Hvala lepo.
Uvaženi potpredsedniče, uvažena guvernerko, uvaženi ministre, dame i gospodo, danas imamo set pet zakona koji su direktno vezani za Narodnu banku Srbije i jedan zakon koji je posledica izmene tih pet zakona i jedan zakon koji je, kako da kažem, više naslonjen na neke druge stvari, takođe tri vrlo bitna međunarodna ugovora o zajmovima.
Kada je reč o ovih prvih pet zakona vezanih za Narodnu banku Srbije, mogu da kažem jednu stvar da su ti zakoni nešto što smo dugo čekali. Ali, ono što ostaje kao moje veliko pitanje, posebno zakon vezan za naknade za kreditne i platne kartice, a zašto smo toliko dugo čekali? Dakle, postoje ljudi koji su godinama ukazivali na to da se forsira keš ekonomija, time što za relativno male transakcije, a mnogo je malih transakcija u Srbiji, gotovo da se ljudima koji imaju STR-ove gotovo ne isplati prodavati robu. Znači, ako neko dođe i kupi vam za 200 dinara, a platite jednu visoku fiksnu proviziju, ne možete zaraditi ništa, čak ste i na gubitku.
Dakle, duboko pozdravljam što je ovih pet zakona stavljeno pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, međutim, ono što mene duboko žalosti je što smo morali da čekamo dosta vremena, a pogotovo verujem da to žalosti ljude koji su u nekom momentu odlučili čak da izbace i posterminale iz svojih prodavnica. Ali, kako da kažem, to je bilo, a sada imamo nešto što bi verovatno trebalo biti bolje.
Duboko podržavam želju za jednom ozbiljnom raspravom, jer iako sam čovek koji valjda verovatno najviše voli slobodu govora i smatra je svetinjom i sloboda govora može da podrazumeva i da kažete i pametne i one stvari koje su malo drugačije, mislim da je za ozbiljnu raspravu potrebno barem minimalno znati materiju i stoga je jako dobro ako budemo imali što više ozbiljne rasprave o stvarima koje zaista mogu da poboljšaju život građana Srbije. Takođe, jako je bitno da imamo i ozbiljnu raspravu kada budemo raspravljali u detaljima i da se raspravlja u detaljima baš o svim stvarima, ne o dva člana. Ja se nadam da će zaista da bude tako, jer nema razloga da imamo dva dana ozbiljne rasprave, a recimo tri dana rasprave koja je malo drugačija.
Kada je reč, pošto je ipak ovo rasprava o načelu o dostignućima Narodne banke Srbije, ja ću to ostaviti više kada bude bilo rasprave o izboru guvernerke, koja nas uskoro sleduje, jer prošlo je već šest godina, ono što je izvesno je da rezultati postoje, i to vrlo dobri rezultati kada je reč o inflaciji, stabilnosti deviznog kursa i kamatnim stopama i to je za svaku pohvalu, budući da je to osnovni zadatak Narodne banke Srbije. Narodna banka Srbije, kao i svaka centralna banka, postoji da bi nam obezbedila da imamo stabilan novac, jer stabilan novac je smisao sam po sebi. Sve ovo ostalo drugo je, kako da kažem, vrlo kreativno tumačenje čemu služi centralna banka.
Sada idemo malo više i o ovim zakonima koji su vezani za Narodnu banku Srbije. Kada je reč o zakonu koji se bavi pitanjima kolaterala uglavnom, dobra je stvar što taj zakon stiže na dnevni red, jer mi u ovom momentu živimo u zemlji u kojoj finansijsko tržište umire. Prometi Beogradske berze su takvi da, kako da kažem, ponekad vam se čini da su u svoje vreme bolje menjačnice u Beogradu imale jači promete, doduše, i guvernerka je na neki način ubila dobar promet menjačnica sa stabilnošću kursa, tako da vidite da svaka stvar ima i neke neželjene posledice.
Nego, šalu na stranu, finansijsko tržište u Srbiji je zaista umirujuće i potrebno je učiniti sve da bi finansijsko tržište oživelo. Dobro je što kolaterali otvaraju mogućnost da finansijsko tržište, kako berzansko tako i vanberzansko, zaživi u oblastima hartija od vrednosti koje su jako bitne da biste vi u našoj zemlji mogli upravljati kao zaduženošću tako i rizicima. To je jako dobra stvar i tu u samom tekstu zakona teško je naći neku veću primedbu, posebno imajući u vidu da se i zna kako je zakon napisan i da je on u okviru jedne lepe celine koja se zove Poglavlje 17, o kojoj sad ne bih govorio u detaljima, pošto je i dalje, što bi se reklo, sa ograničenim pristupom.
Takođe, dobra institucija koja se javlja u ovom zakonu je što imate close-out netting instituciju koja je ovde prevedena kao neto izloženost, ali ja bih više preferirao izraz konačnog saldiranja, mada kažem, vrlo često je to pitanje prakse i koji će izraz zaživeti. Dugo vremena smo imali dilemu da li imamo finansijske derivate ili derivative, pošto je neke ovo prvo podsećalo na naftne derivate, ali smo usvojili ovu prvu terminologiju kao zvaničnu terminologiju u Srbiji. Ovaj institut close-out netting-a pomaže jako da velika količina aktive ne bude zarobljena i neproduktivna u jednom dužem vremenskom periodu, nego da se upravo kroz instituciju konačnog saldiranja oslobodi dobar deo nje i naravno upotrebi u svrhe koje su produktivne.
Dakle, jako je bitno uvek da imate zaštitu svih poverilaca u stečajnim procesima, ali kada imate mnogo vezanih poverilaca sa vezanim interesima, potpuno je bezveze da vi ne dođete na neto poziciju i imovinu koja služi za razvoj biznisa i jednostavno oslobodite da bude upotrebljena na produktivan način. Opet kažem, to je jako dobro, to je jedna međunarodna institucija finansijska koja postoji u svetu. Opet kažem, šteta je što smo čekali toliko vremena, ali opet, reći ću još jedanput, bolje ikada nego nikada.
Druga stvar vezana za naknade, isto je to bila načelna primedba, jako je dobro što su naknade svedene na 0,2% i 0,3%, uz jedan prelazni period. Jako je loše, kažem, što smo čekali i implicitno stimulisali keš ekonomiju. Ja nemam ništa protiv keša kao takvog, ali keš najčešće ima neke nusposledice kada jedna zemlja mnogo koristi keša u platnom prometu i obično su te posledice da se olakšava bavljenje nekim biznisima koji baš nisu poželjni ili su nelegalni ili su u sivom sektoru.
Dakle, s te strane, jako je dobro što smo smanjili naknade i što će sada konačno biti moguće da imate mnogo sitnih transakcija sa platnim karticama, a da blagodeti tih sitnih transakcija platnim karticama ne plaćaju trgovci iz svog džepa, što je, pretpostavićemo, prilično loša stvar.
Na neki način to me podseća na to kada imamo neke probleme u nekim drugim oblastima, recimo, eto, godinama je trebalo da u Evropskoj uniji, na primer, se završi sa velikim naknadama za roming i u jednom momentu je završeno. Tako da mi je situacija sa platnim karticama neodoljivo na to podsećala i dobra je, kažem još jedanput, stvar što je sa time završeno.
Takođe je za pohvalu i što imate instituciju razdvajanja naknada (eng. unblending) i to je jedna jako dobra stvar u celom Predlogu zakona. Tako da, s te strane, i jedan i drugi zakon će doneti neto pozitivne efekte i, kažem, moja je žalost što se to nije desilo mnogo ranije, jer bilo bi mnogo bolje da je takva situacija bila.
Vratiću se još jedanput na ovaj zakon o kolateralima, jako je bitno što ćemo stvoriti mogućnost da imamo i bolji menadžment javnog duga i bolje upravljanje i kroz valutnu strukturu i bolje upravljanje rizicima, ali ono što je meni, kao nekome ko voli da više priča o privredi privatno, jako bitno to je da će u suštini biti omogućeno da se bolje upravlja istim tim rizicima i privatnom sektoru. Takođe, za pozdraviti je i to što je način kako je definisano raspolaganje kolateralom mnogo bolje nego što je do sada bio slučaj i to je još jedna stvar koju u ovom momentu zaista vredi pozdraviti u rešenjima koja postoje u ovom zakonu.
Kada je reč o zakonu koji omogućava da se sklapaju ugovori na daljinu, ugovori na daljinu već sada postoje, naravno, u bankarskom sektoru Srbije banke su išle dosta u pravcu e-banking, što je potpuno razumljivo, jer jedan od najnepotrebnijih troškova na svetu za banke su, naravno, da imaju mnogo kancelarija u kojima se posao ne obavlja elektronski nego tradicionalno i banke su zaista imale interes da same budu najveći promoteri i poslovanja i uopšte elektronskog poslovanja u državnoj upravi i u privatnom sektoru.
S te strane taj sektor se razvijao dosta dobro, moram priznati, ali u zakonu su definisana neka rešenja koja omogućavaju da se izbegnu neke zamke koje nastaju kao posledica neujednačenog znanja. Neujednačeno znanje je inače veliki problem kada ulazite u bilo kakav vid odnosa, bilo da je ugovorni, bilo da je rasprava, i najčešće onaj koji nema dovoljnog znanja izvuče deblji kraj. Na primer, kada neko ko nema dovoljno znanja o bankarskom sektoru i pogotovo dovoljno pravne moći ulazi u transakciju na daljinu, veliki je podsticaj banke da proba da iskoristi tu asimetriju znanja.
S ove strane, dobro je što su uvedena neka rešenja, pozdravljam to zapažanje da je uvedena dvofaktorska identifikacija sasvim dovoljna za transakcije do 600 hiljada. Dvofaktorska identifikacija je inače dobar način da se zaštitite i većina banaka to primenjuje. Jako je teško da na dva mesta padnete u isto vreme, a i ako padnete, sami ste krivi, da vam neko uzme i mobilni telefon, i broj telefona i karticu, i još ove ostale podatke. Onda mislim da nije čak ni do banke, nego do onoga ko je neoprezan prema sopstvenoj imovini. Za preko 600 hiljada je uredu da postoji elektronski potpis, iz nekih drugih razloga. Tu je više reč o zaštiti kod pravnih lica.
Kod Zakona o NBS, koliko vidim suština je da je rasformirana jedna Uprava za nadzor, koja je pripojena drugom telu NBS. To je stvar procene NBS, i dobro je što su menjački poslovi vraćeno pod okrilje NBS, jer tu po prirodi prava, i pripadaju, a i po elementarnoj logici.
Kod platnih usluga, koji je peti zakon u ovom setu, meni jedno pitanje ostaje prilično interesantno. Dakle, kaže se da ako je nastao određeni gubitak usled toga što ste izgubili nosioca kojim se obavlja platni promet, da ne postoji veća obaveza banke od 3000. Da li u ovom slučaju, konkretno, ja ću postaviti pitanje koje će biti malo, čak delovati laičko, ali me izuzetno zanima, da li to znači, ako neko npr. izgubi karticu na primer koja je beskontaktna, da li to znači ako ta osoba na vreme ne ne primeti gubitak kartice, to je moram priznati jedna velika neodgovornost, da li to i dalje znači da banka odgovara do 3000, tj. da korisnik te kartice odgovara do 3000? Jer, u tom slučaju su, kako da kažem, stavljeni u malo povlašćeni položaj u odnosu na nekoga ko izgubi keš? I, da li u stvari, na taj način prevaljujemo, a uvek je jako lepo emitovati nova prava, ja to znam, i stvarati društvo u kome ljudi ne žele da prihvate rizik i ličnu odgovornost, i da to uvek dobro zvuči, dakle, da li se to odnosi i na ovakav tip kartica, i ako se odnosi, zbog čega je to tako? Jer, kažem, podsticalo bi u stvari, najčešće prevali se trošak nečijeg gubitka kartice ili zloupotrebe nekog drugog instrumenta platnog prometa, na one koji tome pristupaju sa dužnom pažnjom.
Sve u svemu ovih pet zakona, u načelu su dobri i predstavljaju jedno solidno unapređenje i od toga će imati koristi, zaista, potrošači u Srbiji, i korisnici svih usluga, kako bankarstva, tako i na finansijskom tržištu. Oni nisu, naravno, jedini zakoni koje mi treba da donesemo, mnogi do njih su zacrtani u planu, u Poglavlju 17. i mogu reći da nas tu čeka još dosta posla. Ali, kažem, ovih pet zakona jesu nešto, što, na šta mi bar, u poslaničkoj grupi Slobodnih poslanika, nemamo neke suštinske primedbe. O manjim primedbama ćemo govoriti kada dođe vreme za raspravu u načelu, ako dođe uopšte.
Kada je reč o zakonima o privrednim društvima, jako je dobro istaći što se rade neka poboljšanja koja će nam omogućiti da imamo više uprave u Srbiji, i da u stvari, postanemo jednog lepog dana e-Srbija, zemlja koja je zasnovana na elektronskim tehnologijama, i uopšte, na informacionim tehnologijama, što je u stvari jedno veliko zadovoljstvo, kako za građane, tako i za biznis.
Ono što meni stvara određenu dozu, da kažem nelagode, su institucije koje se pominju, vezano za prinudni otkup nesaglasnih manjinskih akcionara. To je razlog jedne određene doze skepse, kada jer o zakonu u celini. Kada je reč o rešenjima koja se odnose na e –poslovanje, rešenja jesu na mestu. Kada je reč o drugim stvarima koje su posledice, opet kažem, našeg usaglašavanja, kod jednog drugog poglavlja, kada je reč o putovanju Srbije u EU, kada je reč u stvari o Poglavlju 6. Tu isto imamo neke stvari da uradimo, ali suštinski, tu nemamo neke velike zamerke koje su stigle od strane EU. Štaviše, Poglavlje 6. se očekuje da nam bude prilično jednostavno, za razliku, ponavljam opet, od nekih drugih poglavlja.
Tako da, moje pitanje će biti za ministra, da malo detaljnije pojasni instituciju prinudnog otkupa kod nesaglasnih manjinskih akcionara, jer, kao što, kada je reč o ljudskim pravima i u svemu ostalom i demokratiji je ključno, kako se odnosite prema manjini, tako je kod akcionarstva izuzetno ključna stvar kako se odnosite prema manjinskim akcionarima. Tu se u stvari gradi uspešnost jednog društva u oblasti korporatizacije, u opšte oblasti akcionarstva. Akcionarstvo je jedna od oblasti u Srbiji koja kaska. Zato je bitno imati što bolja moguća rešenja da bismo mogli uživati sve benefite akcionarskih društava koja su nastala kao plod nečije inicijative, a ne najčešće kao plod promene vlasničkog statusa preduzeća, koja su nekada bila u javnom, odnosno državnom vlasništvu.
Kada je reč o Zakonu o stečaju, ovaj zakon jeste zaista uslovljen, tu ste potpuno u pravu, i uglavnom izmene se odnose na „close-out netting“, odnosno instituciju konačnog saldiranja, i te izmene će kažem, mnogo doprineti tome da stečajni postupak funkcioniše bolje, efikasnije. Naravno, svaka izmena zakona uključujući i ovih ostalih šest povlači mogućnosti da se nakon početka primene otkrije da može biti nekih posledica koje mogu biti loše, da se svaki zakon može zloupotrebiti kroz podzakonska akta i to je sve moguće, ali sama institucija „close-out netting“ je dobra stvar za efikasnost procesa stečaja.
Konačno imamo i tri zakona koja se tiču zajmova sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Kada je reč o aranžmanima Republike Srbije sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, dobra stvar tih zakona što zajmodavci u ovom slučaju su jako zainteresovani za to kako će se novac trošiti i jako zainteresovani za efekte tih zakona. Obično pre nego što se mogu povući sredstva vi morate nešto da uradite. To nije samo načelne prirode da se Evropska banka za obnovu i razvoj uveri da će Srbija moći da vrati te pare iz budžeta pošto sada u ovom momentu niko nema te sumnje da Srbija može da servisira dug, nego traže nešto više, traže rezultate da biste mogli vući novac. Same kamatne stope, sama pristupna naknada i same ostale naknade su definisane na način koji u ovom momentu nije možda za Republiku Srbiju i zaduženje tog tipa uz dobar program ima opravdanje.
Međutim, ono što vam ne može ni IBRD, a to sam govorio još pre godinu dana kada je bio drugi ministar, u stvari tada je bio bivši ministar finansija, bio je kada smo raspravljali o tim zakonima, ne može vas IBRD nikada naterati da vi sami maksimalno ne restruktuirate Železnice Srbije i EPS. Oba ta posla za koja će nama kao Republici Srbiji dati određena sredstva koja u slučaju EPS-a i Železnice Srbije iznose 160 miliona evra, vas ne može niko naterati da vi sami sebe ne minirate i da sami ne tražite neke rupe u programu koji ste sami definisali.
To jeste ključni zadatak onih koji upravljaju sa ova dva velika sistema. Sto šezdeset miliona za namene koje su osmišljene u zakonu mogu ta dva sistema podići na jedan nivo koji će biti dosta dobar da se što bih ja voleo i moja poslanička grupa, ta preduzeća jednog dana izvedu na berzu i budu u službi, kako građana Srbije, tako i investitora, tako i razvoja celokupnog finansijskog sektora. Ta dva preduzeća bi mogla dati odličan zamajac, ali danas nisu zrela za tako nešto.
Dakle, cela priča o ovih 160 miliona nije da li ćemo mi imati kontrolu i da li su namene koje su osmišljene u tim zakonima najbolje moguće, nego da li ćemo i za prvog nivoa kontrole imati zaista ispravno merenje učinaka i nećemo pokušavati da budemo pametniji, barem oni koji upravljaju tim sistemima i od samog programa i od želja kako da se ti sistemi postave.
To je jedan ozbiljan zadatak i mislim da ćemo još mnogo puta u načelu raspravljati o tome kako se ta dva sistema postavljaju, jer oni su još uvek daleko od toga da budu postavljeni na način da bi bili istinski razvojni resursi Srbije, ali ono što je šteta, ako izgubimo ikad vreme u tom procesu, izgubićemo neke jako dobre stvari.
Kada je reč o 25 miliona za zdravstvo, da, svakako to je nešto što je potrebno, ali ono što je očajno potrebno našem zdravstvu jeste da prestanemo da ga reformišemo sekirom i da napravimo sada, pošto nam ističe postojeća Strategija zaštite zdravlja u Srbiji, da napravimo novu strategiju koja će ići u susret tim izazovima i gde neće jedini izazov biti kako da seckamo sekirom rashode, nego kako da probamo da napravimo jedan razumniji način upravljanja, kako efikasnošću, tako i upravljanjem, odnosno menadžmentom zdravstvenim sektorom, jer kod nas još uvek robujemo nekim zabludama, pa osciliramo između političkog upravljanja u zdravstvenom sektoru i upravljanjem time da njega vode lekare. U praksi ni jedno, ni drugo rešenje nije najsrećnije i tu treba razmisliti i o tome da u stvari na čelu institucije u zdravstvenom sektoru moraju biti timovi u kojima imate i menadžere, profesionalne i ljude iz zdravstva i da samo tako možemo postići da naše zdravstvo ne bude problem u ovom momentu.
Tu mogu pomenuti i tačku 3b u celom aranžmanu, gde se ističe jedna oblast koja se kod nas jako politizuje i vrlo često koristi na način koji nije dobar, a reč je o raspravi o tome i koliko ima obolelih od kancera i koliko ljudi umire od toga.
Dakle, mnogo je stvari u zdravstvu koje mogu da se reše i mislim da je ovih 25 miliona potpuno u redu, ali stvar je, kažem, kako ćemo to upotrebiti.
Konačno, imamo i zakon vezan za Poštansku štedionicu i druge finansijske institucije. Iskustvo nam je reklo da smo do sad imali zaista probleme s time da nam baš domaće institucije u finansijskom sektoru nisu najbolje funkcionisale, a da smo mnogo bolje rezultate imali sa nekim drugim institucija, gde mi nismo bili vlasnici.
Bilo bi dobro da jednom dođemo do toga da i domaće finansijske institucije mogu, koliko, toliko dobro da funkcionišu. Hvala vam na pažnji.