Hvala.
Izvolite.

Nemam nikakvo naivno verovanje u zapadne sile, nemam naivno verovanje u bilo koje sile. Sve sile imaju svoje interese. Ono u šta imam veru to je Srbija, to su građani ove zemlje i posvećen sam napretku naše zemlje.
Nekoliko ste stvari tačno primetili. Nemam nikakvih iluzija i nemam nikakve sumnje da će postojati i drugi uslovi za prijem u Evropsku uniju, i pored Poglavlja 35, bilateralni, da će neko reći da je to granica na Dunavu, da će moći da imaju šest različitih aršina za svoje različite granične sporove sa svim susedima, od Slovenaca, Bosne i Hercegovine, Srbije, pa i Crne Gore ako hoćete, svih drugih, dakle, negde morskih, negde kopnenih, negde su im reke problem, kao što je to sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom. Moguće. Samo nisam razumeo šta to suštinski menja. Ja nisam opijen ni podrškom ni aplauzima.
Mislim da smo više puta pobedili na najubedljiviji način u savremenoj srpskoj istoriji upravo zbog toga što nisam dozvolio da budemo time opijeni, niti da to doživljavamo na sladostrastan način. U svakom trenutku smo se ponašali ozbiljno, nismo, ni radovali se previše, ni seirili, ni napadali naše protivnike, već se okretali radu, okretali se napornom radu.
Što se rezultata tiče na njih sam ponosan. Gde god da krenete videćete da fabrike koje smo otvarali. Kada krenete prema Zrenjaninu i Kikindi, kad krenete prema Šidu i Zagrebu, kad krenete prema Novom Sadu, kad krenete prema Nišu ili u samom Nišu, uskoro i šest ili sedam fabrika, kad krenete prema jugu Srbije i u Leskovcu, i u Vranju, i u Lebanu, i u Vladičinom Hanu prve fabrike posle desetina godina, prve fabrike u Kraljevu i to dve, u Kruševcu i „Kromberšubertu“, Čačku „Forverk“ veličanstveno izgleda. Molim vas da odete da vidite, uskoro otvaraju tu prelepu i veoma dobru fabriku, dve u Loznici, u Šabac je „Jazaki“, za koji smo 10 miliona evra samo platili, iako tamo nismo na vlasti. U Kragujevcu smo napravili „Simensovu“ i „Milanović“ fabriku, nešto van Kragujevca, uskoro će imati više hiljada zaposlenih, ali nije dovoljno i u Kragujevac ćemo morati da pojačamo, ali to su stvari koje će ostati i mnogo toga ćemo morati da uradimo u Kragujevcu i u Šumadiji.
Još nisam time zadovoljan, nisam sobom zadovoljan pre svega. I, to je ono čime se ponosim kao i merama fiskalne konsolidacije i uređivanjem javnih finansija domaćinskim odnosima i poslovanjem i onim što Vlada Srbije danas ima mnogo više snage, pa čak i da ima tu vojsku i da ima tu policiju o kojoj ste vi govorili, što sve gotovo da nismo imali u prethodnom periodu, osim formalno i samo na papiru.
Kada govorite da li želim da učinim nešto veliko? Tačno je. Želim da učinim što više velikih stvari i žuri mi se. Ja ne mislim da sam neko ko ima mnogo vremena. Hoću da sprintom trčim koliko dugo mogu, a ne da kilavim i da idem klaj-klaj i da se borim samo za to da ostanem što duže na vlasti, a da iza mene ne ostane ništa. Ali, za mene je jedna stvar neverovatna. Dakle, ja već 10 put slušam danas, kao da sam došao sa nekim dokumentom koji priznaje nezavisnost Kosova, ili ne znam šta, niti sam sa tim došao, niti mi je to ideja.
(Nemanja Šarović: Strah postoji.)
Strah postoji? Aha? Sad smo opet došli u fazu iracionalnog gde nečiji strah postoji, gde se neko plaši, zato što je to čuo od komšije ili od komšinice i ništa više. Ako taj strah postoji, ne treba da postoji, ali nas to neće spasiti, to nas neće sačuvati, neće nam dati više od KiM nego što imamo danas.
Vi ste za jednu stvar u pravu. Šta god uradio jedan od vladika u Srpskoj crkvi je to tačno primetio. Šta god uradiš, kajaćeš se, i šta god da uradiš, bićeš svima kriv. Ja to znam. I to znam već duže vreme. Zato sam, i kada smo donosili Briselski sporazum bio jedini koji je otišao u Kosovsku Mitrovicu, suočio se ne samo sa zvižducima, već i sa fizičkim napadima, iako sam se trudio i mislio da sam uradio, i danas vidim da smo uradili svi zajedno najbolji i najveći mogući posao za Srbe, pošto da budem iskren nisam mnogo brinuo za Albance u Kačaniku, Glogovcu, Srbici, čitavoj Drenici, brinuo sam o Srbima. I danas vidim te rezultate.
Njihova nervoza mi posebno ukazuje koliko smo bili u pravu i ne bi slučajno Kadri Veselji danas išao u Čabru, to je jedino selo albansko u opštini Zubin Potok. Da vas podsetim zbog Čabre i incidenta u Čabri, više lažnog, nego stvarnog, oni su započeli pogrom nad Srbima 2004. godine.
Ja mislim da smo napravili veliki i dobar posao. Trudim se, jer na kraju kada prođe vreme laži, ispiranja mozga, priča o nameštenim događajima, priča o izmišljenim stvarima… ja sam doneo ovde punu kesu najgorih gadosti koje sam o sebi čuo samo u poslednjih mesec dana. To normalna čovek ne može lako da podnese, kod nas se ljudi uzbude kad mu komšija nešto kaže teško, pa obično reaguju zlovoljno. Da ponovim, juče sam doživeo to da jedan narodni poslanik pokušavao da me omete da uđem u Narodnu skupštinu Republike Srbije
(Nemanja Šarović: Zato je dobio od nas.)
Nisam vas razumeo. Ne, hteli su da kažu da pošto su njih sprečavali oni su zato reagovali, ali ja ne mogu da reagujem na taj način. Ja sam predsednik Republike. Ja ne mogu i ne smem da reagujem. A pošto me dobro poznajete, da li mislite da mi je bilo lako da ne reagujem? Mislite li da mi je bilo lepo da ne reagujem? Mislite li da mi je lepo da gledam nekoga ko se zaleće na mene, a trese se od straha dok se zaleće i da moram da ćutim i da gledam? Da moram da ćutim, da budem pristojan i gledam dok nešto psuje, nešto vreči, vrišti, a bukvalno mu se celo telo trese od straha? Ali, šta da radite. I ne razumete da li je moguće da je to nekome palo na pamet da to radi.
Pored svega toga nisam reagovao ni na šta od svega. Danas mi pridike ljudi, eno ga u Njujorku je taj Jeremić. On je u Njujorku, ja sam ovde i borim se svojim narodom da gledam kako da ga izvučemo od napada Albanaca. On je veliki rodoljub, on koji im je dao mišljenje Međunarodnog suda pravde 2010. godine, eno ga sedi u nekoj kafani u Njujorku, radi šta hoće, dok se ja borim ovde sa našim naroda. E, ja sam izdajnik. Po kojoj to ljudi logici? Po kojoj to pravdi? Po čijoj? Šta sam uradi? Šta sam to potpisao? Šta smo to napravili loše za naš narod? Da li ima neko da mi kaže konačno sem čapraz-divana koje slušam svo vreme. Sve vreme slušam šta mi ko kaže šta će da bude, pa sa tim nisam došao u Narodnu skupštinu. I pri tome vam ne krijem kada budem imao bilo šta doći ću u Narodnu skupštinu, predočiću vam šta i to ću hrabro da uradim i boriću se za to. Nemam ništa u rukama. Nemam nikakav plan. Nemamo ništa, nemamo ni razgovore. Borimo se za život i opstanak našeg naroda. Nemamo mi dokaz, nisi ti ništa Vučiću uradio, ali postoji strah u narodu da hoćeš.
Ne znam šta na to da kažem, ljudi. Ne znam, najbolje je što ovaj u Njujorku neće. Najbolje je ovaj što svaka tri dana u Londonu, kupio svoje apartmane, najbolje je da on neće. Svi su sve svoje sklonili, svi su svoje milijarde sklonili, ja što ih nemam i što sedim i stojim sa svojim narodom i borim se svakog dana i radim svakog dana, kriv sam, za šta više ljudi? Za bratovu kafanu „Franš“ koji nikad ušao nije. Nikada ušao nije. To slušam dve godine. A šta biste radili da to slušate svaki dan i za milion drugih stvari. A ono mu je kuća na moru. Kakvo more, nisam video more četiri dana ukupno u prethodnih sedam godina. I to je sve tako, to je svaki dan neko mora da kaže. I, priznaćeš nezavisno Kosovo. Ja ima kažem – neću. A ne, ne, to što ti kažeš neću, to u stvari znači hoćeš. A da sam rekao – hoću, oni bi rekli, eto da li ste videli priznao je da hoće. Pa, šta ljudi hoćete da kažete. Šta ljudi želite da kažem? Vi dobro znate da se borim za Srbiju, samo vas pitam da li je fer, da li je to uvek fer? Samo to razmislite ljudi, jesam li vas nečim uvredio? Šta možete da kažete po pitanju ekonomske snage Srbije? Znam da se radujete većoj vojnoj snazi Srbije, i imate čemu. Šta je to što je lošije? Da li je sve idealno? Naravno da nije, neće nikad biti, dok smo živi neće biti. A kad je pa to bilo dobro u Srbiji? A u kom smo to periodu mi bili zadovoljni? Evo, sada vam kažem, sada je bolje i ide na to da će biti najbolje vreme.
Imamo problem Kosova i Metohije. I šta sada? Da li sam ja za taj problem kriv? Da li sam ga doneo, na bilo koji način jesam li ga generisao, stvorio, napravio, bilo šta uradio? Nisam.
Nemam nikakav plan.
Boriću se za kompromis, zato što mislim da je bolje da čuvamo živote ljudi, zato što mislim da je bolje da čuvamo budućnost Srbije. Ako je to pogrešna politika, nemam ništa protiv da to bude pogrešna politika, ali to takođe znači, kada kažem da ću se boriti za živote ljudi, da ću se boriti za živote Srba na Kosovu i Metohiji, za naš narod na Kosovu i Metohiji. Ne potcenjujte naše ljude na Kosovu i Metohiji, znate da tamo nisu pokradeni izbori, kao što nigde nisu pokradeni izbori. Znam da to dobro znate i zato nisam hteo da razgovaram sa onima koji su 2017. godine protestovali zbog lažne krađe na izborima, a znali su da nikakve krađe nije bilo, jer su imali po 16 kontrolora na biračkim mestima, a mi nismo imali ni po četiri, mi i socijalisti zajedno. Oni su imali po 16. Kako smo ukrali pored 16 vaših kontrolora? Znali su sve to, nego je to lakše da se objasni.
Ja samo vas molim, poštujući vaš patriotizam, poštujući vaše rodoljublje, vašu brigu za otadžbinu, samo vas molim, molim vas kao Boga, probajte samo s vremena na vreme da malo budete fer. Nemojte da mi kažete, e hvala za ovo ili ono što ste uradili. Evo, ovo je dobro što ste uradili, ovo je loše.
Ne tražim to. Kritikujte sve, samo kažite i ono što je loše, ali o tome što je loše, bazirajte na činjenicama, a ne na tome, postoji strah u narodu ili rekla je baba Vanga da će to da se desi, jer ja svake godine slušam Nemanja, svake godine, e, Vučić je obećao, zato su ga doveli na vlast 2012. godine, obećao je, potpisaće do 2013, 2014, 2015, 2016, 2017, 2018, 2019. godine. I evo, sedam godina ja ne potpisah to što sam obećao. Šta sam ja? Hudini?
Izvinjavam se, poštovana predsednice Narodne skupštine i vama narodnim poslanicima na višku strasti u ovom odgovoru.
Hvala na pažnji još jedanput.

Ja moram nešto proceduralno da uradim, takav nam je Poslovnik.

Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova. Možemo da nastavimo raspravu.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, slušajući juče vaš izveštaj i ono što nam je dala za ovu sednicu Kancelarija, mogu da se složim sa ovim istorijskim kontekstom stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali ova demografska sinteza, naučna koju ste nam vi predstavili kroz taj metodološki pristup je nešto što ne može da nam bude putokaz za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji i za budućnost, kako nas, tako i budućih generacija.

Podsetiću vas na to da su te velike zapadne sile bile na našoj strani kao naši saveznici u Prvom i u Drugom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu, ostali smo bez trećine srpskog stanovništva, pa smo opet čuvali naše jedinstvo naroda i države i našu južnu pokrajinu, KiM.

Sve ono što, a vi ste jedan deo pomenuli, što su kasnije radili svojom zlikovačkom politikom prema srpskom narodu Brozovi komunisti, ta čuvena demarkacija granica iz 1956. godine, pomenuli ste Lešak i okolna sela, Leposavić, ko zna dokle bi to išlo, možda i do Raške i do Kraljeva, ali jednostavno to mora da vam bude za nauk da mi sada u ovim promenjenim ipak geostrateškim okolnostima uradimo nešto, odnosno vi kao predsednik države i vaša vlast, kako bismo to pitanje ostavili budućim generacijama da znaju kako to da čuvaju i na koji način da razgovaraju upravo sa svetskim moćnicima od kojima nam zapadne sile, sve one koje su pod NATO okriljem ne žele dobro.

Danas je bilo polemike oko Rezolucije 1244, a pripremajući se za ovu sednicu i anekse sam ponovo pogledala, Rezoluciju, Vojno-tehnički sporazum, međutim, mi moramo da se složimo sa tim, da je to u poslednjih 20 godina jedini međunarodno-pravni dokument, koji je nama davao osnova da se borimo za ono što su uradili, pre svega, izdajnici iz dosovske vlasti posle 2000. godine, jer patriotska pljačka Kosova i Metohije, pod Đinđićevom, Čovićevom, Koštuničinom vladom, Tadićevom Vladom je imala takve razmere, što vi dobro znate, jer ste tada bili poslanik iz iste naše poslaničke grupe, da je dosegla do preko 30 milijardi dinara koje su oni opljačkali.

Šta je predlog? Vi kažete, budite fer i korektni, izađite sa tim predlogom. Odreknite se politike da vežete sudbinu Kosova i Metohije iz Srbije ka EU. Ekonomske parametre takve, a to bi trebalo posebna sednica, ne mogu, odnosno mi ne možemo u potpunosti da prihvatimo, naročito, imajući u vidu novi pojas i put Narodne Republike Kine, sve ono što možemo da očekujemo od bratske Rusije, a pre svega vojnu pomoć i političku pomoć.

Pokazala se još pre početka pregovora u Briselu koji je ovaj nesrećni Vuk Jeremić i izdajnička Tadićeva vlast izmestila iz Saveta bezbednosti UN, da zapadno-evropske zemlje nisu iskrene prema nama i da već u startu ne govore o tome da se čuva ono što je potrebno za Srbe i pre svega da se drže našeg ustavnog okvira, već da žele, a dali su time krila Haradinaju, ubici srpske dece i zlikovcu, da on sada vama, Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike u lice kaže – ne, interesuje me samo dobrosusedski odnosi, ništa drugo.

Dakle, jedini način da se krene nekim putem, da nađete neku novu formulu, da sada sve ovo što nam ide u prilog i u korist, pre svega, takva podrška, bezrezervna koju imamo od Kine, Rusije, Indije i svih drugih zemalja i od ovih manjih, uslovno rečeno zemalja koje su članice UN, a koje opozivaju to priznanje, da tražite, insistirate da se upravo tamo pod okriljem UN o pitanju Kosova i Metohije raspravlja i da imamo potpunu političku i ekonomsku i vojnu integraciju sa Ruskom Federacijom.

Ne možemo to da ostavimo tek tako i da kažemo, sudbina nam je EU, pa šta ćemo, jer brzo će proći 15, 20 godina, gospodine Vučiću. Evropa će potpuno ekonomski da potone, a mi ćemo, ne daj Bože da izgubimo našu teritoriju i zato uvek morate da imate u vidu ono što je Sima Milutinović Sarajlija, kao učitelj Njegošev njemu rekao – svaki Srbin mora svoju sudbinu, bez obzira, bio on predsednik države, poslanik, ministar u Vladi, što pojedini vaši ministri ne razumeju, da veže za sudbinu Kosova i Metohije.

Kada ga je učio, on je njemu rekao – Milošu mač i srce, tebi duša i pesme.

A mi moramo da kažemo sebi i da tako radite da biste spasili i sačuvali Kosovo i Metohiju i da svakom čoveku u srcu i u duši, samo to treba da bude na pameti, da je Kosovo i Metohija zauvek Srbija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Filip Stojanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče Srbije, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, problemi Srba na Kosovu i Metohiji počeli su odavno, a kulminirali su 1998. i 1999. godine kada su Srbi otvoreno i bezmučno proganjani i ubijani i to bez ičije odgovornosti.

Kao svedok brojnih događaja i previranja na prostoru Kosova i Metohije, mogu da posvedočim da su Srbi, ne samo tokom NATO agresije na tadašnju SRJ, te 1999. godine štitili svaku albansku kuću, baš kao da je srpska.

I sam sam sa članovima SRS učestvovao u zaštiti Albanaca, a to smo činili 1999. godine za vreme bombardovanja. Poštovali smo svoje komšije i verovali da je to uvažavanje uzajamno, ali izgleda da su u to samo verovali Srbi.

Međutim boli me činjenica da su sve dosadašnje vlade Srbije uporno do sada prećutkivale tragičnu činjenicu da su Srbi s prostora KiM doživljavali stradanje ranga genocida i da su najviše stradali odmah posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i usvajanja Rezolucije 1244.

Samo u periodu od juna 1999. godine pa do jula 2000. godine na području Gnjilana i okoline počinjeno je više od 10.000 najrazličitijih zlodela i ratnih zločina, isključivo prema Srbima i drugim nealabancima. U tih godinu dana registrovana su 132 ubistva i 153 kidnapovanja. Albanski teroristi su u tom periodu izvršili 75 granatiranja iz minobacača i ručnih raketnih bacača. Tada je izvršeno i 80 miniranja.

U pogromu Srba i drugih nealbanaca sa područja Gnjilana i okoline samo od jula 1999. do juna 2000. godine podsetiću vas 232 osobe su bile pretučene. Zapaljeno je 638 kuća i pomoćnih objekata. U istom periodu čak 1.323 kuće ili stanova u vlasništvu Srba opljačkano, a 966 kuća i stanova je nasilno uzurpirano. Takođe, ako je neko zaboravio, podsetiću vas, da je tada otuđeno 123 vozila, 103 lokala, kao i 824 grla stoke.

U periodu od juna 1999. do juna 2000. godine samo na prostoru Gnjilana i okoline porušeno je i oskrnavljeno 57 crkava i manastira, a takođe je porušeno ili oštećeno 885 nadgrobnih spomenika. Po zvaničnim podacima kojim raspolažem od 1998. do 2002. godine na području Gnjilana, Kosovskog pomoravlja ubijeno je 202 lica, a kidnapovano 260 lica srpske nacionalnosti, a nijedan Albanac nije stradao. Na žalost ta tužna brojka o genocidu nad Srbima sa KiM i to pod okriljem međunarodne zajednice. Očito ne podrazumeva na stotine i hiljade onih neprijavljenih slučajeva. To vređa i boli, jer nas ponižava.

Na žalost kada su dosmanlije 2000. godine došle na vlast u Srbiji, kosovsko-metohijski Srbi su bili prepušteni sami sebi. Amnestirani su zločinci Đakovačke grupe, Fljore Brovine, braće Mazreku i još više od 1.000 Albanaca bilo je kako su predstavnici tadašnjeg režima govorili, signal za pomirenje, a za nas Srbe sa KiM to je bio znak da smo ostavljeni na milost i nemilost.

Albancima, pre svega onima koji su pušteni iz zatvora, i koji su se vratili na KiM da nastave svoj krvavi pir, takvi potezi države terali su Srbe s KiM. Da li je toga iko svestan? Tada je samo Srpska pravoslavna crkva bila uz nas, a mi njom i uz nju.

Da li možete da zamislite naše razočarenje kada je početkom 2014. godine sud za ratne zločine u Beogradu zbog nedostatka dokaza oslobodio Gnjilansku grupu optuženu za surovu smrt više od 80 Srba i 34 osobe se vode i danas nestale. Živih je više od 150 koji su zverski mučeni. Tužno je što je ovaj podatak nekom sudskom veću predstavljeno samo nedostatak dokaza. Prepuštanje rešavanja problema na KiM Euleksu neoprostiva je greška, ali je izdajnički potez Borisa Tadića i Vuka Jeremića.

Od ove vlasti i od vas gospodine Vučiću očekujem da se ta greška ispravi. U rešavanju ovih problema jednostavno mora da se uključi Ruska Federacija, koja je naša sila zaštitnica, i da se na KiM vrati Rezolucija 1244, što i gospodin Putin uvek naglašava. Rusija je sa ostalim nama prijateljskim državama jedini garant da će KiM ostati u sastavu Republike Srbije. Jedino tako je moguće rešavati probleme. Za nas Srbe sa KiM nije prihvatljiva nikakva podela ni bilo kakvo razgraničenje. To misli ogroman broj Srba. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Dubravko Bojić.

Hvala predsednice.

Gospodine predsedniče Republike, ministri u Vladi Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je tema Kosova i Metohije danas u Narodnoj skupštini, i da budem iskren trebala je i morala je mnogo ranije, zašta smo se mi poslanici SRS i zalagali.

Ono što nije dobro, to je što i ove klupe sa naše desne strane nisu ispunjene poslanicima, ali to je stvar njihove politike. Kosova i Metohija je pitanje, nije stranačko pitanje, to je pitanje iznad svih ideologija i partija.

Pripremajući se za današnju sednicu iščitao sam pažljivo izveštaj koji smo dobili o KiM. Da ne idem previše u istoriju, gospodine predsedniče vi ste juče dali jedan veoma dobar presek istorijskih odnosa srpsko-albanskih odnosa još od vremena Ilira.

Pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice počeli ste pregovore sa međunarodnom zajednicom. Ti pregovori su stalno bili minirani i opstruisani sa strane Albanaca.

Počeću od ekonomskog foruma kada su otvoreno pripremili ratom, ako ne budu iznedrena rešenja koja se ne dopadaju Albancima. Izborom Fatmira Ljimaja osvedočenog ratnog zločinca na mesto šefa pregovaračkog tima, brisanjem državne granice sa Albanijom, uvođenjem taksi od 100% na robu iz Srbije i BiH, usvajanjem, takozvanog, statuta Trepče, zatim, donošenjem Rezolucije o navodnom genocidu Srbije preko osnivanje suda za ratne zločine, itd.. do otvorenih pretnji i pritisaka, krađa, pljački, zastrašivanje i fizičkih napada sa jasnim ciljem pojačanog iseljavanja Srba.

Moje pitanje za vas, gospodine predsedniče – zašto ste pod ovakvim uslovima i ovim pritiscima pristajali na pregovore, na nove runde pregovora, kada albanska strana nije ispoštovala ni ono što je već ranije dogovoreno, a pre svega, mislim na zajednicu srpskih opština?

Još jedno pitanje, gospodine predsedniče, vi koji ste prošli najbolju političku školu, da li ste previše verovali vašim međunarodnim prijateljima, kako ste ih nazivali? Nisam siguran u njihovo iskreno prijateljstvo, a ti su nam prijatelji uveliko kumovali danas za probleme koje imamo.

Iskoristiću priliku da vas podsetim kako su vas lično udostojili i ispoštovali u Parizu, na proslavi 100 godišnjice Prvog Svetskog rata. Srpska radikalna stranka ostaje verna svom principijelnom zalaganju, da je Kosovo neotuđivi deo Srbije koji nam je jedan deo međunarodne zajednice silom oduzeo, a sa čime se mi i jedan deo međunarodne zajednice nikada nećemo pomiriti.

U svemu ovome ima dosta i naše krivice. Govorim o onim koji su na vlast došli peto-oktobarskim prevratom i koji su pitanje Kosova i Metohije izmestili iz Saveta bezbednosti UN i dali ga u ruke onim koji nisu baš osvedočeni naši prijatelji. U prilog ovom je i podatak da je upravo za vreme njihove vlasti najveći broj država priznao nezavisnost Kosova.

Da podsetim da je i njihov produkt mišljenja Međunarodnog suda pravde koji je danas najjači argument Albancima za sticanje nezavisnosti.

Zločinačko NATO bombardovanje oni su nazivali kampanjom i intervencijom, a najveće srpske junake političko i vojno rukovodstvo su predali Hagu.

Dame i gospodo, sramotna je i za ljudsko dostojanstvo poražavajuća činjenica da mi tek danas, posle 20 godina, smemo i možemo da govorimo o Košarama, o njihovim junacima i podvizima.

Gospodine predsedniče, znam da ste dobar šahista, poslužiću se šahovskom terminologijom da vam postavim jedno pitanje. Zašto mi uvek igramo crnim figurama? Zašto mi ne preduzimamo određene inicijative? Konkretno, rekli ste da ćete tek posle susreta sa Makronom izaći sa jasnim planom kontramera Prištini na uvedene takse koje su više od šest meseci na snazi?

Kad smo kod EU, reći ću vam da je EU kao voz - ko uđe ranije, imaće dobro mesto, moći će da sedi, a ko kasnije uđe, neće imati dobro mesto, moraće da stoji ako se uopšte ukrca da uđe u voz. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima poslanik Veroljub Stevanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, kolege poslanici, jednostavno, i juče i danas moram da budem ovde. Ja to tako shvatam i nije moglo da se desi da ne budem ovde. To je moja potreba, to je moje shvatanje i ja tu nisam imao nikakve dileme.

Ja ću možda nešto reći što će različito da se tumači, a nije me za to briga valjda zato što sam i dugo u politici izato što sam možda iz Šumadije i zato što sam mnogo toga prošao teškoga u životu i u politici i lično.

Dakle, vi na ovoj temi meni ne možete da budete politički protivnici, niti ja vama i valjda to treba da bude polazno bar jednom u životu svih nas, da se oko nečega ovako važnog, možda najvažnijeg, dogovorimo a da nismo politički protivnici. Ja to shvatam, ja ću tako da pričam, a tako ću i da se ponašam, jer smatram da je to obaveza svih nas. Ovo je i nacionalno i državno pitanje.

Ja ovu zemlju ne volim više od bilo koga od vas, niti vi više od mene. Ako je to tako, dakle, ja moram da budem ovde i moram da kažem šta mislim o ovome.

Pripremajući se za ovo, ja nisam tek tako došao sa nekim svojim razmišljanjem o ovome, nego sam, naravno, razgovarao sa ljudima i pripremio sam jedan veliki skup koji je bio u subotu kod mene. Pričao sam sa ljudima i jednoglasno su rekli ovo što ja sada vama pričam. Dakle, moram da budem ovde, moram da kažem da je ovo ovako i moram da zamolim da ukažem na potrebu jedinstvenog stava po ovom pitanju.

Izveštaj je veoma iscrpan. Iz njega se mnogo toga vidi. Dosta toga smo znali, a mnogo toga i nismo, ali postoje neke stvari koje su jasne. Prva je da smo mi Srbi krivi za ono što nam se desilo na Kosovu. To je jasno iz činjenica ako smo četrdesetih godina prošlog veka imali 40% ljudi Srba na Kosovu a sada nema nekoliko procenata, to je, dakle, krila naša politika.

Dalje, iz izveštaja se vidi da opet zadnjih tridesetak godina opet ta politika ne zlonamerna, zlonamerna vođena od ljudi, ali je ipak dovela do nekih problema koje smo imali i meni jako godi ono što ste rekli, gospodine predsedniče, da vidite i svoju malu krivicu u nekim momentima i trenucima, mislim na 1999. godinu i pripreme sve one i probleme koji su se desili i to tako treba gledati.

Dakle, izveštaj kao pravi izveštaj koji govori u detalje o mnogim stvarima do ovog trenutka i koliko god da sam neki čovek ili hajde da kažem kao stranka spreman da ukažem na nešto, ne mogu nikako da prilepim etiketu izdajništvo i tako nešto slično što se čuje i zato sam ja i rekao na početku, ja sam različit možda od drugih, jer, jednostavno, ne mogu o ovoj temi da govorim na način kako se to govori.

Dakle, ako bih rekao nešto što će se nekima svideti i dobio neki plus, to bi za mene bio minus upravo zbog toga što ne vodi jedinstvu, nego jednostavno ti plusići mali su minusi. Ko to tako ne shvata ja ne mogu da mu pomognem, ali ja zaista to tako shvatam.

Imam svoj stav po svim pitanjima vezanim za Kosovo i svako od nas ih ima, ali ja neću javno da ga kažem. Zašto neću javno da ga kažem? Zato što me je malo strah, zebnja je neka u meni da zbog ozbiljne situacije, samo možda malo se razlikuje od onog opšteg stava koji bismo morali mi da imamo, a onda bude za sve stav. Dakle, moj će stav da bude stav svih nas i ako tako postavimo stvari, onda smo napravili veliki iskorak. Zato ja i zagovaram jednu možda sednicu koja bi možda bila zatvorena, da se svi mi lepo tu zatvorimo i da donesemo taj stav. To je stav svih nas, bez obzira što je naš lični malo različit.

Zamislite samo poruku svetu – Skupština Republike Srbije, 250 poslanika jednoglasno je donelo tu i tu odluku. To je velika odluka.

Oni mogu da budu jaki, oni mogu da urade šta god hoće, ali to je velika priča.

Nejedinstven stav, zna se šta je posledica. To su oni koji se svađaju, to su oni koji se ne vole, to su oni koji se oko svega svađaju, ni u čemu se ne slažu itd.

Dakle, dame i gospodo poslanici, mislim da nam o ovoj temi sutra u Ustavu upravo treba ovakav pristup. Sve drugo nam nije dobro.

Gospodine predsedniče, pomenuli ste me jutros kada ste me pitali da li je bilo ovako loših scena u neko naše davno vreme. Nije ih bilo. Vi i ja smo zajedno ušli u parlament 1994. godine. Vi i Stevo Dragišić ste bili najmlađi poslanici i po Poslovniku ste predsedavali vas dvojica. Jedan stariji gospodin, čini mi se da je sa Kosova i da je bio veterinar, puno puta smo nas dvojica imali polemiku i neslaganje političke sa govornice. Vi i ja i nikada ni jedna ružna reč, ni jedna insinuacija ružna ni sa jedne strane nije bila upućena. Ja se na to ponosim i ja to samo pričam da kažem da nam i to treba, ali toga nema nekoliko godina, nije važno sa koje strane. Dakle, to je jedna vrlo, vrlo bitna stvar.

Dakle, mi smo u jednom trenutku koji je vrlo specifičan, vrlo izazovan i potrebno je da budemo i mudri i pametni i jedinstveni. Kada sam rekao na početku da mi ne možemo po ovoj temi da budemo politički protivnici, da vas samo pitam, da vas podsetim jesmo li bili politički protivnici 1999. godine, kada je Srbija bombardovana? Nismo. Srbija je bombardovana, mi smo je branili. Ja sam bio komandant štaba za teritoriju grada i ponosim se sa tim vremenom i onim što smo radili. Bogu hvala, niko nije poginuo u Kragujevcu. Sve je bilo pod kontrolom. Izuzetno smo funkcionisali. Meni sada ovo nešto liči. Slično je u smislu toga da je teško. Pa, možemo li i po ovom pitanju da se postavimo isto?

Zašto bismo bili politički protivnici kada je u pitanju ova tema ili tako važna tema, tih tema je više? Zato jednostavno i ukazujem na to i molim sve da se tako i ponašaju. Shvatite najdobronamernije ovo što vam kažem, jedinstven stav po ovom pitanju, odnos naš po ovom pitanju je vrlo bitan kao poruka svetu i ja vas molim da se tako ponašamo. Očekujte od mene da u buduće tako bude. Zahvaljujem.