Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja bih govorila, pre svega, o Zakonu o azilu koji, kao i svi ostali zakoni, u svom obrazloženju ima da je po direktivi Evropske unije i zbog usklađivanja sa Evropskom unijom. Mislim da bi bila dobra praksa da jednom počnemo da to pišemo, a da bude u skladu sa potrebama i interesom građana Srbije. Da za početak, makar i fiktivno, uvažimo svoje građane, a ne Evropsku uniju, čiji član Srbija još uvek nije, a kada će postati i da li će postati, to ne znamo, ali svakako znamo da je u obavezi da potpiše pravno obavezujući dokument i odustane od Kosova i Metohije, odnosno 15% svoje teritorije.

Dakle, ni jedan jedini razlog nemamo da nam se svaki zakon ovde usvaja po direktivi Evropske unije i zbog usklađivanja sa Evropskom unijom.

Kao član Odbora za ljudska prava, ja sam imala prilike da obiđem prihvatne centre, evo, konkretno u Subotici. To su zaista dirljive slike, kad vi vidite petoro dece kojima se ne znaju roditelji, a ne postoji mogućnost da ta deca nastave život zajedno, već je neophodno smestiti ih u različite porodice i mnogi drugi problemi.

Ali, Srbija zbog situacije u kojoj se nalazi, i siromaštva naših građana, mora pre svega da brine o sebi, pa tek nakon toga o problemima koje nismo izazvali i za koje nismo krivi.

Imala sam tako prilike da se upoznam da osim ovih četiri hiljade migranata koje trenutno imamo na našoj teritoriji, možemo da očekujemo daleko veći broj, da se nevladin sektor uveliko sprema da radi sa migrantima, da se i UNDP i UNICEF vrlo otvoreno prema nama izražavaju sa svojim očekivanjima. Konkretno, predstavnik UNICEF-a nam je otvoreno, na jednoj od sednica, rekao da moramo da nađemo posao za te mlade ljude koji su se ovde obreli, jer, kako kaže – ako ne zaposlite te 16-ogodišnje mladiće, imaćete, citiram „tempirane bombe koje vam hodaju po ulicama“. Ja ne znam gde ćemo mi da zaposlimo našu omladinu, a kamoli one koje očekujemo da će se naći u Srbiji, niti njihovom voljom, niti našom.

Gospodin Ivanović, bivši državni sekretar Ministarstva za rad i socijalna pitanja, nam je više puta objašnjavao kako su ministri nadležni za migracije i azilante molili migrante koji su stacionirani pored Autobuske stanice u Beogradu da pređu u Obrenovac, gde će im biti bolje i gde će biti bolje zbrinuti. I tada sam reagovala, a i sada ponavljam – u ozbiljnoj državi ministri ne mole migrante, već ih obaveštavaju o njihovim obavezama. Lični integritet možete imati ili ga nemate, ali, kad zastupate državu, to morate da radite na dostojanstven način i na korist sopstvenih građana.

Čula sam tada i o tome da se teži da svi migranti budu izmešteni iz tih centara i da dobiju nekakav stalni smeštaj, a takođe i poslanike iz vladajuće većine koji su spominjali tolika prazna srpska sela koja, eto, mi dobrotvori treba da ponudimo migrantima i da ih u njih smestimo.

Istovremeno se realizuju i usvajanja lokalnih akcionih planova u svim našim lokalnim zajednicama, koji posebno tretiraju zbrinjavanje migranata. Tu se, očigledno, računa i na neke donacije iz Evropske unije, ali je svuda naznačeno da 10 do 15% od tih sredstava treba da obezbedi lokalna zajednica. Više puta mi je na moja pitanja da li nas nešto koštaju migranti, garantovano da to nije tačno.

Sada ću pročitati nekoliko detalja iz priloga koji sam dobila od Komesarijata za izbeglice, gde jasno stoji da u prihvatnim centrima za azil, pored smeštaja, tražiocima azila se obezbeđuju hrana, odeća, obuća, rekreativne i obrazovne aktivnosti, psihosocijalna pomoć i besplatna pravna pomoć.

U svim centrima gde se zbrinjavaju migranti, obezbeđena su tri obroka dnevno, u skladu sa nutricionističkim standardima i verskim potrebama migranata. Svim licima je obezbeđena dovoljna količina odeće, obuće, hrane, prilagođena vremenskim uslovima, kao i dovoljna količina sredstava za higijenu. Obezbeđen je pristup zdravstvenoj zaštiti. U svim centrima postoje prostori za pružanje zdravstvene zaštite i imaju posebne prostorije adaptirane za decu. U školskoj 2017/2018. godini, upisano je 534 dece u 33 škole na teritoriji Republike Srbije. Dakle, sve su ovo zvanični podaci.

Kada smo bili u Subotici, mogli smo da čujemo od novinara, koji su informisani, da je u okolini Tavankuta ozbiljna situacija po bezbednost okolnog stanovništva, da se u okolnim šumama skupljaju migranti koji upadaju u kuće ljudima, a bili smo informisani i o drugim incidentima koji su se dešavali u Šidu, Obrenovcu, Somboru i na drugim mestima. Nažalost, tada su mediji reagovali, ali isključivo u takvim slučajevima i na ružan način opisivali kako srpsko stanovništvo reaguje na takve incidente koje izazovu migranti. Dakle, sa stanovništvom niko ne razgovara, o njima niko ne brine, a onda se čudimo zašto su ljudi uplašeni. Takođe mogu da potvrdim da se mnoge informacije prikrivaju i ne prikazuju onakve kakve jesu.

Posle razmeštanja Prihvatnog centra u Šidu, ja sam uputila jedno pitanje Komesarijatu za izbeglice i istovremeno Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, gde sam pitala koliko je u tom smeštaju bilo migranata i osoba. Komesarijat za izbeglice mi je odgovorio da ni u jednom trenutku nije bilo više od 55 lica, dok sam od Ministarstva za rad dobila dvostruko veću cifru, na jedno isto pitanje, za jednu istu situaciju. Dakle, kako ja da verujem da se to sve radi po propisu i da građani Srbije nisu ugroženi?

Konkretno, iz Predloga zakona o azilu, finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ovog zakona, nekoliko detalja samo o tome. Tvining projekat – Podrška nacionalnom sistemu azila u Republici Srbiji, koji su predviđeni Akcionim planom koji je usvojila Vlada, rad Komisije za azil biće finansiran sredstvima iz budžeta Republike Srbije.

U nastavku su navedene zaista velike cifre, sredstva za realizaciju Predloga zakona koji se odnosi na nadležnost Komesarijata za izbeglice i migracije, pa su sad tu navedene cifre od 310 miliona dinara, 50 miliona dinara, za Ministarstvo zdravlja dva miliona dinara, podrška visokom obrazovanju, Univerzitet u Beogradu, gotovo dve milijarde, podrška radu Državnog univerziteta u Novom Pazaru u iznosu od 118 miliona 639 hiljada, itd.

Hoću, takođe, da izrazim veliku zabrinutost, s obzirom na našu stopu nataliteta, na broj stanovnika u Srbiji, na migracije, na odlazak naših mladih ljudi iz ove države. Da li će se bitno menjati demografska slika u Srbiji? Ako iznesem podatak da je ministar unutrašnjih poslova na moje pitanje - koliko je lica zatražilo, izrazilo nameru da traži azil u Srbiji, gde mi je odgovoreno da je u periodu od 01. jula 2011. do 31. decembra 2016. godine 618.000 stranih državljana izrazilo nameru da će zatražiti azil.To je gotovo 10% od našeg stanovništva.

Sa druge strane, migranti koje mi primamo danas više nisu ratne izbeglice, to su ekonomske izbeglice. Imala sam priliku da se upoznam i sa aktivnostima Svetske trgovinske organizacije koja prati migracije na sever Afrike. Dakle, oni dolaze zbog gladi i zbog loših stanja u njihovim državama, a sve to opet mogu da dokumentujem iz istog dokumenta koji smo dobili od Komesarijata za izbeglice. Kod nas je iz Afganistana 56,65% izbeglica, Irak 16%, Pakistan 12%, Iran 4,77% i Sirija 2,4%.

Na kraju, migrantska kriza nije gotova. Tome u prilog govori i podatak da na dan 31. oktobar 2017. godine u centrima za azil i prihvatnim centrima imamo 3.882 migranta. Evropska unija planira pomoć u vidu dokumenta MADAD 2 projekta i za 2018. godinu. Dakle, MADAD 1 projekat je završen i u okviru njega je ovde poslato, koliko sam razumela, sedam miliona evra.

Međutim, šta je obaveza Srbije u okviru projekta MADAD 2, koji je započet u januaru 2018. godine? Nisam uspela da saznam, jer Ministarstvo za rad i socijalna pitanja izbegava da mi iznese taj tekst. Dakle, pitala sam Odbor za ljudska prava uputili su me na ministarstvo, pitala sam Komesarijat za izbeglice uputili su me na ministarstvo, a ministarstvo mi do dana današnjeg nije dostavilo tekst Projekta MADAD 2 i zbog toga izražavam veliku zabrinutost u to kako će se odraziti usvajanje Zakona o azilu i Zakona o strancima u skladu sa onim Akcionim planom koji je Vlada Srbije već usvojila.

Dogodiće se, nažalost, ponovo, da mi ovde samo fiktivno, na zvono, potvrđujemo ono što je neko drugi na nekom drugom mestu dogovorio i da se ponovo ponižava Narodna skupština i da se naša kontrolna uloga poništava.

Što se tiče zakona o DNK o kojem je danas dosta razgovarano, podsetiću na dr Olivera Stojkovića, profesora genetike na Medicinskom fakultetu, koji je istakao da predlog zakona ne predviđa ni jednu meru koja bi sprečila njegovu zloupotrebu, pri čemu u zakonu nema ni mere da se onaj ko uđe u policijski registar iz njega izbriše ako se dokaže da je nevin.

Takođe se pridružujem i onom što je Poverenik za zaštitu podataka Rodoljub Šabić istakao i mi smo mu svi, savesni narodni poslanici, u tome obećali podršku. Malo je u krajnju ruku diskutabilno da se ministar poziva na sudstvo, da će sudstvo da zaštiti građane u skladu sa ovim zakonom, jer svi vrlo dobro znamo da i sudstvo u ovoj državi nije nezavisno. Ponoviću, usvajanjem ovih zakona bitno se ugrožava bezbednost građana Srbije u svakom mogućem smislu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar.

Samo ukratko. Moram da pomenem da broj migranata koji se nalazi na teritoriji naše zemlje, već nekih godinu i po dana, je negde oko tri i po hiljade, tri hiljade i dvesta, trista, četiristo, šesto. To su brojevi u kojima se kreću i oni se neznatno menjaju iz nedelje u nedelju. To je taj okvir u kojem se kreću. Zaista je kroz našu zemlju prošlo gotovo milion i po ljudi. Oko 600 hiljada, tačno ste rekli, je izrazilo nameru da zatraži azil i oni su zatražili azil, ali u Nemačkoj. Oni su otišli svi u Nemačku.
Lično sam razgovarao. Ne mogu da se vrate, jer su pre nas ušli u druge države EU u kojima su isto izrazili nameru da zatraže azil. Dakle, moraju da se vrate, prema Dablinskom sporazumu, u prvu zemlju EU u koju su kročili, a to je Grčka. Oni ne žele da se vrate u ovom trenutku, osim onih koje će po osnovu nespojivosti porodice ili nekim drugim uslovima Nemačka pokušati da vrati u zemlje porekla, i uglavnom će ostati tamo. Nemačkoj ti ljudi trebaju, treba im radna snaga. NJih ima milion na 82, 83 miliona stanovnika, i to je broj koji oni mogu da izdrže.
Slažem se sa vama. Mi nismo velika zemlja i, kada smo razgovarali sa ljudima iz raznih međunarodnih organizacija, koje značajno pomažu Srbiji u migrantskoj krizi… Nama je EU pružila značajnu pomoć, UN su nam pružile značajnu pomoć i različite druge organizacije koje su svojim novcem pomogle da migranti budu u Srbiji, da se rekonstruišu i obnove neki od centara za njihov smeštaj, dakle i oni centri za prihvat stranaca i oni centri za smeštaj migranata.
U Preševu je, recimo, jedan od najuspešnijih modela, da kažemo, taj centar je stvarno impresivno urađen. Dakle, urađen je potpuno novcem EU i zaista izgleda fantastično u smislu da možemo da pružimo smeštaj tim ljudima. Naravno, ne verujem da bi bilo ko od naših državljana voleo da živi u kolektivnom smeštaju. Ne možemo da kažemo da je to idealan smeštaj. Niko im ništa drugo ne može pružiti u ovom trenutku, jer ti ljudi ne žele da ostanu u Srbiji.
Sa njima sam razgovarao i vi to znate. Kada razgovarate sa njima oni kažu, vodio sam strane ambasadore da to vide, mi želimo da idemo u Nemačku, Švajcarsku, Švedsku, Francusku. Mnogi od njih nikada tamo nisu bili, ali su čuli da su tamo primanja daleko bolja ili da imaju bolje uslove socijalne pomoći ili imaju nekoga od članova porodice koji su tamo i oni žele da idu tamo.
Nije rešeno pitanje koje je suštinsko pitanje migracija – šta raditi sa ljudima koji nisu izbeglice, dakle ne dolaze sa područja na kojima besni neki rat ili bilo koji drugi razlog zbog čega oni beže, koji su suštinski ekonomski migranti, a našli su se na našoj teritoriji? Problem je što mi kroz sporazume za readmisiju… Recimo, Sporazum za readmisiju sa Bugarskom je perfektan, perfektno funkcioniše. Sve ljude koje smo im vraćali, sve su primali, što i jeste njihova međunarodna obaveza, ali je nejasno da li su ušli iz Makedonije, a sa kojom mi imamo slabiju saradnju, to moram da kažem, u smislu readmisije, i to je činjenica, kada migranti ne mogu da budu primljeni u zemlju porekla.
Ne mogu da vam dam odgovor na ovo pitanje, i to iz razloga što ga niko nije smislio, još uvek ne postoji. Mi sa Međunarodnom organizacijom za migracije radimo na tome da uspostavimo neku vrstu vazdušnih mostova, i to jedan mali broj ljudi, ali da i Srbija bude uključena u to, ili u projekte EU gde određene države članice EU imaju povoljnije bilateralne sporazume sa tim zemljama porekla. Na kraju krajeva, neke od njih imaju značajnije finansijske interese u tim državama, pa te države drugačije gledaju na njihov zahtev za prihvat migranata, nego na naš zahtev. Mi imamo mogućnost da učestvujemo u tom sistemu.
Pokušavamo da rešimo migrantsku krizu na način da budemo pristojni i humani prema migrantima. Vi kažete – išli su ministri da mole. Nisu išli ministri da mole, išli su da ljubazno, pristojno i fino razgovaraju sa tim ljudima. Alternativa je šta? Da pošaljemo policiju sa batinama da ih umlati, da ih ubaci u neke kamione i da ih negde voze? Mi tako ne možemo. To bi bilo vrlo nespojivo sa bilo čim u šta verujem. Lično neću da naredim da se batina bilo ko u ovoj zemlji, pa bio to i migrant, jer imate alternativu. Kada čovek neće da postupi po vašem nalogu da ga stavite u autobus, šta možete da uradite? Evo, ja vas pitam – šta da uradite?
Imate mogućnost da ga ljubazno zamolite, da ga ubedite da tamo gde ga vodite nije loše po njega, da je bolje nego u onim trošnim barakama gde može da se razboli, jer oni su tu bili da bi bili u bližem kontaktu sa švercerima i u bližoj komunikaciji sa onima koji ih vode i mnogo je bolje da razgovaramo sa njima i 100 dana i da ih na miru, kao što smo uspeli da uradimo, na vrlo pristojan i normalan način ubacimo u autobuse, nego da pokušavamo da silom to rešimo, jer time ne da ne bi napravili ništa dobro, već bi Srbiji dugoročno naneli ogromnu štetu.
Sećate se onog jednog dana batinanja ljudi u Makedoniji. Taj jedan dan da je Makedonija primenila silu i bila brutalna prema migrantima, taj jedan dan skupo je koštao Makedoniju reputacije u svetu. Ta slika se vrtela, vrtela, vrtela. Sve zemlje Evrope su se zgražavale nad tim scenama. U jednom danu je srušeno mnogo toga što su pokušavali da urade.
Srbiju, danas gde god hoćete, bez obzira što naravno, vi ste u pravu, to nije besplatno, dakle, i angažovanje policije i vojske i zdravstva i svega, ali da vam kažem mi smo bar zemlja koja je imala mnogo godina unazad iskustva sa migracijama, izbeglištvom, naš narod bežao. Dakle, imali smo iskustva kako to izgleda kad neko ostane bez doma, pa ako nam je odgovor još kad ostane bez doma da ga mi pretučemo, prosto mislim da to ne bi bila ni dobra poruka našim ljudima, kao što ne bi bila, ja sam siguran da i vi to ne verujete, toliko vas poznajem i znam da i vi ne verujete u to, bar lično.
Što se tiče ove politike, MUP će nastaviti da ovu politiku sprovodi na način da probamo da uvek na civilizovan i human način postupimo. To naravno ne znači da ćemo dopuštati da bilo ko čini prekršaje ili krivična dela na teritoriji naše zemlje. Mi jesmo imali situaciju u Šidu, i lično sam bio dva ili tri puta u Šidu, razgovarao i sa lokalnom samoupravom i sa stanovnicima i predstavnicima privrede koji su bili, koji su imali par nekih incidenata sa migrantima i to je zaista bio opterećujući momenat za jednu malenu opštinu kakav je Šid i naravno da smo reagovali oštrije, da smo poslali više policije i da je taj problem saniran, da je rešen.
Znači, uputili smo jasnu poruku svima - dobrodošli ste u Republiku Srbiju, ali to ne znači da ovde možete da se ponašate kako vam padne na pamet. I to je balans, kao i sve drugo u životu. Dakle, ako hoćete da budete dobar domaćin morate da vodite računa da poštovanje zakona uvek bude na prvom mestu, ali da postupanje vaših državnih organa uvek bude tako nivelisano da to podrazumeva zaštitu najvećeg broja prava svih i naših građana i migranata. Nema istine koja je samo na jednoj strani, balans uvek mora da se uspostavi.
Najveći broj incidenata je inače bio među samim migrantima. Na početku su to bili Sirijci sa recimo Marokancima ili Pakistancima, Avganistancima. Kako bi se smanjio broj sirijskih migranata, onda su Pakistanci i Avganistanci bili dve grupe migranata koje su pravile najviše problema.
Mi pokušavamo da primamo i veći broj ljudi koji razumeju njihov jezik i njihove različite dijalekte, a verujte mi da to nije lako. Imali smo ogroman broj divnih volontera širom zemlje koji su se javljali, ljudi koji poznaju te jezike i koji su nam pomogli u komunikaciji sa njima, da im objasnimo šta su stvari koje moramo da uradimo.
Dakle, očekujem i podršku svih, da kažem i narodnih poslanika, ali i svih drugih, jer ovo je pitanje koje Srbija sama ne može da reši. Mi sada imamo broj migranata za koji imamo i dovoljnu pomoć i imamo dovoljno svojih sredstava. Ovo za nas nije preveliki problem, ali naravno to ne znači da će Srbija biti parking za migrante. Trudimo se da napravimo sistem koji funkcioniše i naravno da ćemo pratiti pažljivo. Kada vidimo povećanje na grčkim ostrvima, znamo da je to prvi signal u pokretanju migrantskog talasa bliže ka Grčkoj, ka Makedoniji, ka Bugarskoj i naravno potencijalno ulazak u našu zemlju.
Na kraju krajeva zbog toga smo i bili uspostavili vojno-policijske snage na granici koje su jednim ozbiljnim radom uspele da spreče ilegalni prelazak jednog dela ljudi. Naravno, da je jedan deo ljudi je samo u tom trenutku gde je kontrola izvršena, obišao te kontrole, ušao u nekom drugom delu. Jedan deo ljudi se vratio, ali u svakom slučaju smo uspeli da zaštitimo Srbiju da tu ne postoje ozbiljniji bezbednosni izazovi i da građani to ne osete.
Većina građana Srbije nije nikada videla uživo ni jednog migranta, jer smo dobrim delovanjem državnih organa uspeli da tu krizu svedemo na onu meru koliko je neophodno i naravno da ćemo pratiti kako se to dešava u budućnosti. Ako bude povećanje krize moraćemo da reagujemo. Ja sam jedan od onih koji su uvek bili zagovornici oštrijih mera i metoda u smislu zaštite državne granice. To ne znači oštrije postupanje prema ljudima, samo jasniji kriterijumi ko može i na koji način da uđe na teritoriju naše zemlje. Na kraju krajeva, naš suštinski problem je što ni Evropa nema jedinstven stav u postupanju. Dakle, i oni čak koji, s jedne strane, tvrde da imaju vrlo mekan, otvoren stav, s druge strane, čine sve da svojim merama ne dopuste prolazak migranata preko svoje zemlje.
Srbija će naravno vrlo pažljivo pratiti kakvo je iskustvo dalje. Moramo da kažemo da su zaista Šveđani, Nemci, pokazali, dali su primer da su čak i po cenu ozbiljnih antagonizama, koje danas imaju u svojim državama, da su uspeli da urade jednu stvar koja podrazumeva prijem ogromnog broja porodica, ogromnog broja ljudi i bez obzira što im to nije bilo lako u nekom ekonomskom smislu je bilo pozitivno po njih, jer dobijaju i ljude koji su spremni da rade i na kraju krajeva neke obrazovane ljude i neke ljude koji hoće da budu deo njihovog društva.
Sa druge strane je to naravno i bezbednosni izazov za te zemlje, o čemu i one moraju da razmišljaju na ozbiljan način. Kompleksno, vrlo složeno pitanje, ali smo se trudili da ovim zakonima što bliže i bolje uredimo ovu materiju kako bismo mi bili u situaciji da bolje zaštitimo našu zemlju. Naravno, svako dobro zakonsko rešenje, izmenu, amandman, uvek smo spremni da usvojimo i da razmatramo o tome da li može bolje od ovog što smo mi predvideli.

Hvala.
(Marija Janjušević: Replika.)
Nema replike. Nema osnova za repliku.
Reč ima Branka Stamenković.

Hvala.

Danas na dnevnom redu imamo deset vrlo važnih zakona koji su nažalost objedinjeni u jednu raspravu, tako da bih za ovih dvadeset minuta, koliko imam kao ovlašćeni predlagač, da nešto o njima kažem. Umesto da se opredelim da dva minuta potrošim po zakonu, ja sam rešila da se usredsredim na dva zakona i da detaljnije obrazložim probleme koji, mislim, da postoje kada su oni u pitanju.

Reč je o Zakonu o jedinstvenom matičnom broju građana i o Zakonu o nacionalnom DNK registru. Izuzetno mi je žao što nećemo imati više vremena da kažemo nešto i o drugim zakonima. Mislila sam da bi to možda mogli nadoknaditi kroz raspravu o amandmanima. Međutim, nažalost nećemo imati tu priliku zato što su poslanici vladajuće koalicije uzurpirali već svih šest minuta posvećenih za raspravu o amandmanima tako što su podneli preko 300 amandmana na samo prvih deset članova prvog Zakona o strancima.

Tako da sam ja podnela amandmane samo na Zakon o nacionalnom DNK registru, ali oni neće uopšte stići na red da o njima pričamo i zbog toga mi je izuzetno žao. Samo želim da kažem da bih mnogo više stvari mogla reći nego što ću imati prilike.

Da krenemo, Zakon o jedinstvenom matičnom broju građana. Od 2011. godine Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti ukazuje na činjenicu da ovako kako je naš jedinstveni matični broj građana napravljen, on sam po sebi otkriva veliku količinu ličnih podataka o svakome od nas.

Znači, kažem, od 2011. godine ta upozorenja datiraju, pre nego što je ova vladajuća koalicija došla na vlast. Molim da se uzme u obzir da to što postavljam pitanje, ne odnosi se samo na ovu vladajuću koaliciju, nego uopšte, na jedan pravac koji u MUP postoji kada je reč o JMBG. Kao što znate, prve dve cifre u JMBG otkrivaju datum rođenja, druge dve cifre - mesec rođenja, naredne tri cifre - godinu rođenja, naredne tri cifre - pol i mesto rođenja. Takođe, vrlo dobro znate da npr. Agencija za privredne registre objavljuje sve jedinstvene matične brojeve građana.

Mi već imamo problem sa krađom identiteta. Upornim odbijanjem da zamenimo ovakve jedinstvene matične brojeve građana nekim nasumično kompjuterski generisanim brojem, kao što je to recimo Hrvatska uradila, koja sad ima osobni identifikacioni broj, koji ne otkriva ništa od ovoga, znači mi praktično olakšavamo zloupotrebu i krađu identiteta.

Moje osnovno pitanje za ministra glasi – zašto uporno odlažemo i izbegavamo da promenimo izgled ovog JMBG? Pretpostavljam da postoji neki razlog. Vidim da je kod svih ovih zakona, koji su danas na dnevnom redu, postojala vrlo dobra saradnja između MUP i Kancelarije Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti. I sam poverenik je pohvalio recimo, kada je reč o Zakonu o evidenciji i obradi podataka, tu saradnju i usvojene su sve njegove primedbe. Na tom primeru vidim da je Ministarstvo otvoreno za mišljenje i sugestije stručnjaka, što Poverenik kao nezavisno telo jeste, on je stručan za baš ovu materiju, on se njome detaljno bavi i onda mi nikako nije jasno zašto taj isti odnos Ministarstvo nije imalo i kada je reč o njegovim primedbama vezano za Zakon o JMBG i naročito o Zakonu o nacionalnom DNK registru.

Mora da postoji neki razlog, ne bih volela da ga nagađam, želela bih da mi ministar kaže da li se uopšte u MUP prepoznaje problematika sa ovim JMBG, da on otkriva preveliku količinu ličnih podataka i da li uopšte postoji neki plan, makar i dugoročni, da se to izmeni?

Takođe, da bih podstakla da se o tome razmišlja ili da se proces te zamene broja ubrza, želim da napomenem da tu postoji jedna kolateralna dobrobit. Recimo, u trenutku u kome odlučimo da ovakav JMBG zamenimo nekim nasumično kompjuterski generisanim brojem, mi ćemo srediti biračke spiskove, koji su, moram vam reći iz ličnog iskustva, u haosu.

Prošle godine sam tokom predsedničkih izbora bila kontrolor na jednom izbornom mestu na Novom Beogradu, na jednom jedinom izbornom mestu na Novom Beogradu. Pojavila su se dva glasača koji su bili duplo upisani, ali znate kako, prvi put kada su upisani i kada im je dodeljen JMBG greška je napravljena u imenu. Sada, umesto da se to izbriše, to je ostalo, a njima je izdat novi JMBG sa ispravno napisanim imenom i oni kažu da to već dugo stoji. Znači, na jednom izbornom mestu dva takva slučaja. Da vam ne pričam da su dve bakice plakale što svake godine njihovi pokojni supruzi dobijaju pozive za broj.

Oprostite, šta nije u redu sa mikrofonom? Možete da pojačate?

Savršeno vas čujemo svi u sali i u prenosu se sve čuje.

Samo se nadam da ministar čuje.

I ja sam čula da ste rekli umesto neću da navodim, rekli ste neću da navađam. Mogu da vam prepričam.

Koliko decibela ste me smanjili?

Samo nastavite, čujete se u prenosu.