Zanimljivo, dame i gospodo, kako u analizi od početnih 20-ak miliona u roku od dva, dva i po minuta dođosmo na 10-ak. Ne možemo tako. Moramo ozbiljno od samog početka do samog kraja.
Velike su razlike u pitanju. Ta razlika koju neko napravi, kao verbalni manevar, već i haj haj prevazilazi ono što bi, na primer, grad Niš mogao da izdrži. Dakle, samo jedna greška u jednoj rečenici ili malo prostora da se zvuči ubedljivije, već prevazilazi sve ono što bi grad mogao da podnese sam, ako pričamo o tome da podnosi sam.
Kontrolni toranj, pista i terminal, mi o desetinama miliona evra pričamo. Ako se složimo da to grad ne može, ako se složimo da to bez Republike ne može, šta je još onda sporno? Šta je onda sporno da li će neko od ljudi, pričalo se o tome ovih dana, koji su zaposleni na aerodromu, oko aerodroma, pružaju različite vrste usluga, šta će se u njihovom životu promeniti, ukoliko se o nečemu formalno stara Republika? Ostaje tu gde je bilo i svi će putnici ići tamo gde su išli, svi će odsedati tamo gde su odsedali i prevoziti se kako su se prevozili. Kako će to uticati na živote ljudi u Nišu ili u okolini tog grada? Neće nikako. Dakle, reč je o klasičnoj političkoj igri na temu nečega što bi trebalo da zvuči strašno, a sve je samo ne strašno. Ne, naprotiv, dobro je, korisno i lepo je. Hoće država da uloži danas, Bogu hvala, za razliku od onih vremena koje ne volite kada pominjemo, ali moramo da ih pominjemo zato što mnogo opominju danas, Bogu hvala, u odnosuna ta vremena, pa ima odakle. To je valjda dobro.
Još jednom, kada već biramo argumente, hajde neka budu takvi da u njima ima neke logike i neke niti koncizno. Ne možemo da pričamo da je loše kada su plate male, a da napadamo kada država daje podršku programima gde su plate velike. Ne možemo da tražimo da se nešto razvija i prihoduje, na primer Aerodrom u Nišu, a da pričamo da mu je vrhunsko dostignuće da bude najjeftiniji na svetu. Moramo da se odlučimo, ako ćemo ozbiljno. Ako nećemo ozbiljno, onda, time završavam, zaboravljamo na desetine miliona u replici od dva minuta. Hvala lepo.
(Goran Ćirić: Replika.)