Zahvaljujem.
Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala.
Vezano za privatno obezbeđenje i povezano sa nasiljem na sportskim priredbama i sve ovo o čemu smo mi danas govorili, želim da razjasnimo nekoliko važnih stvari.
Pre svega, što se tiče da li će u obezbeđenje biti uključeno fizičko ili pravno lice, da li će to biti lice koje je redar ili će se ubaciti pravno lice koje obavlja posao obezbeđenja, svakako i jedni i drugi moraju da prođu obuke, to zakon i predviđa, i da dobiju licence za rad na jednom ili drugom poslu.
Da li će biti dovoljno da se angažuje samostalno služba obezbeđenja kao redarska služba, koja isto prolazi kroz obuku, ili će to obavljati pravno lice koje ima licencu za obavljanje takve vrste delatnosti, zavisi od procene rizika.
Upravo smo svedoci, dakle, nema govori o tome da se bilo čiji privatni interes forsira, samo želimo da učinimo da svi oni koji učestvuju u organizaciji sportskih manifestacija budu i odgovorni. Imamo hiljade slučajeva da svi očekuju…
Znate, angažovanje jednog policijskog službenika, jednog policajca, košta. Košta njegovo vreme, njegova plata, uniforma, oprema, gorivo, vozilo. Sve ono što se plaća, sve nas to kao građane Srbije košta, za obezbeđivanje manifestacija koja je, u nekim slučajevima, nečiji privatni interes, ta sportska manifestacija, na kojoj organizator zarađuje novac od prodaje karata, od televizijskih prava, itd.
Policija jeste po Ustavu i zakonu dužna da obezbeđuje javni red i mir. Ali su i po zakonu organizatori sportskih manifestacija dužni da primene sve mere da oni osiguraju, pošto po novom Zakonu o javnom okupljanju, tamo gde se to obavlja u zatvorenom prostoru, čak više nisu dužni ni da prijave te manifestacije, dakle, oni ne moraju policiji da prijave, na primer, košarkašku utakmicu, prosto, ona se odvija u zatvorenom prostoru, nema okupljanja koje je na otvorenom, dužni su da obezbede uredan odlazak i dolazak učesnika tog skupa i to su zakonske obaveze. Mi smo predvideli, pošto smo videli da se u mnogim slučajevima radilo na način da to nije kvalitativno ispunjavalo one norme koje su potrebne da bi taj red i mir bio osiguran i obezbeđen i onda se na kraju sve to prevali na policiju, mi smo predvideli da oni pored licenci koje su dužni da imaju, moraju da po onim procenama koje da, zajedno sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, mi smo, naravno, uključeni u te procene, ako se utvrdi da je rizik veći, onda su dužni da organizuju i da uključe pravno lice koje ima određene licence za obavljanje te vrste delatnosti.
Na stadionima već duže vremena imate i zamenike tužioca, nekad i same tužioce, i sudije za prekršaje, koji postupaju na samom stadionu. Dakle, to je već jedno duže vreme praksa, da oni postoje na samim stadionima i da se prekršajne kazne izriču odmah.
Ono što jeste važno i ono čime sam lično nezadovoljan je možda i to. Naravno, ne mogu da utičem na sudije i da određujem kakve će kazne da donose. Voleo bih da te kazne budu oštrije. Ali, to je na sudijama. Voleo bih da budu oštrije, zaista, jer kada bi nekog poslali pet, šest, sedam godina u zatvor, pa i drugi put šest, sedam, osam ili 15 godina u zatvor, više mu palo na pamet ne bi da se pojavi na stadionu, a kamoli da izvrši neko krivično delo.
Mi smo uspeli da prepolovimo broj izvršenih krivičnih dela na samim sportskim manifestacijama. Danas je to na godišnjem nivou recimo 171 do 175 u poslednje dve godine. Bilo je po 300, 400. Da li je dobro 171? Nije.
Ono što jeste dobro je da imamo veliki broj lica koja se procesuiraju, ali ono što je uočavano kao problem, je da tamo gde postoji prostor da im se izrekne prekršajna presuda, a kasnije, koristeći pravilo ne bis in idem, vi imate faktički da on ne odgovara za potencijalno krivično delo, dobije prekršajno delo, doviđenja i prijatno, rešen slučaj.
Voleo bih kad ne bi bilo nanogica, kad ne bi bilo kućnih pritvora, kad ne bi bilo bilo kakvog olakšavanja, ublažavanja kazne, već upravo izricanje maksimalne zakonom predviđene kazne, ili blizu maksimalne i da onda tako pošaljemo signal da ne može niko da utrči na stadion, da ne može niko na teren, da ne može niko nekome da zapali baklju blizu lica, kao što su, nažalost, imali smo te slučajeve u prošlosti, da ne može da se dogodi ništa.
Takođe, napade na policajce, ja nekad imam pitanje, ne znam zašto ovo, zašto ono. U jednom broju slučajeva smo imali situacije da policajce gađaju onim kamenim kockama, granitnim. Ti ljudi su isto naši prijatelji, braća, očevi, naše komšije, ljudi koji žive u našoj zemlji, obavljaju težak posao. Kad ih ta kocka pogodi u glavu, ruku, nogu i učini ih invalidom, onda to niko, sa te druge strane, oni ne razmišljaju o tome, a onda se žale što je izvršen pretres tih ljudi kasnije, što nas pretresa policija. LJudi, bre, pokušali ste da ubijete čoveka.
Dakle, tu se slažem, u tom smislu, mislim da možemo da pojačamo i delatnost. Mi i radimo na tome da se faktički, ja očekujem brzo i rezultate, dati su određeni zadaci po oblastima i onima koji organizuju sportske manifestacije i klubovima i profesionalnim sportskim udruženjima, i tužilaštvu i policiji, svima ostalima koji iz svojih oblasti po radnim grupama, u okviru Saveta za sprečavanje nasilja na sportskim priredbama, treba za nekoliko nedelja ističu ti rokovi, da se donesu određene mere, koje ćemo onda sagledati šta može još da se primeni.
Mi imamo dosta dobrih zakona. Imamo dosta dobrih zakona i tu je Ministarstvo pravde dalo i dobar doprinos u smislu da su stvarno i kroz Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku u poslednje dve godine onako intenzivno učinili pravni okvir zgodnim za donošenje ozbiljnih sankcija.
Da napravim samo malu paralelu. Mi danas imamo mogućnost da se nekome za nezakonito nošenje oružja ili municije izrekne kazna i do 12 godina zatvora. Da li smo ikada čuli da je nekome izrečena kazna od 12 godina zatvora? Nismo. Nažalost. Kad bi neko dobio 12 godina zatvora, mislim da više nikome u životu ne bi palo na pamet da nosi oružje ilegalno i da ga ponese sa sobom u grad na bilo koju manifestaciju, bilo gde, ozbiljno bi razmišljao o tome. Ako misli da rizikuje šest meseci uslovne kazne ili nešto blažu kaznu zatvorsku, koja je, da kažem, ograničena ili može da bude kućni pritvor, možda će onda rizikovati, možda će računati – pokušaću.
Ono što je dobro je da smo mi veliki broj ljudi, i od kako je 1. juna prošle godine stupio na snagu ovaj pooštreni zakon, mi smo jedan broj ljudi koji je veći nego u prošlosti upravo uspeli da privedemo sa ilegalnim oružjem i da oni budu procesuirani.
Da li smo svi zadovoljni brzinom rada u sudovima? Nismo, ali Ministarstvo pravde, moram da pohvalim kolege koji su za 40% uspeli da smanje za jedno kratko vreme, za 40% uspeli da smanje broj sudskih predmeta koji su bili zapušteni, koji su bili u proceduri i izgradnjom, kad se završi naredne godine, to će me ministarka ispraviti ako grešim, Palata pravde će biti završena, imaćemo veći broj sudnica koje će biti u mogućnosti. Hoću da kažem, vidim i da su veliki napori u jednoj materiji, jednoj oblasti, koju nije lako regulisati, a da vas ne optuže ili da se mešate u rad sudstva ili da vas optuže da se u stvari ne bavite svojim poslom, i onda je to vrlo suptilno i vrlo težak posao u tom smislu.
Na kraju, hoću da kažem da mi je drago da ste primetili da postoje ovi pozivi na streljanje, vešanje, silovanje premijerke, prebijanje novinara, da to u javnosti postaje problem, drago mi je da ste to primetili, i potpuno se slažem sa vama da to u javnom diskursu ne sme da postoji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospođa Kuburović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Što se tiče Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, nisam razumela na koji način su ugrožena prava udruženja. Nasuprot, mislim da smo ovim zakonom upravo prepoznali značaj koji su udruženja imala poslednjih deset godina kada je reč o pružanju besplatne pravne pomoći. I, upravo ovim zakonom je omogućeno da udruženja takođe i dalje učestvuju u tome, s tim što kada su u situacijama da zastupaju stranke u krivičnom, parničnom postupku, u upravnom postupku, to mogu da rade samo preko advokata, jer upravo procesni zakoni propisuju u kojim situacijama advokati zastupaju stranke tako da Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći ni na koji način ne može da derogira procesna pravila koja već postoje.
Ono što je bitno, da udruženja mogu da istupaju kao stranke u postupcima za traženje azila, u postupcima za zabranu diskriminacije. Tu se ne pojavljuju u ulozi zastupnika, već su upravo stranka u postupku, a u drugim situacijama gde pružaju pomoć, ukoliko je, ponovo ponavljam, pružaju u krivičnom, parničnom ili upravnom postupku, mogu ukoliko imaju angažovanog advokata.
Kada je reč o finansiranju besplatne pravne pomoći, nisu samo jedinice lokalne samouprave te koje će da snose troškove advokata koji budu angažovani na ovaj način, već je upravo predviđeno da 50% se finansira od strane Republike Srbije preko Ministarstva pravde, a 50% preko jedinice lokalne samouprave.
Ono što sam i na početku, prilikom predstavljanja zakona rekla, upravo namera da donesemo ovaj zakon podrazumeva da imate jednu stabilnu ekonomsku politiku, koja će upravo obezbediti da imate dovoljno sredstava u budžetu Republike Srbije, da obezbedite da se otprilike na godišnjem nivou izdvaja jedna milijarda 500 miliona dinara za angažovanje, pre svega, advokata koji će da postupaju u ovim postupcima.
Kada je reč o tarifi, moram da vas podsetim da i kada je reč o službenim odbranama advokata, upravo Ministarstvo pravde propisuje tarifu u tim slučajevima. Na ni na koji način se ne zadire u nezavisnost postupanja advokata. Postoji advokatska tarifa kada vi dobrovoljno angažujete advokata i plaćate troškove i naknadu koju njemu dugujete. U ovim slučajevima je država ta koja će da finansira besplatnu pravnu pomoć, odnosno da finansira usluge advokata. Mislim da upravo u toj situaciji država treba i da propisuje tarifu.
Advokati nemaju obavezu da postupaju u ovim predmetima. Upravo se dobrovoljno prijavljuju i samo oni advokati koji su pristali, koji se nalaze na spisku, koji će biti u registru koji će voditi Ministarstvo pravde, imaće mogućnost da učestvuju u ovim postupcima, a samim tim, ukoliko su se prijavili da budu registrovani, prihvatili su tarifu koja će biti propisana.
Ono što mogu da javno obećam je, svakako, da Ministarstvo pravde neće samo donositi tarifu. Kao i do sada, kada smo radili zakone u poslednje dve godine, advokati su apsolutno učestvovali u radnim grupama, tako da, i kada je reč o podzakonskim aktima, advokati će biti uključeni.
Javnobeležničku tarifu donosi ministar pravde. Ne vidim zašto bi to bilo drugačije i kada je reč o Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći.
Samo još jednom da se vratim na član 40. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, gde se stalno pozivate na mišljenje Poverenika. Pitam se kako Povereniku ne smeta ista takva odredba koja postoji i u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, upravo zakonu u čijem je donošenju i pisanju učestvovao sam Poverenik, pa mu nije smetalo kad je sam takvu odredbu propisao za sebe. Ista takva odredba postoji sada i u Zakonu o zaštiti podataka. I, ponovo ističem, samo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti može da ograniči prava fizičkih lica kada je reč o obradi podataka. Nijednim drugim zakonom to pravo ne može biti ograničeno.

Reč ima koleginica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Nema teksta bez konteksta, pa onda za uvod o razlozima i načinima i kriterijumima zašto od 25 zakona i odluka odabir za četiri.

Prvo, koje god zakone da analiziramo, zakoni mogu da se bave sa dve teme – ili se bave slobodama i pravima ili se bave prostorom. Na ovoj sednici su zakoni koji se bave i slobodama i pravima ljudi i bave se i prostorom, zaštitom, unapređenjem, procenama, obradom prostora generalno. I, onda morate da odredite šta vam je prioritet, hoćete li ove zakone koji rade prostor, ili hoćete zakon koji govori o slobodama i pravima ljudi. Moj izbor je bio o slobodama i pravima ljudi u tri slučaja i u jednom o zakonu koji se bavi prostorom.

Drugi vam je kriterijum kako da odaberete analizu zakona, dakle, kada analiziram zakone tako da želim da razumemo argumentaciju svi u ovoj sali, ali je mnogo važnije oni koji su van ove sale, onda prvo gledam zakone da nisam opozicija, da sam vladajuća većina, bi l' glasala za ovaj zakon. To je prvi kriterijum, zato što se tako oslobađate uobičajene kratkovidosti u tome da sve što dolazi od opozicije ne valja i da sve što dolazi od vlasti ne valja.

Srećom po dnevni red ove sednice ovde ima priličan broj zakona, koji uz manje popravke i sitnije intervencije su zakoni za koje bih mogla da glasam, i to su uglavnom zakoni koje je obrazlagao ministar unutrašnjih poslova. Tako da je to kriterijum po kojem će on, praktično, u ovoj mojoj diskusiji biti kao malo na poštedi, osim Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama i to ne puno.

Onda gledate drugi kriterijum da li ste dobro razumeli zakon, uzmem svaki zakon i kažem – dobro, sad je ovaj na snazi, šta se dešava onom na koga se zakon odnosi, od prvog do poslednjeg člana. Ja čekam dan da to uradi neko od predstavnika Vlade, bilo koje, koje god da je podržava, jer tako se brane zakoni, zato da bi razumeli oni zbog kojih svi ovde sedimo. Dakle, uzmem zakon i kažem – on se bavi slobodama i pravima, u slučaju besplatne pravne pomoći na koga se odnosi? Od prvog do poslednjeg člana ja moram da razumem šta se dešava tom ljudskom biću. Uzmem Zakon o lobiranju, radi se o bilo kom zakonu za koga se radi lobiranje, šta se dešava? Zakon o zaštiti podataka, šta se dešava?

Nažalost u sva ova tri zakona imam velikih teškoća. Ako je uopšte moguće, sa nadom da je ovde naravno mnogo pametnijih od mene koji bi umeli to da urade. Kako se ovaj zakon odražava primenom na život ljudskog bića, građanina zbog koga se donosi?

To su bili razlozi zašto ću sa vama podeliti nekoliko informacija, svojih opaski i komentara o Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama, Zakonu o lobiranju, Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći, Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.

O izboru sudija prvi put, o uređenju sudova i uopšte o svim odlukama koje se tiču sudstva, ni sada, niti bilo kada neću reći nijednu reč. Ja spadam u one koji veruju da su sudije same sposobne da odlučuju o sebi.

Jedan od razloga zašto nisam glasala u Skupštini Srbije za Ustav 2006. godine, pa naravno nisam glasala ni na referendumu, osim nekoliko pratećih, koji se nažalost ponavljaju, tako da i ustavni amandmani imaju kod mene dobru perspektivu da kao članica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, odnosno zamenica predsednika budem ona koja neće glasati za, kako mi do sada predstavljate donošenje ustavnih amandmana, dakle, jedan od razloga, osim procedure, je bio što se želelo objasniti sudijama da neko drugi bolje od sudija samih znaju kako treba da urede sebi, tužioci, sudije, pravosuđe uopšte. Tada nisam u to verovala i sada u to ne verujem.

Dakle, ne spominjem odluke, ne zato što mislim da su loše, ne zato što mislim dobre, nego što mislim da nije moj posao da govorim o tome ko će biti izabran, gde će biti izabran i šta treba da bude sa predlozima koje daje Visoki savet sudstva ili Državno veće tužilaca.

Prvi zakon, dakle, Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama. Zakon koji se bavi prostorom. Znači, vi imate puno ljudi koji radi u upravi, imate prostor koji se zove Srbija i imate sve nas zabrinute ko kako treba da postupa ako se desi bilo šta što ugrožava materijalnu imovinu, infrastrukturu, prirodu kao takvu ili najgore ljudske živote. Tome služi ovaj zakon.

Kada sam pokušala da ga primenim na bilo koju situaciju, dve sam imala kao model, jedno je akcident sa eksplozijom uz povoljne meteorološke uslove u fabrici koja proizvodi azot i druge hemijske uređaje, a drugi je prirodna katastrofa olujnog vetra, nije mi uspelo. Nije mi uspelo da provedem situaciju koja je vanredna situacija, jer je očito, gori rezervoar, duva vetar, ruši drveće, kroz ovaj zakon. Manjkav je u jeziku.

Otuda dva pitanja koja ja želim da podelim sa vama da bi se razumelo zašto je manjkav i šta su teškoće. Znači, u članu 2. u tački 24) kaže se šta je veliki udes. Kaže – veliki udes podrazumeva udes u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita životne sredine. Moje pitanje je kojim propisima, pošto ja nisam uspela da nađem, pa je to već korak napred, možda ću onda umeti da napravim model?

Druga vrsta jezičkih barijera da napravite je isti član, ali tačka 17) koja govori o izloženostima, opasnostima kojima se ugrožava infrastruktura, priroda, voda, zemlja, vazduh, ljudi. Izloženost podrazumeva podložnost ljudi, životne sredine, materijalnih i kulturnih dobara potencijalnim gubicima. Kad je nešto podložno ako nije izloženo i kakva je razlika? Znači, to su samo dva primera koje delim sa vama, kad sam probala da napravim model.

Račun rizika. Ovo vam dajem za pravo. U tački 12) kažete – rizik označava kombinaciju verovatnoća. Nije jedino kako može da se računa rizik, ali dobro. Ono što mi nedostaje je kako vi računate verovatnoću za akcidente. Dakle, ne sumnjajući da je uvek gladak odgovor za pitanja ovakve vrste - to će biti urađeno podzakonskim aktima, ja vas molim da me poštedite tog odgovora. Ja 18 godina slušam šta će biti urađeno podzakonskim aktima i, da izvinite, dođite sebi, više te odgovore ne primamo. Ako to imate nameru da odgovorite, zaboravite, ko da ste mi odgovorili, sve super, ostajemo dobri.

To je jedini zakon koji imam nameru da komentarišem iz nadležnosti za prostor. Ima tu još zakona koji su sasvim pristojni u tekstu, kao Zakon o vatrogarstvu ili Zakon o zaštiti od požara. To su zakoni koji istovremeno govore o slobodama i pravima ljudi, ali govore i o zaštiti prostora. To su unekoliko komplikovaniji.

Za sada sa teškoćama vidim kako će Zakon o vatrogarstvu zaista biti primenjen. Ja se nadam da grešim u proceni i da će ići glatko. Ne vidim to, ali zaista navijam da se oformi. Dolazim iz Vojvodine, tamo je 300 godišnja tradicija vatrogasnih tornjeva i vatrogasnih društava i momci se lepo obuku kao vatrogasci, pa dođu na bal i tako svašta, traje. Navijam za to iz nekoliko razloga, ne samo zato da budu imovina i ljudi zaštićeni od vatre i požara.

Sada tri zakona koja se bave slobodama i pravima i koja takođe dele sa ovim zakonom moju nesposobnost da izaberem, ono što se zove model primene zakona, jednu osobu i da na tu jednu osobu, sa tim i tim problemom, primenite ceo zakon. Takođe, ne morate trošiti svoje vreme na to da će to biti rešeno podzakonskim aktima, ništa neće biti rešeno podzakonskim aktima. Nikad nije bilo, pa i neće biti, a da ne spominjem da od 2013. godine ova Skupština ima Rezoluciju, jednoglasno donetu, da su vi predlagači zakona u obavezi da uz predloge zakona donesu i podzakonske akte, a upravo zato da bi bilo primene zakona. No, doći će valjda i takvo vreme.

Evo prvog zakona za komentar – Predlog zakona o lobiranju. Zašto je to zakon o slobodama i pravima? Zato što ljudi koji prate kako poslanici donese zakone imaju pravo da znaju, van svake sumnje, jesmo li taj zakon doneli zato što pouzdano znamo da je to u opštem interesu, da li je na nas neko uticao, da li smo dobro izračunali koliki je i kakav opšti interes koji novi zakon unosi u društvo, bez obzira da li se radi o slobodama i pravima ili se radi o prostoru. Da ne govorim o zakonima koji podrazumevaju budžetski novac.

Dakle, senka sumnje da mi ne znamo šta radimo, nego nas je neko nagovorio ili još gore, to radimo za odgovarajuću naknadu, je nešto što bi Zakon o lobiranju trebalo da uvede u potpuno zakonit prostor. Imaju udruženja, pojedinci prava da izražavaju svoj interes, ali to ne može biti bilo kakav interes. To mora da bude opšti interes da bi uopšte moglo da bude lobiranja. Ceo duh ovog zakona je vođen tom linijom da se pri donošenju opštih akata zna ko je uticao na donošenje opštih akata.

Kao što je đavo u detaljima na sitnim ugovorima, tako i lobiranje, odnosno korupcija nikada nije u donošenju opštih akata. To su na žalost stvari iskustvene iz drugih zemalja, pošto mi do sada nismo imali zakon o lobiranju.

Evo prvog primera koji ja nisam uspela da provedem, sasvim jasno. Dakle udruženje građana smatra opštim interesom da donesemo zakon kojim se uvodi doživotna kazna zatvora. Osnuju udruženje, sve urade. Kako to ide kroz ovaj zakon? Ko objasni kome šta je opšti interes? Ili hoćete pojedinca koji se registruje, svejedno, pa radi za njih. Ili drugi primer, udruženje ili pojedinac koji se registruje želi da dokaže nama da mi prijavimo formalno potpuno sve lobiranje za donošenje bilo kakvog zakona koji predstavlja smanjenje stečenih prava, ali opšti interes. To u ovom zakonu ne piše jasno. To sve može.

I zato ja ne mogu da glasam za zakon, zato što je zakon po svom duhu autoritaran. Smatra se unapred da će vis major znati da rukovodi procesom gde je zakonski prostor zakon o lobiranju. Poznajući ljudsku prirodu i voleći ljude, ja vam garantujem da neće. I ovaj zakon treba ili doraditi, ili napraviti nekakav dogovor sa svima nama koji ga drugačije čitamo, a ne želimo da ugrozimo ispunjenje nacionalnog plana akcije Poglavlje 23, kao što ne želim da ugrozim ni rokove za Poglavlje 24. Ali, ne želim da glasam za nešto za šta ja vidim da ne predstavlja doprinos slobodama i pravima ljudi u našoj državi.

Drugi zakon koji je vrlo slično se bavi slobodama i pravima ljudi je zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Zakon koji ima dugu istoriju i smatrajući svojom obavezom da kad tvrdim da nema teksta bez konteksta onda ću reći i kontekst zašto je ovaj čekao deset dugih godina da bi se pojavio na dnevnom redu Skupštine. Zbog toga što ljudi koji se bave advokatskim poslom ne vide da je pošteno da se bilo ko drugi bavi tim. Sasvim kolokvijalno rečeno. Da li su oni u pravu? Verovatno jesu. Ja to njima ne zameram. Kada je zapinjalo? Svaki put je zapinjalo na Ustavu i članu 67. gde se kaže – da samo advokati mogu time da se bave. I kad tu zapne onda s druge strane imate izvršnu vlast koja hoće da prođe zakon, ili imate neke nas manjine u skupštinama koji takođe hoće da prođe zakon, i konačno sada imate jedno rešenje, na koje su i advokati pristali, koje bi trebalo zaista da obezbedi besplatnu pravnu pomoć, tako da je država plaća.

Ministarka je malopre objasnila o tarifama i to je zaista tačno. To kako je ona odgovorila zašto će neke tarife da budu takve zato što država plaća. Ako hoćeš da budeš advokat na listi, država ti je poslodavac, tolika je cena, izvoli, ako ne. E, sada na to ako ne ostaje jedan vrlo skraćen spisak kojim zakonima mogu da se bave oni koji nisu advokati.

Znam da je najlakše kazati da moraju da budu uspostavljeni kriterijumi za besplatnu pravnu pomoć, da to ne može da bude opšte pravo zato što imate ljudi koji mogu sebi da obezbede uticajnog, vrlo sposobnog, vrhunskog advokata za svoje potrebe u sudovima. To je sasvim normalno. Ali, ako hoćete već da klasifikujete grupe kojima ćete dozvoliti da uopšte uđu u pravo na besplatnu pravnu pomoć, i to pod ovim uslovima da mogu da imaju nekoga mimo liste advokata upisanih, samo za posebne zakone, onda ćete u stvari suziti polje prava u koje treba da stupe ti ljudi sa najboljom namerom da ne budu sužena nego proširena. Ja ne verujem u etiku dobrih namera. Imamo jako velike rezerve kada čujem da neko ima dobre namere sa bilo čime. Od dobrih namera imate samo puteva kojima su one popločane sve do pakla, od odgovornosti ima svakakvih dobrih rezultata. Dakle, ja odgovornošću smatram da se neko drugi potrudi takođe, da svaki ovaj zakon prođe kao model na onoga na koga se odnosi.

I poslednji zakon koji se bavi slobodama i pravima, Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Odredbe ovog zakona u suštini su ozakonjenje zloupotrebe podataka o ličnosti. I ovaj zakon je meni povod da samo to utvrdim, da privatni podaci, podaci o ličnosti cure na sve strane i alat su međusobne razne političke borbe. Sa jednakim gađenjem ja to konstatujem kada se radi o predsedniku Srbije, Vladi, ministarki ili ministru unutrašnjih poslova, koliko i kada se radi o bilo kom kolegi poslaniku, uključujući poslanike vlasti ili poslanike opozicije, ali i kada se radi o građanima koji se prosto pojave iznad radara javnosti i odjedanputa imate upotrebu i zloupotrebu njihovih privatnih podataka koji služe razapinjanju u javnosti onoga što se nekada po selima zvalo katran i perje.

Ovim zakonom radite ozakonjenje toga. Onog trenutka kada mi kažete da postoji neko pametniji od zakona ko će rešiti kada treba, a kada ne treba da važi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, tog trenutka ste mi rekli - ovo što se sada dešava, ovo što se sada smatra slobodom govora, slobodom upotrebe podataka, ponavljam, ne interesuje me ko je u pitanju, naša velika nesreća kao društva je u tome što neki mi navijamo kada se razapne Marijan Rističević, a neki mi navijamo kada se razapne Boško Obradović ili Dragan Đilas, a neki mi navijamo kada se razapne Aleksandar Vučić. Dok ne naučimo da nema navijanja za zloupotrebu ličnih podataka, zaštićenih za svaku ličnost, možemo samo da budemo kič društvo gde se folklorni likovi kikoću nad nesrećama ljudi zato što navijaju da njihovi lični podaci budu rasprostreti pred javnošću, a ne moji ili naši.

Strašno ozbiljna stvar. I druge države su imale problema sa tim, i druga društva i nisu ga rešavali ovakvim zakonom. Nisam zainteresovana za međusobice ministarke pravde i Poverenika za zaštitu privatnosti i prava na slobodne informacije. To smatram nedostojnim. Način na koji se ophodimo prema nezavisnim institucijama smatram nedostojnim, nepristojnim. Osim što nemamo izveštaje o njihovom radu u Skupštini, što smatram nelegitimnim, ali većina je odlučila da je tako korisno. Kažem da je to posramotno, ali ipak korisno i molim vas da razumemo jasno koliko će oštrih očiju biti na primeni ova tri zakona, da razumete da sam ja poslednja osoba koja će sprečavati ispunjenje planova za Poglavlje 23, 24, ali takođe sam poslednja osoba koja će ćutati na bilo kakvu aroganciju i autoritarni duh umesto demokratskog duha sva ova tri zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Marija Obradović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Izuzetno poštujem demokratski potencijal prethodne govornice, i često se može čuti da ono što koleginica govori treba da budu neke od vrednosti na kojima ćemo insistirati i ubuduće u Srbiji, kao u demokratskom društvu.

Jedino što žalim je što njihova stranka je zapala u dužničko ropstvo Dragana Đilasa, ali ima jedna zanimljiva stvar. Mogu da im čestitam novog koordinatora Đilasove poslaničke grupe u Skupštini Srbije. To je onako lepo izvedeno, nadam se da neće biti …

Evo, negiraju, verovatno im se ne dopada novi koordinator Saveza za Srbiju. Negoduju poslanici koji pripadaju toj poslaničkoj grupi.

Nego, vratimo se mi zakonima koji su danas na dnevnom redu.

Imamo na dnevnom redu 18 vrlo važnih zakona. Neću govoriti o svakom od njih pojedinačno, hoću da spomenem nekoliko njih za one koji nas ne prate od samog početka. Mi smo nekih osam, nešto više od osam sati, traje rasprava danas, govorili smo o Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji, izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, hoću da izdvojim i Zakon o dobrovoljnom vatrogarstvu, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, o besplatnoj pravnoj pomoći i zakon o lobiranju.

Po mom ličnom mišljenju, naravno bez ikakvog kategorisanja, mislim da su ovo vrlo važni zakoni koji će u dobroj meri unaprediti život građana Srbije u narednom periodu. Mi ćemo i u narednim danima, sigurno će desetak dana trajati rasprava o ovim zakonima što u načelu, što u pojedinostima, i govorićemo o dosta detalja.

Nadam se da građani Srbije zaista ovo prate sa pažnjom, jer se tiče naše svakodnevnice. Ja ću samo kratko izneti podatke o strašnim poplavama koje su nas zadesile u maju 2014. godine, da vas navedem na razmišljanje o značaju predloženih zakona tokom ove sednice.

Dakle, Zakon o sprečavanju katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Šta mi zapravo pokušavamo tim predlogom zakona? Koliko ćemo unaprediti život ljudi? Pogledajte podatke iz maja 2014. godine. Takve razmere nisu zabeležene u poslednjih 120 godina. Poplava je 2014. godine ugrozila živote, zdravlje i imovinu više od 1,6 miliona ljudi, to je 22% ukupnog stanovništva Srbije, u 38 opština u centralnoj i zapadnoj Srbiji.

Rezultati procene su pokazali, ne traje dugo, molim vas, samo pažljivo saslušajte, da u 24 opštine koje su pogođene poplavom šteta je iznosila milijardu i 525 miliona evra, od čega 57% te ukupne štete je vrednost uništene materijalne imovine, nešto oko 900 miliona evra, a oko 650 miliona evra se odnosi na gubitke u proizvodnji. Kada se uzmu u obzir i preostale opštine, dakle do 38 opština koje su pogođene poplavama, ukupna šteta iznosi 1,7 milijardi evra ili više od 4% BDP.

Neću dalje da vas zamaram brojkama, znam da ljudi nisu uvek raspoloženi za to, ali za one koji su ispratili da shvatite koliko smo izgubili 2014. godine, jer sistem zakonodavni i sistem organizacije naših lokalnih samouprava, institucija koje su bile zadužene da reaguju u tom trenutku, nije bio do te mere uređen da smo doživeli ovu vrstu štete. To ne sme da nam se dogodi, zbog toga služe ovakvi zakoni i ove koje sam malopre pobrojala i upravo ovaj Zakon o sprečavanju katastrofa o upravljanju vanrednim situacijama.

Da bi se sprečila, dakle, ne samo trauma ljudi, žrtva ljudi koja je na prvom mestu, onda moramo i kao neko ko ozbiljno rukovodi, vodi državu, ima odgovornost za rukovođenje, da razmišljamo i o materijalnoj ekonomskoj posledici našeg zakonskog okvira kojim se i rukovodimo.

Rekoh da ću u narednim danima da govorim malo više o zakonima detaljno. Ovog bi puta se osvrnula na rezultate MUP-a, neću mnogo, ja volim da spominjem brojke, jer one su neumoljive, tu nema laži i može da me koriguje neko ko se time bavi ozbiljno, statistički, godinama, decenijama unazad, do sad se nije dogodilo da sam iznela lažan ili pogrešan podatak i mislim da to treba da bude način ponašanja u srpskom parlamentu. I, savetovala bih nekima da se više drže činjenica nego uopštenih izjava koje su netačne.

Dakle, u gotovo svim oblastima rada u MUP-u je zabeležen značajan napredak, stanje se popravilo. Učiniće vam se malim brojka od 3%, ali opšti ukupan kriminal u Srbiji u prvih šest meseci ove godine je smanjen za 3% u odnosu na isti period prethodne godine. Da vam bude jasnije 1.300 krivičnih dela manje je zabeleženo nego što je bilo u prethodnom periodu. Zašto ovo pričam? Zato što svakodnevno i mediji su okrenuti senzaciji. Mediji svakodnevno beleže, izveštavaju o velikom broju ubistava, nemilih događaja, naravno da ljudi vole da čitaju nešto što je senzacija, ali se provuče mnogo toga što nas čini uznemirenim društvom, a što nije realno istina. Zbog toga govorim o ovim realnim podacima.

Još jedna zanimljiva brojka. Smanjen je značajno ukupan broj izvršenih krivičnih dela ubistvo i teško ubistvo za 33,56%. Reći ću vam da u prethodne četiri godine od 2014. godine do 2018. godine imamo gotovo 34% manje teških ubistava i ubistava nego što je to bilo u periodu od 2008. do 2012. godine.

Upravo oni koji nas prozivaju da je naše društvo nesigurno, da Srbija nije bezbedno mesto, u periodu od 2008. do 2012. godine imali smo 608 takvih teških krivičnih dela. Poslednje četiri godine kako je ministar Stefanović na čelu Ministarstva, cifra se spustila na 400. Dakle, gotovo, odnosno tačno za trećinu manje. Ogroman trud ljudi stoji iza ovih rezultata. Ovo nije samo brojka. Ovo je odličan timski rad, ovo je mnogo ulaganja u ljude u timski rad, u rad na terenu.

Sve to ne može da bude samo dobra volja i ne može da bude samopoštovanje onoga koji je prvi među vama, ko je na čelu ministarstva ili na čelu određenog sektora ili direkcije. Radi se o tome da su ljudi osetili da iza sebe imaju podršku države, da iza sebe imaju ljude koji brinu o njihovom statusu, ne samo o tome kakva je njihova uniforma, kakav je prostor u kojem oni rade, kakvi su automobili, kakva je oprema, kakvo je oružje, brine se o standardu tih ljudi, brine se o porodicama ljudi koji su pripadnici sektora bezbednosti.

U pripremi su stanovi za tzv. bezbednjake, izvinjavam se što ovako žargonski govorim, redovno se brine o članovima porodice, posebno o porodicama nastradalih pripadnika sektora bezbednosti. To su, sve ovo o čemu ja govorim, su stvari koje su lako proverljive i koje možete pronaći u ozbiljnim dokumentima. Dakle, nije nešto što je moja lična procena.

Još jedna stvar koja se često provlači, to opozicioni poslanici i političari često vole da govore i odlično je da sada čujete, stopa ubistava u Srbiji na 100 hiljada stanovnika, radila je ozbiljna međunarodna organizacija, u Srbiji je jedan i po. Reći ću vam kakvo je stanje u regionu, reći ću vam koje su to zemlje koje imaju mnogo goru stopu od nas. Dakle, broj ubistava na 100 hiljada stanovnika u Crnoj Gori 2,7, u Mađarskoj 2,6, Bugarska 1,6, Rumunija 1,6, Austrija 1,8, ponoviću, u Srbiji 1,5.

Dakle, sve ono što smo slušali prethodnih dana pada u vodu. Ove brojke govore nešto drugo. Znam da je teško. Da imamo društvo u kojem nema kriminala, nema korupcije, to ne postoji nigde na svetu. Da li se trudimo da popravimo situaciju? Značajno se trudimo, ulažemo, ne samo u ljude koji su na terenu, ulažemo u logistiku, ulažemo u ljude koji su strateški važni za sistem bezbednosti.

Ono što je za nas važno ubuduće, u periodu kada planiramo budžete, da insistiramo i svi mi u parlamentu posebno, da u budžetu bude odvojeno više novca nego do sada za sektor bezbednosti, po različitim osnovama, i za modernizaciju, i osavremenjivanje, ali i za same pripadnike za podizanje njihovog standarda, jer su to ljudi koji su sa nama svakog dana na ulici. Želimo da imamo poverenje, želimo da nam obezbede sigurnost, a to može samo kada se oni osećaju sigurnim i kada osećaju da država stoji iza njih.

Policija, kao što jeste rekao ministar, podržaću, jeste garant i bezbednosti i sigurne Srbije. Šta god govorili oni koji to rade za sitne političke poene, ne zaboravite, takvi udarci koje nanosite, ne nanosite nama kao političkoj stranci, nanosite državi. To što ćete trenutno dobiti vreme u medijima, jer će oni preneti vašu laž ili senzaciju, dugoročno nanosi štetu našim institucijama.

Kada neko napadne funkcionera, ministra, nekoga ko je visoko pozicioniran u važnoj instituciji, ne napada tog čoveka lično, to je jedna strana štete koja se nanosi, urušavate ugled te institucije, urušavate ugled države. Gde je granice između moje političke koristi, mojih sitnih dnevnih poena i štete koju nanosim državi.

Mislim da neko ko je patriota, ko se takvim naziva, ko želi da se bori za razvoj svog društva, svoje države sve vreme to mora da nosi negde na umu. I, to sam negde pročitala u izlaganju, između redova u izlaganju prethodne govornice.

Samo takva politička scena kojoj je ta vrsta patriotizma koja je protkana neprestano kroz naša izlaganja i ponašanja može da vodi Srbiju napred. Naši su problemi toliko ozbiljni, jer ih donosi svakodnevnica svetske bezbednosti pred naša vrata. Ono što su globalni izazovi, kuca i na vrata Srbije, jer se nalazimo u srcu Evrope.

Volela bih da razumeju svi pripadnici političkih stranaka, jer mi zajedno krojimo sudbinu Srbije i sudbinu građana Srbije. Hvala vam na pažnji, naravno da ćemo podržati ove zakone u Danu za glasanje.

Hvala.
Ministar Nebojša Stefanović Izvolite.

Hvala predsednice.
Vezano za izlaganje gospođe Čomić, vezano za akcidente, izloženost, podložnost i kako se izračunava procena rizika, odnosno rizik, koji je odnos verovatnoće da će se akcident dogoditi i posledice koje iz takvog akcidenta može proisteći, dakle, tako je definisano obično ovim, da kažem, međunarodnim i evropskim procenama koje mi pratimo.
Vi ste u pravu, jeste složena terminologija iz razloga što, kada govorimo o izloženosti, podložnosti, možda je to najbolje objasniti na primeru azotare, hidrocentrale, nekog objekta takve vrste koji ima, da kažem, gde postoji podložnost akcidentu bilo koje vrste, bilo da se radi o potencijalnom napadu, bilo da se radi o nekoj drugoj opasnosti. Vi imate na osnovu toga izloženost ljudi koji žive u neposrednom okruženju ili određenom okruženju u blizini tog objekta. Teško je reći da postoji podložnosti bez izloženosti, to je teško reći da postoji, ali postoji određena razlika. Dakle, postoji određena razlika i mi smo se trudili da je definišemo na ovakav način.
Kada se definišu kompleksi, ovo je vezano za vaše drugo pitanje, koji definišu prostornu celinu, pod kontrolom operatera gde su opasne supstance prisutne u jednom ili više postrojenja u jednakim ili većim količinama od propisanih u smislu proizvodnje, korišćenje i skladištenje i rukovanje opasnim supstancama. Kaže da se čuvaju, odnosno da se primenjuju propisi koji imaju određene zaštite životne sredine i to je uglavnom Zakon o zaštiti životne sredine koji je propisao načine kako se regulišu upravo ovi hemijski kompleksi, da se na takav način definiše zaštita, odnosno propisi koji definišu ugroženost stanovništva i sve ono što se primenjuje. Sektor za vanredne situacije MUP-a postupa po tim propisima. Dakle, pored zakonodavstva iz naše interne materije mi postupamo i po propisima, po ovom Zakonu o zaštiti životne sredine.
Nadam se da sam vam bar donekle, da kažem, približio. Da, veliki udesi, u skladu sa propisima koji se baš definišu u Zakonu o zaštiti životne sredine. Da, to je jasno. Hvala lepo.