Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, nakon celodnevne rasprave, danas govorimo o ugovorima i sporazumima koji su pre svega u interesu građana Srbije. Oni su rezultat dobro vođene odgovorne spoljne politike Srbije i od strane predsednika države, gospodina Vučića i od strane premijerke, gospođe Ane Brnabić i svih ministara u Vladi Srbije.

Kada vidite da za proteklih pet godina neki sporazumi koji su potpisivani između dve vlade, kao što je Vlada Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije prouzrokuju i daju za posledicu ovakve programe kao što danas imamo prilike da raspravljamo o njima i kao što vidite da je realizaciji transportna mreža jugoistočne Evrope u kojoj je Srbija jedan od stožera kada pričamo uopšte o našem regionu, i kada vidite da će u budućnosti Beograd biti centar saobraćajne i infrastrukturne politike, onda je to jedno priznanje za takvo vođenje politike u proteklih pet godina.

Prema tome, ono što smo danas imali prilike i na Odboru da čujemo od strane predlagača ovih zakona, odnosno koji podrazumevaju ratifikaciju ovih sporazuma, i ono što smo danas u raspravi imali prilike da čujemo, shvatila sam da i predstavnici opozicije će glasati za ove sporazume, jer iza onih izlaganja koji su rekli da su neki prve korake načinili još davne 2003, 2004. i 2005. godine, a da nisu imali vremena da završe tako odgovorne poslove, očito pokazuju njihovu spremnost da u danu za glasanje, kao i SNS podrže ove zakonske predloge.

Ono što je važno da se kaže za Transportnu zajednicu, a to je da se otvorilo neko pitanje, uopšte sporazuma između Srbije i Transportne zajednice, pitanje fus nota. Ono što treba da se kaže da je odluka svake Vlade i instrukcije koje stižu za sve međunarodne ugovore od strane Ministarstva spoljnih poslova, govore da je obaveza u svakom ugovoru da stoji fus nota koja praktično obavezuje potpisnice da se ispoštuje integritet i teritorijalni integritet i nezavisnost Republike Srbije u pogledu pitanja uopšte KiM.

Tako da, to uopšte nije sporno, nego jednostavno oni koji žele da ovu temu istaknu i istrgnu iz konteksta, kada je u pitanju ovaj ugovor, žele da na neki način steknu jeftine političke poene u skupštinskoj raspravi i zbog toga mislim da na to ne treba toliko obraćati pažnju, jer očito je da nam idu u susret neki beogradski izbori, pa onda određeni budući kandidati žele da se na određeni način profilišu kao nosioci nekih politika iako ona i ne stoji.

Ono što treba reći danas, a to je jako važno, da kada su u pitanju krediti koji se odnose na Nemačku KfW banku, oni govore o tome da je snabdevanje kanalizacijom određenih gradova, a nisu Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, nego su gradovi u Srbiji od kojih zavisi svakodnevni život ljudi, pokazuju jednu veliku odgovornost i ministarstava u ovoj Vladi, da je potrebno ulagati u rešavanje svakodnevnih problema građana tih malih gradova. Sada su na redu Kikinda, u kojoj je ustanovljeno da u vodi ima čestica arsena, i u Paraćinu o kome toliko govorimo, da je potrebno uložiti, a imamo azbestne cevi i cement koji je pronađen u vodi. Zatim, imamo i 70% odlivanja vode iz vodovodne mreže kada su u pitanju gradovi kao što je i Vrbas i nekvalitetna voda, i zbog toga je potrebno da se izgrade i nove fabrike vode.

Ali, ono što je danas pokazano na osnovu ove diskusije, to je da ne postoje mogućnosti da vodite odgovornu politiku ukoliko ne razmišljate o infrastrukturnim projektima koji su važni za svakodnevni život ljudi u Srbiji i zbog toga je jako važno da ona Strategija koja je usvojena, a to je praktično rekonstrukcija i modernizacija vodovodne i kanalizacione mreže do 2034. godine, kada se govori o Srbiji, pokazuje da su velika finansijska sredstva potrebna da bi Srbija zaista imala kvalitetniji život u svakom pogledu.

Ono što je važno da se kaže, kada je ovaj ugovor u pitanju, to je da je tek 19. maja 2017. godine usvojen izveštaj od strane Vlade Republike Srbije i onog izveštaja koji je podnela KfW banka, a to znači da je bilo potrebno uraditi veliki broj studija izvodljivosti i projekata, da biste uopšte prošli na kreditnim odborima ove banke i da bi sredstva bila povučena.

Ali, kada govorimo uopšte o tim projektima i gradovima, ne možemo da ne zapazimo da su do 2012. godine kreditne linije bile opterećene kamatnim stopama od 6,17%, i da je svega osam gradova modernizovano u ovom pogledu, a da je u proteklih pet godina čak 12 gradova imalo prilike da rekonstruiše i modernizuje svoju vodovodnu i kanalizacionu mrežu, a da su sada kreditne linije opterećene svega 1,1% kamate na godišnjem nivou. To pokazuje jednu uopšte finansijsku stabilnost budžeta koji može da garantuje za ovakve projekte i realizaciju projekata, ali i odgovornost očito ljudi koji vode ministarstva, koja se odnose na infrastrukturu i onih institucija kao što je CIP, koji može na adekvatan način da zaista pruži tu dokumentaciju.

Treba reći da je Kikindi odobreno šest miliona evra za ovakve projekte, Vrbasu 4,1, a Paraćinu i Knjaževcu 3,45 miliona evra. Treba isto tako reći da oni, koji nam danas spočitavaju kako sporo idemo i ništa ne radimo, očito onim svojim lokalnim samoupravama u kojima su vladali 20 godina, pa i danas vladaju, nisu imali vremena da zamene azbestne cevi, ali zbog toga su imali vremena da grade mostove od 600 miliona evra, imali su vremena da grade određene infrastrukturne projekte sa optičkim kablovima koji su isključivo bogatili njihove privatne firme tadašnjih funkcionera koji su vodili ovakve lokalne samouprave. Tako da, očito, odgovornost je ipak na SNS koja ozbiljno razmatra probleme građana.

Kada govorimo o ovom četvrtom ugovoru o izmenama i dopuna koje se odnose na devet ugovora sa Evropskom investicionom bankom, očito je pokušaj da se ovde u javnosti plasira jedna neistina koja govori da je naša greška u tome kada govorimo o izmenama i dopunama ugovora, a ne govori se o tome da je Evropska investiciona banka imala proceduru koja ne prepoznaje žalbe u postupku javnih nabavki.

Do sada smo imali postupak Evropske investicione banke koja daje zeleno svetlo da se raspišu javne nabavke koje se odnose na robe i usluge koje su potrebne za određenu realizaciju projekata, a ti projekti, recimo, faza „A“, faza „B“ projekta izgradnje kliničkih centara, lokalna infrastruktura, putevi, zatim modernizacija škola, zatim bezbednost u saobraćaju, unapređenje objekata koji se odnose na pravosudne institucije.

Kada se govori o tome da, recimo, određeni i nezadovoljni izvođači, koji su učestvovali u postupku javnih nabavki, imaju pravo da ulože prigovor, i kod nas u našim propisima se ulaže Komisiji za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki. Ne postoji zakonska mogućnost, jednostavno Evropska investiciona banka ne prepoznaje modele žalbi da bi ona odgovarala na ovako nešto, a komisija koja je u nadležnosti rada Narodne skupštine Republike Srbije, nema zakonskih mogućnosti da pošalje adekvatne odgovore na tako nešto.

Naravno, zbog toga je došlo do zaustavljanja realizacije određenih projekata i naravno da je Ministarstvo finansija našlo načina da određenim izmenama i dopunama ovakve probleme, koje sama banka ima, zajedno sa ministarstvom koje realizuje ove projekte, Ministarstvo za infrastrukturu, pokuša da jednostavno reši ovakve probleme, da pravni osnov komisiji da može da odgovori na ovakve žalbe.

Time suštinski mi želimo da ubrzamo realizaciju ovih projekata, a to se naravno uvek odrazi u onom postupku povlačenja sredstava od Evropske investicione banke i to pokazuje suštinski da mi na date probleme zaista odgovaramo promptno kao država i pokazuje visok stepen odgovornosti. Zato ne bih dalje dužila, ali mislim da je u interesu države Srbije da zaista sve one političke stranke i svi oni subjekti, koji u ovom parlamentu postoje kao nezavisni poslanici, podrže ovako nešto, jer je u interesu svih nas. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Ako ne, prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Jovan Jovanović. Izvolite.

Hvala.

Poštovana ministarko sa saradnicima, na početku ću se pridružiti onim kolegama koji su izrazili nezadovoljstvo zbog ovako na prečac zakazane sednice, u roku od 24 časa, iako se neki od zakona koji su danas na dnevnom redu nalaze u skupštinskoj proceduri već nekoliko meseci, naročito ako oni imaju toliki značaj, kao što je ministarka navela. Naravno, ministarka ne snosi odgovornost za ovakvu situaciju, ali bi trebalo da razume frustriranost jednog dela poslanika zbog ovakvog ponašanja, koje je nažalost postalo pravilo.

Predsednica Skupštine je čak, ovom prilikom, otišla i korak dalje, upućujući zahtev samoj sebi da se obavi zajednički jedinstveni pretres o ova četiri predloga zakona. Evo, ovde i vidimo – predsedniku Narodne skupštine, narodni poslanik Maja Gojković.

Složiću se sa ministarkom da je veoma važno što će naša zemlja konačno dobiti sedište jedne važne regionalne organizacije kao posledicu Ugovora o osnivanju Transportne zajednice. Nažalost, do sada to nije bio slučaj, o čemu sam prošle godine skretao pažnju i ministru spoljnih poslova, već smo propuštali sedišta nekim organizacijama drugih zemalja, poput Albanije.

Takođe, složio bi se sa ministarkom da je potrebno prevazilaženje barijera u regionu, ali ne vidim kako se te barijere prevazilaze periodičnim i naizmeničnim podizanjem tenzija sa susedima. Zato bih pozvao ministarku da jače iskoristi svoj nesumnjivi politički uticaj da Vlada i vladajuća stranka ne podižu dodatne barijere prema susedima, pogotovo zbog toga što, ukoliko se ne varam, u podizanju tih barijera do sada nije učestvovala.

Pored prethodno navedenog, sa ministarkom se takođe mogu složiti da je izuzetno bitno da Srbija ima centralnu poziciju na Zapadnom Balkanu, pa i kada je u pitanju infrastruktura, ali neophodno je gledati i šire na region Jugoistočne Evrope, gde bi bilo neuporedivo bitnije da imamo tu lidersku ulogu. Ali, tu smo u trci sa vremenom, makar kada je u pitanju drumski saobraćaj, baš zbog Koridora 4, koji je pomenula i ministarka, koji preko Bugarske i Rumunije spaja Tursku sa Centralnom i Zapadnom Evropom, sve do Drezdena.

Danas ću ipak, pre svega, govoriti o dva zakona, a posebno o kineskom zajmu za rekonstrukciju pruge između Beograda i Budimpešte. O ovom projektu ozbiljno je počelo da se priča u vreme Samita četiri premijera, Kine, Mađarske, Makedonije i Srbije, koji je održan u Beogradu, u decembru 2014. godine. Tom prilikom postignut je niz dogovora, uključujući i ovaj o brzoj prugi, a Srbija je obećala maksimalnu brzinu u projektovanju i gradnji, kako bi do juna 2017. godine ta pruga zaživela. Samo godinu dana kasnije, 23. decembra 2015. godine, tadašnji premijer, a sadašnji predsednik, na svečanoj promociji Projekta modernizacije i izgradnje ove pruge na železničkoj stanici Novi Sad, izjavio je da je dogovoreno da pruga mora biti otvorena 2018. godine. Da ga citiram: „To je velika stvar za našu zemlju. Sve ćemo završiti za dve i po godine“. Do sada smo se svi već navikli da je ovaj period jedan od omiljenih koji koristi predsednik da najavljuje završetke različitih projekata.

Stoga, postavlja se pitanje šta je razlog tolikog kašnjenja za samo jedno od u nizu neispunjenih obećanja, a koji samo potvrđuju nekompetentnost i neodgovornost ove vlasti. Niko ne spori ogromnu potrebu za modernizacijom Srbije, uključujući infrastrukturu, već se dovodi u pitanje način i tempo na koji se ta modernizacija sprovodi, bez obzira na svu samohvalu ministarke. Takođe, niko ne dovodi u pitanje potrebu uspostavljanja što boljih odnosa sa velikom silom, kao što je Kina, ali svakako bi bilo dobro prethodno pažljivo razmotriti i oceniti koristi i štete od svakog ugovora, kao što su to npr. nedavno učinile i neke druge zemlje, koje su takođe na mapi najvećeg globalnog Projekta „Jedan pojas-jedan put“, koji je ministarka pomenula, i to u vezi sa mnogo većim i značajnijim projektima.

Naime, zbog nepovoljnih uslova na kojima je insistirala kineska strana, Pakistan se povukao iz sporazuma vrednog 14 milijardi dolara za izgradnju „Diamer Baša“ Hidroelektrane u Kašmiru, koji bi trebalo da pokrije energetski deficit od četiri i po hiljade kilovata godišnje koji ova zemlja ima. Slično je učinio i Nepal, koji se povukao iz sličnog hidroenergetskog projekta vrednog dve i po milijarde dolara. Vidim, pre svega, tri osnovne negativne posledice potpisivanja ovakvog ugovora: ograničavanje konkurencije, eliminisanje srpskih preduzeća i moguće negativne finansijske efekte.

Nešto detaljnije o navedenim primedbama. Kao prvo, to je vrsta ugovora sa povlašćenim dobavljačem kineska Export-Import banka nam daje kredit kako bismo angažovali kineske firme da izvedu navedeni projekat koristeći kineske materijale i opremu. Ono što je tu problem, jeste to što se ograničava konkurencija, jer na tenderu mogu da učestvuju samo kineske firme, a tendera možda neće ni biti, već će kineska strana sama odrediti izvođača, mada se to iz Ugovora o kreditu ne vidi, već će to biti deo komercijalnog ugovora koji će kasnije biti potpisan. Osim toga, problem je što je vrlo teško, tj. nemoguće znati šta je realna tržišna cena tih radova koja bi se mogla postići na otvorenom tenderu.

Ovakav ugovor bi možda imao smisla u uslovima visokih kamata, ali u sadašnjim uslovima, kada su kamate na svetskom tržištu rekordno niske, ostaju prevashodno štetni efekti koje ograničavanje konkurencije ima na cenu, kao i druge uslove komercijalnog ugovora koji će se naknadno sklopiti. Kada bismo se zadužili kod međunarodnih finansijskih institucija, konkurencija ne bi bila ni na koji način ograničena, a strani izvođači bi po pravilu angažovali domaće podizvođače, odnosno zaposlili srpska preduzeća i radnike i nabavljali domaće materijale i opremu u meri u kojoj su na našem tržištu raspoloživi. U ovom slučaju radove će verovatno isključivo izvoditi kineski radnici, kao što je to bio slučaj sa mostom Zemun-Borča.

Imajući to u vidu, čak i eventualne razlike u visini kamata, teško da bi mogla da nadoknadi koristi koje bi naša privreda imala u slučaju kada bi se kredit uzimao od Evropske investicione banke, IBRD ili slične institucije, koji povrh toga propisuje i uslove javnih nabavki, tenderske procedure, kao i, što je posebno važno, praćenje kontrole kvaliteta. Čak i kada bude gotova ova pruga, imajući u vidu egzodus stručnih kadrova iz zemlje, jer smo prvi na svetu po odlivu mozgova, to će za one koji do tada ne budu napustili zemlju možda biti poslednji voz da je napuste, ukoliko do tada ova koalicija i dalje bude na vlasti.

Nekoliko zapažanja i o Predlogu zakona o nemačkom zajmu za program vodosnabdevanja i kanalizacije. Ovde se pre svega postavlja pitanje zašto će zajmoprimca predstavljati Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a ne Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, odnosno Direkcija za vode u okviru ovog Ministarstva, koja ima najbolji uvid u stanje u vodoprivredi i može da da kriterijume za izbor naselja u kojima će se finansirati projekti vodosnabdevanja iz ovog zajma. Povrh toga, postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma su izabrane opštine za sprovođenje ovog projekta?

Privodite kraju, kolega Jovanoviću.

Smatram, takođe, da je iznos za angažovanje eksperata od 7.000 evra, koji predstavljaju 43,11% vrednosti zajma, prevelik.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Nekoliko važnih činjenica, da ne bude zabune, pogotovo vezano za ovaj kredit sa Exim bankom za modernizaciju i izgradnju dvokolosečne pruge Beograd centar – Stara Pazova.
Kada govorimo o eliminaciji domaćih proizvođača, to prvo nije tačno. Dakle, 49% će biti angažovane domaće kompanije, a što se tiče same opreme, sve ono što bude moglo da se koristi, odnosno da se uzme iz Srbije, uzeće se iz Srbije. Mi smo imali sada prugu Resnik-Valjevo, gde su korišćene isključivo domaće komponente. Mislim da je uvezen samo jedan deo koji nije mogao da se napravi, ali 90% je bila oprema iz Srbije. Kada govorimo o kompanijama, dakle, domaće kompanije će tu raditi 49% i to je važno.
Dodatna vrlo važna stvar, ova pruga se radi u skladu, i u sporazumu, a i u svim ugovorima koje radimo, bilo kada govorimo o drugoj deonici koju radimo iz ruskog kredita, bilo o ovoj prvoj deonici koju radimo iz kineskog kredita, radi se u skladu sa direktivama EU. Dodatno će Vlada Srbije angažovati, odnosno infrastruktura Železnice tzv. notifikaciono telo koje će proveravati bukvalno svaku komponentu koja bude bila ugrađena ili izgrađena na dvokolosečnoj pruzi. To je jako važno, zato što mi hoćemo da budemo deo svetske, odnosno deo pre svega evropske transportne mreže, odnosno već deo jesmo, ali moramo to pokazati i kroz projekat koji radimo. Dakle, samo radi činjenica.
Kada govorimo o Ugovoru sa KfW, sa nemačkim KfW, mi govorimo sada o Ugovoru od 17 miliona evra i govorimo o četiri lokalne samouprave. Vrlo je važno da se zna da do sada, dakle u periodu od 2013, 2014. do 2017. godine, mi smo uradili, odnosno završili već u lokalnim samoupravama kao što su Smederevo, Pančevo, Šabac, Loznica, Sombor, Kraljevo, Sremska Mitrovica, Leskovac, Vranje. Dakle, uradili smo već puno toga što se tiče, odnosno odnosi se bilo na kanalizacionu mrežu, azbestne cevi, vodosnabdevanje. Ima svaka stvar, ako vas zanima, možemo vam dati ovu tabelu da vidite. Dakle, nastavljamo sa ovim gradovima.
Ono što se završava do kraja 2017. godine, jeste Vršac. Zatim, Jagodina, rekonstrukcija i zamena 15,3 kilometra gradske mreže završava se u 2018. godini. Takođe, u 2018. godini završava se Aleksinac – četiri miliona evra, izgradnja rekonstrukcije postrojenja za preradu vode. Zatim, u 2018. godini se završava i Pirot, rekonstrukcija izgradnje postrojenja za preradu vode. Takođe, sledeće godine Trstenik. Godine 2019. ide Kruševac i Vranje. Dakle, to je ono što je u toku, a ovo su četiri lokalne samouprave koje počinjemo, odnosno koje smo već počeli da radimo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

O odgovornosti. Većim delom rasprava i narodnih poslanika koji su učestvovali i ministarke i potpredsednice Vlade svodila se na to ko je za šta odgovoran i kako da uspostavimo zaista nivo odgovornosti u državi. To je tema kojoj se ja radujem. Sabirajući šta je sve rečeno o četiri predloga zakona, onda ću pokušati i ja da doprinesem ko je za šta odgovoran što su ova četiri zakona na dnevnom redu, ko će biti odgovoran da se zakoni o potvrđivanju ugovora i sporazuma primene i otkud oni nama uopšte na dnevnom redu, ko je to odgovoran.

Prvo bih generalno o odgovornosti vlada. Vrlo podržavam stav ministarke Zorane Mihajlović da postoji lična odgovornost člana Vlade i ona je to i dokazala podnoseći krivičnu prijavu protiv drugog ministra, a smatrajući da ima osnova i za to i za njegove saradnike u odnosu na kvalitet izvođenih radova. Šta nije dobro? Nije dobro što nema doslednosti u ličnoj odgovornosti. Dakle, ako delimo stav da je lična odgovornost odlična, onda ne možemo da skočimo na kolektivnu odgovornost bilo čiju. Meni nikada nije bilo teško da branim ono u šta iskreno verujem i u ono što mislim da je ispravno.

Mislim da je kolektivna odgovornost, kolektivna krivica ne postoji i da je samo klevetanje i ruženje naroda, grupa ljudi, organizacija, čega god. Nema veze da li se radi o veoma popularnom, a nedopustivom nametanju kolektivne krivice i odgovornosti ljudi koji žive u Srbiji, građana Srbije za ratne zločine ili ostalo, nego se radi o odgovornosti za javne poslove koje imaju članovi Vlade. Dakle, doslednost u tome je meni lako da branim. Onda preporuka ministarki – ako hoćete da govorite o ličnoj odgovornosti, onda da bude lične odgovornosti, jer ispada dosta nevešto da delimo odgovornost DS kao kolektivnu odgovornost za vlade u kojima je DS učestvovala sa koalicionim partnerima koji su sada koalicioni partneri SNS.

Za ovih šest godina nećete čuti ni jednu reč ni odgovornosti ni nabacivanja krivice ni na koga od naših koalicionih partnera, ni na SPS, ni na SDP Rasima LJajića, čak ni na G17 plus ili URS, SVM, bilo koga, zato što smo mi sa tim ljudima radili i zato što smatramo da je njihovo pravo da biraju drugog koalicionog partnera za upravljanje javnim poslovima. Sada imamo pred sobom vlade u kojima su svi osim DS i vaš stav da je lična odgovornost dobra kada je u pitanju Milutin Mrkonjić, ali nije dobro kada je u pitanju Diana Dragutinović koja je bila ministarka finansija ili Mlađan Dinkić koji je bio ministar finansija. Ne ide oba. Nepotrebno snižavate sebi kredibilitet.

Srećom, ne radim po mesidž boksovima, nikada nisam radila i neću i lako mi je da branim ono u šta iskreno verujem, a to je da lična odgovornost postoji. Kada uvedemo to kao praksu da odgovornost ima ime i prezime, možda ćemo tada početi zaista da gradimo dijalog o temi, a ne o ljudima i o političkim organizacijama za koje nam je rečeno, kao za DS, samo ih ruži, svaljuj sve na njih, nema veze šta je tačno, a šta nije, to je popularno kod naših birača. To je prva stvar kojom se malo ne slažem sa ministarkom, čiji zahtev za ličnom odgovornošću podržavam. Sve poruke koje imate, čak i ova četiri zakona upućene samo vašoj podršci. To je možda legalno. Legitimnost vam osporavam, zato što se ovde radi o razvoju Srbije i o tome ne mogu da odlučuju samo oni koji su glasali za vas, i za koje vi želite sasvim opravdano da opet glasaju za vas.

O ovome treba da odlučuju svi, i oni koji su protiv zato što piše Kosovo kako piše i oni koji znaju kako je izgrađena Transportna zajednica, bila sam prisutna kada se to radilo, i oni koji znaju kako je teško dogovoriti dobar kredit sa KFV, koji znaju da je KFV organizacija koja samo posebno bira partnere, što je uspeh Vlade Srbije, ko god da je pregovarao. Dakle, to će ispasti na kraju zajednička šteta. Jezik je to otkrio.

U jednom trenutku je ministarka rekla da je odgovornost nešto o čemu odlučuju birači i da su birači odlučili da smo mi iz DS odgovorni 2012. godine i da je potrebno da SNS napravi koaliciju sa istim koalicionim partnerima. Tada ste rekli nešto, na šta sam reagovala, nedopustivo, mislim sa mesta, rekli ste – mi smo dobili izbore, mi imamo Vladu, mi imamo predsednika Srbije. Nemate vi, ministarka, predsednika Srbije. Razumem ako je to vaš stav, ali odbijam da razumem ako je to poruka koju prenosite, zato što je predsednik Srbije odgovoran svim građanima Srbije, i onima koji glasaju za njega i onima koji nikada nisu glasali i nikada neće glasati za njega. To je lična odgovornost. Moja obaveza je da vam to kažem. Kao što ja govorim – moja Vlada ili eventualno kažem – Vlada Ane Brnabić, kada hoću da je kritikujem, jer ja sam opozicija Vladi, nisam opozicija Srbiji, to je opet lična odgovornost.

Kakva je odgovornost svih nas za ugovore o transportnoj zajednici? Ugovor o transportnoj zajednici koji je nastao memorandumom nastao je vrlo teško. U vremenima 2003, 2004, 2005. godina bila sam na mestima gde su se pravili i sporazumi o CEFTA i Evropskoj energetskoj zajednici Srbije i svi sporazumi kojima smo pokušavali da napravimo bar nešto od prostora koji je do koju godinu pre toga bio razaran ratovima, konfliktima, zločinima, rušenjima i NATO bombardovanjem i našim međusobnim ratovima na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Spor za transportnu zajednicu nije vezan za evropske integracije Srbije. Spor za transportnu zajednicu bio je izboriti se da Beograd bude sedište.

Meni je drago da je Vlada Ane Brnabić ta koja je u tome uspela. Drugi deo spora oko transportne zajednice bilo je kako ubeležiti, kako postaviti Kosovo u svim regionalnim ugovorima. To je bio vrlo težak posao i za CEFTA i za Evropsku energetsku zajednicu i za transportnu zajednicu, za sve vrste regionalnih dogovora koji su nam bili nužni. Svi ti dogovori, kao i Transportna zajednica, pravljeni su uz mentorstvo i uputstva EU. Meni bi bilo mnogo draže da smo to uradili sami. Meni bi bilo mnogo bolje da smo to uradili bez predstavnika EU koji su nam nanosili volju za regionalizmom. Svaki put kada čujem da je nekakav samostalni potez preuzet, meni je to drago jer to znači da ljudi žele da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke.

Zašto je važno da Transportna zajednica ima sedište u Beogradu i zašto je važno da ubuduće u okviru ovog potvrđenog ugovora sa finansijskim institucijama EU razgovaramo o finansiranju regionalnih projekata? Zato što je to budućnost regiona. Znate, kad god pričam u regionu, to je sada ponovo mala digresija o mojoj odgovornosti, i kada mi pričaju kako neće ovi sa ovima, neće oni sa onima, neće ovi da oproste ovima teške reči na račun Srbije, teške reče na račun Makedonije, Bosne, ko god imao teških reči onda im ja kažem – do 1990. godine imali smo i zajedničko tržište i zajedničku infrastrukturu i bratstvo i jedinstvo umesto pluralizma i nije nam se dopalo, dvadesetsedam godina kasnije isto nam se ne dopada. Ako to nije dovoljan razlog da imamo sopstvenu inicijativu u sopstvenim rukama i odgovornost za ono što hoćemo od Transportne zajednice, ja ne znam šta će nam biti razlog.

Druga dva zakona o kojima smo govorili, jedan koji se tiče pruga i kredita sa Kinezima, ja se nadam da ste uz istu onu dozu lične odgovornosti rekli – 49% svega biće domaće kompanije. Zato što vam je ta stvar sa izjavama jedna jako nezgodna stvar. LJudi se sete šta je ko izjavio i onda pitaju, i uvek imate neki duh iz prošlosti koji vas podseti na to šta ste nekada rekli, mislili to ili ne mislili.

Vrlo retko koristim to šta je neko rekao zato da bih skidala njihov kredibilitet, ali koristim za to da zajedno pokušamo da ustanovimo ličnu odgovornost za izgovorenu reč. Dok reči ne izgovorite, vi vladate njima. Neizgovorenim rečima i vašim mislima samo ste vi gospodar. Jednom kad ih izgovorite, reči vladaju vama. I zato se ovde citira bivši predsednik Vlade, jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti, jer reč izgovorena ima težinu. I zato ćemo ovde zapamtiti da ste rekli da nije bilo izgrađenih puteva i kao da će 49% svega biti od strane domaćih kompanija.

Ponavljam šta sam već rekla, KfW i rekonstrukcija vodovodne mreže. Ja bih volela da sam ovde čula reči pohvale za sve ljude koji su unutar Vlade učestvovali da se jedan takav kredit za KfW postigne, kao i da pričamo o razvoju, temeljeći ovaj kredit koji će, očigledno, biti usvojen, jer su vodovod i kanalizacija problemi koje Srbija ima na celoj svojoj teritoriji. I na tome ću vam dati primer kako to izgleda kada govorite o ličnoj odgovornosti, a kako to kada koristite „mesidž boks“ da su „žuti za sve krivi“ i da istorija počinje 2012. godine.

U prvom slučaju, razgovaramo zajedno koliko nam vremena treba da zaista svaki deo Srbije ima i kanalizaciju i vodovod i put. Jel to 2030, jel 2022? Koliko to košta? Ko će to da plati? Kad tu nije od interesa ko će sve da bude na vlasti, to se dešava po prirodi stvari, na izborima, ali mi takav razgovor nikada nismo vodili. Nikada u Srbiji nije bilo razgovora o razvoju.

I onda dobijemo četiri zakona koji jesu potencijalno mesto gde možemo da počnemo da govorimo o razvoju, i mi umesto toga govorimo malo o ličnoj odgovornosti a malo – udri po žutima, to je popularno. Vaša volja…

(Nemanja Šarović:Udri, udri!)

Evo, imate i navijače, viču – udri! Nemojte, koleginice Šarović tako, stvarno nema smisla! Kažu mi da nije on koleginica nego kolega, ali, on je rekao da je to svejedno. On je rekao mojoj koleginici Aleksandri Jerkov da je to svejedno. I ja zato kažem da je to svejedno. Ovde razni vole da kažu da je svejedno da li su muškarac ili žena, pa, kad je svejedno, onda može i ovako.

Zašto govorim da je razvoj tema koja jeste pre svega za vaše ministarstvo, ali i za druga ministarstva u Vladi? Zato što ćemo pre ili kasnije stići do toga da ili će vam neko doći iz EU pa će vam reći šta vam je razvoj, to smo gledali kada smo imali Predlog zakona o dualnom obrazovanju, došlo i reklo – ovo vam treba, ili ćemo mi da sednemo na ovom mestu ili gde god se dogovorimo i da se dogovaramo o izboru Srbije. Tu je onda lična odgovornost neophodna, da nema priča – ovako, onako ćemo, svi ćemo, sad ćemo, zajedno ćemo, oni su, nego samo da ima razgovora o tome na koji način, koji resurs i sa kojom verovatnoćom možemo iskoristiti da bude razvoja u Srbiji i putne infrastrukture.

Zašto ne govorim detaljno o kilometrima koji su izgrađeni tada, onda ili sada? Zato što neće više biti kilometara, ili izgledati da ih je više, ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke, i vama, nego ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke i Demokratska stranka. Nema od toga koristi, osim zadovoljstva za navijače, ili izmerenog istraživanja javnog mnenja da to vole da čuju.

Mi nismo probali da kažemo ljudima u Srbiji kako bi izgledala Srbija koja se razvija, pa smo ih navikli da se mi ovde bavimo sobom, odnosno jedni drugima, a ne da se bavimo njima, pa su oni navikli da, hajde, dobro, pusti ih, pa ćemo navijati za ove moje, a neću navijati za ove njihove, i to sve je, ja mislim, vreme da dobrovoljno odlučimo da prestane. Pa, ako razgovaramo o ugovoru o transportnoj zajednici, onda da znamo da svako od nas koji ima uticaja na mestu na kojem je Ustavom i zakonom izabran da bude da uradi, da zna šta treba da uradi, da bi sedište i sve ono što je postignuto za ugovor o transportnoj zajednici zaista pokazalo rezultate.

Zašto kažem da je to neophodno? Zato što smatram da je jako pametno što ministarka nije pominjala Berlinski proces. To pokazuje znanje. Ali, ja mogu o Berlinskom procesu da govorim kritički. I to ću učiniti. Zato što je Berlinski proces svojevrsna zamena za evropske integracije i zato što je poslednji sastanak planiran za, zamislite, Veliku Britaniju, sledeće godine, 2018, sa idejama da ima planova i posle toga. Ali, nije Berlinski proces mesto gde će biti novac od investicija ili gde će biti ljudi koji će znati šta želimo od infrastrukture u svom regionu.

Od jednog od ljudi iz Evropske unije koji su radili i Berlinski proces i transportnu zajednicu čula sam anegdotu, pošto je pitao za savet. Kaže – mi odemo u svaku od republika, pa kažemo: dajte nam ideje za regionalne projekte, a oni svako daju samo ideje za svoju državu…