Očigledno su neki ljudi ovde svoju politiku pomešali sa nekom drugom, pošto se dijalog o KiM jedno vreme, dosta dugo vodio u UN. Zašto u UN? Zato što UN imaju mandat da sprovode takvu vrstu dijaloga, pogotovo zbog donošenja Rezolucije 1244, doduše tada za SRJ. Misija UNMIK koja postoji na KiM bila je ovlašćena da sprovodi mnoga procesna pitanja vezano i za status na KiM, ali i za svakodnevni život građana. Vodili su se pregovori u okviru i pod okriljem UN u kojima Srbija ima države koje podržavaju snažno njenu državnost na KiM, koje podržavaju naš suverenitet i koje imaju mehanizme i kroz Savet bezbednosti UN i druge institucije da ne dozvole preglašavanje, uslovljavanje, meorizaciju i sve ostalo.
Mudrom politikom, ovo mudro shvatite vrlo ironično, mudrom politikom Vuka Jeremića, Đilasa, Tadića, svih ostalih, oni donose odluku da pregovore iz UN prebace u EU u tom trenutku, znajući da je najveći broj država članica, a svakako najmoćnije su priznale tzv. nezavisnost KiM. Šta to znači nego gubljenje svih nacionalnih pozicija, predaja na tacni?
Dajete u ruke onima koji su priznali nezavisnost KiM, dajete im priliku da rade šta hoće, da rade apsolutno šta hoće i onda fingirate kao neke pregovore, gurajući sve moguće. Dali ste sve što je moglo da se da, doveli do kraja potpunog. Granice na Jarinju i Brnjaku, granice postavili. Granice, ljudi. Srbi došli da se bore, da se tuku tamo, da pale te granice da ne dozvole. Oni poslali policiju da ih umlati. Divna politika Jeremića, Tadića, Đilasa, svih ovih. Umlatiše one ljude što su išli da pokažu da se ne slažu sa takvom politikom Jeremića, Tadića, Đilasa i svih ostalih koji su vrhunski to radili. Vrhunski.
Pošto im to valjda nije bilo dovoljno, valjda nije dovoljno zemalja još priznalo bilo tzv. nezavisnost KiM, e onda ide pitanje pred Međunarodnim sudom pravde koncipirano na najgluplji mogući način, na način, hajde što je glupo, nego što je to bilo štetočinski po interese Republike Srbije, dramatično, dramatično. Posledice tog mišljenje bile su da je bio novi veliki talas zemalja koje su tada priznale tzv. nezavisnost KiM. Sve u rukama Jeremića, Tadića, Đilasa i cele te političke bulumente.
Ti ljudi su toliko uradili negativnih stvari po suverenitet Srbije na KiM. Toliko njih nije bilo briga da li ima taj čovek… Ne znaju gde se nalaze ta mesta. Nisu bili u životu tamo. Sa Srbima se nisu dva put sreli. Nisu išli da ih pitaju šta oni misle o tome. Kad su bili? Kad su bili da se interesuju da li imaju neku školu, neku bolnicu, da li imaju nešto od čega će da žive? Šta su uradili da spreče masovno iseljavanje Srba odatle?
Šta su radili kad je bio pogrom? Šta su radili kad su nam decu ubijali? Da nisu radili nešto, da nisu otišli dole? Da nisu zapretili? Da nisu vojsku i policiju poslali? Da nisu nešto uradili? I to je najgore kad ne uradite apsolutno ništa. Onda prođe 10 godina od toga i vi se pravite – kao sve je u redu, to je neko drugi uradio. Vi ste, bre, to uradili! Vi! Vi ste to uradili, nego šta!
Od tog momenta neko je morao da žestoko bori. Izvinite, nisu u njihovo vreme zemlje počele da povlače tzv. nezavisnost Kosova, priznanje nezavisnosti KiM. Nisu u to vreme počeli, nego sad, u vreme ovog predsednika, u vreme ove Vlade. Sada to rade. Sada to rade. Izvinite, koja je to zemlja ranije povukla priznanje, koji ste to obezbedili? Jednu mi navedite. Za koju ste se to instituciju izborili? Ni jednu. Ni jednu.
Sada se radi mnogo drugačije. Radi se tako da se prvo pogledaju ljudi u oči i Aleksandar Vučić je povukao mnogo poteza. Pre svega, kada se govori o briselskom dijalogu na koji se mi sada pozivamo, oko te zajednice srpskih opština, pa to garantuje Srbima opstanak. To garantuje Srbima opstanak. Mi se borimo da to bude.
Da li smo zadovoljni što to kosovski Albanci i EU neće na ozbiljan način da shvate i zato što već pet godina ne ispunjavaju? Naravno da ne. Mi to otvoreno kažemo. Kažemo ovde u ovom parlamentu. Kažemo javno. Kažemo njima ovde kada dođu, gledamo ih u lice i kažemo. Nemamo problem da to kažemo.
Moramo da se borimo da se Srbima to ostvari. To Aleksandar Vučić radi i nije mu teško da ode kod Srba, nije mu teško da sa tim ljudima razgovara. Na kraju krajeva, Aleksandar Vučić je kao predsednik Srbije dobio 80% glasova na KiM, podršku tih ljudi.
Znate, nemojte da bilo ko od nas uzima za pravo da bolje zna kako se živi na KiM, nego neko ko živi tamo. Pustite te salonske političare koji sve super znaju, samo najskuplji hotel u NJujorku da izaberu, penthaus na Menhetnu i da iznajme avion i karte plate preko firme brata svoje žene. Ti ljudi ne treba da nam govore kako se živi na KiM, pošto oni to pojma nemaju, niti ih zanima, a Srbi još manje, nego samo povratak u fotelju. Kada bi moglo da se vrati u fotelju po svaku cenu, šta god da bude, pa i krv na ulice da padne, a nisu malo puta pozivali na nasilje raznorazno i ovo protiv žena, a bogami i ono na ulici, od ukrajinskog scenarija do toga da kažu – ovo ne može na izborima, nego hajmo motku. To tako ne može.
Za KiM mora da se bori, mora da se bori pametno, onako kako to radi Aleksandar Vučić koji kada iznosi stavove, koji kada iznosi predloge to radi u najboljem interesu Republike Srbije i uvek je govorio – ja to neću da radim bez svog naroda, radićemo to uz podršku naroda, uz referendum. Kada budemo imali program koji može da dobije podršku, koji može da se realizuje, nešto što možemo da ostvarimo, izaći ćemo pred ljude. To je politika koja može da donese nešto dobro Srbima na KiM.
Ovo što je bilo pre nas, pa to samo da se nastavilo još tri godine, izbrisali bi iz istorijskih i geografskih udžbenika nazive KiM, ne bi postojalo. Dakle, kažu, posle toga nije ni bilo. Tako je to izgledalo. Hvala vam.

Godine 2004. kada su Srbi bili izloženi najstrašnijem pogromu Srbija je ćutala, Srbija Jeremića i Tadića je ćutala. Čitav svet je očekivao, i oni koji nas vole i oni koji nas ne vole, su očekivali da će Srbija nešto uraditi. Pripremali su se za odgovor šta će biti ako Srbija bude reagovala vojno, politički, diplomatski. Srbija nije uradila ništa. Godine 2004, kada je završavano poslednje veliko etničko čišćenje u Evropi, Srbija je ćutala i nije uradila ništa. Imali ste prilike da nam pokažete svoju politiku 2004. godine, i patriotizam, i hrabrost i sve ostalo, niste nam pokazali ništa.
Godine 2008. kada je proglašena lažna država Kosovo, ceo svet je očekivao reakciju Srbije i vojnu i diplomatsku i političku, kakvu god hoćete. Srbija je reagovala tako što je Tadić pobegao u Rumuniju zbog ranije preuzetih obaveza. Srbija nije uradila ništa. Te 2008. godine Srbija koju su vodili Tadić i Jeremić je odlučila da se pravi da se ništa nije desilo, da ćuti, jer mi to ne priznajemo i zato što smo uveli politiku - mi to ne priznajemo, dopustili smo da srpska država curi sa Kosova i Metohije praveći se da je sve u redu, da se ništa nije promenilo, a, sve se promenilo, ali naše reakcije nije bilo.
Godine 2011. uvodi se granica između Srba i Srba i kada su Srbi pokušali da sruše tu granicu završili su u zatvorima, srpskim zatvorima, ne albanskim zatvorima, srpskim zatvorima. Pohapsili ste ih tada. Tada su bili hapšeni zato što su rušili granicu između Srba i Srba.
Godine 2012. kada počinju razgovori u Briselu nama su evropski pregovarači rekli - nemamo mi sa vama šta da pregovaramo, nego ispunite ovo što su pre vas dogovorili Stefanović, Jeremić, Tadić. Ovo što se sada dešava na severu Kosova i Metohije, pokušaj uvođenje RKS tablica, to je dogovoreno pre 2012. godine. Mi od tada do danas nismo primenili to i borili se da se to ne primeni, kao što se borimo.
Da smo primenili sve sporazume koje su Stefanović, Jeremić, Tadić dogovorili, ne bismo imali na šta da se pozovemo, ne bi imali više o čemu da pregovaramo. Mi smo sačuvali od tada do danas i naše tablice i naše lične karte i sva naša dokumenta i registraciju naših preduzeća. Sve je to bilo dogovoreno da ode, sve je to bilo dogovoreno pre 2012. godine.
Jel treba da vas podsećam, hajde da čitamo malo „Vikiliks“, šta Jeremić priča u tom „Vikiliksu“? Odložite priznanje Kosova samo dok prođu izbori. Ne, nije rekao - nemojte da priznate Kosovo, nego - odložite samo dok prođu izbori i sve ćemo se dogovoriti. Prenosi „Vikiliks“, prenosi depeše koje šalju američke diplomate, kaže - sve ćemo se dogovoriti, ma to je već gotova stvar, nego, samo nemojte sada dok su izbori. I, to je bila politika.
Onda se otišlo u UN sa sponzorom Ruskom Federacijom tada i velikom većinom u Generalnoj skupštini, a završilo se bukvalno preko noći sa rezolucijom koju je sponzorisala EU u kojoj se uvodi Euleks. Izbacili smo UN, gde smo imali kakvu, takvu šansu, kakvu, takvu snagu, smanjili svesno uticaj UNMIK i KFOR koji su bili koliko je moguće statusno neutralni i uveli Euleks koji u startu nije statusno neutralan, koji polazi od pretpostavke da je Kosovo nezavisna država i da je on tu samo da oposli i da to pomogne. Nije to moglo bez Srba, to nije moglo bez države Srbije, to nije moglo bez rukovodstva države Srbije i desilo se.
Sada pokušavate da kritikujete Aleksandra Vučića koji je 2012. godine dolazi u Brisel gde mu kažu - sprovedite ono što je pre vas dogovoreno, nemamo mi o čemu da pregovaramo. Ali se situacija izmenila, ali se situacija tada zahvaljujući njemu, njegovoj upornosti izmenila, i do danas menja. Pa, te 2012. su nam rekli da više nema srpske države da je sve gotovo, da je sve propalo, svi su otišli, neće biti plata, neće biti penzija. Jel neće biti plata i penzija? Jel ne stižu plate i penzije? Jel se preko 40 hiljada ličnih dohodaka ne isplaćuje svakog meseca na Kosovu i Metohiji? Pa od čega se isplaćuju nego iz srpske države?
(Goran Bogdanović dobacuje.)
Ne isplaćuje se iz kosovskih organa gospodine, od kojih ste vi primali platu u vreme kada nijedan Srbin nije hteo da bude na bilo koji način povezan, a srpska država govorila da ne sme da bude bilo kakvih kontakata sa albanskim partijama i rukovodstvo vi ste bili ministar poljoprivrede. Vi ste bili ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi. Inače, za vas je glasalo četiri čoveka, koliko znam. Vi, supruga, a za ovo dvoje nikada nisu uspeli da dokažu ko je. Nikad.
Dakle, nemojte vi koji ste priznali kosovsku državnost pre nego što su i oni mislili da će naći Srbina sa severa Kosova koji može da bude u kosovskoj državi, nemojte ni slučajno da se vi javljate oko toga.
Politika države Srbije je da se bori za Srbe na Kosovu i Metohiji. Aleksandar Vučić je uvek imao hrabrosti da ode pred Srbe, da razgovara i da im kaže u lice sve što misli i dobro i loše i da ostane uz njih.
Uostalom, šta vam smeta? Pa idite sad na Kosovo i Metohiju. Razgovarajte sa ljudima. Nešto ne idete. Niko vam ne brani. Meni brane. Meni stalno zabranjuju da odem. Vama niko ne brani. Otiđite vi. Otiđite vi kod njih, razgovarajte sa Srbima, nego ne znam da li hoće da pričaju sa vama jer vas se sećaju, jer se sećaju šta se radili i kako ste radili pa neće da vas slušaju. Meni brane Albanci, ne brane mi Srbi, ali vi ni Srbe da vidite, ni sa njima da ne dođete.
Vučićeva politika je da se progrom ne ponovi. I kada su pokušali pre mesec dana da nasilno upadnu na sever digla se i vojska i policija i odustali su od ulaska na sever. Vratili su se istog sekunda. Kada pitate - šta smo uradili? To smo uradili.
Da ste bili vi na vlasti otišao bi i sever. Održali biste neki miting. Rekli biste – eto, desilo se, mi ćemo, ali mi to ne priznajemo. Rekli biste – mi to ne priznajemo i to je dovoljno. Ovo je politika koja ne da da se progrom ponovi i neće se ponoviti. Takva politika nije i ne može da bude poražena, a mi ćemo se boriti do kraja. Hvala.