Hvala, uvaženi ministre.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici nastavljamo sa radom.
Prvi na spisku je narodni poslanik Jahja Fehratović.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zvonimr Đokić. Izvolite kolega Đokiću.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, pred nama imamo Zakon o glavnom gradu, zakon koji smo mi poslanici iz SNS dugo očekivali i kome je bilo krajnje vreme da ga donesemo.

Ovaj zakon, svakako će doprineti boljoj organizaciji života i rada u Beogradu. On će deo nadležnosti preneti sa gradskog na opštinski nivo, a samom gradu Beogradu će se za određene stvari proširiti nadležnosti, baš onako kako to grad zaslužuje, jer on je u svakom slučaju, nešto drugačiji od ostalih gradova i opština u Srbiji.

Kada se donose ovakvi zakoni, obično se pojave oni koji su drugačijeg mišljenja, ne zato što imaju neke argumente i činjenice protiv zakona, nego zato što po principu stvari smatraju da trebaju da budu protiv. Kada smo počinjali izgradnju tj. počinjali projekat „Beograd na vodi“, mi smo i tada imali jednu suprotstavljenu stranu, koja nije bila za izgradnju, koja nije bila za modernizaciju grada Beograda.

Odmah se na suprotnoj strani pojavila grupa nekakvih žutih patki, kokoški, guski, ćurana, ćurki, koji su bili potpomognuti, mogu slobodno reći i raznim belosvetskim pacovima, u smislu finansiranja.

Još tada smo argumentima želeli da im pokažemo da je izgradnja grada Beograda svima nama u interesu. Ispalo je da je bilo uzalud. Oni mišljenje nisu promenili.

Pri svakom našem novom projektu, oni su bili protiv, ne zato što imaju činjenice, ne zato što imaju argumente, ne zato što imaju bolji predlog ili bolju ideju, nego zato što u principu moraju uvek biti protiv.

To je valjda politika koju vode. To je osnovna ideja kojom se vode. To je izgleda njima osnovno i jedino oružje u političkoj borbi, osim one čuvene mržnje prema Aleksandru Vučiću.

Vratiću se na ovaj zakon. Izmenama ovog zakona dobićemo mnogo.

Opštine će konačno moći da odlučuju o nekim stvarima, o kojima po prirodi stvari treba da odlučuju opštine.

Nešto što im je oduzeto u ranijem periodu, neke 2007. ili 2008. godine, kada se namerno vršila, reći ću, centralizacija vlasti u gradu Beogradu, kako bi ona bila što više u rukama jednog čoveka ili manje grupe ljudi.

U takvim uslovima od 2012. godine pa ovamo, postigli smo mnogo veće rezultate, mnogo veće uspehe, nego što su oni, ta žuta strana, ta žuta preduzeća, mogli da sanjaju u svojim najlepšim snovima.

Ja neću ovom prilikom, a hoću svakako u daljem toku diskusije, navesti šta je sve to urađeno u gradu Beogradu, ali samo politički nepismenim ljudima, zaslepljenim ljudima mržnjom, nije jasno šta smo uradili.

Zašto je došlo do toga? Znate, kada se recimo na društvenim mrežama zatvorite, učaurite u određene grupe, kada zablokirate sve neistomišljenike, ne možete ni doći do informacija koje vam ne odgovaraju.

Tako su i oni uradili, zablokirali su se u sebe, zatvorili su se u određene grupe, i oni i ne znaju šta se događa u Beogradu, ne znaju šta se događa u Srbiji, ne znaju kakve smo uspehe i kakav napredak do sada postigli.

Ja verujem da oni ne znaju ni da smo otvorili auto-put kroz Srbiju, jer u toj zatvorenoj grupi, te informacije ne dolaze do njih.

Imali su i oni graditeljske sposobnosti, ruku na srce, nije da nisu. Do duše, skupo nas je to koštalo i skupo će koštati sve buduće generacije. Eto na primer, samo dok isplatimo čuveni most preko Ade sa svim svojim pristupnim saobraćajnicama, ko zna koliko će još vremena proći i ko zna ko će morati još da otplaćuje takve stvari, ali izgradili su ga.

Da imaju graditeljske sposobnosti pokazuju i dan danas. Podigli su jedan velelepni šator, pardon, šatru u Pionirskom parku i oni se tim objektom ponose. I ako, i treba. Taj objekat, ta šatra u Pionirskom parku upravo pokazuje njihove graditeljske sposobnosti. E, sad, narod neka proceni, taj objekat može da se uporedi sa nečim drugim.

Ja ću u daljem toku diskusije, kada budem u prilici, navesti sve uspehe ili deo uspeha u nekim našim gradskim opštinama. U svakom slučaju, potpuno podržavam ovaj predlog zakona. Potpuno podržavam ovo što država omogućuje gradu Beogradu, jer grad Beograd će svakako morati tek da donese na osnovu ovog zakona novi statut. Ali, ono što država sada omogućuje gradu Beogradu - da postane konačno prava prestonica, pravi glavni grad u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala, kolega Đokiću.
Reč ima Mirjana Dragaš.
Izvolite, koleginice Dragaš.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani poslanici, pred nama je danas jedan veoma važan zakon koji se odnosi na glavni grad, njegovu organizaciju nadležnosti i funkcionisanje. Važan je, jer se odnosi na skoro dva miliona stanovnika koji u njemu žive i to je najveći grad na ovim prostorima, najveći grad na prostorima država bivše Jugoslavije, ali isto tako je četvrti po veličini u jugoistočnoj Evropi, posle Istanbula, Atine i Bukurešta.

S obzirom na veličinu, njegovu složenost i mesto, on je raskrsnica puteva, privredno, kulturno, obrazovno središte zemlje. Iz tih razloga, njegovo uređenje mora da se definiše posebnim zakonom.

Beograd u sebi u suštini ima 17 gradova, jer ima 17 opština i to 10 centralnih u užem jezgru grada i sedam koje se zovu tzv. prigradske opštine, gde pojedina svaka od tih opština u suštini čini jedan poseban grad, jednu posebnu urbanu celinu. Beograd raste svake godine i tu se dolazi radi školovanja, traženja posla, bekstva od bede i rata.

Od 2000. godine u Beograd je došlo prema statistici oko 400.000 stanovnika novih. Zato nije čudno što postoje saobraćajni problemi, problemi sa zapošljavanjem, stanovanjem, ad hok gradnjom, komunalni, bezbednosni problemi itd, koji se moraju rešavati i zato nije dovoljno da se primenjuje samo Zakon o lokalnoj samoupravi. Iz tih razloga se donosi poseban Zakon o glavnom gradu.

Ovim sadašnjim rešenjem koji se nudi konačno se ide u susret zahtevima građana sedam tzv. prigradskih opština, kako bi građani brže i jednostavnije rešavali svoje potrebe i o tome je u našoj poslaničkoj grupi pre mene govorio poslanik, naš kolega Miša Petronijević. Ja se time neću više baviti.

S druge strane, međutim, ostaje drugih 10 centralnih tzv. opština užeg gradskog jezgra, dela grada koji mora da radi i funkcioniše jedinstveno i zato mnoge nadležnosti za njih ostaju na nivou glavnog grada kao celine. To se odnosi, na primer, na izgradnju građevinske dozvole, urbanističke planove, komunalne usluge, puteve, saobraćaj, javni prevoz, zaštita od požara, zaštita od katastrofa u celini za održiv način života, održavanje i izgradnju zelenih površina, bezbednosti, itd. do održavanja svega onoga što jedan ovako veliki grad čini zaštićenim, bezbednim dobro funkcionalnim i organizovanim.

Posebno grad Beograd ima neke posebne nadležnosti. Ja ću ovom trenutku istaći mere koje on preduzima vezano za pronatalitetnu politiku, koje mogu da budu ugled i primer i ostalim gradovima, jer im je to jedan od primarnih ciljeva u svakom slučaju. No, Beograd ovim novim zakonom koji je sada predložen ima ukupno 23 nadležnosti, što novih, što bolje preciziranih. Beograd se deli na tzv. dve upravljačke zone, što je dobro i naša partija u svakom slučaju se i od ranije zalagala za takvo rešenje i naravno, ovo sada najzad i pozdravljamo.

Ali, o jednoj stvari se mora voditi računa. To uvek mora da bude u skladu sa potrebama građana i ljudi koji tu žive.

Međutim, među tih 10 gradskih opština, nisu sve iste. Želim da istaknem položaj opština kao što je, na primer, Palilula, Voždovac ili Zemun, koje imaju veliku razuđenu i dosta naseljenu periferiju, koje često same za sebe mogu da budu opštine, a sve su podređene u svim važnijim pitanjima odlukama organa grada Beograda.

Njihovo funkcionisanje nije isto kao centralnih opština, kao što su npr. Stari grad, Vračar ili Savski venac. Zato smatram da su te opštine mogle možda dobiti neke od prerogativa koje se na taj nivo opštinski na njih ne odnosi, a koje su dobile ovih drugih sedam opština, jer bi to obezbedilo lakše i brže funkcionisanje velikog broja stanovnika na dosta velikom i razuđenom prostoru.

U svakom slučaju, nije jednako organizovati život u Zemunu, Paliluli ili Voždovcu, kao što je to npr. u ove tri centralne opštine.

Grad posle usvajanja ovog zakona mora da usvoji svoj novi statut kojim će organizovati sopstvena preduzeta ovlašćenja i kojim će nova ovlašćenja preneti za sedam prigradskih opština. Ali, želim da istaknem i potrebu da se pažnja i ulaganja ravnomerno moraju usmeravati kako bi svaka opština poboljšala uslova života. Naravno, pohvaliću velika ulaganja koja se danas čine u odnosu na centar grada. To vidimo po obnavljanju fasada, izgradnji novih stambenih zgrada, hotela, parkova, fontana, trgova, pešačkih zona itd. To fenomenalno menja lice Beograda i pred građanima, a posebno u očima stranaca kojih je sve više, i to je jako dobro.

Proširuje se, isto tako i uređuje, Novi Beograd kao nov i moderan poslovni i stambeni centar. I to je, takođe, dobro. Zaokružuje se jedna moderna gradska celina. Grad se ubrzano menja. To svakodnevno možemo da vidimo.

Isto tako, želim da naglasim da nasuprot tome nema značajnih ulaganja u nekim delovima Beograda koja bi se morala u narednom periodu malo više posvetiti pažnja.

Ja ću u ovom trenutku da pomenem samo grad Zemun, koji bi morao po mišljenju građana da dobije veću pažnju i da menja svoju infrastrukturu, svoj izgled i da obezbedi veću privlačnost. Zašto? To je opština svoje posebne i duge istorije, koja je kao samostalni grad bila do 1934. godine, kada je prvi put ušao u sastav Beograda. Potom je bio nezavisan dok je bila NDH, nažalost, da bi 1954. godine ponovo postao gradska opština. Ali, taj svoj poseban izgled, kao i mogućnosti, treba više unapređivati kako bi postao mnogo bolji, atraktivniji i turistički i saobraćajni, ali i kulturno-obrazovni.

Nažalost, Zemun sopstvenim snagama to nema mogućnosti da postigne ukoliko nema značajnu podršku grada Beograda. Ja ću da kažem da je to nekad bio veliki industrijski gigant. Imao je svoja velika preduzeća „Zmaj“, „Ikar“ uz Grmeč, „Teleoptik“, „Geomašinu“, koji su svi nestali u vrtlogu tranzicije 5. oktobra, a novih je malo.

Tu je nedovršena kanalizaciona mreža. Nedovoljan je saobraćaj prema nekim naseljima. Nema dovršenog priključka za autoput. Centralni dom zdravlja je u lošem stanju za tako veliki grad itd. Nedovoljno je mesta u vrtićima, a malo se ulaže u srednje škole, u Zemunu ih ima sedam, kao i visoko obrazovanje, bez obzira što ovaj grad ima sedam do osam istaknutih naučnih instituta koji su u vrhu domaće i svetske nauke i dva fakulteta.

Sem Madlenijanuma, u ovom gradu, nažalost, nema nijedne kulturne institucije. Nekad je bilo devet bioskopa, scena Narodnog pozorišta, Pozorište lutaka. Sve je to ugasio surovi talas tranzicije, koji je na ta mesta doveo tržne centre, samousluge, kafane i kockarnice. Sedamnaest godina u Zemunu je zatvoren Zavičajni muzej, a „Pinki“ kao centar za sport potpuno ne odgovara potrebama građana.

To su primeri koliko jedan veliki gradski centar, sa svojom bogatom istorijom, može sa svim onim što mu Dunav kao njegova reka daje i sa svojom istorijom, sa svojom posebnom arhitekturom, mestom, veličinom i značajem, da bude bolji. Ali, treba jedinstvena politika u centru Beograda i u gradskim vlastima da se ostvaruje.

Ono što još samo želim da kažem, kratko, ukupna privlačnost svetlosti velegrada i lepote Beograda koji se razvija ne sme da zaseni i isprazni Srbiju zato nam treba još koridora, modernih saobraćajnica, investitora u mnoge gradove, što ova Vlada radi dinamičnije od bilo koje do sada u Srbiji. Beogradu treba obilaznica, ali drugim gradovima treba dolaznica, odnosno putevi kojima bi se u njih dolazilo, živelo i radilo. Kad to završimo, mislim da tek tada možemo da kažemo da smo uspeli. U svako slučaju, ova Vlada i ova Skupština i njeni poslanici, pridružujući se ovim rešenjima koja su data, sa svim ostalim što su planovi za razvoj, smatra da smo na dobrom putu. Hvala.

Hvala, gospođo Dragaš.
Reč ima prof. dr Miladin Ševarlić. Izvolite.

Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, ja ću se osvrnuti na jedan problem koji sam započeo današnjim izlaganjem u vezi proširenja dnevnog reda ove sednice i ranijih sednica.

Naime, mislim da bi trebali da prestanemo sa genetičkom modifikacijom srpskog jezika u srpskoj državi. Hajde da krenemo od domena Narodne skupštine. Jedina smo Narodna skupština u regionu koja naziv domena ima „parlament.rs“. Da li onda treba da vas oslovljavam sa zameniče spikera, ako je ovo parlament?

Osim toga, obrazloženje koje sam dobio da je parlament zbog prepoznatljivosti, to uopšte nije tačno. Na engleskom se ne piše parlament tako, jer ima jedno slovo „i“ više. Pogledajte nazive domena svih okolo Sabor, Sobranje, Narodna skupština itd.

To je samo bio uvod, a sada pogledajte predlog za izmenu i dopunu Zakona o glavnom gradu i pogledajte naziv Glave VII, umesto Zaštitnika građana sada predlažete da se zove lokalni ombudsman. Da li je ombudsman srpska reč, gospodine ministre?

(Aleksandar Martinović: Ni ministar nije srpska reč, ni profesor nije srpska reč, ni doktor nije srpska reč.)

Nastavite, profesore.
Očigledno će biti dobra diskusija na ovu temu. Nastavite samo.

Ja mislim da nikada do sada nisam upadao u reč nikome od narodnih poslanika, ali to je verovatno manir iz nekih ranijih saziva, prenet i u ovaj.

Zato predlažem da ministar usvoji ovaj predlog i da naziv Glave VII ostane Zaštitnik građana. Ukoliko ne bude to izmenjeno, ja neću glasati za Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o glavnom gradu. To verovatno vama ništa ne znači, ali to je stvar principa i mislim da bi svi trebali nacionalno, odgovorno da se odnosimo prema tome.

Uostalom, predsednik Republike Vučić je nedavno izjavio, ako se ne varam na ovom skupu „Budućnost Srbije“, da podržava ideju o jedinstvenom bukvaru srpskog jezika. Ne možete sa jedne strane podržavati ideju o jedinstvenom bukvaru srpskog jezika za svu srpsku decu, ne samo u srpskim zemljama, nego i u celom svetu, a sa druge strane vršiti praktično genetičku modifikaciju srpskog jezika.

Drugo što sam hteo da vas podstaknem na promišljanje. Jačanje komunalne policije u Beogradu je vrlo diskutabilno. Komunalna policija se svodi na represivni organ, a ne na preventivni. Hteo bih da vam postavim pitanje, i vama i gradonačelniku Beograda, da li znate da je 80% šahti u Beogradu udarna rupa na kojoj se uništavaju točkovi, gume i felne po gradu? Nisam čuo da je ikada komunalna policija Beograda napisala prijavu protiv odgovornih lica u „Beograd putu“.

Takođe, morali bi razmisliti da li Beograd i dalje treba da bude, zbog svoje superiornosti u pogledu razvijenosti i usluga koje pruža građanima Beograda, pod znakom navoda, demografska crna rupa za Srbiju, jer praktično ono što ne ode u inostranstvo zadržava se u Beogradu, od mlađih. Šta mi treba da uradimo, a pogotovo vi ministre, kao ministar lokalne samouprave, da drugi van beogradski regioni imaju progresivniji razvoj nego do sada da bi zadržali stanovnike u tim područjima? U protivnom desiće se ono što mi je jedan kolega iz Švajcarske rekao – onima gore koji su na planini daćemo sve što traže, jer smo svesni da kada jednom oni siđu sa planine da se više niko tamo neće vratiti. Pitam vas, gospodine ministre, šta činite za ravnomerniji regionalni razvoj Republike Srbije? Hvala na pažnji.

Hvala, profesore.
Reč ima dr Aleksandar Martinović, replika.