Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, podnela sam amandman na član 62. Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti i amandman je odbijen zbog tehničke greške. Ali, bez obzira na sve, smatram da je ovo pitanje veoma važno i da o njemu treba govoriti, a tiče se obezbeđenja dostupnosti usluga zdravstvene zaštite osobama sa invaliditetom.
Ako sprečavanje diskriminacije i ostvarivanje prava u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom prestavlja trajnu opredeljenost Republike Srbije iskazanu u prioritetima i ciljeva predviđenim strategijom unapređenja položaja sa invaliditetom u Republici Srbiji, Zakon o potvrđivanju Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, takođe, kao i drugim brojnim dokumentima koji se odnose na unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i sprečavanje diskriminacije po bilo kom osnovu, smatramo da je i na osnovu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, država se obavezala da preduzme sve odgovarajuće mere uključujući i zakonodavstvo u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom.
S toga smatram da rizici diskriminacije, marginalizacije i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom imaju tendenciju da se uvećavaju i umnožavaju, te je neophodno kontinuirano preduzeti različite mere i aktivnosti kako bi se ovi rizici sveli na najbolju moguću meru.
Osobe sa invaliditetom imaju različite fizičke senzore, intelektualne i mentalne teškoće i potrebe zbog kojih im treba omogućiti dostupnosti i adekvatno korišćenje usluga zdravstvene zaštite.
Šta to podrazumeva? Osobama sa fizičkim invaliditetom potrebno je obezbediti dostupnost u svim ustanova zdravstvene zaštite, izgradnjom rampi ili drugih pomagala. Osobama sa senzor invaliditetom potrebno je obezbediti audio informacije, kao i informacije na Brajevom pismu. Osobama sa intelektualnim i mentalnim invaliditetom dostupnost uslugama zdravstvene zaštite, znači razumevanje usmenih i pisanih informacija, kao i snalaženje u prostoru zdravstvene ustanove. Potom i obezbediti prilagođeno davanje usmenih i pisanih informacija i obaveštenje, jednostavnim i lakim jezikom, kao i slikovnim znacima.
U cilju dostupnosti usluga zdravstvene zaštite, potrebno je takođe obezbediti pri svakoj ustanovi zdravstvene zaštite savetnika koji poznaje specifične potrebe i probleme osoba sa invaliditetom, ima posebna znanja i veštine da pomogne osobama sa invaliditetom u snalaženju u prostoru ustanove zdravstvene zaštite i u razumevanju obaveštenja i uputstava lekara i drugih zdravstvenih radnika.
Savetnik ne mora biti novo zaposleno lice, može biti i lice koje radi na šalteru, a koje je dodatno osposobljeno za davanje informacija osobama sa invaliditetom na njemu, razumljivom pismu, jeziku.
Zašto smatram da je to toliko bitno? Kao majka deteta sa invaliditetom, moja ćerka ima 29 godina i osoba je intelektualnim teškoćama. Oni su teško prepoznatljivi kada uđu u dom zdravlja, jer nemaju vidni hendikep, ali kada stanu pred šalter sva obaveštenja koja stoje pred šalterom njima ne znače ništa, jer ne umeju da čitaju, mahom.
U zavisnosti od toga kakav problem imaju i koliki je stepen oštećenja osobe sa takvim problemom, u većoj ili manjoj meri su mogućnosti da iskažu problem zbog koga su došli u dom zdravlja. Naravno, osobe koje se nalaze na šalteru sa većim ili manjim razumevanjem pristupa takvoj osobi. Pitanje je kolika je gužva, da li može da se posveti na pravi način, kako će i da mu pomogne, ako osoba ne zna zbog čega je došla i ne ume to da kaže. To su problemi o kojima bi se moglo jako dugo govoriti, ali da ne dužim, verujte mi, već 22 godine se intenzivno bavim humanitarnim radom i unapređenjem osoba sa invaliditetom kroz udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju. Ovaj problem je tema svakog sastanka. Roditelji u većoj ili manjoj meri mogu da se nose sa ovakvim problemom.
Mi zbog problema sa našom decom smo vrlo često u domovima zdravlja. Vrlo često morate i odgovoriti na neke nepredviđene situacije i ne možete toliko često odsustvovati sa posla. Armija roditelja nije uspela da očuva zaposlenje baš zbog ovakvih problema. Ako ne kroz zakon, možda kroz neka podzakonska akta se možda može naći rešenje za ovakav problem, jer čak i angažovanje lica koje bi pomoglo osobi sa smetnjama u razvoju, snalaženju i u dostupnosti zdravstvene zaštite u domu zdravlja nije možda toliki izdatak koliko čitava armija roditelja koja ja ostala bez posla i koja je danas na socijalnoj pomoći.
Na ovakav način pomaže i osobi sa invaliditetom i porodici i budžetu države. Možda je zahtev preobiman, možda i samo angažovanje savetnika zvuči kao neki dodatni ozbiljan problem koji bi se danas trebao naći u domovima zdravlja, ali mi se trudimo i kao država da unapredimo položaj osoba sa invaliditetom. Kroz moj celoživotni rad zaista se mnogo toga radilo i osobe sa invaliditetom danas ima značajno bolje uslove i vidljiviji su i prepoznatljiviji, imaju pravo na zapošljavanje, radno angažovanje, drugačiji vidovi podrške koji su zaista danas na mnogo višem nivou u odnosu na prethodni.
Ako želimo da naše zakonodavstvo uskladimo sa EU i ako idemo tim putem, možda treba i ovaj deo po ugledu na savremene, evropske zemlje nekako dovesti na taj nivo i pomoći svima onima kojima je zaista pomoć potrebna, a koji to ne umeju da kažu. Hvala na razumevanju.
