Kolega Delić, pravo na repliku. Ja nisam čuo, ali sam opomenut da je spominjana SRS. Izvolite.

Moram radi istine da saopštim neke činjenice koje treba da čuju svi narodni poslanici.

Gospodin Živković je 24. jula 2003. godine kao premijer boravio u Americi. Tamo se sastao Kolinom Pauelom. Tamo je gospodin Živković obećao 800 vojnika za Avganistan, a CNN je govorio da je to 1000 vojnika za Irak i za Avganistan. Po povratku gospodina Živkovića iz Amerike, mi u Generalštabu smo dobili zadatak da pripremimo 800 vojnika za Avganistan za akcije „pretraži i uništi“. Trebali su naši vojnici da idu u Avganistan, da ubijaju avganistanski narod za račun Amerike.

Ja sam u to vreme vio v.d. načelnika Operativne uprave, a to je uprava koja radi ratni plan, mobilizacijski plan, plan strategijskog razvoja, znači, sva najvažnija naređenja se tu pišu. Na kolegijumu načelnika Generalštaba već su donete odluke - idemo sa našim boovima, sa našom opremom koju smo imali. Ja sam, da kažem, eto, moja malenkost, rekao da naša vojska nema ništa osim streljačkog oružja, sa čime bi mogla da se pojavi u Avganistanu. Rekao sam da mi u svakom slučaju možemo naći 800 ljudi, ali kakav je taj naš interes, a načelniku Generalštaba sam rekao – vi ćete biti odgovorni za kovčege koji će početi da stižu iz Avganistana. Morate. Ako već moramo da idemo u Avganistan, da od te iste Vlade i od gospodina Živkovića, tražite da sutra obezbedi 50 miliona dolara, a za šest meseci još 50 miliona dolara, da bi se kupila oprema iz Rusije, radilo se o BRD-emovima 80 i 82, jer je to jedina oprema sa kojom se moglo ići tamo.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Deliću.)

I, kada se verovatno, ja nisam imao prilike da se susretnem sa gospodinom Živkovićem, ali verovatno taj zahtev Vojske da se odmah, trenutno, obezbedi 100 miliona dolara i da se obezbedi godinu dana za obuku vojske koja će ići u Avganistan, ta priča je završena, i na taj način smo sprečili da naši vojnici idu da ubijaju ljude u Avganistanu, a to je gospodin Živković obećao u Americi.

Polako, kolega Živkoviću.

Prvo pravo na repliku narodni poslanik Vladimir Orlić.

Rečeno je ovde da se mi dobro pazimo, da neko naše reči ne zapamti, da nas slučajno ne bude sramota. Rečeno je još da se neko osetio strašno uvređen zbog tih reči. Nisam siguran čime, osim ako se prepoznao u onoj najvećoj nesreći koja jedan narod može da zadesi, a koja je imenovana jasno. Ako se prepoznao, prepoznao se sam, sigurno ničega uvredljivog, ničeg ličnog tu nije bilo ni za koga.

Ako pričamo o tome da će nešto da bude zapamćeno, onda odlično, onda je to zaista odlično. Mi ove stvari govorimo da se dobro čuju i da se zapamte. Mi ove stvari govorimo upravo zato što smo svesni šta je najpogubnije i šta je najveća opasnost za narod koji se nađe u situaciji poput ove u kojoj se našao srpski narod u prethodne dve ili tri decenije, u izazovima kakve ima i danas.

Još jednom, nije poraz jednog naroda težak ukoliko je u jednom periodu svog postojanja naišao na teške okolnosti. Nije poraz najteži ako je naleteo i na najveću silu koja na planeti postoji od kada i ta planeta postoji. Poraz je najveći mogući ako se prihvati taj robovski moral i neko pogne glavu i kaže – ja sam kriv za svu nesreću koja me zadesila, za svaku nepravdu, iako znam da nije bilo tako, prihvatiću da sam kriv da bih učinio srećnim onoga ko sa na meni iživljavao. To je najgore što može da se desi pojedincu i narodu.

Dobro je ako će to uticati na neke da sada počnu da jasno osuđuju teror koji je izvršen nad ovim narodom 1999. godine. Videćemo da li su nešto naučili i nešto zapamtili na osnovu toga da li će reči birati kada budu govorili o tome gde Srba ima i zašto ih ima.

Ali, još jednom, ako dozvole sebi da budu eksponenti tog robovskog morala, sami će pogaziti sve dobro što u međuvremenu nauče i zapamte i prihvatiće da budu ono najgore. Da li hoće ili neće, pa to je samo na njima. To sa nama baš nikakve veze nema.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, pravo na repliku.

Žao mi je što je general malopre izneo nekoliko neistina. Mislim da nije imao zlu nameru, nego da nije dobro obavešten.

Tačno je da sam se sretao sa državnim sekretarom Pauelom 2003. godine, verovatno jula, verovatno je datum tačan. Tačno je da je bilo priča o mnogim stvarima, pa između ostalih, i o angažovanju naše žandarmerije i vojske u mirovnim operacijama pod okriljem UN. Imate o tome dokumente, svaki taj razgovor je dokumentovan i u Stejt departmentu i od strane i ambasadora i drugih ljudi iz naše ambasade koji su tada bili na tim razgovorima. Tu nema nikakve sumnje.

Pre toga, pre nego što sam otišao u Vašington, ja sam razgovarao sa tadašnjim komandantom žandarmerije i sa tadašnjim načelnikom Generalštaba o mogućnosti našeg angažovanja i oni su izrazili spremnost da se učestvuje, jer naravno, mi smo učestvovali u mirovnim operacijama još sedamdesetih godina prošlog veka. Naravno, to je samo politička ideja, a naravno da oko toga je formalno trebalo da se izjasni i vojska i žandarmerija i savezna država, pošto je vojska tada bila na nivou savezne države koja se tada zvala Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Prema tome, bilo koji premijer Srbije 2003. godine nije mogao da obeća nikome ništa iz te oblasti. Razlog još jedan da znate, nisu bili razgovori oko Avganistana i Iraka, nego oko Haitija, i to mislim da se on zvao Žak Klajn, pre toga je bio u Bosni komandant nekih međunarodnih snaga, a njegov predlog je bio da na Haitiju, gde je završen neki rat, naše snage budu angažovane kao i danas, u zdravstvu, u razdvajanju tih zaraćenih. Znači, ništa od onoga što ste, generale, rekli, nije tačno i to možete da proverite i u, ja sam siguran, i u arhivi Generalštaba Vojske Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, pravo na repliku.

Ja, naravno, nisam bio u Americi i nisam pratio gospodina Živkovića. Ja ne znam šta je on pričao sa Kolinom Pauelom, ali znam šta je radio Generalštab posle njegovog povratka. Nije se pominjao nikakav Haiti. Prvenstveno se pominjao Avganistan. General koji je na kolegijumu bio zadužen da govori o tome, počeo je otprilike ovako – Amerikanci će znati da cene naše angažovanje u Avganistanu i to će nam verovatno pomoći oko Kosova i Metohije. Ja lično sam tog generala pitao da li su Amerikanci obećali bilo šta vezano za Kosovo i Metohiju, jer ja bih prvi otišao u Avganistan i kao običan vojnik, ako to nešto znači za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Ne, kaže, to su moje procene. Tvoje procene su potpuno nebitne po tom pitanju. I, javljali su se i drugi na kolegijumu da govore o tome sa čime idemo u Avganistan.

Znači, apsolutno je bilo rečeno da naša Vojska ima iskustava iz protivterorističke borbe i ide u akcije – pretraži i uništi. To je ono o čemu se govorilo u Generalštabu. Načelnik Generalštaba, gospodin Krga, je živ čovek. On je vodio taj kolegijum. Ja sam bio zastupnik načelnika operativne uprave i, ako je igde zapisano, zapisano je i to što sam već rekao – ako mora da se ide, onda recite gospodi iz Vlade da nemamo sa čim da idemo, da moraju da obezbede sto miliona dolara za nabavku opreme i da mora da se godinu dana obezbedi da obučimo vojnike i da im damo šansu da se živi vrate iz Avganistana.

(Zoran Živković: Replika.)

Nemate sada pravo kolega na repliku. Kolega Delić je pričao o svojim diskusijama u Generalštabu, a kome vi niste prisustvovali.

Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodo srpski oficiri, gospodine ministre, na svu sreću u ovom Domu postoje stenogrami i jasno se vidi ko je šta rekao, a srpski jezik je takav da je svima nama razumljiv.

Sramotno je reći u Skupštini Republike Srbije da je vlast ili srpski narod odgovoran za ono što je srpskom narodu učinio NATO pakt. Ništa manje nije grozno reći, i to bestijalno bombardovanje srpske zemlje nazvati bahanalijama, kada je to najveći zločin koji je protiv jednog naroda učinila jedna organizacija. Upravo u tom kontekstu, jer pričamo ovako kao što mislim, ne mogu da se u potpunosti složim sa gospodinom ministrom Vulinom zašto donekle ostaje u rukavicama kada govori o nekim stvarima.

Tačno je da je za vreme prethodne vlasti izvršeno najviše i najjače uništavanje vojnog potencijala naše Republike, ali to nije uništeno samo voljom tadašnje vlasti, bez obzira kolika je ona bila. To je uništeno po nastavku agresije NATO pakta i po njihovim naređenjima o smanjenju naoružanja. Zašto, ako je to tako i zašto ako svi znamo da je tako, mi danas sa tim i takvim NATO paktom sarađujemo? Zašto su, ako kažemo da su najbolji oficiri i svi oni koji su podneli teret agresije na KiM, posle toga po brzom i ubrzanom postupku morali da budu na ovaj ili onaj način odstranjeni iz Vojske Republike Srbije i penzionisani?

Da, to je urađeno, jer je tako hteo NATO pakt. Zato vam ja pričam i zato sam rekao pre neki dan, nema gospodo tu neutralnosti. Oni rade ono što su naumili. Onda bombama, nakon toga biranjem takve vlasti kakva je bila u velikoj meri, marionetska, pokušavala da svaku naredbu NATO pakta sprovede u delo. Zato podržava Srpski pokret Dveri naoružavanje koje dolazi i koje radimo i proradiće i proleteće avioni i iz Rusije, iz Belorusije, ali zato kažemo dosta nam je te vojno-tehničke saradnje i raznih sporazuma sa NATO paktom. Manimo se tog tipa neutralnosti, okrenimo se onima koji su nam prijatelji. Hvala.