve predloge, odnosno dokumentaciju svih onih koji su konkurisali za mesto direktora. Dakle, raduje nas činjenica da će na osnovu određenih kriterijuma direktor biti izabran, na osnovu onoga što je njegov rezultat, a rezultat se meri kroz ono što je stručno pedagoški nadzor učinio pregledom i sistema rukovođenja samog direktora i rezultata drugih nastavnika u okviru škole kojima je on, recimo, rukovodio u slučaju da on ponovo konkuriše.

Takođe je veoma važno da eksterna evaluacija, odnosno spoljašnje vrednovanje ima značajnu ulogu u vrednovanju onoga što je rezultat rada i da će na osnovu toga biti ponovo, recimo, izabran ili neizabran direktor ako je u pitanju kadar koji je već bio u ranijem periodu.

Svakako da je nedozvoljeno i neprihvatljivo da, recimo, lokalna samouprava po svaku cenu, nepoštovanjem onoga što je procedura izbora organa upravljanja, kroz neuvažavanje predloga ovlašćenih predlagača, nastoji da izabere nov školski odbor koji će biti instrumentalizovan u službi politike. Tako se dešavalo, na primer, i u mojoj opštini da bude smenjen direktor koji je u spoljašnjem vrednovanju, od strane ministarstva škola je dobila najvišu ocenu, a direktor dobio najvišu ocenu u sistemu rukovođenja školom. Ako zatvaramo oči pred tim, pred takvom praksom, onda činimo zlo sebi i sečemo granu na kojoj obrazovanje sedi.

Na kraju, napomenuo bih još nešto što mislim da je veoma značajno da se čuje. Vi niste bili ovde, gospodine ministre, kada su ovde postavljena pitanja, ali je jedan poslanik govorio o onome što su rezultati Matematičke gimnazije itd. Neću ponavljati to što je on pričao, ali mene zapravo veoma impresionira, a verujem da ne samo mene, to da rezultati nekih škola, u ovom slučaju je reč o školi i o školama, ne samo o matematičkoj, od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, postižu veoma značajne i velike rezultate koji su vredni pažnje na evropskom i na svetskom nivou. Ja mislim da moramo iznaći način da to više promovišemo, javnosti prikažemo i da je za nas to ponos i dika, kao za društvo, kao za državu, kao što su, na primer, značajni veliki rezultati sa kojima se ponosimo, sportski rezultati na evropskom i svetskom nivou.

Zato bih zamolio, gospodine ministre, da bar sa servisima, odnosno sa sredstvima informisanja koja su u vlasništvu države, sa nacionalnom frekvencijom, se nađu termini za popularizaciju takvih dostignuća, a samim tim i za promociju takvih mladih ljudi koje treba svakako podržati na svaki način.

Ponoviću da ćemo mi ove zakone, Zakon o visokom obrazovanju i osnovama sistema obrazovanja svakako podržati, kao i vas, naravno, u onome što je vaša namera da unapredimo i poboljšamo obrazovni sistem u Republici Srbiji.

Hvala, kolega Mihajloviću.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Izvolite.

Unapred se izvinjavam, da ne ispada da stalno repliciram, ali u stvari pokušavam da budem vaspitan i da odgovorim na ona pitanja i zbog vas i zbog javnosti. Znači, kratko ću i efikasno.
Slažem se, ja sam pokrenuo sa ministrom informisanja i kulture priču da televizije sa nacionalnom frekvencijom prenose odlične primere školske prakse, ne samo vrhunske rezultate. To rade mnoge zemlje i to je neka dobra priča. Mislim da čak imaju obavezu, da su dobili licencu zbog toga da budu nacionalno gledani, gde moraju imati dobro područje obrazovanja. Mi im činimo uslugu. Jednog časa ja sam tu temu pokrenuo i insistiraćemo na tome.
Kada je u pitanju bilo koji direktor, spoljno je vrednovanje samo jedan od indikatora, vrlo važan, jer smo rekli da ako već ima jedinicu i dvojku, direktor ne može da bude uzet ozbiljno u razmatranje prilikom konkursa. On može da konkuriše, on može da poveća svoje kompetencije, on nije osuđen doveka, on je stekao licencu i kada stekne licencu, on je povećao kompetencije. Ne treba posebno objašnjenje, sve je u zakonu vrlo precizno dato. Znači, sva procedura je ista kao što je bila, kompletno od konkursa, od javljanja, s tim što mora ozbiljnije da da program i da to svi, lokalna samouprava i ljudi u školi procene, da to procenjuju. To je ta promena, a ne sad ovaj nam odgovara jer ne moramo da radimo, ovaj odgovara jer je s nama dobar u kafani, ili šta god treće bilo, ili nam je po partijskoj liniji povoljan ili nije.
Opet govorim, javnost u radu. Na portalu Dositej, kad sve stoji i objašnjenja, neće biti te vrste dilema. Vrlo jasno stoji koje kompetencije on mora da ostvari. Znači, mi u ovom trenutku vodimo jedan mali rat sa ljudima koji prekrivaju radna mesta, koji prikrivaju broj đaka u odeljenju jer time podižu sebi formulu za veći broj zaposlenih. Ja nisam protiv većeg broja zaposlenih, ali ne mogu kršiti zakon zbog toga, i ne mogu odgovarati da li imamo još neraspoređenih ljudi ili ne. To je moja obaveza zajedno sa sindikatima, imamo potpisan poseban i kolektivni ugovor. Tako da, samo su to razlozi i otprilike ova cela struktura treba da pozove ljude da pogledaju sve elemente rada tog čoveka. To će biti glavni nosioci reformi, sa svim drugima koji budu, zato smo im produžili mandat, sačuvali im privilegiju tog mesta čuvanja, da budu relaksirani tih nekih ucena na pola mandata – hoću li sad da prekinem da radim kvalitetno, pa da se udvaram. Dakle, ne moraš, radiš kvalitetno i to te jedino delegira za priču dalje. To je bio smisao. Hvala.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Čabraja.
Izvolite.

Hvala.

O ovom zakonu želim da govorim ne samo kao narodni poslanik, već kao prosvetni radnik, jer sam, a time se posebno ponosim, skoro 15 godina, kako se to lepo kaže, nosila dnevnik, odnosno radila kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi. Odlično poznajem život prosvetnih radnika. Ovo naše društvo najčešće za prosvetne radnike nema baš mnogo razumevanja, ali oni imaju običaj da kažu da svako onaj ko ne razume kako je prosvetnim radnicima, dovoljno bi bilo da održi samo jedan jedini čas. Mogu da vam kažem, bez obzira na to što znam da ne bi mnogima bilo lako da to urade, da je držanje časova verovatno najlakši deo posla prosvetnog radnika. Oni su opterećeni brojnim vannastavnim obavezama. Svaka reforma i sve što se dešava u školstvu lomi se preko njihovih leđa.

Mnogi su me pitali ovih dana da li ćemo govoriti o obimnim nastavnim programima, da li ćemo govoriti o težini školske torbe, koja se već pominjala ovde danas. Samo mogu da kažem da sigurno ni jednom prosvetnom radniku nije u interesu da nastavni program izgleda onako kako izgleda sada. Jer, kako možete da radite kada imate u 72 časa, recimo, ako imate dva časa nedeljno, gotovo ni jedna čas nemate za obnavljanje gradiva, za utvrđivanje gradiva, već svakog nastavnog časa morate da radite novu nastavnu jedinicu, ili gotovo svakog časa? Imate, recimo, 50 ili 60 novih nastavnih jedinica, a 68 ili 70 časova u toku školske godine.

Prosvetni radnici su neprestano pritisnuti između zahteva roditelja, dece, države, zahteva koji im se postavljaju i, kako rekoh, svaka reforma i svaka promena u sistemu ide preko njihovih leđa. Zbog toga se dešava da svaki prosvetni radnik strahuje neprestano od takozvanih tehnoloških viškova i od gubitka posla. Verujte mi, gotovo da ne postoji prosvetni radnik koji nije u stalnom strahu od toga da mu se to dogodi jer bilo da se promeni broj časova, bilo da se promeni program, bilo da se promeni bilo šta ili da se donese jedan ovakav novi zakon, oni su neprestano u strahu od toga da li će imati ili neće imati posao.

Zbog toga smatramo, glasaćemo protiv ovakvog zakona i mislimo da zakon koji je donesen na ovakav način, bez dijaloga, bez pravog dijaloga, i sa samom prosvetom, sa svim organima, sa sindikatima itd. nije prihvatljiv i smatramo da ne rešava praktično ni jedan problem od svih nagomilanih problema u prosveti, već će samo otvoriti i nove probleme i, nažalost, nemam vremena da pričam mnogo o tome, ali o funkcionisanju kako prosvetnog saveta, tako i školskog odbora, pokušaću da nešto o tome više kažem kroz amandmane, ali u svakom slučaju smatramo da ovo može samo da otvori nove mogućnosti politizacije i korupcije, a da neće rešiti ni jedan problem koji u ovoj oblasti postoji. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Šarčević.
Izvolite, gospodine Šarčeviću.