Hvala lepo, vredelo je čekati. Evo, nekoliko sati i još smo na prvom članu i to je već izrečena priča i ocena o tome kako se vodi rasprava u ovom parlamentu, čemu služe amandmani, ko ima pravo da ih predloži, ko ima pravo da ih brani, kada i kako. Ne bih imao da dodam nešto mnogo u odnosu na te teme. Mislim da je srpskoj javnosti potpuno jasno šta se dešava.
Da kažem o ovom amandmanu na član 1. koji smo podneli moje kolege i Kluba samostalnih poslanika i ja. U članu 1. stav 1. nakon reči: „osposobljavanje za potrebe“ dodaje se reč: „sistema“, sa idejom da se dodavanjem neophodne reči „sistema“ jasno određuje koji segment društva se na ovaj način definiše. Kako nije ispravno koristiti samo reč „odbrana“, već se mora koristiti sintagma „sistem odbrane“ koji je definisan drugim pravnim aktima.
U odgovoru Vlade kaže – Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je opštim propisima pojam „odbrana“ regulisan, između ostalog, da se ona ostvaruje organizovanjem i pripremanjem subjekata odbrane u izvršavanju zadataka u ratnom i vanrednom stanju. Voleo bih da mi neko kaže šta ovo znači, ali to je manje važno.
Bojim se da je ova rasprava otišla, naravno, kao i mnogo puta ranije neke druge rasprave u pogrešnom smeru. Imali smo razna junačenja i pre podne i posle podne o tome ko je sve branio, ko je sve ginuo, ko je sve uspeo da osvoji vojne ciljeve, političke ciljeve vojnim sredstvima. Nažalost, taj rat na koji se najveći broj govornika pozivao je izgubljen. I, tamo gde su predstavnici sadašnje vlasti, tada kao mladi, ne baš pioniri, ali kao mladi omladinci, predvođeni svojim mentorima, svojim političkim očevima, roditeljima, svuda gde su branili Srbe i srpske interese tamo Srba više nema. I, to je istorijska istina. Nažalost, to je tako i niko ne treba da bude srećan zbog toga, niti jeste, ali je to dovoljan razlog da se prestane sa junačenjem bez osnova i bez razloga.
Svašta smo čuli ovde, pa i od ministra, da je neko negirao NATO žrtve, da je po nalogu nekih stranih agentura, čega li, ambasada, inače u Srbiji su samo strane ambasade, nemamo domaće ambasade u Srbiji, to bi mogao neko da nauči već jednom ako se bavi politikom, da smo negirali ono što se dešavalo 1999. godine. Ja neću da pitam ko je gde bio tada, u to vreme bombardovanja i pre toga neposredno, i posle toga.
Što se tiče grada Niša koji sam tada vodio i nosio uniformu po naređenju načelnika štaba Treće armije, nažalost ja nosio uniformu, zato što je to bilo, verovatno, meni je rečeno - odlučeno je na najvišem mestu da gradonačelnik nosi uniformu, ja sam pitao - da li ste normalni, pa ja nisam služio Vojsku, a u toj uniformi neki ljudi ginu, ne neki, nego mnogi, rečeno mi je - odlučeno je na najvišem mestu. To sam pravilno akcentovao. Posle 20 dana su mi rekli da skidam uniformu. Doznao sam da je to zato što je procena da skače rejting čak i meni, jer ljudi vole uniforme, naravno, to je potpuno prirodno, a ja sam pitao tog načelnika štaba Treće armije koji su efekti mog nošenja uniforme i, naravno, nije niko imao da mi kaže ništa pametno na tu temu.
Grad Niš je dobio veliku Povelju od načelnika Generalštaba, tadašnjeg, mislim da je bio Pavković, jeste bio je Pavković, za veliki doprinos borbi protiv NATO agresora i to je istorijska istina. Ta Povelja stoji i dan danas u Skupštini grada Niša. Ja sam dobio jednu zahvalnicu od jednog puka iz PVO-a i avijacije, za neki specijalni zadatak koji smo radili i neću da ga otkrivam ni dan danas.
Prvo obeležje koje je neko uradio žrtvama NATO agresije je uradio grad Niš. Ja mislim da je to već bilo za Vidovdan iste godine, ili možda malo kasnije, ne držite me za reč, ali sigurno 1999. godine, to je jedna kapela pored Niške tvrđave, spomenik kapela gde piše – Žrtvama NATO agresije. I, to je urađeno u vreme kad sam ja predsednik Skupštine grada Niša i niko nije mogao da naredi bilo kome bilo šta. To jeste jedan ogroman poraz evropske civilizacije da bombarduju građane jedne zemlje zato što je ta država u tom trenutku imala nenormalnu vlast.
I, to što vama govorim sada sam govorio na parlamentarnoj skupštini NATO pakta u Budimpešti, početkom 2000. godine, pred svim predstavnicima NATO pakta i ukazivao na sve to što su uradili nažao građanima mog grada, građanima Srbije. Zato, bilo ko ko se krio ispod kvarcne lampe u vreme bombardovanja ne sme da mi reč kaže, ni meni ni bilo kome ko je u to vreme uradio bilo šta dobro za ovu zemlju. To ne dopuštam nikome.
O uništavanju Vojske posle 5. oktobra, ja bih voleo da neko, recimo ministar, napravi jedan formalni izveštaj i da ga potpiše, šta, kad i koliko je uništeno, posebno me interesuje onaj deo do kraja 2003. godine.
Ovaj narod je imao velike nesreće u svojoj modernoj istoriji. Ne postoji ni jedan jedini razlog da te nesreće činimo još većim time što se ljudi bez obraza, bez morala, kite nečim što nije nikada postojalo i što vređaju ljude koji su ozbiljno radili svoj posao. To nema veze sa partijama. To nema veze sa poreklom. To ima veze sa osnovnim postavkama normalnog života.
Naravno da Srbija mora da ima jaku armiju. Naravno da ta armija treba da bude usmerena i da bude formirana po svojoj strukturi u odnosu na ono šta je naša strategija odbrane, da definišemo gde su nam potencijalna žarišta, ko su nam neprijatelji i u odnosu na to da je opremamo modernim sredstvima. Migovi koji ne lete godinu dana nakon što su dovučeni do Beograda, kao i migovi koji treba da dođu iz Belorusije, koji neće da lete još dve godine, nisu moderno naoružanje.
To nema nikakve veze sa životom. To je jedna farsa, kao i cela ova vlast. Zato vas molim da pre svega gospodu oficire, ljude iz Ministarstva koji rade svoj posao profesionalno, da se vi brinete za ono što je Vojska Srbije, ne dopuštajte političarima koji su se krili ispod kvarcne lampe u vreme bombardovanja, da se oni brinu za Vojsku jer to neće biti dobro za ovu državu. Hvala vam.
