Krivo mi je što je gospodin Arsić prekinuo malopređašnju diskusiju, ali koliko smo mogli da shvatimo iz vašeg izlaganja da to što je Aleksandar Vučić najavio na televiziji milijardu evra za zdravstvo sledećih pet godina, to nije neka nova ideja, novi projekat, nego je već novac koji se troši svakako. Šta znači onda to samo u medijima da vidimo te najave? To deluje bombastično.

Znate, mi smo imali prilike da gledamo šta radi sadašnja naprednjačka vlast i da se razumemo, delimo mi mišljenje u vezi sa bivšim režimom tj. režimom DS, ali niste vi juče došli na vlast, nego ste na vlasti već sedam godina. Ne možete sada da se pravdate zbog nečega kakvo je bilo stanje pre sedam godina. Srbija se iz mnogo težih kriza oporavljala za manje vremena. Zamislite kakva je bila Srbija, zamislite da vam neko kaže sedamdeset pete godine – e, pa sad je bio Drugi svetski rat pre 30 godina, ili šezdeset pete. Kakvi su to izgovori? Vi ste valjda zato i pobedili na izborima, narod je mislio, ovi su bolji, Srbija je devastirana. I, šta sad? Mi slušamo već sedam godina – bivša vlast, bivša vlast. Zato ste i izabrani, treba to da promenite valjda.

S druge strane, nije mi jasna jedna stvar. Ono što možemo da vidimo najave i što se dešava kada je konkretno stvar u ovim delatnostima koja su važna za državu, a to su pre svega MUP, vojska, prosveta i policija, da mi imamo spektakularne najave jednokratnih isplata u visini od šest, sedam, deset ili petnaest ili koliko je već. Mi se time hvalimo i mi to slavimo kao veliki uspeh. Zašto to? Zašto nemamo plansko povećanje plata? Zašto ne vodimo računa o ljudima koji su zaposleni u tim delatnostima? Ne možete mi reći bivša vlast, ko sad pita bivšu vlast? Sad je valjda vaša odgovornost.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Pominje se naravno zato što treba da se pominje, zato što se tako razlike najjasnije vide. Na ove teme o kojima mi govorimo danas te se razlike vide i nije nikakav greh reći kako je nešto izgledalo za vreme bivšeg režima, a kako izgleda danas.

Kada se kaže, da dobili smo poverenje naroda zato što smo rekli da će to biti bolje, da se lepo vidi ta razlika koja govori da danas nešto već jeste bolje. Evo, primera radi ovaj Klinički centar u Nišu, pričali smo o njemu i pričali smo baš u ovoj sali ovde kako je izgledao, recimo, taj projekat za vreme bivšeg režima i pričali o tome da je bila reč o livadi. Sad, uporedite livadu, jednu pustinju sa, daću vam precizne podatke, sa Kliničkim centrom koji se sada prostire na 45 hiljada kvadratnih metara, u čiju je obnovu, izgradnju, u čije je opremanje uloženo preko 50 miliona evra, uporedite to sa 16 najsavremenije opremljenih hirurških sala koje sada ima, sa tri angio-sale. Uporedite tu livadu i tu pustinju bivšeg režima sa dva urgentna centra koje ima sada. Uporedite to sa 613 standardnih ležajeva u stacionarnom delu, kapacitetima za intenzivnu negu i prvi put u razvijenim zdravstvenim ustanovama centar za transplantaciju.

Dakle, to je nešto što je realnost. Ako smo izašli sa određenim predlozima i projektima pred građane pa dobili za njih poverenje, evo šta smo uradili. Kad kažemo – bivši režim nije uradio ništa od ovoga i kažemo da su za njega standardi bili ne ovo zbog čega danas dolaze ljudi iz regiona, iz cele Evrope da se kod nas leče, nego pustinje i naravno brojne pronevere koje su se merile milionima evra ali ne ovako upotrebljenih kao danas, nego stavljenih u džepove Đilasa, Jeremića i sličnih.

Mi to govorimo sa dobrim razlogom, da se ne zaboravi gospodo, kako je to izgledalo, kako je to strašno izgledalo i kako je pretilo da još strašnije bude, a koliko je drugačije i bolje danas i koliko ćemo radeći ovako ozbiljno i ovako savesno, što jeste politika Aleksandra Vučića i SNS koju ste pomenuli, da učinimo da sutra bude još veća ta razlika, još ubedljivija pa da i građani još bolje vide sutra kada im se svi zajedno ponovo obratimo sa pitanjem – kome biste dali poverenje, da im učinimo da odgovor bude i lakši nego što je danas.

Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Znate, ako je neko stanje bilo katastrofalno, ne može da bude to izgovor što je sada stanje loše. Nemojte mi reći da je sada bivša vlast kriva što nam odlaze lekari ili studenti ili ljudi koji završavaju medicinske fakultete ili specijalizacije. Ne može da bude zato što je nešto bilo mnogo gore opravdanje za to što je sada loše stanje. Vi ste izabrani, vi ste na vlasti, vas ne treba da zanima šta je bilo pre, vas treba da zanima šta ćete vi da uradite. Potpuno nije važno ko je bio i šta se desilo, sedam godina je prošlo.

Dakle, osnovna poenta svega kada je narod na izborima promenio vlast je da nije imao poverenja u bivšu vlast. Što mi to slušamo sad sedam godina? Pa to je jasno iz izbornog rezultata, ali ne mogu sada da budu oni krivi za nešto što se dešava npr. nekoliko godina unazad, pustite to.

Zaista najdobronamernije govorim o ovome. Mislim da su to akutni problemi u našem društvu, pre svega vezano za ove četiri delatnosti, od kojih je zdravstvo tu najvažnije i čak možda, ako se ne varam, ima i najviše zaposlenih. Ja bih voleo da se ugledate samo na ministra Šarčevića, koji je juče dao izjavu koju ja podržavam, gde se prekida ograničenje zapošljavanja u prosveti. Ja mislim da je to dobar potez, mislim da bi trebalo da se ugledate na to i da će to dati jedan novi podstrek našem zdravstvu.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Moram da podvučem još jednom, kad god čujemo zamerku da ne treba da nas zanima kako je to izgledalo u vreme bivšeg režima, ne, zapravo treba. Zapravo treba zato što bi oni najviše voleli da mi sad zauzmemo stav – ne zanima nas i zaboravićemo sve i pravićemo se kao da nikad nije bilo i lakše nam je ako ne mislimo o njima. Njima bi najviše odgovaralo da se sad odjednom stvori neka atmosfera – oni su se tek pojavili i ništa nije bilo i nikad tu nisu bili, ništa ukrali nisu i ništa upropastili nisu i onda bi oni sad mogli da se pretvaraju da sve ovo što pričaju ima nekog smisla, a pričaju svakakve gluposti ljudi koji su lično odgovorni što su devastirali ovu zemlju, upropastili narod do daske, to da se zaboravi. Još jednom, naša je obaveza da ne dozvolimo.

Pominjali smo plansko povećanje plata, pa danas kada u tom budžetu ima sredstava, a ima, još jednom, zahvaljujući toj politici za koju smo dobili poverenje i koju opravdavam, jer treću godinu zaredom imamo suficit u budžetu, pa i ta planska povećanja danas možemo da realizujemo i da planiramo već nova. To je znate kakva razlika, između ovih sada izmerenih 460 evra prosečne plate u Republici Srbiji, kad se to uporedi sa njihovih fantastičnih 330 evra, vama je potpuno jasno da i taj Đilas i taj Jeremić i onaj nesrećni Obradović, koji sad gleda kome će da bude novi omiljeni lik, zapravo samo gluposti pričaju kad obećavaju ma biće 1.000, ma biće 2.000, biće 100.000. Oni su pokazali šta umeju i pokazali su brojem 330 evra prosek. To da se poredi sa ovih 460 evra nama samo odgovara.

Da se ne zaboravi, još jednom, to je naša obaveza, pa sutra kada bude 500, o kojima mi govorimo danas, a biće, videćete, da građanima bude jasno zašto je ta razlika velika i da se postaramo da oni koji su se postarali da se sami obogate, a tu mislim i na tog Đilasa i tog Jeremića, bili su u stanju da to rade i po cenu džepa, hleba i sreće tih ljudi, da im ne dozvole preko 330 evra u proseku, da bi za njih bilo, koliko beše ono za Đilasa, 500 miliona evra u par godina samo. To je jako važna stvar i ta stvar određuje sve ostalo.

Ako se takvim ljudima ponovo u ruke bacite, onda posle može samo đavo da bude kriv što smo se vratili u gubljenje stotina hiljada radnih mesta, što je bilo u njihovo vreme, što smo bacili danas napravljeni rezultat da stotine hiljada novih radnih mesta otvaramo i da se sa najuspešnijima u svetu tučemo da napravimo još više i još bolje, da radimo na tome da gigante poput „Folksvagena“ dovedemo, što smo to lako pustili niz vodu. Ako se to dogodi ovom društvu, samo smo sami sebi krivi.

E, zbog toga je naša obaveza da se podsećamo, da jasno govorimo na svakom mestu i u svakoj prilici ko su, kakvi su i šta su pokazali, pa zbog toga da građanima ponovo sutra kad im se obratimo i pokažemo ove rezultate i ove nove stotine hiljada radnih mesta i ova povećanja plata, da im bude lako da se prisete sa čim to treba da porede, šta su ovi što mašu vešalima i motornim testerama umeli, pa da im onda bude lako da novi zaključak i novu odluku donesu, da mi radimo odgovorno i savesno, budite bez brige, biće lakše nego ikada, biće jednostavnije nego ikada da se ta odluka donese na pravi način, a to znači u interesu države, u interesu ovog naroda i ove zemlje. Hvala.

(Aleksandar Šešelj: Replika.)

Nemate pravo na repliku, kolega Šešelj.

(Aleksandar Šešelj: Kratko.)

Kratko ili dugo, pravo na repliku je pravo na repliku.

(Aleksandar Šešelj: Dosadno je.)

Nije dosadno.

Reč ima koleginica Malušić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Samo podsećanja radi, setimo se 2012. godine, pa da Srpska napredna stranka nije došla na vlast sa svojim koalicionim partnerima, ova zemlja bi bila potpuno mrtva. Zašto? Pa sledio je bankrot i to svi znamo. Treba govoriti istinu. Znači, 26 milijardi evra su nam ostavili duga. Vraćamo polako te milijarde, spali smo na 23, a uzimamo kredite po mnogo, mnogo povoljnijim uslovima, po 2%, uzimali su kredite po 8%.

Zdravstvo. Kakvo je bilo zdravstvo 2012. godine? Očajno, potpuno devastirano, bili smo na 34. mestu, a na kom smo danas? Na 18. Šta to znači? Mnogo, mnogo bolje. Potpuno je drugačija zdravstvena zaštita. Uložili smo enormno mnogo para, potpuno drugačiji uslovi.

Prvo ću govoriti kao pacijent, a onda i kao narodna poslanica. Godine 2011. sam bila u bolnici, nažalost, desilo se tako. Užasno, prljavština, svi se sećamo žutih buba, jedva sam čekala da izađem. Jel to istina? Jel neko bio 2011. godine? Katastrofa, užasno stanje, loši prozori, prljavo, nehigijenski, silne infekcije, a o tome koliko se kralo hajde da se setimo. Te Milosavljevićeva afera, te Bajec afera, silni doktori i afere, bilo, ne povratilo se.

Danas je potpuno drugačija situacija. Neka ode neko malo pa neka pogleda. Okrečeno, promenjena vrata, prozori, prošireno, zaista je, ljudi, tako. Možemo da napravimo jednu komisiju pa da idemo od bolnice do bolnice. Nije sve, ali je mnogo, mnogo toga urađeno. Pogledajte samo šta smo uradili. Novi klinički centar u Nišu. Radi se klinički centar 2 u Beogradu. Šta je bilo sa Kamenicom? Devet godina nije rađena, ukrali silne pare, 19 miliona evra nestalo. Mi smo završili Kamenicu, spasili živote, oni su ubili 9.800 ljudi, sramota jedna.

Koliko smo samo akceleratora kupili? Koliko smo samo sanitetskih vozila kupili. Je li to istina? Istina je. Sedam hiljada specijalizanata. Svake godine se prima po stotinu najbolje dece. Dvanaest hiljada ljudi smo zaposlili. Znači, ne može da se kaže, ne može niko da kaže da nismo dobro radili. Radimo koliko možemo, radimo mnogo bolje i to je jako, jako vidljivo i tek će biti kad se izgradi klinički centar u Novom Sadu, kada se izgradi klinički centar u Kragujevcu vašem. Napravljeni su projekti, spremljene su pare, polako, prosto za sedam godina nemamo čarobni štapić. Ali, ja vama čestitam, izvanredni su rezultati rada i zaista je boljitak na svakom koraku vidljiv. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.