Zahvaljujem.

Gospodine ministre, nekoliko puta smo već ovde razgovarali, bio sam u jednom trenutku zabrinut, pošto kako god dođe neki predlog zakona, moram da ga pohvalim, ili da bar kažem, ne mogu da budem protiv, već sam se zabrinuo za svoju opozicionu reputaciju. Naravno, šalim se, drago mi je kada Vlada dođe ili bilo koji ministar, ministarstvo sa dobrim predlozima zakona, potpuno nebitno da li se to tiče života građana, potpuno nebitno ko stoji ili sedi sa koje strane ove sale.

Ovog puta, vidim svoje kolege, manje više iz struke i lekari hvale i pozdravljaju vaše zakone, ja imam naravno primedbe i to suštinske primedbe oko kojih puta neću moći, a naravno to nije ni bitno, vladajuća većina je dovoljno brojna da može da izglasa, ali sam hteo sa vama da još jednom evo da prodiskutujemo neke dileme u vezi sa tom ključnom stvari. Imam malo vremena, a inače nije ostalo mnogo za ovu raspravu, tako da sad postoje te neke finese, to se kroz amandmane i kad bude rasprava o detaljima, odnosno u pojedinostima, onda se o tome može nešto popričati. Ali, generalno, jasno je vama otprilike šta će biti i šta je moja ključna dilema, primedba i razlog zbog kojeg ne mogu da podržim, barem ova dva zakona, to su stavovi, odnosno ovaj član, ovi članovi koji se tiču podrazumevane saglasnosti. Dakle, ta podrazumevana saglasnost za donorstvo organa, to je nešto što prosto meni, nezavisno od toga da li smo vlast ili opozicija smeta.

Takođe, razumem humane i moralne razloge koji su motivisali, znači ne polazim od teorije zavere, nije u pitanju neka nužna zavera, neka pljačka organa ili ne znam namera da se pretvori Srbija u neku farmu organa za bogati svet, mada ima i takvih ili će biti takvih interpretacija. Dopuštam i verujem, kažem u dobre namere predlagača. Rekao bih, da za srpsko društvo u ovom trenutku je preradikalno, pre rano ići sa takvom merom. Biću vrlo konkretan, na snazi je ovaj zakon, važeći koji govori, odnosno koji računa na eksplicitnu saglasnost za davanje organa. To je i povremeno gledamo te akcije, te kampanje u prilog tome. Očito to nije bila previše uspešna akcija i mislim da i vi kao Ministarstvo previše zadovoljni efektima tih akcija, ne biste išli na tu meru podrazumevane saglasnosti.

Građani moraju da znaju, ako im to nije dovoljno jasno, nekada mi ovde previše komplikujemo, prosto, svako, dakle, čim se rodite, odnosno tokom života, morate eksplicitno da kažete da nećete da budete donor, odnosno da se ne slažete da se vaši organi koriste nakon vaše smrti.

Ako se o tome eksplicitno ne izjasnite, podrazumeva se, to je ta podrazumevana saglasnost, podrazumeva se da će oni biti korišćeni, osim ako se i članovi vaše porodice, opet, direktno i eksplicitno ne izjasne protiv.

Meni to zvuči malo radikalno, zvuči malo orvelovski. Bez obzira što vi možete navesti primere iz sveta, to jeste trend i siguran sam da toga ima, meni to malo deluje kao neke slike iz ovih anti utopija ili iz nekih filmova koje povremeno gledamo, koji, naravno, dramatično, apokaliptično predstavljaju te stvari.

Hajde da budemo malo manje ambiciozni, ne moramo biti uvek veći katolici od pape ili veći evropejci od Evrope. Nije svuda u Evropi, ni u EU još ovaj zakon ili ovakvi zakoni nisu mere zaživele.

Mislim da bi bilo mnogo umesnije da se pojača kampanja u prilog dobrovoljnom donorstvu. Dakle, mi smo videli, ova vlast ima dovoljno kapaciteta da vodi uspešne kampanje, da ubedi građane u mnogo toga, pre svega da je uspešna i efikasna i da im daju glas, pa hajde onda deo te energije iz sredstava koje se ulažu u kampanje u podršku vlastima, dajte da se uloži, recimo, u ovo.

Nemam ništa protiv, dakle, ne protivim se iz nekih religijskih ili ne znam kakvih nekih paralelnih razloga, ali prosto mislim da mi kao društvo u ovom trenutku nismo još dovoljno stasali za takvu meru koja suviše deluje dramatično, suviše deluje radikalno, u zemlji gde se diže, budimo realni, drama i bune se korisnici, građani, zbog onih sitnih slova u ugovorima koje potpisujemo za mobilnu telefoniju ili nešto ne mnogo važno, pa kažemo - a ono sitnim slovima, to niko ne čita.

Nikakvih sitnih slova ovde nema, automatski svi postaju donori, odnosno ako se eksplicitno tome ne suprotstavimo ili ne izjasnimo protiv toga, stavljamo na raspolaganje svoje organe.

Mislim da bi vlast, opozicija, profesionalna udruženja, poslanici mogli da daju svoj doprinos. Mogli bi da daju svoj doprinos u smislu da se ta mera promoviše, ali ne i u ovom smislu, ne na ovaj imperativni način, koji će, čini mi se, više problema stvoriti, na kraju krajeva, vlasti.

Ja ne gledam to tako da li će od toga imati koristi vlast ili opozicija. Mislim da neće dobro odjeknuti, bez obzira na to što se slažem da nam treba više davalaca. Treba nam više donora, treba nam više organa da bi bilo spašeno više života, ali hajde akciju neku koja će to onda promovisati, a ne na ovaj način.

Meni je polako isteklo ovih mojih šest minuta. Neću se baviti drugim stvarima. Sad bih vam preporučio da umesto izmena i dopuna, razmislite možda o kompletnom novom zakonu, ovo o psihoaktivnim supstancama, s obzirom na dramatičnost problema narkomanije. Mislim da bi bio potreban novi zakon, a ne samo izmene i dopune. Hvala vam.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rančić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedniče Skupštine gospođo Gojković, poštovani ministre gospodine Lončar, poštovani profesore Vekiću, poštovani gosti iz ministarstva, poštovana gospodo narodni poslanici, kao što znamo, pred nama su zakoni iz miljea zdravstva i ja ću govoriti samo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.

S obzirom da sam neuropsihijatar, a po vokaciji sam više psihijatar, sebi ću dozvoliti tu mogućnost da govorim o ovom zakonu, dok ću druge zakone samo možda pomenuti i ostaviti ostalo vreme da i druge kolege kažu nešto o ovom setu zakona.

U drevnim civilizacijama ljudi su koristili prirodne droge iz svoje okoline najčešće u magijskim i religijskim obredima. U drugoj polovini XX veka došlo je do ekspanzije zloupotrebe droge, kao i do dramatičnog porasta broja osoba koji su zavisnici od različitih droga, bilo da su one prirodnog ili sintetskog porekla.

Sve više se koriste sintetizovane droge, i to moram da podvučem, čije je dejstvo jače, a time i opasnije od dejstva prirodnih droga, ali da bih govorili o nekom zakonu, prvo moramo da definišemo šta su to psihoaktivne supstance, a to su supstance koje svojim delovanjem na nervni sistem izazivaju promene u raspoloženju, ponašanju ili mišljenju. Znači, menjaju jednu ili više psihičkih funkcija i nakon ponovljene upotrebe može dovesti do psihičke ili fizičke zavisnosti.

Zavisnost od psihoaktivnih supstanci podrazumeva postojanje bar tri od navedenih simptoma – žudnja za uzimanjem supstance, fizički apstinencijalni sindrom kada se upotreba prekine i, treće, tolerancija na dejstvo ranije efikasnih doza supstance.

Tu je vrlo bitno pomenuti koji su faktori rizika. Faktori rizika se odnose na ličnost, na sredinu i na samo dejstvo droge. Ja ću se ovde zadržati i potenciraću sociološku teoriju, jer sociološke teorije smatraju da uticaj sredine na formiranje ličnosti i pojavu bolesti zavisnosti nije zanemarljivo.

Ne treba zaboraviti koliko su neka društva i kulture tolerantne prema uzimanju alkohola, pa čak i prema uzimanju droge. Sve ovo u mnogome doprinosi da kod nekoga kod koga već postoji eventualna genetska predispozicija za lakše razvijanje zavisnosti od neke psihoaktivne supstance dođe do pojave bolesti zavisnosti.

Što se tiče podele psihoaktivnih supstanci, proizvodnja i korišćenje psihoaktivnih supstanci mogu biti društveno dozvoljeni, ali i ilegalni i zakonom sankcionisani.

Po toj osnovi, psihoaktivne supstance se dele na medikamente, gde spadaju analgetici, sedativi i slično, alkohol, kafa i duvan, čija je upotreba raširena u društvu i dozvoljena, tzv. socijabilne droge i, treće, droge čije je korišćenje nezakonito i društveno neprihvatljivo.

Druga podela o kojoj sam govorio, replicirajući kolegi, samo da ponovim, ne bih se ponavljao, je na depresore, psihostimulanse i halucinogene, gde spada LSD, ali ću se zadržati na psihostimulansima, s obzirom da mu nisam do kraja odgovorio, gde spada kokain, amfetamin, ekstazi, krek, kanabis ili indijska konplja, znači, hašiš i marihuana.

Pušenje marihuane često je praćeno doživljajima koji nalikuju šizofreniji, što znači da imate prolazne halucinacije, paranoidne ideje, osećaj usporenog protoka vremena, depersonalizacija i distorzija realnosti.

Na osnovu rezultata nacionalnog istraživanja o stilovima života stanovništva Srbije iz 2014. godine, korišćenje psihoaktivnih supstanci, igara na sreću, upotreba ilegalnih droga zabeleženo je kod 8% ukupne populacije starosti od 18 do 64 godine i to 10,8% kod muškaraca, odnosno 5,2% kod žena.

Najčešće korišćena ilegalna droga među odraslima je kanabis, čija je upotreba bar jednom u toku života zabeležena kod 7,7% ispitanika uzrasta od 18 do 64 godine. Zato je cilj izmene i dopune ovog zakona prvenstveno unapređenje sistema za rano upozoravanje o novim psihoaktivnim suspstancima, što je definisano u članu 1. kako bi se nove psihoaktivne supstance obuhvatile definicijom droge i o stavljanju van snage odluke Saveta kako bi se uveo pojam nove psihoaktivne supstance i obezbedio zakonski okvir za odstupanje i preduzimanje mera u vezi sa pojavom novih psihoaktivnih supstanci.

Jedna novina ovog zakona je to što se propisuje uspostavljanje sastava komisije od predstavnika svih nadležnih institucija i ustanova koje se bave psihoaktivnim supstancama, kao i uspostavljanja Centra za monitoring droga, zavisnosti od droga pri sektoru za lekove i medicinska sredstva.

Centar za monitoring droga će na osnovu analize prikupljenih podataka na pravi način sagledati potrebe koje se odnose na unapređenje programa za smanjenje potražnje droga, znači prevencija, lečenje i rehabilitacija i ponude droga. U skladu sa tim, Centar za monitoring droga i zavisnosti od droga će predložiti mere i aktivnosti za unapređenje preventivnih programa.

Podvlačim i izmenu člana 20. koga sada zamenjuje član 5. radi preciznijeg definisanja delokruga rada referentne laboratorije i obaveze da se učestvuje u sistemu ranog upoznavanja o novim psihoaktivnim supstancama.

U prepodnevnoj diskusiji kolega je govorio o tome da ulje kanabisa može da leči vrlo teške bolesti kao što je spinalna mišićna atrofija, kao što je multiplasskleroza. Ja moram da kažem sledeće, spinalna mišićna atrofija ili Debni Hofmanova bolest, kao i njen tip tri Kugelberg Vilenderova bolest su slabost mišića i atrofija mišića zbog iščezavanja motornih ćelija prednjih rogova kičmene moždine.

Multiplasskleroza je nešto drugo. To je jedno demiliozaciono obolenje, ali vi u osnovi imate fenotipsku sličnu strukturu. Znači, vi kada pogledate pacijenta imate atrofiju mišića, spazam i teško kretanje. Uljem kanabisa se ta bolest ne leči. Ali oni ne žele da kažu jednu vrlo bitnu činjenicu, a ja ću je reći, i pohvaliću Ministarstvo za zdravlje i Republički fond i njihovog predsednika Marijana Rističevića da je sada nabavljen lek koji se zove spinraza, koja leči spinalnu mišićnu atrofiju. To je gospodo poslanici trenutno najskuplji lek na svetu. Terapija po jednom pacijentu godišnje košta 540.000 evra, da li ste čuli, 540.000 evra, i primiće je 17 dece o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Kada ta deca prime na vreme ovaj lek, bolest je izlečiva. Samo toliko da se zna.

Na kraju još nešto da kažem što se tiče donorstva. Kolega Milisavljević je svetao primer narodnih poslanika preko puta, koji je donirao svoje organe, ali ja moram da kažem sledeće. U prošlom sazivu članovi SNS, njih oko 150, među njima i ja smo svi donirali organe i ne mašemo trenutno knjižicama, ali da se zna da smo mi u prošlom sazivu članovi SNS, još jedanput podvlačim, nas 150 doniralo organe. Hvala na pažnji.

Hvala.
Dubravko Bojić.

Hvala.

Uvažene kolege narodni poslanici, u okviru svog raspoloživog vremena ja ću govoriti o ova prva dva zakona iz oblasti zdravstva.

Zdravstvo kao najosetljivija oblast društvenih delatnosti je decenijama bilo na margini, odnosno na samoj margini odnosa države prema ovoj profesiji, pa je donošenje ovih zakona dobar primer da se ta praksa promeni u pozitivnom pravcu, mada sa dosta zakašnjenja, jer je izgubljeno dosta dragocenog vremena.

LJudski život i zdravlje su neprikosnoveno pravo svakog pojedinca, ali država kao da ne prepoznaje činjenicu da je zdravo društvo i samo zdravo društvo zalog za opšti napredak. Znači, zdravlje je najveća vrednost i privilegija svih nas.

Ali kakvo je stanje u našem zdravstvu? Male plate, nemogućnost zaposlenja, slaba opremljenost, nemogućnost rešavanja stambenog problema, pa se zato ova profesija nalazi na vrhu liste onih koji žele da napuste zemlju, a naši zdravstveni radnici su rado prihvaćeni u inostranstvu kao dobri stručnjaci i radnici, pa se država ne bi trebala lako da ih se odrekne. Ali, zdravstvo kao struka ima neke svoje subjektivne probleme i poteškoće, što na žalost osećaju i sami pacijenti.

U pitanju je jako izražena sujeta, surevnjivost, animozitet, karijerno otimanje i slične stvari. Mislim da ima dosta vas u ovoj sali ko je iskusio, ili zna nekoga ko je na svojoj koži osetio neku od ovih lekarskih mana, da je imao neprijatnost izbora lekara, dobijanja uputa, na upućivanje preko veze, na omalovažavanje kolega iz zdravstvenih institucija do preusmeravanja pacijenata sa državne na privatne, najčešće svoje klinike.

Neretko se dešava da pacijent koji traži savet za svoju bolest prvo bude pitan kod koga si bio, ko te lečio, da mu lekar kaže idi od koga si došao, do toga da pacijent dobije od dva lekara vrlo različite dijagnoze i preporuke za lečenje, pa je pacijent takvim odnosom prosto zbunjen. Dobro znamo koliko je čovek narušenog zdravlja ranjiv i preosetljiv.

Većina pacijenata juri lekare na glasu ili zdravstvene ustanove od ugleda, umesto da koristi vreme za lečenje. Ovakav pristup dovodi do gužvi i tamo gde ne bi trebalo da ih bude.

Dame i gospodo, dobro je što su ovi medicinski zakoni na dnevnom redu. U zdravstvu i obrazovanju ne treba da jurimo Evropu, treba da idemo uporedo sa njom.

Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima su kompatibilni. Umesto kaskanja moramo ići događajima u susret, jer su životi ljudi u pitanju. Vrlo je nezavidna ljudska situacija kada je čovek životno ugrožen, a uz to zavisi od nečije dobre volje ili slučajnosti, povoljne slučajnosti.

U pogledu broja članova ova dva zakona su skoro identična, po 58, odnosno 59 članova. Struktura je takođe identična, čak je i organizacija vezana za istu upravu u okviru Ministarstva zdravlja. Prvi zakoni na ovu temu doneti su polovinom minule decenije. Priznajem da ovo nije samo srpska tema, više je evropska, ali je nužna, neophodna i opravdana. Vlada po običaju kasni sa ovom zakonskom inovacijom, sa doterivanjem. Na ovom planu iskustva nisu prevelika. Kod nas se uspešno rade transplantacije organa, ali i transplantacije matičnih ćelija. Mora se povećati broj transplantacionih centara za organe, videli smo da ih ima pet, kao i broj transplantacionih zdravstvenih ustanova za matične ćelije.

Oba ova zakona uređuju pitanja vezana za presađivanje ljudskih organa, odnosno transplantaciju ljudskih ćelija i tkiva. Ispunjeni su zahtevi zakonskog normiranja, precizirano je normiranje, dobijanje, testiranje, obrada, očuvanje, skladištenje, distribucija i primena ljudskih ćelija i tkiva od živog ili umrlog lica. Jasno je definisana i ustanova koja će biti banka ljudskih tkiva. Ovo su oblasti u kojima je zaista neophodno da postoji republički registar i republički program za presađivanje organa. Oba ova zakona, tj. još uvek zakonska predloga treba da ispunjavaju uslov da propisuju pojednostavljenu proceduru. Ovo je tako važna tematika da ništa ne sme da se prepusti slučaju ili improvizaciji.

Doduše, lakše je urediti organizacioni sistem za darivanje, testiranje i presađivanje ljudskih organa i uzimanje ljudskih ćelija i tkiva od živog davaoca i sa umrlog lica. Stvari su mnogo složenije kada su u fokusu primalac i davalac ljudskih tkiva, organa. Traže se garancije zdravstvenih ustanova, saglasnosti rodbine i drugih. To je mnogo teže obezbediti od propisivanja međusobne saradnje zdravstvenih ustanova uključenih u procese presađivanja i uzimanja i primene ljudskih ćelija i tkiva.

Šta je mana u celoj ovoj priči, i to velika mana i ne samo mana nego zazor, strepnja? Ova oblast za građane, pa i za pojedine zdravstvene radnike, je stvar potrebe, za druge nužnost, za treće neophodan medicinski standard, a ima i onih koji sve ovo vide kao novotariju, odnosno novu evropsku modu. Može se presađivati samo ono kad se ima šta, organ ili tkivo. Nisu tu dovoljna samo sredstva za promociju. Svest se vrlo i teško menja, menjaju se ukusi, standardi, moda, stilovi, ali preoblikovanje svesti i navike ljudske se menjaju veoma sporo.

Mislim da bi na planu promocije bilo posla i za Ministarstvo obrazovanja. Uvažene kolege, ključna reč za ove zakone je donor, davalac. U našoj svesti i zdravstvenoj kulturi nije dovoljno prisutan značaj ovog fenomena. Solidarnost ljudska i altruizam se mora izgrađivati na delu kroz osećaj za tuđu muku, ali način života uslovljava i način mišljenja, pa prema tome i ponašanja. Citirao bih Alfreda Nobela, neko ga je ovde parafrazirao, da niko ne može izmeriti težinu tuđeg tereta, što u suštini znači da smo u svojoj ekonomski teškoj situaciji povučeni, gubimo osećaj za pripadnost, za zajednicu, da je svakome svoja muka najveća. Treba razvijati svest da niste sami na zemlji, da je delite sa nekim, da delite sebe, da dajete sebe ili deo sebe nekom drugom.

Srpska radikalna stranka smatra da sa edukacijom i kultivisanjem treba početi mnogo rano, još u porodici, u školi, na časovima zdravstvenog vaspitanja. Ne mogu samo rođaci biti davaoci, mada će to biti oni po prirodi stvari. Osnova se mora znatno proširiti i trajno biti u fokusu. Balans našeg zdravstva su liste čekanja.

Ko ima pravo na život, onaj na sedmom mestu ili onaj na 232? Kakva su njihova očekivanja? Nisu u pitanju redovi za fudbalske utakmice ili avionske karte, nego redovi za srčane zaliske, bubrege, srce, jetru, koštanu srž i slično. Svi, apsolutno svi imaju pravo na lečenje. U toj surovoj borbi za život ljudi su prinuđeni da rade mnoge stvari koje inače ne bi da se ne nalaze u takvoj zdravstvenoj situaciji. Nažalost, nije neobično da se pojave i takvi oglasi gde se prodaju ljudski organi.

U moru osetljivih stvari nalazi se obaveza Vlade i ministarstva da odredi relevantne ustanove koje svojim visokim standardima zaslužuju i mogu da obavljaju transplantacione programe. Kriterijumi moraju biti stručnost i opremljenost, a ne voluntarizam, poznanstvo ili sujeta. Videli smo da se transplantacija jetre obavlja u pet kliničkih centara, jetre u tri, a transplantacija srca samo u KCS. Hvala, za sad toliko.

Hvala, profesore Bojiću.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Nije prisutan.
Reč ima koleginica Jelena Žarić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovani predstavnici VSS, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama predlozi zakona od strane Vlade Republike Srbije za koje je resorno nadležno Ministarstvo zdravlja, a na koje ću se ja osvrnuti u raspravi u pojedinostima. Danas ću određeno vreme izdvojiti za predloge VSS i zbog čega su važni kvalitetni kadrovi koji se predlažu za vršenje sudijske funkcije.

Predlaganjem stručnih i iskusnih kadrova za sudije obezbeđuje se efikasan pravosudni sistem, sigurnost građana i dobar poslovni ambijent. Oni moraju biti spremni da na brz i kvalitetan način rešavaju sporove i moraju biti spremni da se uhvate u koštac sa kriminalom i korupcijom.

Ako se vratimo čak na 2003. godinu, setićemo se kako su izvršna, zakonodavna i sudska vlast bile u međusobnom sukobu iz razloga što su tadašnji političari želeli da stave pravosudni sistem pod svoju kontrolu. Setićemo se vremena kada je funkcija v.d. predsednika Srbije zloupotrebljena i kada je vanredno stanje bilo oružje za vršenje pritisaka na sudije Vrhovnog suda da podnose ostavke, za smenjivanje čelnika u pravosuđu koji su se protivili nelegitimnoj reformi pravosuđa.

Želim da napravim paralelu i da ukažem na greške i zloupotrebe, na političke uticaje, ucene i manipulacije, kao tada osnovno sredstvo za izbor sudija. Ukazala bih i na to da je za vreme prethodnog demokratskog režima izbor sudija i pravosuđe uopšte toliko bilo loše da je Venecijanska komisija reformu pravosuđa ocenila kao urušavanje sistema pravosuđa u Srbiji. U tom periodu sudije su birane na zatvorenim sednicama, otpuštane na zatvorenim sednicama bez obrazloženja. Na sednicama tada vladajuće stranke pravljeni su spiskovi novih sudija i onih koji će napredovati.

Srbija više nije u situaciji da sebi dozvoli taj luksuz, da snosi troškove zbog neodgovornog i nestručnog postupanja sudija. Došao je kraj periodu u kome su sudije odlučivale pod pritiskom političkih uticaja, periodu u kome se neprofesionalno i naručeno presuđivalo, a posledice snosili građani ni krivi ni dužni. Za vreme prethodne vlasti, podsetiću, imali smo i advokata iz Niša koji je na nezakonit način izabran za člana VSS. To nam je ukazivalo i na to kakvi su bili njihovi predlozi. Sada VSS radi u skladu sa zakonom i u granicama svojih ovlašćenja.

Danas imamo delotvornije pravosuđe, sudije koje znaju šta znači reč odgovornost. Građanima je pravda dostupna i poštuje se princip ravnopravnog tretmana na sudu. Danas se radi na jačanju vladavine prava i pravne sigurnosti, vraća se poverenje građana u pravosudni sistem koji uživa ugled koji zaslužuje.

Prema tome, smatram da su predlozi VSS svakako kvalitetni. Takođe, smatram da su predlozi Ministarstva zdravlja o kojima je danas dosta mojih kolega govorilo, takođe, kvalitetni i u danu za glasanje, kao i ostale moje kolege iz poslaničke grupe SNS, ću ih podržati. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, objedinjavanjem tačaka koje su danas na dnevnom redu i koje nikako nisu srodne, koje nemaju ništa zajedničko, vladajuća većina uskraćuje nama poslanicima opozicije da argumentovano raspravljamo o bitnim i veoma osetljivim temama koje su danas na dnevnom redu. To se prvenstveno odnosi na ove predloge zakona iz oblasti zdravstva, odnosno na Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa o kom u raspravi u pojedinostima nećemo moći da kažemo ni jednu jedinu reč, iako se radi o temi o kojoj mora da se govori otvoreno.

Ovaj predlog zakona je sa punim pravom izazvao lavinu negativnih komentara i lavinu negativnih reakcija. Dosadašnji Zakon o transplantaciji ljudskih organa bio je zasnovan na tzv. tvrdoj saglasnosti o donorstvu i donor je u tom slučaju mogao da povuče svoju saglasnost. Znači, svaki građanin je sam donosio odluku na koju ima pravo da li će svoje organe donirati ili ne.

Međutim, ovim novim Predlogom zakona o presađivanju ljudskih organa koji ste nam spremili potpuno je suprotan i donori organa bićemo svi bez naše odluke. Sada se umesto tzv. tvrde saglasnosti uvodi tzv. pretpostavljena saglasnost kojom svaki građanin postaje potencijalni davalac organa, ukoliko se tome izričito ne usprotivi tokom života.

Znači, neko pretpostavlja da hoćemo da dajemo, odnosno da doniramo svoje organe, i to u poslednjim trenucima života, kada nismo u stanju da kažemo da li je ta pretpostavka takva, ili ne. Znači, organi će se u tom slučaju uzimati po potrebi, umesto da, kao što je do sada bilo, po Zakonu o transplantaciji, svako ko želi da bude donor, da svoju saglasnost. Po ovom novom zakonu je potpuno suprotno, svi smo donori dok ne otkažemo svoju saglasnost.

Opravdanje za uvođenje pretpostavljene saglasnosti nalazite u malom broju organa za presađivanje i kažete da će se na ovaj način ovim novim zakonom povećati broj organa za presađivanje, jer je tako i u drugim zemljama koje funkcionišu po ovom modelu. Međutim, u državama koje imaju model pretpostavljene saglasnosti nije se povećao broj organa za presađivanje, npr. Španija, zatim Švedska koja i dalje ima veoma nisku stopu doniranih organa, a u nekim državama pretpostavljena saglasnost je dala potpuno negativne efekte, odnosno izazvala je potpuno suprotan efekat. Znači, smanjenje broja organa za presađivanje.

Još jedan negativan efekat uvođenja pretpostavljene saglasnosti koji može da nanese veliku štetu jeste odnos pacijent-doktor, odnosno poverenje između doktora i pacijenta.

U Srbiji vlada veliko nepoverenje u ceo zdravstveni sistem i u ministra Lončara, koji se vezuje za brojne afere, od nameštanja tendera za nabavku opreme KBC Niš, do njegove povezanosti sa mafijom. Zar mislite da sa ovakvom reputacijom ministra zdravlja, popularnije zvanog doktor smrt, možete da ubedite građane Srbije, da Srbija neće postati tržište ljudskim organima?

Zatim, još jedna sporna odredba u okviru ovog Predloga zakona jeste uzimanje ljudskih organa sa umrlog maloletnog lica, koje je za života bilo bez roditeljskog staranja. U tom slučaju propisano je da odluku donosi etički odbor ustanove. Svako maloletno lice koje je bilo bez roditeljskog staranja mora da ima svog zakonskog zastupnika, jer je to tako po Porodičnom zakonu, kojeg bi u ovom slučaju trebalo uključiti da zajedno sa etičkim odborom, donese odluku o doniranju organa i na taj način bi se sprečile bilo kakve zloupotrebe. Takođe, zakonskog zastupnika treba uključiti i kada su u pitanju lica kojima je delimično, ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost.

Zatim, kada je u pitanju razmena ljudskih organa kažete da se saradnja sa evropskim organizacijama za razmenu organa sprovodi u skladu sa odredbama međunarodnih ugovora koje je potvrdila Republika Srbija, ali ste izbacili princip reciprociteta u okviru razmene organa.

Zatim, kada je u pitanju saradnja sa evropskim organizacijama podsetila bih na izjavu ministra Lončara iz januara prošle godine kada je izjavio da je Srbija primljena u Evrotransplant jednoglasno, i da je to veliki uspeh za Srbiju i srpsko zdravstvo, pošto će zdravstveni sistem biti deo sistema EU. Evrotlansplant je organizacija koju čini osam zemalja i nema apsolutno nema nikakve veze sa EU.

Zatim, ono što je bitno, a ministar nas nije obavestio, a to su uslovi razmene organa sa Evrotlansplantom, jer mi ne ispunjavamo, evo, ministre, ako vam je problem hoćete lepše da vam kažem, Eurotransplant, znači, jeste razmena organa od koje sve to uslove moramo da ispunimo i dokle se stiglo posle godinu i po dana.

Na kraju, ukoliko se ovakav zakon usvoji i ukoliko svaki građanin po rođenju postane donor organa, nismo li mi na taj način svi pokretne mete?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Nije prisutan.
Reč ima Vjerica Radeta. Izvolite.