Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Uvažena gospođo Mihajlović sa saradnicima, svoju pažnju ću posvetiti Predlogu zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Čisto javnosti radi, ovim zakonom uređuju se uslovi, kriterijumi, način i postupak za izgradnju stanova za pripadnike Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, MUP-a, BIA i Ministarstva pravde, konkretno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, kao i za lica ranije pripadnika snaga bezbednosti koji su pravo na penziju ostvarili u jednom od ovih državnih organa, kao i druga pitanja od značaja za realizaciju navedenog projekta.

Mi iz poslaničke grupe DJB imamo tri osnovne primedbe na ovaj zakon. Prvo, to su nedovoljno jasno definisani kriterijumi, zatim nedovoljno jasne procedure i nepotrebno zaobilaženje već postojećih zakona i nepotrebna hitnoća. Amandmani koje smo i podneli imaju za cilj da to isprave, ukoliko uopšte dođemo na red da o njima raspravljamo, jer opet imamo situaciju da je podnet ogroman broj amandmana koji u suštini ništa ne menjaju u ovom zakonu, već služi isključivo kako bi se potrošilo dragoceno vreme za raspravu.

Spremajući se za ovu sednicu, ja sam se konsultovala sa pripadnicima Vojske Republike Srbije i prenela bih njihove stavove i argumente u vezi sa ovim predlogom zakona. Ono što se tiče upravo vojske i sektora bezbednosti i ono što nije dobro u ovom predlogu zakona jeste opšta namera, odnosno opšti cilj, jer ako je težnja da se reši stambeno pitanje pripadnika vojske i snaga bezbednosti trajno, onda ovo nije način kako oni tvrde.

Prvo, u vojsci na neodređeno vreme radi oko 20 hiljada ljudi, u MUP-u radi oko 42 hiljade, u BIA oko tri hiljade, tu su još i penzionisani radnici MUP-a i Vojske Srbije, još oni stari iz JNA, i jasno je da je u pitanju ogroman broj ljudi. Pored toga, svake godine u Vojsku Srbije uđe još 300 novih ljudi, a oni koji odu u penziju opet imaju pravo da konkurišu za stan. Tako isto važi i za MUP. Ovo znači da pravo na jeftin stan u jednom trenutku ima oko 65 hiljada ljudi, možda i broji nešto manje zavisi da li u MUP-u od tih 42 hiljade svi rade na neodređeno vreme.

Ovim predlogom planira se izgradnja 1.700 stanova, i to u fazama, a ovim tempom biće potrebno preko 20 godina da se sve ovo reši. Takođe, ono što ovde vidimo kao opasnost jeste da se prave socijalna naselja, naime, kolektivni smeštaj za ljude jedne profesije, i to nije dobro zbog socijalizacije dece, života ljudi sa istim navikama. Ti ljudi će živeti okruženi jedni drugima, svi isti ispod jednog kalupa, iste socijalne karte. Ono što postoji, što je ovde opasnost, jeste da se stvaraju tzv. geta. Lokacija na kojima će se graditi su van grada, van civilizacije, van urbanih delova. Pripadnici Vojske opravdano strahuju da će se na ovaj način od njih napraviti građani drugog reda, ljudi koji nisu dostojni da žive sa ljudima, drugim ljudima van struke. Primera radi, to je Novi Beograd, tu su živele sve strukture, pa među njima i vojna lica. Vojna lica imaju razumljivu bojazan da će da žive u rubnim delovima grada, što će ih dodatno izolovati.

Ono što ne postoji u zakonu jeste što veterani nisu uključeni u smislu onih koji su se borili kao rezervisti, već samo lica koja su u ratu bila angažovana kao profesionalna lica. Ovde vidimo da su uključeni samo ratni vojni invalidi koji su bili ranjeni kao aktivni, a ono što je trebalo da ovim zakonom bude predviđeno jesu posebni programi za veterane, odnosno da i oni budu na listama koja će se formirati, pa što da ne, da imaju i prednost. Oni zaslužuju sve benefite i prednosti u odnosu na aktivne, kao i deca poginulih pripadnika takođe.

Ono što nije dobro jeste što će se podzakonskim aktom regulisati rang lista. Biće jako teško definisati ko ima prednost nad kim, da li aktivni pripadnici ili pak penzioneri, jer samo u Beogradu radi oko 7.000 pripadnika Vojske i barem 5.000 iz Ministarstva unutrašnjih poslova. To je ogroman broj stanova i ogroman broj zahteva, tako da pripadnici Vojske Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova opravdano strahuju da će biti veliki broj malverzacija.

Takođe, pripadnici vojske smatraju da obaveza da se bude u radnom odnosu 10 godina od dana potpisivanja ugovora nije dobra. To je prisiljavanje na ostanku u sistemu i pripadnici smatraju da je optimalan rok pet godina. Pripadnici vojske sa kojima sam ja razgovarala smatraju da su oni već 10 godina u sistemu, ukoliko su se školovali četiri godine i radili više od pet, to je već oko 10 godina u sistemu i veruju da je dovoljno da se time vrati njihov dug državi.

Zakonom takođe nije definisano da li će i ministar imati pravo da kupi stan, kao lice koje trenutno obavlja tu funkciju. On je takođe, da podsetimo, državni službenik i nije pripadnik sistema odbrane, kao ni njegovi sekretari, niti pomoćnici. Danas je, primera radi, u tom ministarstvu, sutra može biti u nekoj drugoj firmi. Koliko on treba da radi nakon toga u sistemu? Takođe 10 godina ili je u pitanju neki drugi rok?

Završila bih svoje izlaganje rečima koje su mi preneli pripadnici Vojske sa kojima sam pričala da oni nisu građani drugog reda koji treba da žive izolovani, koji treba da se oblače preko administrativne zabrane preko pojedinih prodavnica. Oni naglašavaju da sve što im treba jesu plate dostojne čoveka, kako bi sami kupili stanove i oblačili se gde žele, a ne da budu socijalni slučajevi. Većina pripadnika Vojske ima visoke škole i fakultete, a rade i neretko izdržavaju svoje celokupne porodice sa manje od 500 evra mesečno. Oni takođe ne žele da njihova deca poznaju samo decu čiji su roditelji takođe u sistemu. Takva deca će opet imati za uzore ljude i sistema i onda će i sama odabrati da budu u sistemu kada za to dođe vreme. Država tada dobija mlade ljude koji slede svoje roditelje i uzore iz okruženja, a okruženje je jednolično. To je mnogo opasnije nego nerešeno stambeno pitanje, kako su mi rekli pripadnici Vojske Republike Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušica Stojković. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Uvažena potpredsednice sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u Vojsci Republike Srbije imamo danas 14 pripadnika Vojske bez rešenog stambenog pitanja, 20.000 pripadnika policije nema rešeno stambeno pitanje u našoj državi i oko 1.500 pripadnika Bezbednosno-informativne agencije. To je rezultat koji smo mi imali i koje nam je ostavio prethodni režim, to su zaista brojke za koje se moramo zapitati.

Tek je predsednik gospodin Aleksandar Vučić inicirao jedan dobar projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, nažalost, mi to nismo mogli ranije da uradimo kao država, u nasleđe nam je prethodni režim ostavio dugove, veliku količinu javnih dugova, neuređene javne finansije, morali smo da se pozabavimo merama fiskalne konsolidacije i tek sada su se zaista, kada je država ozdravila, kada je država na zdravim nogama, tek sada su se stvorili uslovi za ulazak u jedan veliki i ambiciozan projekat državne stanogradnje, kako bi rešili stambeno pitanje pripadnicima pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova, pripadnicima Vojske Republike Srbije, Bezbednosno-informativne agencije, ali i Ministarstva pravde, odnosno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.

U materijalu koji smo dobili od strane potpredsednice Vlade zaista je reč o jednom ambicioznom projektu, izgradiće se stanovi na šest lokacija, odabrane su te lokacije, u prvoj fazi će se izgraditi ukupno 1.578 stanova, investitor je dobro poznat, investitor je Vlada Republike Srbije. Ovim zakonom, ovim leks specijalisom o kome danas raspravljamo, zaista će se precizirati do tančina jasna prava i obaveze investitora za svaku od pojedinačnih lokacija.

Kao što sam već rekla, do sada je obezbeđeno šest lokacija. Pre svega, pripremljene su lokacije u Vranju i Kraljevu, ali i Nišu, Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu. U Beogradu je predviđena izgradnja 400 stanova. Moja prethodna koleginica je rekla da mi želimo da pripadnike Vojske strpamo u neki geto. Želim da kažem, kao Beograđanka, da je reč o gradskoj opštini Palilula, znači nije reč ni o kakvom getu u Beogradu, reč je o gradskoj opštini Palilula, banji Ovča, izgradiće se 400 stanova.

Nakon konstituisanja gradske skupštine usvojiće se planski dokumenti koji su u ovom prethodnom periodu nedostajali. Ovaj projekat će unaprediti razvoj čitavog našeg rada, čitave naše prestonice. Ja vas podsećam da je grad Beograd nakon Drugog svetskog rata pokrenuo stambenu izgradnju na lokacijama koje su bile močvarne za izgradnju stanova za naše policajce i vojnike, a sada su oni najekskluzivniji delovi Beograda, poput Novog Beograda, Starog Košutnjaka i ostalih delova gde se nalaze lokacije za stanove naših vojnika i policajaca.

Naša ideja, odnosno ideja SNS da zaista vodimo računa o poboljšanju materijalnog položaja svih naših građana, a pre svega mislim na poboljšanje materijalnog položaja pripadnika snaga bezbednosti, naših vojnika, naših policajaca, naših čuvara zatvora. To su svi oni ljudi, podsetiću vas, zaista rade jedan najteži posao, vode računa o našoj sigurnosti, našoj bezbednosti i o bezbednosti naše dece, o bezbednosti naše imovine. Oni zaista imaju nevelika primanja i ta njihova primanja zaista prate rast i razvoj naše države. To su realna primanja koja kao država možemo da im priuštimo. Oni imaju nerešeno stambeno pitanje, a neki od njih su i zaista pripadnici mlade generacije koji žele da prošire svoju porodicu, koji žele da grade svoju porodicu. Zaista je za njih veliki zalogaj da reše stambeno pitanje.

Država želi da stimuliše izgradnju jeftinih stanova po povoljnoj ceni koja neće prelaziti 500 evra po metru kvadratnom, plus troškovi poreza na dodatu vrednost i računica je prosta. Računica kaže sledeće, da će za stan od 60 metara kvadratnih po ceni od prosečno 500 evra po kvadratu uz kredit od 30 godina mesečna rata bi iznosila oko 126 evra. Zaista ste dobro vodili računa o svakom detalju o ovom zaista kapitalnom projektu, značajnom projektu predstavlja i projekat stanogradnje za službe bezbednosti, odnosno uzornog stana. Juče ste imali prilike da svim narodnim poslanicima, a ja vas molim i da medijima i svim zainteresovanim građanima zaista okačite da svi mogu da vide kako će izgledati ti novi stanovi za pripadnike snaga bezbednosti. Ti stanovi će biti po najvišim standardima energetske efikasnosti, ti stanovi će se graditi od domaćeg materijala, biće uposlena naša domaća građevinska infrastruktura. To je zaista benefit od usvajanja ovog zakona, leks specijalisa i to je višestruko.

Možemo govoriti da će korist od usvajanja ovog zakona, njegove implementacije u praksi, korist će imati i jedinice lokalne samouprave i država Srbija, ubiraćemo porez na imovinu. Ja dolazim iz Rakovice i mogu da kažem da imamo potrebu i kod pripadnika Vojske i kod pripadnika naše Policije da će se prijaviti na ovaj konkurs i da će želeti da pod povoljnim uslovima dođu do rešenja krova nad glavom.

Vladina komisija kojom je predsedavala premijerka, koju su činili potpredsednik Vlade Nebojša Stefanović i brojni drugi ministri je zaista uradila odličan posao. To je recept za uspeh. Recept za uspeh kako možemo da realizujemo velike i značajne projekte.

Na samom kraju želim da kažem sledeće, dolazim iz gradske Opštine Rakovica i gradska Opština Rakovica je u prethodnom periodu bila poznata po divljoj gradnji. Kako je to kad se gradi bez građevinske dozvole, bez planskih dokumenata, kako je to kad se gradi na svakom ćošku. Vlada Republike Srbije je zaista pojednostavila i procedure, konačno su jasne i transparentne procedure dobijanja elektronskih građevinskih dozvola.

Imala sam prilike da zajedno sa vašom državnom sekretarkom, gospođom, Aleksandrom Damjanović, prisustvujem otvaranju Kapitol parka u gradskoj Opštini Rakovica, „Posejdon grupa“ je uložila u moju opštinu, u gradsku Opštinu Rakovica 30 miliona evra, više od 450 radnih mesta je otvoreno u gradskoj Opštini Rakovica, što je zaista odličan rezultat. To je isto tako primer kako vi ne ucenjujete investitore koji dolaze u našu zemlju. Mi smo država koja je sada prva što se tiče jugoistočne Evrope, prva po direktnim stranim investicijama. Toga ne bi bilo da ne ulažemo u naše puteve, u naše pruge, ali da ne onemogućavamo olakšanu proceduru za dobijanje građevinskih dozvola i ulaganja u našu privredu.

U danu za glasanje, na samom kraju, pozivam sve svoje kolege narodne poslanike, a sigurna sam da će to učiniti moje kolege iz SNS da podrže ova dobra zakonska rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Sa ovim bismo završili sa prepodnevnim radom.
Sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 15 sati i 5 minuta.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti razumem kao najviši čin brige države o ljudima, i to o ljudima čiji je zadatak da štite bezbednost svih nas, ali uz zaštitu bezbednosti oni čuvaju naš ponos i dostojanstvo.

Ponos i dostojanstvo jeste ono mesto gde bi želeo da nastavim sve ono što su moje kolege narodni poslanici iz ove poslaničke grupe do sada rekli o ovom predlogu zakona.

Oni koji ceo svoj život posvećuju čuvanju naroda i države, pored hrabrosti i patriotizma, moraju da imaju i uslove, pristojne uslove, socijalne i materijalne sigurnosti i to je veoma važno koliko za njih lično, toliko i za celu državu.

Podstaknut ovim pitanjem, jednom svom prijatelju koji je ceo svoj radni vek proveo u strukturama bezbednosti, postavio sam pitanje – šta je prioritet, šta je to najvažnija stvar, šta je osnovni zadatak službe bezbednosti? Da li je to zaštita države i naroda ili zaštita predsednika države i vlasti, računajući na to da po ustavnom ovlašćenju predsednik države je taj koji predstavlja državu i državnu politiku?

Dobio sam vrlo kratak, ali vrlo razložan odgovor, zavisi ko je na čelu službe bezbednosti. Ako je na čelu službi bezbednosti Karla Del Ponte ili Madlen Olbrajt, onda će sigurno biti zaštićen onaj predsednik koji takvu politiku sprovodi, koji takvu državu predstavlja.

Naravno, odmah sam se i setio i razmišljao o tome da li su svi predsednici države svesni šta čine za državu i narod? Setio sam se i čuvene rečenice bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, koja kaže - spreman sam da preuzmem na sebe više odgovornosti nego što mi Ustav dopušta.

Zamislite tu vrstu žrtve, gospodina Tadića, te žrtve jednog Atlasa koji drži nebo da ne padne na Srbiju. Rezultate ovakve politike i ovakvog razmišljanja vrlo brzo smo saznali i to nije trajalo ni mesec dana, kada je sklonjena misija UN i pre Ruskog veta dovedena misija Euleksa.

Nije trebalo biti član bilo kakve bezbednosne strukture, jer je Euleks unapred i pre tog potpisa jasno rekao da su osnovne namere uspostavljanje kosovske države. Sve je ovo učinjeno bez Skupštine, bez referenduma, bez ustavnih ovlašćenja. Otvoreno je učinjen čin izdaje zemlje. Tada nismo imali bezbednosne strukture koje bi ovako nešto sprečile. Nismo imali ili smo imali bezbednosne strukture koje su štitili političke karikature, dostojne najvećeg prezrenja.

Prezirali su ih čak i oni koji su im izdavali naloge i koji su im bukvalno politički komandovali, jer niko ne poštuje kolportere naloga kojima možete naravno naređivati kako god želite.

Danas slušamo razne diskusije, slušamo besmislene predloge dnevnog reda, poslanička pitanja koja uvek govore o tome kako je SNS došla na vlast, govore o tome koliko će se na vlasti zadržati i kako će ubrzo otići u političku istoriju. Spominju se rezultati, uslovi izbora, dominacija u medijima, itd. To smo u opštoj diskusiji svedoci skoro svakodnevno.

Ne mogu da poverujem da su predstavnici opozicije, posebno bivšeg režima, toliko slepi kod očiju. Nije 2012. godine SNS pobedila na izborima zato što je nešto nudila ili zato što je nešto obećavala. Ne pobeđuje ni danas ubedljivo zato što ima snažnu političku propagandu i zato što u nešto ubeđuje narod. Osećanje poniženja je pobedilo u narodu. Onaj ko ima malo obraza, kada oseti tu količinu poniženja kojoj smo mi bili izloženi, osećaj i stid, onog trenutka kada je narod počeo da se stidi vlasti koju je imao, tada je tražio druga politička rešenja.

Zato danas vi koji vraćaju dostojanstvo naroda, vraćaju osećaj ponosa. Predsednik koji uspravno stoji u Briselu, Vašingtonu, Parizu, Londonu, posebno u Berlinu, Tokiju i Moskvi, što neke jako boli, Vlada koja donosi teške mere, ali mere nade i budućnosti, politika koja misli o ljudima kao što ovi danas zakoni misle o ljudima, može da smeni samo neko ko dođe bolji, pametniji, obrazovaniji, spremniji, a to nisu ovi koji danas predstavljaju opoziciju Srbije. Da imaju malo hrabrosti, oni bi bar jednu star uradili što čini opozicija svuda u svetu, u svim svetskim parlamentima, tražili bi vanredne izbore. Ovo je jedina opozicija koja beži od izbora. To je prosto neverovatno, toliko o hrabrosti.

A da imaju malo osećanja stida, ni jedne sekunde ne bi sedeli u ovoj sali, od 0,5 do maksimalno 2%, bilo bi dovoljno da sami sebi kažu da im ovde nije mesto. Kako će oni to da promene Srbiju? Šta će to bolje Srbiji da donesu? Kako će da donesu bolje Srbiji oni za koje ne glasa šira familija, levi i desni komšija? Koliko se nakupilo za 12 godina i tu bi imali 4% bar ti da glasaju. Naravno, i to je izostalo. Osećanje stida i osećanje obraza, kada se ono bude vratilo kod političkih aktera koji misle da nešto vrede, možda će nešto i uraditi.

Govore o medijskom prostoru koji naravno po njima SNS donosi velike izborne rezultate, a oni naravno nemaju toliko prostora i ne mogu da predstave svoju politiku. Upravo je to problem. Problem je što oni koji glasaju jako dobro poznaju ove druge i džabe su pokušaji stare DS, nove DS, neke Socijaldemokratske stranke. Među novima su svi stari, a sa starima nikog novog. To je sudbina, gorka sudbina njihovog političkog kraha.

Zbog toga, svaka čast što brinete o ljudima. To je politika SNS, to je politika ove Vlade, to je politika ovog predsednika. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Krsto Janjušević. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade sa saradnicima, uvažene kolege, ideja i inicijativa predsednika Aleksandra Vučića o rešavanju stambenih problema za pripadnike snaga bezbednosti danas ima sve elemente za njenu realizaciju.

Prvi i najvažniji je stanje u budžetu. U prvom kvartalu ove godine imamo najviši zabeleženi kvartalni rast BDP u poslednjih deset godina, iznosi 4,5%. To nam je dalo temelj da uđemo u ovakav jedan projekat.

Imamo šest gradova koji su već u proceduri zahvaljujući efikasnijim merama Vlade i vašeg ministarstva i realno su urbanistički i lokacijski planovi u Nišu, Vranju, Kragujevcu, Kraljevu, Beogradu, Novom Sadu. Realnost je i predlog zakona koji sve to definiše.

Na neki način, država ovim zakonom i tržišno deluje. Zašto? Postoje pripadnici Vojske koji i u tom delu namenske industrije značajno podižu našu ekonomiju, rast. Vojska kada čuva zemlju i bezbednost je veoma važna za investicije u toj zemlji, ali namenska industrija beleži izuzetan rast i mi te ljude koji se školuju i veliku vrednost ulaganja u školovanje tih ljudi na neki način obavezujemo da ostanu tu, rade i doprinose novom rastu naše države i naše budućnosti.

Realnost je i završena, na primer, završena deonica LJig – Preljina, 40,4 kilometara, realnost su 66 mostova i četiri velika tunela na toj deonici. Realnost je potpisani komercijalni ugovor za deonicu Preljina – Požega. I vrlo je zanimljiv način na koji neko želi da obesmisli sve te velike projekte. Pa, recimo tamo odakle ja dolazim, Zlatiborski okrug, relaciju tj. deonicu i najavu gradnje Preljina – Požega obesmišljavaju time - a gde će ona ići dalje. Srećom ima onih, mnogo više, onih koji čak kažu – neka dođe do Požege, ne mora nigde dalje. I takvih je mnogo više, srećom, od onih koji žele da obesmisle tu deonicu.

Imamo početak rekonstrukcije pruge Beograd – Bar i mi u Priboju u Prijepolju, Raškopolimskoj oblasti se izuzetno radujemo tome, a realnost je završena rekonstruisana deonica 77,6 kilometara Resnik – Valjevo, od 287 kilometara pruge Beograd – Bar, onih, bez teritorije Crne Gore.

I opet, način na koji neko želi sve to da obesmisli, negde podseća čak na one argumente koje je neko iznosio 1881. godine, kada se gradila prva železnica, pa kažu - ne valja to, to je crna zmija koju je poslao neko iz Evrope da pokrade Srbiju. I bilo je tu još katastrofalnih argumenata. Iz današnje perspektive vidite kako to zvuči, ali je tužno da danas neki protivargumenti rekonstrukciji pruge Beograd – Bar, prvoj posle 40 godina, nisu ništa odmakli od takvih kritika.

Kada ponestane argumenata, onda idu direktno na porodicu Aleksandra Vučića, onda idu lično. Kada nestane argumenata, idu lično i vređaju i vas. Kada nestane argumenata o tome kako je u gradu Beogradu loše, a svi ekonomski pokazatelji pokazuju koliko je bolje, onda smisle neki samo njima smešan vic na račun prezimena Siniše Malog. Dakle, njima je ostalo samo to i samo se time bave.

Juče je jedna poslanica rekla da mi paštetama kupujemo glasove. To je njeno mišljenje o našem narodu. Juče je jedan poslanik, tačnije poslanik Borisa Tadića, izgalamio se onako poprilično u Skupštini, samo je zaboravio da iznese stav svog predsednika. Boris Tadić je u jednom trenutku rekao – šta će nam Vojska? Ja sam očekivao da će on da kaže - iz ovog predloga izuzmite vojna lica, i to bi po njima verovatno koštalo jeftinije. A, jedan se bavio analizom kvaliteta puteva, pa je obilazio valjda autoput. Dakle, on igra ulogu nadzora svega što je izgradila država. I mene je iskreno strah kada se sagrade ovi stanovi da će upadati ljudima u stanove da traži da li je negde bilo nekog prokišnjavanja, pa da se to iznese ovde u Skupštini.

Dakle, imamo politiku napretka s jedne strane, politiku obesmišljavanja svega što valja sa druge strane, ali imamo i narod koji takve obesmisli na izborima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Studenka Kovačević. Izvolite.