Molim poslanike da govore isključivo u mikrofon, jako loše se čuju u sali.
Sledeći govornik je Nenad Čanak.
Da li želite reč? (Da.)

Uvaženi predsedniče Republike, uvažena predsednica Vlade, ministri i kolege poslanici, biću slobodan da se obratim direktno predsedniku Republike sa pitanjem – da li se sećate gospodine predsedniče 2006. godine kada smo se sreli ispred Narodne skupštine Republike Srbije, kada je donošen Ustav Republike Srbije, vi ste tada bili poslanik, a gospodin Jovanović i ja smo vodili demonstracije protiv donošenja tog Ustava. Da li se sećate toga?

E sada, u tom Ustavu protiv koga smo demonstrirali, a koji je trenutno na snazi, preambula kaže – polazeći od toga da je pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije, jer je iz takvog položaja pokrajina KiM slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM, u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije.

Ovo sam pročitao zbog toga što 2008. godine, kada je u ovoj istoj sali bila sednica povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, sam počeo i tada svoje izlaganje istim čitanjem istog ovog teksta, zato što on jasno govori šta treba da se radi, a to je, da se ovog trenutka, ako ćemo se držati slova Ustava, a to je naša obaveza, jer smo se na njega zakleli, je potrebno angažovati sve raspoložive vojne i policijske snage, otići u Prištinu, uhapsiti Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i ugušiti pobunu na delu teritorije Srbije.

To sam rekao 2008. godine, a to ponavljam i sada. Da li to može da se uradi? Naravno da ne može. Pošto to ne može da se uradi, onda se mora 12 godina kasnije ili 11, koliko je prošlo, nešto preduzeti, barem sa usaglašavanjem Ustava sa faktičkim stanjem, a faktičko stanje je upravo ovo o čemu sada razgovaramo.

Mi imamo jedan ozbiljan nesporazum, oko pregovora koje ste spominjali, koji su u ćorsokaku, ako sam dobro razumeo, ali ti pregovori koji su u ćorsokaku, nisu u ćorsokaku od juče, nego su u ćorsokaku već dugi niz godina.

Razlog je vrlo jednostavan, zato što se u sve pregovore kretalo sa iste platforme, koja je nacionalistička i centralistička, jer vi ste gospodine predsedniče nacionalista i centralista i upravo zbog toga, insistirati na liniji i tačci nesporazuma na Kosovu, hajde da ja komformistički koristim tu reč, između Albanaca i Srba, vi činite jednu ozbiljnu stvar koju moram da dovedem u pitanje.

Da li je u pitanju konflikt Albanaca i Srba, ili je u pitanju konflikt aktuelne prištinske administracije sa delom stanovništva srpskog porekla koje živi tamo?

Vrlo je bitna razlika, jer ako su Albanci ti sa kojima je nesporazum, onda je to direktan poziv da se zbog akcije ROSU ili kako se sada zovu „njasu“, ili šta je već, ja ne znam, na severu Kosova jutros, ako se već ne gore albanske pekare po Srbiji, to će se sasvim sigurno desiti, jer u tom slučaju vi poistovećujete i ne samo vi, nego kompletan narativ, vezan za pitanje Kosova u proteklih niz decenija, poistovećuje čitavu jednu etničku grupu, sa jednim političkim projektom, a to jednostavno nije tačno.

Upravo zbog toga, zbog ozbiljnosti situacije, zbog ovoga što ste vi rekli, a ja vama verujem na reč da ćete održati svoje obećanje, da u slučaju napada na stanovništvo, na severu Kosova će država Srbija intervenisati i pobediti, zaštititi.

Ja moram da skrenem pažnju da je to toliko ozbiljna stvar da mi zaista nije jasno zašto druge kolege poslanici sada nisu ovde, jer ovo nije tema na kojoj imamo prava, bilo ko od nas, da ne preuzme svoj deo odgovornosti iz jasnog razloga što ovo nije od juče i prekjuče tema nego, koliko se ja sećam, od 1968. godine, pa 1981, pa, onda itd, itd, 1989, pa nadalje.

Znači, u pitanju je kompletno pogrešna postavka pokušaja rešavanja svega ovoga. U nekoliko navrata je ovde spomenuto da su granice stavljene između Srba i Srbije, na Jarinju, Brnjaku itd, a ja moram da skrenem pažnju, ako se krene u takav tip narativa zar se onda treba čuditi ako neko spomene, recimo, u Albaniji da se Albanija na svim svojim granicama graniči sa Albancima i da istom tom argumentacijom dođemo u poziciju da se pravda veliko albanski projekat, koji očiglednog dobija na popularnosti.

Ja hoću samo da skrenem pažnju da upravo na ovaj način se gube potencijalni saveznici, potencijalni savetnici, potencijalni ljudi dobre volje sa kojima se može razgovarati, jer ako razgovaramo, recimo o Hašimu Tačiju, koga ste spomenuli u vašim govorima par puta, ja ću podsetiti da je najoštriju kritiku Hašima Tačija i najargumentovaniju napisao u svojoj knjizi „Zmijske noge“ Veton Suroi, ja sam siguran da ste vi tu knjigu čitali i da znate vrlo dobro da takvog kritičara ne možete svrstati u paušalno „Albanci su za ovo, a Srbi za ono“.

Upravo zbog toga, tim pojednostavljivanjem, dolazimo, ja razumem da vi podrazumevate određenu političku ideju kada govorite na taj način, ali vas molim da to ne radite, jer ćete dovesti u poziciju lojalne građane Republike Srbije albanske nacionalne zajednice da budu ugroženi zbog neodgovornih poteza prištinske administracije. To je jedna stvar.

Druga stvar, kada pogledamo oko ćorsokaka u pregovorima treba pogledati sudbinu Velike Britanije posle ovih izbora koji su bili za Evropski parlament na kojima je Britanija, uprkos Bregzitu, učestvovala i vidi se da se otvara niz novih problema u Britaniji koje je EU bila zatvorila. To je problem Škotske, kao što ste videli da je škotska nacionalna partija dobila, praktično, svugde većinu, to je problem odnosa sa Irskom, to su problemi odnosa, uostalom sa kompletnom Evropom.

Upravo, ako obrnete taj proces dobićete, da bi, znači, ostajanjem Britanije u EU, ti problemi bili najblaže rečeno relaksirani, ako ne bi bili potpuno uklonjeni.

To nam govori da promenom odnosa je devetnaestovekovni koncept poimanja nacije, vezane za teritoriju, u ovom slučaju je isključivo štetočinski zato što nas dovodi u poziciju da vezivanje nacije i teritorije mi gubimo iz vida da integrativni procesi, kakve nudi EU, su suštinsko rešenje za sve to.

I zato što više EU, to manje tenzija.

Ja znam, pošto sam predsednik Odbora za evropske integracije, znam vrlo dobro, u koliko situacija smo od strane briselskih birokrata bili u poziciji da stvari koje objektivno dobro uradimo, ne budu objektivno dobro vrednovane.

Ja znam da mnogo stvari koje smo uradili i koje su u proteklih nekoliko godina urađene, znači, ovih 16 otvorenih poglavlja do sada, da nisu valorizovani na način na koji je to urađeno, recimo u Crnoj Gori. Ali, to i dalje ne znači da taj put, za koji se Srbija zalaže, sme na bilo koji način da bude doveden u pitanje. Ja sam uveren da to vaša namera, ne samo da nije, nego da upravo radite na tome da se to ne dogodi.

Pa, molim u tom smislu pojašnjenje gde je tu nesporazum? Zašto se ne ide na promenu Ustava? Zašto se ovim, sada povodom, intervencije specijalnih jedinica prištinske administracije na Severu Kosova ne insistira na Rambujeu 2? Zašto? Bio sam prisutan u Parizu kada se održavao Rambuje 1, pa znam kako je to izgledalo i tada se moglo uraditi jako mnogo.

Nije urađeno. Srbija je platila zbog toga ozbiljnu cenu. Ali, nastaviti sa greškom znači praviti dve greške. Da li treba tu nešto učiniti i da li treba promisliti o odnosu Srbije prema okolini upravo u ovom svetlu o kome govorim? To sam želeo da vas pitam, ako biste mi odgovorili, bio bih veoma zahvalan. Hvala lepo.

I, naravno samo još jedan mala stvar koju sam želeo vama za informaciju da kažem. Pošto se dosta spominju kao argument na Kosovu manastiri i svetinje na Kosovu itd, koje su pre svega univerzalna vrednost, obzirom da su to svetinje ranga prvog stepena zaštite UNESKA, to je nesporno da se mora štiti, ali ću, moram skrenuti pažnju, najveća svetinja srpskoga pravoslavlja se nalazi u Grčkoj, manastir Hilandar, a na severu Kosova ima sedam manastira - Sokolica, Banjska, Bogorodičin manastir, manastir u Dubokom Potoku, Sveta Petka, Bogorodica Trojeručica i Sveti Vrači. Ova zadnja tri su nova i još u izgradnji.

Na Fruškoj Gori ima 20 manastira od kojih je 16 živih. Sveta Petka u Berkasovu, Privina Glava, Divša, Kuveždin, Petkovica, Šišatovac, Svetih Arhanđela, Vranjaš, Bešenovo, Beočin, Mala Remeta, Jazak, Rakovac, Vrdnik, Staro Hopovo, Novo Hopovo, Grgeteg, Gravika, Remeta, tu sam ja kršten, Krušedol i Vavedenje Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima.

(Vojislav Šešelj: Pijan pop te krstio.)

Ja sam Srbin, za vas se ne zna, gospodine Šešelj.

Dakle, u pitanju je, ovo sam samo hteo da spomenem, da se malo ipak podsetimo da nije baš, nisu baš svi ti argumenti tako tvrdi i čvrsti i da postoji nešto i van Beograda i da postoji nešto van severa Kosova, da postoji nešto drugo.

Zbog ozbiljnosti situacije i pretnje ozbiljnim posledicama, naravno da je ovo važan trenutak, ali vas molim da malo pažnje se ukaže i drugim delovima Srbije. Na primer, recimo, šta mi prvo padne na pamet, Vojvodina. Hvala.

Reč ima Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem se.
Najpre, gospodine Ševarliću, drago mi je što umete da prepoznate prave rodoljube u Vladi, za razliku od onih drugih. Nisam planirao da priznam nešto što su oni sa kojima ste na listi išli im omogućili da se de fakto dogodi ranije. Dakle, to je moj najkraći odgovor, niti ću to da učinim.
Što se tiče svih vaših pitanja, gospodine Čanak, pregovori su u ćorsokaku zato što Albanci ili ako vi hoćete, prištinska administracija, kako bilo, možda sam ja tu pogrešio, ne namerno i ne želeći da izazivam bilo kakav problem ljudima koji su lojalni građani Srbije i koji žive na teritoriji centralne Srbije, dakle prištinska administracija ni jednog sekunda nije želela nikakvu vrstu kompromisa. Očigledno je da je njima jedini cilj – priznajte našu nezavisnost po svaku cenu na celoj teritoriji današnjeg Kosova i Metohije i to je jedino o čemu možemo da razgovaramo. Sve ostalo je bila kupovina vremena i da oni dobiju neku vrstu međunarodne reputacije, međunarodnog priznanja i ništa više.
Nažalost, nikada na suštinski kompromis nisu bili spremni.
Rekli ste da sam ja centralista. Naprotiv, ali ne želim danas da ulazim u tu temu. Voleo bih, pre svega, kada su u pitanju javne finansije, možda u tom smislu jesam više centralista nego neki drugi zato što se to i pokazalo i sa tim imam iskustvo i mnogo boljeg iskustva nego svi drugi koji su bili predsednici Vlade ove zemlje i dobro znam koliko problema smo imali zbog neodgovornih opština i drugih oblika i gradova, lokalnih samouprava u našoj zemlji, zaduživanja, ne solventnosti, ne likvidnosti i svega drugog. U svim drugim oblastima ne vidim nikakav problem da vršimo ozbiljniju decentralizaciju.
Govorili ste o ljudima koji su srpskog porekla na Kosovu i Metohiji, ne znam kakvog su porekla, ti ljudi se zovu Srbi i nema razlike između Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji, Srbina koji živi u Vojvodini, Srbina koji živi u centralnoj Srbiji ili bilo gde.
Mi smo svojevremeno čak imali raspravu unutar stranke oko bosanskih Srba, prosto, ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine, koji su iz Republike Srpske, bilo kog dela Bosne i Hercegovine, oni su Srbi, oni nisu ničiji Srbi, ni hrvatski Srbi, ni bosanski Srbi, kao što ja Tomi Žigmanovu neću da kažem da je srpski Hrvat, jer on se ne oseća kao srpski Hrvat, već se oseća kao Hrvat, i zato ne želim da prihvatim to da postoje nekakvi hrvatski Srbi ili bosanski Srbi ili ljudi srpskog porekla na Kosovu i Metohiji.
Ja sam skeptičan prema ideji Rambujea 2 ili nekakve velike mirovne konferencije. Možda većina ljudi u Srbiji to bude smatrala da je dobro i možda Vlada bude smatrala da je dobro, možda se to jednog dana i dogodi. Ja ću vam reći zašto sam skeptičan iz ugla naših interesa.
Ne zaboravite, ovo što se danas dogodilo, imaće mnogo teže posledice. To nije bilo pa prošlo. To nije bilo pa prošlo, zato što se sada u najmanju ruku jedna velika sila, Rusija, uključila u to, i zbog građanina koji je ruski državljanin, ali i zbog svih drugih stvari, mislim da će se tu mnoge druge opcije u budućnosti otvarati i da će se ne mali deo stvari promeniti koje za nas mogu da budu dobre, a koje za nas ne moraju da budu dobre, mogu da otvaraju brojne opasnosti za nas.
U svakom slučaju, zašto smatram da Rambuje 2 ili nekakva velika konferencija, skup, gde bi bilo više različitih, pre svega, zapadnih sila, gde bi se odlučilo u jednom danu ili u mesec dana ili u tri meseca, potpuno svejedno, iza zatvorenih vrata kakva je sudbina Kosova i Metohije, plašim se da nas dovodi u nemoguću poziciju i da i ono što nam bude ponuđeno, da će biti veoma malo i da će biti nedovoljno i da nećemo moći ni na koji način da kažemo da to ispunjava najniže zahteve srpske strane.
Ovo vam kažem iz iskustva koje sam imao u razgovorima i sa predstavnicima EU, inače zapadnih zemalja, šta bi, kako i o čemu bi se o tome odlučivalo. U svemu tome njih, sem nezavisnosti Kosova, posebno interesuje i najviše ih interesuje kako da se osigura Bosna i Hercegovina, integritet Bosne i Hercegovine i zato je važno kako i na koji način da se završi situacija oko Kosova i Metohije.
Dakle, zato oni Srbima ne žele da daju gotovo ništa, a razmišljaju šta je to što bi Srbiji mogli da ponude, a da Srbija može da proguta.
Ja sam ih molio bezbroj puta i hoću da to znate, i poslednji put sam od Angele Merkel dobio odgovor u Davosu, rekla mi je pred 20 ljudi, ako se ne varam, pred 20 ljudi mi je rekla: „Aleksandre, razumem šta mi govoriš. Ne možemo da prihvatimo to što ti tražiš. Ja nemam šta u ovom trenutku kao alternativu da ti ponudim.“ Dakle, to sam čuo od nje i sad sam citirao njene reči, žene koja je najmoćnija u Evropi, koja odlučuje o našem evropskom putu o kojem ste govorili i za koji sam se zalagao uprkos svom licemerju, i zalažem uprkos svom licemerju kojem smo izloženi i to vam je licemerje tipa i naših političkih protivnika, dakle, mojih političkih protivnika, verovatno vaši nisu, koji su danas ne znajući kako da objasne sve što se dešava, jer ne mogu da budu uz svoj srpski narod, kažu – hej, ovo je namestio Vučić sa nekim da oni upadaju na sever. Koliko nečija bolest može progresivno da napreduje, koliko nečija patologija može progresivno da napreduje? Ja to nisam u stanju ne da razumem, nego da razumem da čak i da polaze od sebe, da bi oni to možda nekada s nekim radili. Ja nisam u stanju da iko ko je normalan može tako nešto i da pomisli.
Dakle, bićemo na evropskom putu. Nastavićemo svoj evropski put. Ali, to ne znači da neću imati dovoljno hrabrosti da im u lice govorim o njihovom licemerju, da im govorim o svemu onome što rade na Kosovu i Metohiji, da im govorim i o tome kako se odnose prema nama kada ispunimo, prvo, mi danas da uđemo u EU, mi ne bismo bili najsiromašnija zemlja, samo da i to imate u vidu, što je čudesno, imajući u vidu činjenicu da je ta zemlja dobila 40 milijardi podrške EU, a imaju isti broj stanovnika kao mi. Da smo dobili deseti deo toga, nemojte da vam govorim koliko bismo bili ispred. A i danas imamo, i građani žive bolje nego u toj zemlji, imamo značajno niže troškove, imamo više i plate i penzije.
Dakle, sve ekonomske akije smo ispunili, i oni to i ne kriju. Namerno nam se ne otvaraju dodatna poglavlja da bismo se sve vreme držali u Poglavlju 35. Zato ih i ne molimo za ta poglavlja. Jedino što smo ih molili, i to sam gotovo bukvalno klečao oko, a onda Ana i bukvalno, u Briselu, oko EUROFER-a i oko čelika itd. I očigledno je da smo malo šta uspeli da uradimo. Plašim se da će to što rade biti još teže za našu zemlju i za naše kineske prijatelje koji upravljaju tom železarom.
Dakle, nije sporno da je to naš strateški put. Nije sporno da se nalazimo na tom putu, ali ne želim da svim našim građanima vrane posisaju mozak i da ne smemo ni da vidimo šta je to što se dešava i što se događa oko nas.
Ja vam sad najozbiljnije kažem, dok mi dobijamo snimak kako pucaju preko glava naših ljudi, oni se na telefon ne javljaju, zato što je to za njih normalna akcija. Hvala onima za koje čujem, iz nezvaničnih izvora, koji su, kao što vidite, vrlo pouzdani, jer sam znao još 17. maja da će uslediti ovakvo hapšenje, čak sam znao i tačan broj ljudi koje hoće da uhapse, pa znam da su neki od tih zapadnih predstavnika insistirali kod njih da prekinu sa akcijom u Zubinom Potoku, ali to nije dovoljno, to niko neće od njih javno da kaže i zvanično da kaže, nego će reći – podržavamo legalnu i legitimnu akciju policije. To je onda, kako bih vam rekao, nešto što vas dovodi u situaciju da kad govorite o zaštiti našeg naroda, a imate li drugu opciju? Imamo li još nešto na stolu, a da se ne ponašamo jednako neodgovorno kao što su se ponašali svi od 2000. do 2012. godine? A, šta drugo da uradimo? Da pustite da vam nestane narod?
Da li vi mislite da oni mogu još jednu ovakvu akciju da izvedu, sa još 25 ljudi, pa još jednu sa 25 ljudi, i da to tako može da traje i da se zato ništa ne menja? Eto, prošla je još jedna stvar. Ne može, ne može. Oni nisu razumeli ni granice trpljenja našeg naroda, ni granice trpljenja i trpeljivosti i strpljenja srpske države. Pri tome, dobro znate da sam dovoljno odgovoran i dovoljno ozbiljan da sagledavam sve moguće posledice i da ih odlično razumem.
Kada sam govorio o progonu našeg življa, stotinu, hiljadu puta sam razmislio pre nego što sam onakav odgovor sa punom sigurnošću i punim samopouzdanjem saopštio.
Što se tiče Vojvodine, severa Srbije, veoma sam srećan što posle mnogo godina propadanja i stagnacije mi smo uspeli, želim da to, žao mi je što nisam mogao da učestvujem u jednoj skupštinskoj raspravi koju ste vi pokrenuli ovde u ovom visokom domu, što nisam mogao kao neko iz Vlade da učestvujem. Mene pozovu samo na ovako oko Kosova, kada je vanredno, inače nemam drugačije pravo da učestvujem. Dakle, kada je bilo to oko Vojvodine, želeo sam samo, imao sam potrebu da vam sa ponosom kažem nekoliko stvari. Posle decenija propadanja, u Vojvodini se dešava mnogo, mnogo, mnogo dobrih stvari.
Sam sam samo u Sremu otvorio, ne potpisao ugovore, već otvorio 20 fabrika, 20 fabrika i velikih pogona, samo u Sremu. Posebno sam srećan što u Banatu, najsiromašnijem delu Vojvodine, naročito južnom i srednjem Banatu, iako još mnogo toga treba da uradimo u severnom, u Kikindi i drugim opštinama severnog Banata, što ću za nekoliko dana da otvorim fabriku CTF u Pančevu, što ćemo za godinu dana da otvorimo fabriku Ling Long u Zrenjaninu. To su fabrike koje dramatično i drastično to menjaju. Kada MTJ bude otvoren u Sremu ili Banatu, još ne znamo tačno koja je njihova lokacija, najverovatnije će biti Pazova, onda želim da verujem da će to biti jedan novi signal za dalji ubrzani razvoj Vojvodine.
Što se infrastrukture tiče, kao što znate, završavamo ipsilon krak. Neke od stvari o kojima smo nas dvojica razgovarali i neki od puteva koji su od regionalnog značaja, takođe, smo krenuli da radimo, ali verujem da ćemo sa putem Ruma-Šabac-Loznica, odnosno Novi Sad-Ruma-Šabac uraditi ono što je u ovom trenutku najpotrebnije, spojiti sa tom komunikacijom, ne sa Mačvom, već sa autoputem ka Šidu i Zagrebu uspeti da spojimo i centar južnog Bačkog okruga i najveći grad na severu Srbije – Novi Sad.
Istovremeno, mislim da još mnogo toga možemo da uradimo, ali sam zaista zadovoljan onim što smo napravili. Čovek uvek sebi može da zameri i ja to radim na dnevnom nivou i mislim da ono što je radila Vlada Srbije, ono što je radila Ana Brnabić, što su radili svi drugi ministri, u konačnom rezultatu se pokazuje kao dobro, a da li uvek može bolje, da li uvek može više, verujem da može. Mislim da to ljudi u Vojvodini, na severu Srbije i te kako dobro osećaju, mada ja razumem vaše autonomaške primedbe i oko Zakona o finansiranju i mnoge druge, ali ne mislim da građani na bilo koji način posebno osećaju. Mislim da oni vide boljitak, vide napredak, iako sam sasvim siguran da tim napretkom nisu sasvim zadovoljni.
U svakom slučaju vama hvala na diskusiji, a još neke detalje oko mogućeg Rambujea dva želeo bih da vam kažem u četiri oka, a ne pred ovolikim auditorijumom, ne zato što vas smatram na bilo koji način bliskim ili vi mene, nego zato što mislim da je u redu da kao šef jedne političke stranke, ukoliko ste zainteresovani, čujete i dodatne argumente koje ne bih želeo da delim sa sveukupnom javnošću, kako domaćom, tako i stranom. Hvala.
(Vojislav Šešelj: Ako njemu kažeš, to kao da si radio Milevi rekao.)
Gospodine Šešelj, ako budete zainteresovani, spreman sam da to i vama kažem. Hvala vam na pažnji i hvala vam na korektnoj diskusiji.

Reč ima Milan Lapčević, pet minuta.

Poštovana predsednice Parlamenta, poštovani predsedniče Republike, predsednice Vlade, dame i gospodo ministri, kolege narodni poslanici, na početku bih želeo da izrazim svoje zadovoljstvo što konačno posle više od pet godina imamo prilike da u ovom visokom domu, najvišem predstavničkom telu u državi Srbiji razgovaramo o najvažnijem državnom i nacionalnom, a ja bih rekao i identitetskom pitanju naše države i našeg naroda.

Na početku odmah da kažem da ne razumem i ne podržavam odluke pojedinih poslaničkih grupa iz opozicije koje danas ne učestvuju u radu parlamenta. Možda mogu da imam razumevanja za ono što su njihove odluke, da ne rade u zasedanjima po nekim drugim pitanjima, ali po ovom pitanju koje je ubedljivo najbitnije za našu državu i naš narod ne postoji valjan razlog, ni obrazloženje zašto se ne bi učestvovalo u radu. Kada to kažem, takođe, smatram da je ova tema toliko uzvišena, toliko važna i prema njoj treba da se odnosimo sa najvećim pijetetom i da se maksimalno uzdržavamo, kada govorimo o ovom pitanju, od bilo kojih teških reči, optužbi, prozivki ili da tu temu koristimo za međustranačko i međupolitičko obračunavanje.

Prosto želim da verujem da svi oni koji su bili na vlasti, ne samo 1999. do dana današnjeg, nego i ranije, da su činili sve što mogli da sačuvaju suverenitet Srbije na Kosovu i da sačuvaju naš narod i njegov identitet. Da li su to činili na najbolji način? Naravno, vreme je najbolji faktor koji može da presudi o tome, a ja prosto želim da verujem da su činili ono što su znali i umeli i mogli.

Neprestano traje taj ogroman pritisak i međunarodne zajednice koja podržava separatiste na KiM i taj pritisak je bio verovatno podjednako isti i na one koji su bili pre 1999. godine i na ove koji su bili posle 1999. godine, pa i na vas danas i na celo državno rukovodstvo. Stvar je samo morala, volje i umešnosti koliko može koje državno rukovodstvo da se izbori sa takvim nečim.

Za razliku od onoga što ste vi govorili juče imam u nekim stvarima različito mišljenje. Ne bih bio spreman da budem toliki defetista, naravno, uvek sam za realno sagledavanje stvari i da ne gajimo neke prevelike iluzije, ali ne bih bio pristalica da defetistički gledamo na stvar da je sve izgubljeno i da, ako ne napravimo kompromis, ne napravimo rešenje, će doći do, pod znacima navoda, katastrofe.

Bez obzira na našu tešku situaciju koja se godinama pogoršavala, mislim da su još uvek sve karte ili najveći deo karata, najvažnije karte su u rukama države Srbije i još uvek mnogo toga, ako ne sve, zavisi od nas, od naše spremnosti da budemo odlučni, da budemo hrabri, da budemo jedinstveni u jednom takvom stavu, da li će i u kom stepenu kosovski Albanci ili šiptari, kako god hoćete da ih nazivamo, dobiti punu autonomiju ili nešto više od toga. Samo od nas zavisi. Da nije tako, ne bi nas međunarodna zajednica, ne bi nas svi pritiskali da mi pristanemo na nešto i da potpišemo nešto. Dakle, još uvek su, pod znacima navoda, sve tapije u našim rukama i bez našeg pristanka Kosovo nikada ne može da bude međunarodno priznata država u punom pravnom smislu, niti članica UN, niti bilo šta više od toga.

Tri su se krupne stvari desile u ovih nekoliko godina. To je Briselski sporazum koji je u šest tačaka definisao zajednicu srpskih opština i koja nije sprovedena u delo. Naravno, kosovski Albanci to ne žele i pretpostavljam da neće nikada ni želeti da dozvole. Sve ono što je zavisilo od države Srbije …

(Predsednik: Vreme.)

Samo da završim.

Sve što su mogli da budu ustupci države Srbije sprovedeni su u delo. Mislim da smo trebali da na vreme prikočimo ili da potegnemo te jače argumente, kao što mislim da smo morali jače da reagujemo na formiranje vojske Kosova. Nama je preovladala tema uvođenja taksi u odnosu na formiranje vojske Kosova koja je par ekselans, najveće kršenje Rezolucije 1244 i najveća odlika tzv. državnosti Kosova. Tu smo morali da reagujem i mislim da imamo argumenata da se borimo protiv toga, potežući ovaj argument.

Hvala.
Izvolite.

Zahvaljujem se, poštovani gospodine Lapčeviću.
Nemam nikakve sumnje i čini mi se da sam na takav način govorio da su svi radili ono što su mislili da je najbolje, neki sa više pažnje, neki sa manje, neki sa većom, neki sa manjom posvećenošću, neki marljivije, neki tek da se vide da nešto rade, ali ono o čemu sam govorio, što mislim da je veoma važno, to je da se na kraju vidi rezultat.
Pozicije su nam različite. Milošević je imao najbolju poziciju. DOS je imao nešto lošiju poziciju, ali dalje i dalje je moglo da se igra. Mi smo danas bukvalno u užasno teškoj poziciji, a pri tome želim samo da vam kažem da ni najmanje nisam defetista. Nikada to nisam bio. Oni koji me poznaju znaju samo da sam vrlo oprezan i da ja, i kada recimo, dođu izbori primetili ste da za razliku od drugih koji kažu da će sigurno da pobede, ja uvek kažem da je to nerešeno, a da ćemo da vidimo kakav će rezultat da bude. Onda po rezultatu vidite da to baš i nije nerešeno, već da je naša ubedljiva pobeda.
Dakle, uvek je bolje biti oprezan, smanjivati očekivanja, a onda napraviti veći posao, nego raditi obrnuto. To je moj životni pristup. To je moja taktika i ja mislim da je u politici to mnogo bolji pristup, nego onaj koji imaju neki drugi , jer, onaj drugi pristup govori - lako ćemo, a to - lako ćemo ima samo kod neozbiljnih i neodgovornih ljudi. Ne govorim o vama, već govorim o onima koji su sa sličnim poslom kao ja bavili.
Da na to dodam, naprotiv, borićemo se snažno, borićemo se svom svojom energijom sa mnogo entuzijazma, iako mnogo manje prostora ili ako smem to na takav način da kažem, ne samo da se borimo u ringu protiv borca koji je u tri kategorije iznad nas, već nam je jedna ruka vezana. I bez obzira na to, mi to konstatujemo, ali to ne znači da ćemo da predamo borbu ili da ćemo lako da odustanemo čak i od pobede.
Ono što je važno, rekli ste da sam govorio o katastrofi. Katastrofa za nas je pre svega dugoročna i dugoročno, a ne kratkoročnog karaktera. Nisam govorio o danu D, o sudbinskom danu, o tome da će sve da propadne u tom jednom prepodnevu ili popodnevu, već sam govorio o tome da suštinski gubimo svoje šanse za ubrzani ekonomski i socijalni oporavak. Da je to ono što pre svega generiše napredak jedne zemlje i opstanak jedne nacije i da je to suštinska stvar. Mislim da tu nisam ništa pogrešio.
Što se tiče formiranja vojske Kosova, reagovali smo veoma oštro. Lično sam pozvao i generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga, sa njim razgovarao o tome i podsetiću vas generalni sekretar NATO je osudio formiranje vojske i rekao da nije vreme za formiranje vojske Kosova. Ali, to nije vredelo. Čak smo im govorili - ljudi, oni krše i sopstveni i pravni poredak, krše svoj ustav koji su sami doneli, ali to nikoga nije interesovalo zato što su zemlje kvinte bez izuzetka to podržale. Kada to podrže Amerika, Engleska, odnosno Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, podržavaju i sve druge zapadne zemlje, ne zanima njih više ništa. Kojim drugim načinom smo mogli to da sprečimo? Na koji drugi način smo mogli tako nešto da uradimo? Šta da napravimo?
Dakle, doneo sam nešto što radeći, pripremajući se za ovu sednicu nekoliko dana i ne želeći bilo koga da kritikujem, samo da vidite kako je to izgledalo 2003. godine. Godine 2003. Đinđić je, to je ponedeljak 3. februar, pogledajte… 12. marta je ubijen Zoran Đinđić.
Dakle, Đinđić tada kaže u svom obraćanju Savetu bezbednosti - spremni smo, tražite od nas da vratimo do hiljadu vojnika i policajaca. Naravno, nikada mu niko nije ni odgovorio, jer ih to nije zanimalo, jer su oni ulaskom svojim na teritoriju Kosova i Metohije završili svoj posao.
Tog dana saopštenje DSS, pročitaću vam ga - Demokratska stranka Srbije ocenila je da poziv srpskog premijera komandantu snaga NATO da omogući povratak pripadnika jugoslovenskih snaga na Kosovu predstavlja dvostruki promašaj, upućen nenadležnom licu, ali je to i jedan od trikova, čiji je cilj da premijer zaradi neki nacionalistički poen, uopšte ne vodeći računa kolike štete može naneti neodgovorno raspirivanje strasti i buđenje lažnih nada. Stranka jugoslovenskog predsednika, Vojislava Koštunice je takav potez u poredila sa politikom koju je prethodni režim vodio prema bivšoj Republici Srpskoj Krajini i prema Kosovu, odnosno sa bezočnim junačenjem čoveka u čijim je rukama bila praktično sva vlast. Nisu sazreli uslovi ni za kakva ozbiljna pregovaranja o konačnom statusu Kosova. Zveckanje oružje i spremnost da uludo žrtvujemo sopstvenu vojsku i policiju, tu može samo da odmogne.
Ovo sam vam pročitao samo da vidite, poštovani Milane, jednu stvar. Od tada je prošlo 16 godina. Od ovog saopštenja vašeg 16 godina je prošlo. U tih 16 godina mi smo doživeli progrom na Kosovu i Metohiji. Za 50% je manje Srba na Kosovu i Metohiji. Godine 2008. je proglašena nezavisnost Kosova. Godine 2009. smo izmestili stvari iz UN i dali ovlašćenja Euleksu. Godine 2010. presuda Međunarodnog suda pravde da je protivpravno otcepljenje Prištine u stvari legitimno i legalno u skladu sa pozitivnim propisima. Godine 2011. smo postavili granicu na Jarinju i Brnjaku, a pri svemu tome očekujete od mene, i ja vas razumem, razumem vašu emociju, da 16 godina kasnije, uprkos stostruko gorim i težim uslovima, reagujem onako kako vi niste reagovali, ne vi lično, niste vi odlučivali, već partija kojoj pripadate kako nije reagovala pre 16 godina. Pri svemu tome vam ja kažem - ne brinite, reagovaću značajno snažnije.
Jel vi stvarno mislite da bi se on tom brzinom povukli da im je bilo sasvim jasno šta će Beograd da radi ili ne? Želim da vam kažem ono što sam rekao malopre gospodinu Čanku. To što je danas završena drama, to, ljudi, nije kraj ničega. Imaćemo sedam dana dobrih. Opet će oni to da urade, ali naše reakcija više ne može da bude ista i samo pozivanje i NATO i EU i svih drugih da nas saslušaju, da nam pomognu i da nam ne tuku narod.
Naša reakcija će biti odgovorna. Uvek ćemo se truditi da čuvamo mir, ali ćemo sačuvati i određene rezerve u sopstvenom ponašanju i u sopstvenoj reakciji i različite vrste iznenađenja za one koji misle da mogu da maltretiraju i da progone srpski narod. Ako to nije dovoljno, ako to nije fer, a sad sam vam pokazao kako je to izgledalo pre 16 i po godina, onda ja stvarno ne znam šta je fer.
Pomenuli ste još jednu stvar koju slušam neretko. To sam slušao od mnogih dobronamernih ljudi koji kažu da im damo punu autonomiju. Gospodine Lapčeviću, to neće niko od Albanaca na Kosovu. To nisu hteli ni 1990. godine da prihvate. Trudio se to Milošević da im nudi. Trudili su se svi to da im ponude. Trudili su se Koštunica i Tadić to da im nude. Oni to neće od 1990. godine, a ne danas kada ih je, kako oni smatraju, ceo civilizovani i moderni svet priznao. Ne smatram ja. To je ljudi ključni argument. Molim vas kao Boga, nemojte da obmanjujemo svoj narod. Molim vas kao Boga da ne obmanjujemo svoj narod da je moguće da to neko prihvati. Neće nikada to da prihvati. Oni su po njima stekli nezavisnost. To je završeno, a mi smo ti koji ih ometamo u provođenju efekata pune nezavisnosti i zato se bore protiv nas. Zato se bore protiv nas.
U našim rukama tu nije prevelika moć, ali sa ono malo što imamo i ono malo što zavisi od nas, verujte mi da bolje time upravljamo nego što smo upravljali ranije. Samo neću da lažemo narod i da obmanjujemo narod i da govorimo da je u našim rukama prevelika moć, prevelika sila i zato ih toliko molim da nas ne dovedu u situaciju da moramo da štitimo sopstveni narod, samo da vode računa o tome i to je sve što mogu da vam kažem.
Hvala vama još jedanput. U njihovoj zvaničnoj platformi, poslednju koju su usvojili, general mi je sada dodao taj papir, za koju sam molio EU, šest meseci sam ih molio da tu platformu ne usvajaju, šest meseci su mi govorili - neće im to doći na dnevni red i slagali su me, usvojili su da mi treba da priznamo nezavisno Kosovo pa onda da može da se razgovara o svemu drugom.
Ne morate da dobacujete ništa, odgovorio sam vam na sve što sam mogao, gospodine Vukadinoviću. Dakle, ja vam govorim kakva je stvarna situacija, ali ako mislite da se Srbija razvija, hoćete li da odustanemo od nemačkih fabrika, od francuskih fabrika, od italijanskih fabrika? Ja ne mogu. Ne mogu kao predsednik države, neće ni ova žena kao predsednica Vlade. Nemoguće je da to uradimo, jer ćete sutra da nas pitate kolike su plate, kolike su penzije, hoćemo li da gradimo mostove i auto puteve?
Znate li koliko puta sam takve, ne lake, razgovore imao sa generalima Vasom Vujićem i sa Vladisavljevićem? Sto puta u Briselu, dok lupamo glavu i ne možemo nikoga da dobijemo ko će da nam se javi, ni iz Srbije da nam pomogne u rešavanju određenih problema, pa razmišljamo kako i na koji način da reagujemo. Mi moramo, kad govorimo o težini naše poziciji, moramo istovremeno da guramo zemlju da ekonomski ide brže od svih drugih, a da politički opstajemo i da čuvamo bezbednost našeg naroda.
Ovo sam govorio, gospodine Lapčeviću, zato što i ja sam, bezbroj puta mi se učini lakšim ono što je nekome teško. Samo vas molim, postavite se po nekad u našu poziciju i razmislite šta biste mogli da uradite i šta vam je mogući repertoar i šta je to što možete da napravite i onda ćete da vidite kako biste se mnogo puta češće složili sa mnom, nego što ste to mogli danas da učinite.
U svakom slučaju, hvala vam što ste došli na raspravu. To smatram veoma odgovornom stvari. Jer, da vam kažem, ja nisam popuštao onima koji su me ucenjivali na ulicama gradova Srbije. Nisam popuštao ni strancima pod mnogo težim pritiscima i ucenama. Nisam popuštao ni kada su mi pretili ni karijerom, ni mnogim drugim težim stvarima, za šta imam mnoge svedoke.
Ja ne znam šta da razgovaram sa nekim o nekakvom REM-u, ako taj neko nije želeo da razgovara o Kosovu i Metohiji na jedinom mogućem mestu gde se razgovara, to je parlament, ali ću zato uvek pokazivati poštovanje prema ljudima koji su bili spremni da razgovaraju o važnoj temi, koji su bili spremni da iznesu sasvim drugačiji stav, da kritikuju, da napadnu, da kažu bilo šta, ali bar znam da im je to bilo važno i bar znam da tu imaju nekakve emocije. Bar znam da im je koliko toliko ili mnogo stalo do Kosova i Metohije i to je stvar koju ću uvek i te kako umeti da poštujem. Zato hvala još jedan put.

Reč Ima Milovan Drecun. Izvolite.
(Vojislav Šešelj: Šta je sa onih 25 uhapšenih?)
Vratiću vam reč.

Pošto sam dobio pitanje od gospodina Šešelja, prema našoj informaciji u ovom trenutku 19 Srba, Bošnjaka i jedan Albanac sa severa se nalaze u Južnoj Mitrovici.
Dakle, to je naša informacija da je 19 njih u Južnoj Mitrovici, videćemo. Imali smo prvu dojavu za više lica, ali očigledno više lica pretresene kuće i stanovi, a za sada imamo potvrdu za 19, što ne znači da je konačan broj.
Zamislite, sa celoj juga, koliko smo dobili informaciju, dobilo je poziv, znate, on je dobio papirče da se jave. Sa celog juga, a srpskih policajaca je ukupno 6,8%, 6,9%. Sad vidite, isti broj je Srba koliko i Albanaca, što će reći 13 prema jedan. Tako vam to ide u demokratiji, ili su Srbi 13 puta veći kriminalci nego Albanci.
Ali, rekao je malopre i Fatmir Ljimaj i kaže – ovo je strašan udarac kriminalu na severu i ne znam gde i sada, kako da reagujete? A šta da kažete kada Fatmir Ljimaj kaže da je nešto udarac kriminalu?
Fatmir Ljimaj, pa zna Drecun, iz Klečke, iz svega drugog on govori o borbi protiv korupcije i kriminala. Šta da radite? To je legitimni predstavnik njihov kojeg Evropa prima, kojeg Amerikanci primaju i svi ostali.
Ako budemo imali nove informacije o uhapšenima, odmah ću vam ih saopštiti, gospodine Šešelj.