Hvala.

Pola sata slušamo raspravu, vrlo žučnu i čini se da je pored svih ovih količina podataka koje smo mogli da čujemo neki zaključak bio – dvehiljadite godine su razlog za naše zaostajanje, ekonomsko zaostajanje u odnosu na region, zemlje koje su bile daleko iza nas po razvoju.

Pamtimo svi mi gde smo bili, i ispred Bugarske i ispred Rumunije, da ne govorim o Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, ali kada realno pogledamo, suština je politika devedesetih godina, politika koja nije razumela da je potrebno sesti za sto, razgovarati i naći racionalna rešenja u budućem rešenju tadašnje države koja se raspadala. To smo videli na primeru Čehoslovačke i vidimo gde su sada i Češka i Slovačka koje su bile spremne da sednu i dogovore svoj razlaz, ali na jedan civilizovan način.

Demokratska stranka je devedesetih godina, kada je bilo najteže, kada je bilo najopasnije, govorila o miru i o potrebi da se dogovorimo i da u tom trenutku uz uslov dogovora unutar Jugoslavije dosegnemo evropske integracije sa mnogo boljim ekonomskim početkom. Nažalost, mnogi su tada zagovarali politiku sukoba na Balkanu, u bivšoj SFRJ i to je izvor sadašnjeg ekonomskog zaostajanja Srbije i to je jasno i nesporno i dokazivo.

Dakle, devedesetih godina nam niko nije odozgo bacao bombe kao 1999. godine, ali smo mi međusobno ratovali zbog te nespremnosti da se dogovorimo i uspostavimo politiku.

Zbog čega govorim o ovome? Mislim da je potrebno, jer su mnogi zaboravili, zbog toga što i sada čujemo poruke netrpeljivosti, poruke pretnji, poruke koje nemaju strpljenja da čuju tuđe argumente i drugačije mišljenje i to se vidi i u ovom delu rasprave.

Zahvaljujem.

Koristim dalje vreme…

Ne možete koristiti, dobili ste pravo na repliku.
Zahvaljujem.
Najpre se javio kolega Mirčić.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Član 106, koji jasno kaže u 1. stavu da govornik može da govori samo o tački koja je na dnevnom redu.

Sada smo slušali jedan kraći elaborat kako je za sve kriva devedeseta, a dvehiljadita godina kao da je zaboravljena. Ovo što kolege međusobno razmenjuju teške optužbe, naravno, sve ovo obrazlažem u čemu je povreda, ne zaboravite ako ste bili u prilici juče i prekjuče da gledate Todorića, vlasnika velikog „Agrokora“, koji kaže da mu je Zoran Đinđić omogućio da sve kupi u Srbiji i da uđe u Srbiju, čak ga je lično zvao. Onda vam je jasno kako je otišao „C market“, kako su otišle sve druge stvari.

Naravno, predsedavajući uvek ima razumevanje i toleranciju, ali mislim da je sada krajnje vreme da skrenete pažnju. Znate, svi smo mi ovde dovoljno zreli i od naroda dobili poverenje da možemo da razmišljamo svojom glavom. Ne može niko da nam priča nešto novo ili da prikazuje ono što je bilo staro u svom nekom viđenju, a da mi ćutimo.

Zar nisu ovi kada su dolazili u petooktobarskoj revoluciji rekli da je pitanje Crne Gore pitanje stepena demokratije, da je pitanje KiM pitanje koje će se skinuti sa dnevnog reda samo da dođu demokrate koje su došle bombama NATO pakta? Nemojte po ko zna koji put da obmanjujete, a vas kao predsedavajućeg molim da imate razumevanja do određenih granica, a onda morate kao predsedavajući da presečete. Hvala.

Da li želite da se Narodna skupština u Danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne.)
Zahvaljujem kolega Mirčiću.
U najvećem delu vašeg izlaganja u potpunosti se slažem sa vama i smatram isto kao i vi da je važno da se vratimo na ono što jeste tačka dnevnog reda, ali i vi mene morate shvatiti u jednom delu da samo nisam želeo da sprečim sučeljavanje mišljenja. Bila je razmena replika, a veoma je teško predvideti o čemu će govoriti narodni poslanici, to sam i maločas rekao.
Zahvaljujem kolega Mirčiću.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, dostojanstvo Narodne skupštine, član 107.

Svakodnevno nam se spočitava da smo mi krivi za raspad Jugoslavije. Ja gospodu iz DS upozoravam da to niko živ više ne tvrdi osim domaćih nato prašinara. Nismo mi, poštovani narodni poslaniče, 1990. godine doneli zakon o razbijanju Jugoslavije, nego, da vas informišem, SAD.

Hoćete da vam citiram taj zakon? Dakle, 1990. godine u junu mesecu. A znate kada su održani višestranački izbori i ko ih je održao? Molim vas da to više u ovom visokom Domu nikada ne spomenete, jer otvorićemo debatu o tome.

Nije moj predsednik stranke govorio – bombardujte Srbiju jače, žešće, pašće Milošević. To je vaš predsednik govorio. Nemojte molim vas otvarati bolne teme. Ostavimo istoričarima da oni to reše.

Još jedanput, ni jedan zapadni istoričar to ne tvrdi što vi tvrdite, jedino domaći NATO prašinari. Hvala. Ne tražim izjašnjenje.

Zahvaljujem kolega Atlagiću.
Po amandmanu narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, očito je amandman koji govori o privrednom rastu izazvao određene polemike u nekoliko nivoa, i u političkom, i u ekonomskom i u društvenom. To je ono zbog čega danas ne smemo da zaboravimo mnoge detalje iz vremena zbog kojeg nas mnoge ovde opozicione stranke osuđuju.

Danas smo imali prilike da čujemo da koalicioni partneri iz vremena 2005. godine, kada su govorili o pravnoj državi, sigurno su zaboravili kako je prodat „C market“ i kako je prodata PKB u kabinetu tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice. Kako je tada gospodin Mišković kupio za jeftine pare sve lance marketa u Srbiji i postao jedan od 100 članova Forbsove liste. To nije mogao da zaradi nigde, nego jednostavno od državnih para, iz budžeta Republike Srbije, kada je uzeo novac svih građana Srbije.

To je bila ta pravna država o kojoj sada pričamo, jedna pravedna, a ova danas je nepravedna, koja jednostavno dozvoljava konkurenciju, izjednačava strane i domaće investitore i otvara mogućnost da se otvaraju fabrike i nova radna mesta.

Tada su se budžeti pravili na osnovu toga koliko pojedinci, kao što je Mišković, mogu da zarade iz budžeta i koliko ljudi može da zaposli. Mogao je da zaposli svega 7.000 građana Srbije koji su imali povlašćen položaj, a svih sedam miliona koji su budžetski korisnici su radili u funkciji tih 7.000. Tako je izgledala pravna država, tako je izgledao ekonomski rast.

Kada pričamo o 3,5% i 5% povećanja ekonomskog rasta, to je ukupan broj, količina proizvedenih proizvoda u odnosu na prethodnu godinu veći i on se odnosio upravo na ono kada radite društvenu, odnosno državnu imovinu pa ste imali jednu „Kolubaru“ koja je imala 25 sati da radi bager, imali smo prilike da vidimo kako je rast energenata i proizvodnja energenata i prodaja na tržištu i u regionu same „Kolubare“ iznosio čak 300 puta više. Tako je izgledao privredni ekonomski rast Republike Srbije 2005, 2006, 2007, 2008. godine. Došli smo do 2008. godine kada smo prodavali „Mobtel“ i akcije „Telekoma“ i došli smo do toga da u Strategiji razvoja održivog razvoja Srbije koju je tada vodio gospodin predsednik Tadić, stoji da kompletna ekonomija i kapital Srbije iznosi u prodaji uslužnih delatnosti i u prodaji imovine koja se odnosila na sistem telekomunikacija. Tako je izgledala privreda.

Nova vrednost se stvarala iz uslužnih delatnosti zbog čega je Srbija podizala preko 200 kredita sa kamatnim stopama od 8%, isplaćivala plate i penzije i došli do kolapsa 2012. godine, kada je gospodin Vučić preuzeo odgovornost Vlade Republike Srbije i trebao da nađe model kako da izvuče Srbiju iz ekonomskog kolapsa i da otvori investicioni ambijent za ekonomski rast na osnovu realnog održivog budžeta.

To je razlika suštinska između onih do 2012. godine i onih koji odgovorno vode ekonomiju od 2012. godine do danas. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.