Gospodine Arsiću, čudan je način na koji vi vodite sednice Narodne skupštine. Prekršili ste član 27. koji vas obavezuje da ih vodite u skladu sa Poslovnikom, a Poslovnik u svom članu 157. stav 8. kaže da ministar o svakom amandmanu može govoriti jednom i to u trajanju najduže do dva minuta.

Samo u ovom poslednjem javljanju, što je navodno bila replika, ne postoji replika na repliku, ministar je govorio skoro punih šest minuta.

Ne postoji način u skladu sa Poslovnikom…

Razumeo sam kolega Šaroviću. Vi i ja nikada se nećemo složiti da li ministar ima pravo na repliku ili ne, ja citiram drugu odredbu da se i na ministra odnose iste obaveze kao za narodne poslanike.
(Nemanja Šarović: Ako mogu ja po Poslovniku da…)
Molim vas, razumeo sam o čemu želite da reklamirate povredu Poslovnika…
(Nemanja Šarović: Imam pravo dva minuta da obrazložim.)
Do dva minuta imate vremena da obrazlažete. Sačekajte da vam odgovorim.
A druga primedba što se tiče vremena, ja vam se izvinjavam, tu ste u pravu i vodiću sada računa o tome.
(Aleksandar Šešelj: Replika.)
Kolega Šešelju, nemate pravo na repliku.
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku.)
Na član 39. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku.)
Da li neko želi reč? (Da)
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku, Arsiću.)
Izvolite kolega Bojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, parlamentarna praksa i iskustvo nam govori da se amandmani opozicije listom odbacuju, da upotrebim ovaj narodni izraz, pa je tako naš trud na pisanju amandmana potpuno obezvređen, tako da ću ja u okviru ponuđenog i predviđenog vremena nastojati da iznosim svoje viđene ovog zakonskog predloga.

U ovom Predlogu zakona ugrađeno je dosta naše i evropske pameti. Evropa nam može biti uzor u nekim metodama lečenja, u medicinskim istraživanjima, medicinskim aparatima i instrumentima i pomagalima, ali dobra organizacija mora biti naše delo, a naše iskustvo naša investicija.

Srpska radikalna stranka smatra da neke odredbe u ovom Predlogu zakona nisu jasno definisane, što može da dovede do zabune i daje mogućnost različitog tumačenja, što automatski pretpostavlja i različite prakse u realnom životu.

Ako je predlagač hteo da bude liberalan, a hteo je, pa je dozvolio osnivanje privatne prakse, ali samo jedan put, zašto svako ako ima pravo po zakonu ne definiše svoj interes? Monopola neće biti, a zloupotreba može biti kada se privatna praksa osnuje makar jedan jedini put.

Ponekad predlagač izgubi meru, šta treba da radi Ministarstvo, a šta ministar, tako da je bitno…

Zahvaljujem kolega Bojiću, ja sam da imamo malo tolerantniji način rada, ali me kolega Šarović na to opominje, pa ne mogu više da vam dozvoljavam to.
Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 42. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite, kolega Stojanoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 42. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Poznat vam je stav SRS da mi principijelno nemamo ništa protiv da se stvari u ovoj oblasti urade na način kako to najviše odgovara našim građanima. Međutim, mi smatramo da su se mnoge stvari u ovom zakonu mogle rešiti na drugačiji način i efikasniji način.

Naime, ovaj amandman govori o privatnoj praksi i pravilima na koje on mora da funkcioniše. Poznato je da se naplata usluga u privatnoj praksi neretko vrši u stranoj valuti. U najboljem slučaju, te usluge se naplaćuju u dinarima, ali je njihov nominalni iznos dinarska protivvrednost strane valute koja se kod nas najviše koristi, a to je evro.

Postoji opravdana bojazan da će prilikom naplate ovih usluga doći do mnogih zloupotreba. Iskustva iz ranijih perioda nam govore da je moj strah opravdan, zato sam mojim amandmanom tražio da se u zakon odnese odrednica koja će pružaoca usluga obavezati da svoje usluge mora iskazati i naplaćivati isključivo u domaćoj valuti.

Sada jedno pitanje za vas, gospodine ministre. Evo, već nekoliko dana raspravljamo o ovom važnom zakonu, ali do sada nisam čuo niti od vas niti od bilo koga iz vladajuće garniture kako se ovaj zakon odnosi i kako se i primenjuje na naše građane na Kosovu i Metohiji?

Pre svega, želim da vas upitam da li znate kakvo je stanje po ovom pitanju u Kosovskom pomoravlju, odakle ja potičem? Poznato vam je da tamo još uvek živi veliki broj Srba i šta ste sve vi i vaša Vlada učinili za te naše građane? Kakva je njihova zdravstvena zaštita i da li nešto radite po pitanju zapošljavanja zdravstvenih radnika? Zahvaljujem.

Reč ima ministar gospodin Lončar.
Kratko ću samo.
Što se tiče naplaćivanja, to je regulisano po zakonu iz finansija. Nema veze nikakve sa nama. Tu je to regulisano. Ne može niko u zemlji Srbiji da naplaćuje u evrima, samo u dinarima može. Oni vrše kontrolu toga, nema veze sa zdravstvom.
Što se tiče Kosova, dnevnoj satnoj komunikaciji sa zdravstvenim radnicima sa Kosova, sa našim zdravstvenim ustanovama, isto se primenjuju kao i u centralnoj Srbiji ili u bilo kom drugom kraju. Obezbeđeno sve ono što je neophodno da oni rade, da maksimalno dobro pruže uslugu, tako da mislim da to možete i da proverite i da se uverite. A, nikad više nije bilo zapošljavanja ni lekara ni sestara vezano za Kosovo i Metohiju.

Zahvaljujem.
Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Bojić.

Dobro je što sam ovako brzo došao na red, da nastavim onu misao koju ste me prekinuli.

Ponekad, pak, predlagač izgubi meru šta treba da radi ministarstvo, a šta ministar. Sačekaću da ministar obavi telefonski razgovor. Tako da, bitno je da bude zapisano, svakome po nadležnosti šta mu pripada. Ovo je primer kad nadležnost treba regulisati po zakonu, a ne dati ovlašćenja ministru.

Predlagač neke stvari prenormira i suviše detaljno, a druge bitne ostavi otvorene za doradu za kasnije vreme.

Osnovno je pitanje koliko je ponuđeni koncept održiv, koliko odgovara našim ekonomskim mogućnostima, da bi se unapredio kvalitet zdravstvene zaštite?

Predlaže se vrlo razgranat zdravstveni sistem, pa se nameće pitanje da li su promene u ovoj oblasti zdravstva toliko intenzivne ili je naša zakonodavna aktivnost prespora? Sistem u potpunosti treba da zaživi za godinu dana, a do tada je u prelaznom režimu.

Dokle će se predlagač zakona pozivati na nedorečenosti i nejasnoće u važećem zakonu kao razlogu za donošenje ovog zakona?

Nalaze se i ovde obrazloženja tipa neophodnost aktivnije uloge ministarstva, odnosno ministra zdravlja, u pogledu donošenja podzakonskih akata za sprovođenje zakona. Ako će to da aktivira ministarstvo i ministra, neka vam bude. Ili slično obrazloženje, potreba za uvođenje većih ovlašćenja ministra u delu koji se odnosi na normativne aktivnosti za donošenje opštih akata za sprovođenje zakona.

Suština ovih zakonskih predloga je da ministar dobije veća ovlašćenja i u marginalnim stvarima, kakva su sadržana u tački 8. obrazloženja za donošenje ovog zakona.

Zahvaljujem.
Na član 50. amandman je podneo narodni poslanik Marina Ristić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 59. amandman je podneo narodni poslanik Darko Laketić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 60. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Mirčiću.

Mi ovde, ministre, razgovaramo o veoma ozbiljnoj temi.

Ono što je najozbiljnije u svemu ovome je što problemi koji prate medicinske radnike iz dana u dan su maltene sve veći i veći, pre svega, problemi materijalne prirode.

Da se razumemo, na medicinski fakultet upisuju se najbolji srednjoškolci i to su ljudi koji, osim tog opšteg uspeha, razmišljaju na potpuno drugačiji način kada se posvećuju ovoj profesiji. Nije suština, ministre, da vi ovde kažete da je nemoguće obezbediti 2.000 evra ili neku drugu visinu ličnog dohotka. Suština je da taj mladi čovek vidi neku svoju perspektivu. Svaki mladi lekar će videti svoju perspektivu ako može osim ove jedne trećine radnog vremena koje, ako bude imao slobodno, može da koristi da radi u nekoj drugoj klinici ili nekoj drugoj instituciji. On želi da za određeni broj godina radnog staža obezbedi sebi osnovne uslove za egzistenciju sebi i svojoj porodici, da može da obezbedi sebi stan, da može da prehrani svoju porodicu i da ostane da živi u Srbiji.

Nerado naši stručnjaci idu u inostranstvo, i to vi dobro znate, zato što su tamo uslovi mnogo gori nego što su ovde, u smislu visine plaćanja zakupnine stana, životnih troškova i sve tako redom.

Vi znate da svaki mladi čovek kad odlazi tamo, odlazi u veliku neizvesnost, a nama je ovde deficitarna struka medicinska. To što vi pričate oko zapošljavanja, to bi se možda moglo jednim delom usvojiti, da ne dođe do nagomilavanja određenih struktura, odnosno specijalizanata u jednoj instituciji, ali vi ste, ministre, najodgovorniji za to, pa onda hijerarhijski, kako to ide već, ispod ministarstva ostali. Pa vi ste ti koji treba da donesete neki plan, pa da kažete – u narednom periodu od pet godina Srbiji su potrebni stručnjaci u oblasti medicine u tim i tim sektorima, odnosno specijalizacijama. I to je suština.

Ne možete vi zameriti mladom čoveku iz Beograda što je prirodno njegova želja, kad završi medicinski fakultet, kad specijalizira, da radi u Beogradu. To je njegovo pravo. Da li će ostvariti to pravo? Pa, vi ste ti koji kao izvršni organ vlasti usmeravate te ljude, da kažete – deficitarnost je u Čačku, u Valjevu, u Užicu, u Senti, u ostalim gradovima, u tim i tim oblastima. Tako ćemo usmeravati i specijalizaciju.

Ali, šta je najveći problem ovde, osim ovoga što je materijalne prirode? Kadrovska politika koja se vodi, ministre. To je već postao kontinuitet nakaradne kadrovske politike. Vi na čelo klinika, institucija, zdravstvenih institucija stavljate članove stranke, bez obzira koliko je on stručan i koliko je sposoban.

Vi imate jedan primer, presedane, gde su stručnjaci došli, kao što je na Dedinju, gde je došao čovek koji ne pripada SNS i vidi se odmah pomak, ne toliko koliko bi on želeo. Profesor Bojić je napravio pomak, i to veliki, značajan pomak kada je u pitanju sama institucija Dedinja. To mi dobro znamo, mi koji smo iz okoline ili iz okruženja Instituta u Kamenici. Pa više niko neće da ide u Kamenicu, nego dolazi, traži u Dedinje da dođe na operaciju. To je vraćanje poverenja pacijenata prema toj instituciji, a poverenje se vraća tako što će odgovarajuća adekvatna kadrovska politika da se vodi. Tome treba posvetiti pažnju.